Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Нова сазнања о дјечјем дому у Јастребарском

Датум објаве: среда, јул 12, 2017
Објављено у Јастребарско
Величина слова: A- A+

1915331_948973095157940_7498973773239257273_n

Ријеч која је у почетку служила да открије и саопшти истину добила је сасвим нову улогу у тренутку када је започела владавина грамзиве мајмунске стране људске природе.

Она је постала инструмент манипулације и контроле.

Застрашујуће је да оно што је јуче било зло покушава да се нашминка и прикаже као добро. Још је горе што појединци, како им кад затреба, бране своје сасвим сумњиве поступке свим средствима која постоје у арсеналу етике, па се нађу и други људи који ће им помоћи у одбрани. А ми, који смо се још јуче згражали над њиховим (не)дјелима, треба да почнемо сумњати у сопствена морална мјерила.

Кажу да је човјек слободан тек кад изгуби завичај.

Мене је фасцинирала та иронија, цинизам. Јер, након што је један етнички корпус, више или мање, нестао било да је био присиљен на исељавање, било да је изгинуо, било да се “лојализирао”, након свега тога, власт му је, нпр., поклонила први независни лист “Идентитет”, и подржала његову “културну аутономију”.

Читајући текст: „Нова сазнања о дјечјем дому у Јастребарском“, првенствено ми је драго да након више од седамдесет година постоји неко чељаде којем историја смета, па се труди да је мало уљепша. Заиста ко би се честит волио поистовјетити са повјесном срамотом звана Дјечји логор Јастребарско – логор за дјецу до 14 година старости, југозападно од Загреба, основан 11. јула 1942. кад у њега преко Загреба стижу први транспорти дјеце из Старе Градишке.

Тешко да у читавој Европи постоји установа са категоријом “дјечји дом” у коме је у тако кратком периоду умрло неколико стотина дјеце. Боља квалификација је свакако логор, имајући у виду да је у једном моменту употребљен ради планског преодгајања дјеце. (карактеристичан је разговор Зигфрида Кашеа, њемачког посланика у Загребу са Антом Павелићем од 10. јула 1942.: На крају, поглавник ми је саопштио да ће у једном, својевремено од Италијана посједнутом логору са баракама, у Јастребарском, бити смјештена дјеца избјеглица са Козаре на планско одгајање. Први транспорти су већ у покрету.« -Зборник НОР-а, нем. док. XII , 2, 561—563

Питање је зашто настојница милосрдних сестара св. Винко Паулски у Јастребарском, Барта Пулхерија, није остала да дочека ослобођење 1945.године, већ се склонила у један самостан у Словенији одакле је 1947. пребјегла у Аустрију. Немогуће да се бојала суда, само зато што је била свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца, за којег још и дан- данас тврде да га треба памтити као хрватског књижевника, иако у Будаковој оставштини више заудара политички аспект његовог живота.

Можда је ипак истина да је сестра Барта отворено говорила да помагати српску партизанску дјецу, значио одгајати своје непријатеље, или да је часна сестра Грациоза ,њ замјеница и економ дома од хране која је пристизала из Министарства удружбе и Црвеног крста, издвајала најљепше прехрамбене намирнице за усташе који су били стални гости дома,иако тврде да тамо никад нису улазили никакви војници, а млијеко које су довозили сељаци за дјецу, да је остављала на сунцу и тек кад се почело кварити, онда га давала дјеци.
У сваком случају, сестра Барта није остала након ослобођења 1945.године, да пред Богом којем је вјерно служила, и новим властима и судом покуша да доказује своју невиност.

Кроз Дјечји логор Јастребарско, за нешто више од сто дана његовог постојања, прошло је 3336 деце од једне до 14 година допремљене у групама од 12, 13, 14. и 31. јула, затим 5. и 15. августа 1942. из Старе Градишке, Јабланца, Млаке и Горње Реке.

Драгоје Лукић наводи да је морталитет у логору у Јастребарском, у односу на број дјеце, био далеко мањи него у Старој Градишки или Сиску из разлога доласка, крајем јула 1942. године, 26 добровољних сестара из школе за одгојитељице дјеце у Рудама крај Самобора са неколико љекара и другог здравственог особља, који су под неуморним и храбрим вођством Татјане (Јосипе) Маринић, а уз свесрдну помоћ становништва Јаске и околних села, повели упорну борбу са часним сестрама и управом логора за спасавање дјеце.

За непристрасног читаоца сазнање би било и то како су дјеца, која су у липњу и српњу 1942.у Јастребарско из Старе Градишке и Јасеновца допремљена, остала без родитеља?

Радило се о насилном одвајању дјеце од родитеља! Усташка управа логора је на најдраматичнији начин одвјала дјецу од мајки, што је злочин без преседана.

Када су усташе отимале децу од мајки са прсију логором се проламао врисак. Већа деца су покушавала да се сакрију, а онда је настало звјерско батињање,кундачење и убијање. Било је дјеце угушене. Они најмањи умирали су полако, тихо . . .описује Маријана Армилић Буца, заточеница женског логора у Старој Градишци. У неком дворишту видео сам стотине дјеце, већ одвојене од њихових мајки и сабијене заједно,на нечовјечан начин, како чекају на своју даљу судбину. Санитарних уређаја готово и нема, дјеца леже на дворишту под ведрим небом и плачу за храном..,« Отпор у жицама, н.д. И, 529.

Несношљиво стање потврђује и велики број преживјелих заточеница женског дијела логора у Старој Градишци који говоре и о масовним ликвидацијама обољелих мајки и нарочито њихове дјеце, гдје се истицао Анте Врбан својим методом гушења дјеце са цијаном.

Родитељима је било очигледно да њихова дјеца не могу преживјети у својој беспомоћности, иако им је обећавано да ће она бити смјештена у посебне установе, гдје ће сачекати њихов повратак и крај рата. Послије тако извршеног психичког притиска на хиљаде жена чији су, такође,животи били у неизвјесности, појављивале су се разне »комисије« немачких представника као »спасиоци«.

Историја и њене лекције не смију да буду ућуткане, без обзира да ли је то политички погодно.

Зашто неко користи двосмислен језик, па објашњава како су се родитељи те дјеце из Јастребарског, “дали у бијег из одређеног страха и панике од пријетњи свакојаких војски или наоружаних скупина, те да је њихове родитеље убила непријатељска војска“?

У Дневнику Диане Будисављевић стоји наслов „Прогони на Кордуну“, под датумом 6.април 1942. Дакле, у питању је страх цивила због почињених прогона!

Крајње је време да се у „новим сазнањима“ оних који истражују властиту хисторију, јасно каже ко су биле усташе и њ идеологија. Да се ради о покрету који је био мјешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма, као и фундаментализма католичких клериклаца, покрет који се борио за етнички чисту Хрватску, промовишући геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

У тим „новим сазнањима“ се криминално изоставља која је то непријатељска војска дошла до обитељи Шкаљац и убила оца Раду. Не ради ли се о легитимној војсци НДХ, марионетске творевине која се брзо претворила у велику гробницу српског народа западних крајева, “ослобађајући” се у Јасеновцу од неподобних Срба.

Данас је заиста тешко младом Хрвату, који тек треба да ступи на животну сцену схватити која је била непријатељска војска у Другом свјетском рату, ко су лоши а ко добри момци, нарочито ако гледа јавни сервис. 

Нема сумње да сваки рат покаже оно најгоре и најбоље у људима. Свакако је било хуманих и честитих људи који су помогли дјеци да преживе. Но, остаје питање за чијим одговором и даље трагамо.

Која је то граница између хуманог геста католичке цркве и мисије коју је иста црква обавила у своје име, а за рачун политике Анте Павелића, а то је планско преодгајање од мајки отете српске дјеце која су колонизирана по жупама на основу пропаганде бројних свећеника и редовница?

ИЗВЕШТАЈ ИНФОРМАТОРА, ШВЕДСКОГ ДРЖАВЉАНИНА, КОЈИ ЈЕ СЛУЖБЕНО БИО НА БАЛКАНУ И У ХРВАТСКОЈ.

Копија извештаја достављена је југословенском посланику у Стокхолму Авакумовићу 18.ВИ 1943, АЈ, 103-6-58: Он спомиње напустање усташких редова, као и то да неке усташе узимају у своје домове српску сирочад и “дјецу партизана”. Најважније су припреме за будућност – каже информатор- тврдећи да је из Загреба, преко Швицарске, саопштено у Лондону и Вашингтону да у НДХ “удју британске и америчке трупе и да тамо остану док се не среде односи измедју Београда и Загреба и не стишају страсти”.

Немогућност подношења повијесне срамоте природно мучи само оне који је се не могу одрећи. Примјер Динка Шакића, заповједника логора Јасеновац, који се подругивао свједочењима током суђења, одбацујући их као антихрватску пропаганду, закључујући у својој завршној изјави да је он само слиједио наређења која су била “у складу са његовим разумијевањем националних интереса и заштитом и биолошким опстанком нације”.

Тешко оном који мора друге да унизи, да би могао себе да уздигне. На фотографији се налази породица Јанка и Кате Гвозденовић, из села Кључар, Петрова гора.

Од петоро дјеце, преживио је Други свјетски рат само Симо Гвозденовић (на слици горе, лево).

Његова мајка Ката Гвозденовић (1903-1943) и његове две сестре (Драгица Гвозденовић 1934-1942, Станка Гвозденовић 1936-1942) и два брата (Петар Гвозденовић 1930-1942, Никола 1932-1942) нашли су се у групи која је насјела на усташку пропаганду, одазвали су се позиву “легитимних” хрватских власти, и 14.маја 1942. отишли у Војнић. Хрватске власти су гарантовале да ће они који се одазову позиву власти моћи мирно живјети на својим имањима и својим кућама. Усташе су им одмах продужили пут пјешице у правцу жељезничке станице Војнић, преко Војишнице и Биљега, и отпремили у логор смрти Јасеновац, (преко Карловаца, Окучана), у Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, а дјецу одвојиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастербарско. Ријетко се нетко од њих послије рата вратио својим кућама. Можда постоји вјероватноћа да је случајно неко од четворо дјеце преживјело са новим идентитетом или новим “бројем” тако што је колонизирано у католичке породице још за вријеме Другог свјетског рата путем Црвеног

крижа, католичке организације „Царитас“-а, али за Симу Гвозденовића они су сви умрли као жртве уташког терора.

Слику о томе шта се тих дана дешавало у кордунским српским насељима, осликава и Извјештај заповједника свих оружничких посада на подручју котара Слуњ и Војнић, од 16.8 1941. својим претпостављеним, поред осталог, пише: Од 29.ВИИ почело је “чишћење” од стране усташа. Ово је изазвало велику панику код српског становништва, тако да је све побјегло у шуму од страха пред “чишћењем”. То је трајало до 8 т.г. али задњих дана није успјевало, јер је народ знао стање право и крио се по шумама. Настао је опћи страх.”

“Чистило” се у кући, у дворишту, на путу, у присуству родитеља, дјеце. Пљачкале су се куће и имовина људи тако, да су се јагмили ко ће у богатију кућу доћи и богатијег почистити. Приликом задњег чишћења узимала су се одијела, пијанчевало се, било је дивљачких призора код “чишћења” дјетета у колијевци, садистичко уживање узашних мучења прије коначног “чишћења” Овакови поступци изазивали су и код челичних Хрвата негодовање, чуло се шапутање” ово је срамота за народност хрватску, културу и католичку вјеру”.

Цивилизације почивају на барбарству: мир и благостање у центру значи пакао за оне на периферији и ван граница цивилизације. Како је то примијетио још Wалтер Бењамин, сваки споменик културе уједно је и споменик барбарства.

У Хрватској су Срби чинили пред почетак Другог свјетског рата готово четвртину становништва. Данас Срби чине званично мање од 3-4% популације.

Да ли би шпанске катедрале биле тако монументалне а њујоршки скyсцрапери тако надркани да у обје Америке најприје није извршен геноцид, потом пљачка, затим идеолошко пеглање и фацелифтинг монструма.

Питање за крај. Кога је то блам што је близу непријатељског гарнизнона на свега 300 метара надморске висине, непрекидно дјеловала од 4.10.1941. до 25.5.1945. партизанска болница Петрова гора, па није хтио омогућити да се иста уврсти од УНЕСЦО-а у споменике свјетске баштине? Антифашисте?

Аутор: Синиша Гвозденовић

Везане вијести:

Катанац на истини логора Јастребарско (I дио) | Јадовно 1941.

Јастребарско – Стратиште НДХ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top