Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Николи Сукнајићу је погинуо отац

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Здвојни и нерасположени су они који нису примили писма, па онда, по обичају, слуте и замишљају оно најгоре. Као и увијек гдје је пуно људи, ту има мјеста за свашта – како за весеље, тако и за тугу. Некога су писма охрабрила да издржи тај наш терет, а некога су до краја утукла. Погинуо је и отац Николе Сукнајића.
Тај весељак, увијек спреман за досјетку и шалу, сав се изобличио. Не можеш га познати, затворио се у себе. Иде у школу, иде на учење, али то више није онај обични Никола.

Прије неколико дана смо преко радија сазнали да је рат службено завршен и на територији Југославије.

Јединице ЈА и партизански одреди уништавају остатке непријатеља, групе које се нису хтјеле предати. Све мање је ратних вијести. Говори се о великим разарањима у нашој земљи, о ратној одштети… Земља је, кажу, разорена, опљачкана и осиромашена па треба одмах отпочети са обновом. Велики број официра и бораца, сви који имају одређене квалификације, морају прећи у привреду. Кад су говорили о школовању кадрова, споменули су и нас. Кажу: „Прије завршних операција, из Славоније смо у току децембра 1944. и јануара 1945. године преко Драве, Мађарске и Дунава на наставак школовања отпремили преко шест стотина ђака. Они живе и марљиво уче у Бајмоку. Они су извор наших будућих кадрова“. Сви смо били поносни кад смо то чули, а наставници су све то зналачки дигли, к’о на квадрат, к’о на куб, да нас бодре у учењу. Да, да, поред инструкција СКОЈ-а, било је и инструкција Партије, а другови професори су се тога морали држати. Сад би се са дистанце могло рећи да је нама било тешко, а да њима није било нимало лако. Имали су и терет и партијску одговорност за наш успјех. Дани су пролазили, један је био сличан другоме или исти као онај претходни. Сватко их је бројао и пребројавао на свој начин, у јединој жељи да што прије истеку. Наставници су све више предавали, а мање пропитивали. Трпали су нам градиво јер се рок завршетка, колико год нама споро, њима брзо приближавао. „Важно је да ви доста градива за ово мало времена чујете и запамтите. Ми знамо колико га ви савладавате. Ми ћемо још неке пропитати на крају и оцјене ће бити објективне. Тко заслужи, њему ћемо поправити, а другима ћемо потврдити оцјене“, говорили су. Учили смо колико смо могли. Професори су нам за вријеме учења помагали, а хладовина у дворишту бивала ја све немоћнија пред љетњом жегом. Скидали смо дијелове одјеће, ишли у купатило да се хладимо и попрскамо. Ето, ми још увијек ратујемо, извршавамо СКОЈ-евске инструкције као свој прилог побједи. Преузели смо ту обавезу и ред је да је извршимо без колебања. Дјеца цијелог свијета имају ферије и одмарају се како могу и знају. Ови мјесеци су ђацима за одмор, осим нама. Но, било је и горих ствари. Ту смо, гдје смо и то смо, што смо. Издржат ћемо. Важно је да је она крволочна гамад уништена, да је нестала у неповрат, а тај посао није био лак. Храброст и жртве наших бораца су нам узор издржљивости и жртвовања. Тај свијетли узор нас надахњује и морамо га поштивати. Поштујемо га, ту нема двоумљења, али без обзира на инструкцију, ипак бројимо дане. Тко јавно, тко тајно. Кад бројимо, видимо да се сваки дан смањују, а то је јако важно – на броју их је све мање. Негдје поткрај јуна почеше и професори наговјештавати крај тих наших прешућених мука. Као, ето, готово је, још само двадесетак дана и све је готово. Почиње нови живот! „Јој, само да већ једном дође и та још једна слобода“, мислим и распоређујем своје жеље. Кад идемо ујутро у школу, сада је већа граја него раније. Ђаци су некако веселији. Има пуно учења, али највише се прича о одласку кући. Однекуда се сазнало да ћемо сви добити нове кошуље за пут. Као, вруће је па нам капути и не требају, а у новим кошуљама ћемо ипак бити љепи. Онда се опет прича да ћемо ићи лађом низ Дунав, а онда уз Драву. Има нас пуно, а путовање лађом је јефтиније. Јест да нам се Драва смучила, али кад се коначно иде кући, може и уз Драву. Професори утврђују, закључују оцјене. Из неких предмета више неће питати па имамо више времена за остале. Свакоме су пробрали предмете тако да сватко има времена за оне који су му најтежи и гдје има најлошије оцјене. То нас је посљедњих десетак дана јако мотивирало. Настала је борба за боље оцјене. Устајали смо рано, учили до доручка. Испало је да нам је мало дана остало за поправак оцјена па се то мора искористити. Још само пар дана, а послови озбиљни. Продужетка нема и да нетко хоће.

 

< Учити, учити и само учити                                                   Садржај                                                     Школа је завршена >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top