Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Никола Жутић: ЛИЧКИ РИМОКАТОЛИЧКИ ИНСПИРАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ ГЕНОЦИДА

Датум објаве: четвртак, август 2, 2018
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Др Никола Жутић на Првој међународној конференцији о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаној 24 - 25. јун 2011. - Dr Nikola Žutić na Prvoj međunarodnoj konferenciji o kompleksu ustaških logora Jadovno – Gospić 1941.English

Рад др Николе Жутићa, са Институтa за савремену историју, из Београда, представљен на Првој међународној конференцији о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаној у Бањалуци 24 – 25. јун 2011.

Апстракт: У чланку се анализирају узроци геноцидног понашања већег дијела римокатоличке популације обједињене у нацији хрватства, као и реализација акумулиране вјековне мржње римокатолика према истородним српским припадницима православне вјере. Анализира се простор Лике и подвелебитског приморја, на ком су тенденције геноцидне мржње достигле монструозне размјере, па потом и реализиране кроз систематске ликвидације у госпићким логорима смрти (Јадовно, Карлобаг, Сланa, Метајна).   

Кључне ријечи: Госпић, Лика, Паг, Слано, Јадовно, Велебит, логори смрти, Хрвати, Срби, римокатолицизам, православље.

Поред књига књижевника Душана Ђаковића (Јадовничка жмижда, Београд, 2011)  и публицисте Дане Ластавице о геноциду на простору Лике објављен је одређен број истраживања о самом геноциду, извршиоцима, жртвама, а постоје и бројни мемоарски искази. Нарочито су значајне књиге историчара Ђуре Затезала о Јадовном и другим стратиштима широм НДХ.[1] О Јадовном је писао епископ Атанасије Јевтић са вјерско-историјског становишта (Од Косова до Јадовна). Међутим, недостају радови који би истакли узроке геноцидних понашања већег дијела римокатоличке популације, обједињене у нацији хрватства. Због откривања узрока геноцидних понашања треба открити ментални и карактерни склоп оданог вјерника и позитивног римокатолика, који у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима (молитве у цркви), мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновјерцима, јеретицима и шизматицима. Управо наведене категорије вјерника и невјерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреји и у мањем броју Хрвати унитарни либерали (југославенски националисти).

Римокатолички инспиратори вјерске и националне мржње

Конвертитска основа хрватства, са израженим духом присутне германске хладноће, изродила је код већег дијела тог вјерског национа фанатичну мржњу према истородним припадницима друге вјере. Таква мржња вјековима је стварана и његована, и то већ од великог црквеног раскола или „Велике шизме“ 1054. године. На римокатоличком Сабору у Фиренци из 1439. прихваћено је да „Света Римска Црква чврсто вјерује да нико који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни Јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате к правој вјери“. Фирентински завјет вјерске мржње јачао је преко инквизиције, спаљивањем јеретика на ломачама, а најбоље су га, на жалост, осјетили Срби и Јевреји у усташким логорима смрти и у јамама велебитским, далматинским и босанско-херцеговачким.

У ватиканској терминологији, исказаној у документима током вјекова, српски народ је називан „најгорим шизматичким народом“, православне цркве су називане „поганим богомољама“, у источној Цркви је „невирност и неправда“. Истакнутих спроводника такве римокатоличке идеологије на балканском простору било је много. Већина је школована у илирским (српским) колегијима у Ферму, Лорету и Илирском заводу св. Јеронима у Риму. Из таквих мисионарских (прозелитских) завода излазили су једнообразно обучени ревносни прозелити мисионари који су знали српски језик (били су славенског или српског поријекла) и на тај начин лакше проводили прозелитске акције над православним Србима. Да би сакрили прави циљ своје дјелатности они су у почетку ишли на унију, односно гркокатолицизам, па у другој фази превјеравања и на римокатолицизам. Наиме, унијатски свећеници су се и даље понашали као њихова браћа православни свећеници (имали су исте мантије, женили су се, носили браде, нису мијењали православну литургију, али су зато одмах потпали под организациону власт Ватикана.

Истакнути мисионари и прозелите били су нпр. задарски надбискуп Виктор из 17. вијека, који је настојао да спречи „шизматике“ да подижу своје „погане“ богомоље. За подручје Славоније, Бачке и Барање био је надлежан надбискуп печујски, гроф Колонић. На подручју Лике и велебитског приморја дјеловао је поп Марко Месић („мисионар са мачем“). Рођен је 1640. у Брињу у Лици, у породици српско-католичког крајишког официра, а умро у Карлобагу 2. вељаче 1713. године. За архиђакона и каноника у Сењу изабран је 1678. године, али је у исто време и даље био жупник у Брињу. Иако свећеник, често је одлазио на четовања на турску територију. Муслиманско српско становништво, посебно у Перушићу, настојао је да задржи на аустријској територији, како би га што прије превео у римокатолицизам. Службено се називао „мисионар Лике и Крбаве, жупник брињски и капелан војске Генералата карловачког“. Папа га  је 1692. именовао „апостолским делегатом за Лику“.[2]

По ослобођењу Лике и Крбаве, послије Великог бечког рата (1683-1699), превео је велики број српских мухамеданских и православних породица на римокатоличку вјеру. На римокатолицизам је највише превео српске породице у селима које су Срби оснивали с једне и друге стране Велебита (Луково Шугарје, Барић Драга, Трибањ Шибуљина, Стариград, Цесарица, Јабланац, Оштарије, Брушане, Лички Нови, Пазариште, Житник, Трновац и др). Од свих наведених села једино је подвелебитско село Трибањ Шибуљина (на мору) остало православно, па су становници тог села били главна мета усташких покоља у љето 1941. године. Главни посао римокатоличења Срба на том подручју обавили су башки (карлобашки) капуцини, који су имали добро организовану прозелитску акцију.[3]

Прави примјер милитантног српско-римокатоличког мисионара био је и надбискуп барски и примас српски Вићентије Змајевић из Његуша у Црној Гори. Као римокатолички отпадник од православља и српства морао је постати велики противник „шизматика“, односно православних Срба. Сазнање да припада народу који је, према његовом тумачењу, „остао у заблуди шизме и јереси“, с временом је за њега постало велико оптерећење. Управо је јак осјећај вјерске припадности Римској цркви код њега надјачао осјећај о његовој српској породичној старини (као и код хрватских кољача из 1941). Запањујућа је била његова мржња према народу из ког је потицао. Патећи због тога што сви Срби не исповједају римокатоличку вјеру, он их је називао најпогрднијим именима.

По увредљивом опису поријекла православног српског народа Змајевић је постао узор правашу Анти Старчевићу из Житника (засеок Пазаришта испод Велебита) код Госпића у Лици. Познато је да је Старчевић српско име изводио из латинске ријечи сервус (роб), или сцлавус сервус (двоструки роб), док је за Србе користио и ријечи сврабеж, нечиста раса.

Анте Старчевић је полазио пучку школу у Кланцу, а потом га је „приватно“ школовао његов „даљи стриц“ Шиме Старчевић, жупник у Багу (Карлобагу).[4] Једно време Шиме је жупниковао и у Личком Новом покрај Госпића. У време успоставе француских Илирских провинција (за владавине Наполеона) Шиме Старчевић је написао француско-илирску граматику. На Анту Старчевића вјерско-идеолошки и национално највише је утицао Шиме Старчевић. О бризи Шиме Старчевића над Антом заступник Марко Дошен је записао слиједеће: „Видећ стриц Шиме Анту као бистра и отворена дјечака, одлучи га повести собом на даљне науке. Ну прије тога, полазио је, како нам старији Личани казиваху, једно вриеме на подучавању попу Влатковићу у Смиљан. Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије. Анте је наследио све врлине свог умног и крјепосног старца Шиме“.[5]

Године 1839. стриц Шиме послао је Анту у Загреб да настави школовање, односно да се образује за свећенички позив. У Загребу је био примљен у трећи разред гимназије. Како апологетски наводи Марко Дошен, „другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу ‘Влахом’ називали“. Игра ироније: Анту су називали „за шалу Влахом“ (у преводу: Србином) а Анте је касније у својој националној еволуцији „за озбиљно“ Србе погрдно називао „влашким накотом“.

У госпићком „Личком Хрвату“, главном гласилу Личко-крбавске организације Хрватске републиканске сељачке странке, које је уређивао заступник народа (посланик) Марко Д. Дошен, у броју 17 (од 17. свибња 1923), објављене су „Некоје мисли и науке Анте Старчевића“ из „Писма Магјаролацах (Славосерба)“. Цитираћу Старчевићев најувредљивији дио посвећен Србима (под тачком осам): „8. Напокон, о Славосербих које мислите предобити. Они су сужањска пасмина (истакнуто у „Личком Хрвату“), скот гњусни, од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега се немогу дигнути. Они неимају свест (екавица – Н. Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горји неголи су; они су, изузев окретност и препреденост које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, били сити или гладни, немогу мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују… Ово је сметје (вјероватно „смеће“ – Н. Ж) сужањах Еуропе, Азије и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како н. пр. све свиње за блато…”

Као и у случају Вићентија Змајевића, запањујућа је била Старчевићева мржња према српском народу из ког је старином потицао. И сам аутор чланка Марко Д. Дошен (у тексту „Анте Старчевић 1823 – 1923“) напомиње да је племе Старчевића „бројем велико“, да их има у Лици, на Приморју, у Далмацији код Мућа, испод Дурмитора, у Црној Гори на Ибру, и да су у већини римокатолици. Ипак наводи да су у Попини и у Книнској крајини православци. У том времену, а то је друга половина XИX вијека, Старчевић поред српско-буњевачке икавице користи и екавицу (као и сељани икавског села Лички Нови поред Госпића) који су до недавно екавицом изговарали ријечи „зделица“, „сено“).

Марко Дошен у наведеном чланку истиче да је „наш славни Качић (Андрија Миошић – Н. Ж) први „у повјести и књизи хрватској“ поменуо име Старчевића, и то „Јакова Кључког капитана“ који се „закле хлибом (хлебом – Н. Ж). Дошен опет признаје да су Старчевићи старином из Херцеговине, „као и остала буњевачка племена Лике“. Он помиње Старчевићевог рођака Милоша Старчевића, „капитана тврђаве“ у Пазаришту. Сам Анте потиче од дједа Филипа (рођен 1743), који је имао пет синова: Адама, Јакова, Давида, Филипа и Мартина. Антин отац Јаков оженио се Милицом, удовицом „неког“ Чорка, родом „од православне куће Богдана од Куле“. Јаков Старчевић с Милицом имао је два сина Јакова и Анту, којег је мати Милица, према Дошеновом писању, „седми дан иза рођаја, однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки“ (крштење у римокатоличкој цркви).

Инспиратори, ствараоци и ширитељи бескрајне мржње према Србима православним били су, дакле, фанатизовани припадници римокатоличке хијерархије, али и „свјетовњаци“ попут „либералаца“ Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа (Јошуе) Франка, Иве Пилара, Стјепана Радића и др. Лички инспиратори мржње, и реализатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохрватску групацију србомрзитеља. Поред поменутог „оца нације“ Анте Старчевића, најзаслужнији су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андрија Артуковић, и реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случајно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква кобна репрезентација србождера морала је створити бројне фанатизоване поклонике који су, са до тада невиђеним садистичким жаром, изводили масовна бацања у јаме и клања Срба, Јевреја и либералних Хрвата Југословена. Због србомржње и склоности провођењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани од Поглавника и хрватског врха за најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба од острашћених римокатоличких фанатика великохрватства.

Треба се подсјетити да је адвокат Андрија Артуковић у Госпићу до крајности распирио свехрватски шовинизам и додатно распламсао франковштину међу личким римокатоличким конвертитима у времену Краљевине Југославије. Навешћемо примјере Артуковићевих политичких, вјерских и национално-културних акција. Прво је основао госпићки спортски клуб „Цроатиа“, покушао је да обнови франковачку организацију Хрватске националне омладине (познатију као ХАНАО) и организацију физичке културе франковачког Хрватског сокола. Да подсјетим да је други, исто тако значајни лички идеолог усташког покрета, писац Миле Будак, био истакнути припадник поменутог сепаратистичког Хрватског сокола. Артуковић је, дакле, са Будаком и италијанским фашистима, 1932. покренуо усташки „Лички устанак“, нападом на жандармеријску станицу у селу Брушанима испод Велебита (да подсјетим да се Брушане налазе на путу од Госпића за Јадовно и друге велебитске јаме).

Госпић, односно Лика и шира Крајина, као што је познато представљали су рубно подручје православља и српства (својеврсни „антемурале ортодоксис“), које Ватикан и РКЦ вјековним прозелитским акцијама кроз историју настоје елиминисати. У љето 1941. са вјековног идеолошког вјерско-националног терена антисрпске пропаганде, прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског, али у мањем броју и јеврејског становништва НДХ, али и југославенски опредељених хрватских појединаца.

Ватикан је, дакле, кроз вјекове стварао фанатизоване одане синове Римске цркве. Тај фанатизам улазио је и у широке масе римокатоличке нације хрватства. Аутор овог чланка у својим књигама дубински је анализирао генезу настанка римокатоличке нације хрватства и узроке њихове мржње према Србима.[6] Писао је о менталитету Срба римокатоличке вјере код којих су се тек током XИX вијека почеле појављивати извјесне нове националне тежње, односно опредељење ка хрватству. Наиме, национални осјећај хрватства Аустрија је почела његовати тек од времена јачања државне кризе Хабзбуршког царства, нарочито послије мађарске либерално-демократске револуције 1848/49. године, дијељења Царевине на два дијела 1867. године, укидања Војне крајине 1881. и стварањем неминовног тријалистичког концепта са трећим великохрватским дијелом Царевине, који је требао бити узданица и лојална брана мађарским претензијама ка потпуној самосталности. Аустријска „Велика Хрватска“, са Хрватском, српским земљама Славонијом, Сријемом, Далмацијом, Боком, Истром, Босном и Херцеговином, требало је да постане „земља хрватског државног права“, у којој није било мјеста за „шизматичке“ Србе и њихову православну Цркву.

Тзв. цивилизаторска мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појачавана је осјећањем културне супериорности римокатоличког народа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана је вјером у културну мисију римокатолика. Загребачки Србин, старином из Коренице у Лици, др Богдан Прица, писао је као свједок – очевидац, који је све вријеме Првог свјетског рата провео у Загребу, како се према Србима незахвално понијела сва загребачка интелигенција: „Иако формално није учествовала у франковачким и радићевским ексцесима, ипак је три године навијала за побједу Аустрије, а кад се Аустрија нашла у невољи онда ју је псовала и проклињала. Исто тако, три године се исмјевала савезницима, а кад је требало за то понијети одговорност, почела је с највећом недужношћу тврдити да је одувијек била за савезнике“. Познато хрватско додворништво јачем, као и данас према САД и Бушу.

Изнервиран догађањима у време изгона Срба из Бановине Хрватске 1939. године, др Прица је писао о исконском, априорном противсрпском шовинистичком ставу Хрвата, који је наметнут захваљујући и српској наивности и простодушности: „Темељни и главни узрок хрватског незадовољства не треба тражити у историји ових 20 година… Ко сматра да су Хрвати ушли у ову државу (мисли се на КЈ) онако савршено неоптерећени племенском мржњом као Срби из Србије, тај није упознат са суштином спора… Масе хрватске никад нису вољеле Србе, док је јавно мнење горњег хрватског слоја лавирало између југословенске и великохрватске политике, па је било за југословенски правац само онда кад су Хрвати били притјешњени са запада и кад није било опасности да се јединство проведе из Београда“.

Нескривена мржња према Србима јавља се, дакле, већ од настајања нације Хрватства у другој половини XИX вијека, када се франковци и клер усмјеравају на загребачке православне Србе, и то се нарочито испољава приликом посјете „Цара и Краља Хрвата“ Франца Јозефа 1895. године. Наиме, у част великог узваника Срби су истакли своје црквене заставе на православној цркви и црквеној опћини, што је потом изазвало масовне нападе на српске установе и радње уз клицање да у Хрватској може бити само римокатолика, односно Хрвата.

Демонстрације против Срба у Загребу поновиле су се и 1902. године, овај пут због тривијалног разлога што је загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“ прештампао чланак „Срби и Хрвати“. Претходно овај чланак није забранила „немилосрдна и строга аустро-мађарска цензура“ у Загребу и он се слободно појавио у штампи. Прави узрок организовања антисрпских демонстрација налазио се у дубоко усађеној мржњи загребачких римокатолика према православним Србима, која је појачавана чињеницом да су Срби имали бројне трговине у Влашкој улици у Загребу, и бројне привредне и банкарске установе. Код одређених хрватских кругова цвјетање српске трговине у Загребу изазивало је завист пошто хрватских трговина скоро да и није било поред српских и јеврејских. Како је записао хроничар времена, „политичком фанатизму франковаца придружио је језуитски фанатизам и трговачки рачун, и све то заједно створило је антисрпску „Бартоломејску ноћ“ у Загребу. Погром над загребачким Србима назван је „Арнаутлук у Загребу“. (према свирепости Арнаута, односно Арбанаса, данас Шиптара Албанаца)

Повампирена мржња према Србима, од припадника нове римокатоличке нације Хрватства, у цјелости је избила када је Гаврило Принцип убио узоритог члана прејасне хабзбуршке династије Франца Фердинанда, који је био главни пројектант стварања треће јединице Аустроугарске у облику Велике Хрватске. Диљем аустроугарских земаља избила је нетрпељивост Срба римокатолика (Хрвата) и Срба исламске вјере (муслимана) према православним Србима. Римокатолици – Хрвати и преци данашњих босанских муслимана у аустријским униформама, под командом К.унд К. официра, шенлучили су по Сријему и Мачви. Шабац и околина били су изложени вјероватно првом класичном геноциду у 20. вијеку, пошто су у великом броју убијани невини цивили од Аустријанаца и Хрвата обучених у аустријске униформе.

Геноцидни злочини нације хрватства на Пагу и Јадовном

У љето 1941. године почиње се остваривати злослутна намјера потпуног етноцида једног народа. Појављују се извршиоци монструозног вјековног плана Ватикана и Римокатоличке цркве о потпуном уништењу српског православља са западних српских простора. Са вјерског процеса мисије и прозелитизма прелазило се на терен протјеривања и потпуног „чишћења“ западног Балкана од православних Срба. Отпочиње дакле геноцид над прекодринским Србима и то организовањем првог концентрационог логора на југоистоку Европе – „Госпићког система логора смрти“, који је обухватао Концентрациони логор Госпић (центар у казнионици Окружног суда у Госпићу), логор Јадовно са бројним јамама, историјско српско подвелебитско Подгорје са центром у Карлобагу и Трибањ Шибуљини и оток Паг (локалитет Сланог и села Метајне). Злочин је припреман у Госпићу, кулминацију доживио на српској планини Велебит, који је српски због историјског српског битисања на тој планини, али је на жалост још више постао српски због десетина хиљада неумрлих жртава у његовој земној утроби.

„Велебит“ је српска планина – био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит је дакле, историјска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (венецијанци)  називали „Монтања Морлака“ (Српска планина). Некада су српски крајишки граничари пјевали пјесму „Ој ти вило, вило Велебита“, коју је нација мјешанаца Хрвата бездушно присвојила као хрватску усташку будницу, као уосталом и бројне српске пјеснике и пјесме – од скоријег времена и пјесму „Зови само зови“, па на крају и српског крајишког „Ојкана“. Велебитско јадранско подгорје са Пагом је у посљедњих стотињак година експресно очишћено  од Срба, било римокатоличењем било клањем и убијањем 1941-1945. и 1991-1995. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора.

Последња оаза православног србства у подвелебитском српском „морлачком каналу“ – Трибањ Шибуљина, чишћена је од Срба током 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку у приморју задале Туђманове франковачке постројбе 1991. године. Одмах послије образовања НДХ у Трибњу су власт преузеле усташе, на челу са усташким повјереником Милом Стјаусом, који је предводио ликвидације. Већ 23. травња 1941. године, по налогу злогласног усташе Јурице Фрковића (који је тог дана аутомобилом дошао из Госпића) четворица сељана (Душан Маринковић и његов син Филип, Исо Штрбо и Миле Лукић) одвежени су у Госпић, из ког су пребачени на Јадовно и почетком јуна бачени у Шаранову јаму. Дана 25. травња 1941. у Госпић су такође одведени сељани из Трибња: Владимир Бабац, Никола Пољак, Драган Лукић, Марко Лукић, Пилип Маринковић, Серђе Пољак и Стеван Пољак (посљедња двојица успјела су побјећи). Петорица преосталих су звјерски мучени и десетак дана послије хапшења такође бачени у Шаранову јаму у селу Јадовном.

За уништење Срба (али  Јевреја и Хрвата) основан је крајем маја и почетком јуна 1941. логор за Србе и Јевреје у Сланом, и у близини логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу. Пошто је у то време власт над Пагом имала Павелићева Независна Држава Хрватска, логор су основале усташе, предвођене Иваном Девчићем-Пивцем, Мијом Бзиком, инж. Сазунићем и другима. Пребацивање заточених Срба и Јевреја одређених за Слано, из сабирног логора у Госпићу, вршило се до Карлобага, а одатле бродовима (углавном „брацерама“) до Сланог на Пагу. Заточеници из цијеле НДХ довожени су у пломбираним вагонима или камионима до Госпића, а одатле су везани пјешачили преко Велебита до Карлобага (40 км). Свједок Лука Бабић је слиједећим ријечима описао српски пут без повратка од Карлобага до Сланог: „Заточеници, који су долазили из разних полицијских затвора, гдје су јамачно прошли кроз тешке муке, укрцавани су у Карлобагу на најбруталнији начин… Ови несретници морали су сићи у унутрашњост брода („штиву“). Онај, који не би могао да у највећој брзини пред ударцима добивеним од усташких стражара, скочи у „штиву“, био би немилосрдно гуран у унутрашњост брода ногама и рукама попут какве вреће или другог предмета, тако да би при завршетку укрцавања ови људи формално покривали унутрашњост брода“.[7]

Вожња од Карлобага до Сланог пружала је усташама могућност да заточенике поново изложе окрутностима, мучењу и беспримјерном понижавању. Наиме, усташки пратиоци при сваком путовању бродом, у море су бацали живе људе, са каменом везаним око врата. Претходно би затворенике опљачкали одузимањем новца, злата и накита. Приликом пребацивања заточеника на Слано окрутношћу се нарочито истицао Винко Барић, који је заточенике путем тукао, убијао и бацао у море. По доласку на оток Паг жене и дјеца  били су смјештени у Метајни у кућама, док су мушкарци раније искрцавани у Башкој Слани (плажа у драги отока Пага преко пута Карлобага) и ували Сушац, одакле су одвођени у логор на Сланом. Логораши Јевреји били су смјештени у сјеверном дијелу логора, док су Срби и остали били смјештени у баракама у јужном дијелу логора. Заточеници су спавали на голим даскама, на дрвеним лежајевима на спратове.

Исхрана заточеника је била толико лоша, па није било сумње да се већ таквим начином исхране хтио докрајчити живот логораша. Они су били у толикој мјери изгладњели па су се каткад при искрцавању хране, која је била намјењена усташкој логорској посади, усуђивали узети по који сирови кромпир, не страхујући да би због таквог поступка могли бити стријељани. Знало се да су сви заточеници без суђења већ били осуђени на смрт. Само је било питање времена када ће који од њих бити лишен живота. Убијање је вршено на разне начине. Усташе су водиле рачуна да код одабирања жртава остали заточеници не сазнају да ће одабрани бити ликвидирани. Сваких десетак дана прозивали су се заточеници да се спреме на одлазак својим кућама. Обично би их укрцали на бродове, превезли иза једног рта до увале Сушац, гдје би их искрцали и одводили на предио зван Фурнажа. Према изјавама свједока, „ови биједници, пошто би себи претходно ископали јаму, били би искасапљени ножевима и побацани у ископану јаму“.

Ексхумирани лешеви двију дјевојчица из масовне гробнице на острву Паг у Хрватској.

Ексхумирани лешеви двију дјевојчица из масовне гробнице на острву Паг у Хрватској.

У другим случајевима одабира жртава, усташе су обично питале логораше да ли хоће добровољно да се пријаве за премјештај у неки други логор или на лијечнички преглед. Често су их бацали живе у море са каменом везаним око врата. Поједине жртве усташе су пребацивале из Сланог до Дрварице, гдје су их пљачкали, а затим водили на Велебит и бацали у јаме. Усташа Вјекослав Фачини, звани „судија“, причао је 8. коловоза 1941. свједоку Вицку Донадићу да су понекад у самом логору постројили људе и пуцали на њих из митраљеза, и на тај начин убијали од педесет до стотину људи дневно. Касније је дошло наређење да се логораши искључиво кољу ножем, како се не би чула пуцњава и на тај начин узнемиравало пашко становништво.

Жене и дјевојке, које су биле смјештене у селу Метајна, морале су да подносе тешка понижавања, мучења и силовања, да би на крају биле поклане заједно са дјецом. Обично су, везане са дјецом, бацане у море, о чему су свједочили рибари који су у мрежама налазили такве групне лешеве. Римокатолички свећеник дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, јавно се хвалио да је са усташом званим „Павица“, силовао па потом убио неку Жидовку стару 18 година.

Почетком јула 1941. у српском православном подвелебитском приморском селу Трибњу Шибуљини, био је стациониран један одред италијанске редовне војске, под командом капетана Дориана, док је командир жандармеријске станице био је наредник Анте Орловић из околине Бенковца. Српски живаљ је очекивао да ће с доласком Италијана доћи спас и за њих, односно да ће престати усташка мучења и убијања. Међутим, италијанска војска није спречила усташка звјерства, па су се она наставила у још већем обиму. Уз претходни споразум с италијанском војском да се ова неће мјешати „у крвничку работу“ усташа, ови су о Илиндану (2. аугуста) „стали купити народ све од реда (жене, старце и дјецу) говорећи им да ће бити превезени у Италију, гдје влада глад, па ради тога да понесу са собом сав новац и добру робу, а њихово благо да ће бити пописано и да неће пропасти. Сакупили су стотињак особа, међу којима је двадесеторици успјело да побјегну, а њих шездесет осморо је довезено у православну црквицу (у Трибњу), гдје су задржани четири до пет дана под најтежим околностима, јер су физички злостављани, мучени глађу, жеђу и врућином. Пет дјевојака између шеснаест и деветнаест година је силовано. Потом су сви превезени на оток Паг, гдје су убијени. Напомиње се да су усташки крвници означеног дана извршили многобројне пљачке у благу, роби и новцу“.[8]

За само неколико љетњих мјесеци 1941. искоријењени су Срби из рода Пољака, Маринковића и Бабаца, које су ликвидирале њихове ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшије. Убијено је тридесет чланова породица Пољак, четрнаест чланова породица Бабац, четрнаест Маринковића, четири члана породице Продан и два породице Лукић. Убијено је и деветеро дјеце узраста од двије до петнаест година. Сви убијени, укупно шездесет осморо, били су „тежаци“ из Трибња, опћина Стариград, котар Бенковац. Према изјавама свједока (Ане Лукић, Милице Бабац и Јована Пољака) из Трибња, жртве су одведене и бачене у јаме и у море око отока Пага. У злочину су учествовали усташки водник Зизановић из околине Сиња, усташе Јеролим Трошељ и Анте Трошељ из Трибња, „те многе непознате усташе”. У злочинима је предњачио усташки повјереник (усташки заставник) у Трибњу Миле Сјаус.

Посљедњи већи покољ логораша на Сланом извршен је на Велику Госпу 15. коловоза 1941. године, уочи италијанског преузимања власти на отоку Пагу, када је одједном убијено 700 до 800 логораша. Славећи „Мајку Божију – Краљицу Хрвата“ усташе су том приликом приредиле најкрвавији монструозни пир. Према свједочењима преживјелих овај покољ је био грозан: убијана су и дјеца с мајкама; усташе су се хвалиле говорећи „било је ноћас крви, поклали смо 700 од те багаже жидовске и српске“; усташа Мартин Магаш је причао да је у логору убијао жене, живим женама резао груди, хвалећи се да је то „дивна ствар кад се на то човјек навикне“; остале усташе су истицале да кољу Србе, да их полуживе бацају у јаме и море, док је један од њих говорио како је једној трудној жени распорио трбух, извадио дијете, а друго живо дијете од три године ставио у њену утробу, те их заједно бацили у јаму.

Усташе су послије покоља у крвавим униформама хтјеле да судјелују у чувеној пашкој процесији преноса Госпиног кипа од Староградске цркве до друге цркве на брду изнад града Пага. Усташе у крвавим униформама и с оружјем ипак су биле спречене да уђу у цркву због отвореног негодовања народа.[9]

Непосредно прије овог „задњег покоља“ на Велику Госпу, према исказу свједока Јосипа Датковића, из логора је одједном нестало више од три хиљаде православаца (Срба), који су одведени на Велебит и бачени у велебитске јаме. Наведена масовна клања вршена су углавном на копну, и то на предјелу званом Фурнажа. Приликом увиђаја, на Фурнажи су нађена три већа заједничка гробишта, која су Италијани откопали крајем аугуста 1941. године

Концентрациони логор на подручју Сланог (на отоку Пагу) укинут је послије преузимања од стране Италијана крајем аугуста 1941. године. Неколико дана прије преузимања логора од Италијана, у Метајну је стигао транспорт жена, које су због присуства италијанске комисије пребачене у Цаску (село до села Барбата на Пагу), па потом превезене до „пашких врата“ (мореуз на Пагу којим су пролазили бродови до Сланог, Метајне и града Пага), гдје су се налазили „ровови за љешине“. Свједок Јаков Докозић, који се налазио на Сланом као усташа од краја српња до почетка коловоза, тврдио је да су жене исте ноћи биле побијене, јер је „чуо како су се усташе вратиле ујутро на Слано пјевајући пјесме“

Италијани су по преузимању отока Пага откопавали заједничке масовне гробнице, сликали убијене, па потом спаљивали њихове земне остатке.[10] Наиме, крајем аугуста 1941. команда Петог италијанског армијског корпуса у Краљевици, послала је екипу од тридесет пет војника санитетског одјељења на челу са доктором Стазиом, са задатком да све лешеве спали „у колико су се исти налазили по разним рововима на читавом предјелу логора на Слани“. Према изјави др Стазиа, који је сваки леш фотографисао прије спаљивања, лешеви „потичу од жртава које су биле убијене задњих четири дана прије доласка санитетске комисије“, а све жртве су биле претходно опљачкане.

Број убијених и покланих Срба и Јевреја (и мањег броја Хрвата) није прецизно утврђен. Окружна комисија за ратне злочине Хрватског приморја процјењивала је да је на оток Паг дотјерано најмање шест хиљада логораша. Број је свакако већи јер је добар број логораша бачен у море приликом транспорта. Према исказима свједока усташе су сваки дан довозиле у Карлобаг логораше и пуна три мјесеца их пребацивали на Слано, док су ријетке логораше враћали и одвозили на Велебит у јаме. Свједок Павле Ловрић наводио је да је дневно горило три до пет ломача, на којима је дневно горјело четрдесет пет до седамдесет лешева. Пошто је спаљивање трајало осамнаест дана произлази да су Италијани спалили више од 6300 жртава. Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, за Хрватску, за време трајања логора на Пагу кроз њега је прошло око деветнаест хиљада логораша од којих је већина убијена на самом отоку Пагу.[11]

Усташка логорска посада бројала је око стотину људи. Клање Срба и Јевреја вршило је тридесетак усташа, који су за свој крвнички посао примали стотину динара по сату. Усташе које су присуствовале клању Срба и Јевреја морале су дјеловати врло конспиративно јер је крволочна операција држана у највећој тајности. Становници отока Пага нису се смјели приближити логору на раздаљину од пет стотина метара, јер би у противном били стрељани. Главни заповједник логора Слано, који је руководио свим злостављањима, мучењима и убијањима, био је усташки допуковник Иван Девчић звани „Пивац“, родом из Редина, опћина Карлобаг (котар Госпић). Његов замјеник био је Павао Девчић звани „Жила“, родом из села Пржунца, опћина Карлобаг. Командант женског логора у Метајни био је усташки водник Макс Очић, родом из Загреба. Командант је био и усташки поручник Фране Шлибар из Бјеловара. То су били главни организатори а и извршиоци злочина, док су остали чланови логорске посаде активно учествовали у извршењу злочина. Највише их је било из подвелебитских приморских насеља (Луково Шугарје, Барић Драга, Карлобаг, Цесарица, Призна и Трибањ Крушчица) и понеки са Пага.[12]

Према изјавама свједока, цијели логор на Сланом, као и онај у Метајни, прије одласка усташе су попрскале крвљу заточеника – логораша. Преостале преживјеле логораше, њих око 450, усташе су у ноћи 19. на 20. коловоз 1941. повеле са собом и ликвидирале их бацањем у море, на Јадовном или у Јасеновцу и Градишци. Ликвидацију логора Слано лично је извршио усташки допуковник Макс Лубурић, али је наставио свој крвави посао у новом систему хрватских логора смрти – у Јасеновцу.

Документарна свједочанства о масовним покољима у систему госпићких логора смрти (са Пагом) су, дакле, бројна и на сву срећу сачувана. Драгоцјен је списак усташа госпићког краја који су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручју система усташких логора Госпић, тј. за време његовог несметаног функционисања. Овај списак усташа (франковаца) госпићке опћине (усташких крволока) чува се у Архиву Југославије, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославије. На списку се налазе имена 254 усташе који су вршили злочине на територији Лике и били извршиоци клања и бацања Срба у личке јаме. У документу су описи мучења Срба православних, нпр. резање коже на каишеве, чупање ноктију, вађење очију, резање дојки, силовања и друго. Између осталих ту се налазе: чувени кољач њемачког поријекла Руде Риц (Ритз), за кога је наведено да је учитељ из Подлапца, командант усташа на сектору Книн – Огулин који је руководио свим акцијама и покољима Срба.

Навешћемо неке од истакнутих кољача – егзекутора на Јадовном (према редном броју у документу):

2. Звонко Верзон, ђак VII разреда гимназије из Госпића, стар око 21 годину, вршио злодела у околини Госпића;

7. Мартин Месић, петошколац из Госпића, један од главних подстрекача и извршилаца злодела.

9. Стипе Стилиновић, свршени осмошколац из Госпића, хушкао на Србе и лично учествовао у многим убиствима и злоделима.

10. Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

12. Иван (?), из Лешћа, хвалио се, стар око 28 година (са пребијеним зубом), ходао у крвавом оделу и хвалио се за многа убиства над Србима.

16. Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе својим зверствима и крволоштвом.

19. Миле Ратковић, из Личког Осика, вршио хапшења и убијао жене и децу..

26. Томо Регварт, из Врховина, по занимању брица, убијао и злостављао Србе на Плитвичким језерима.

27. Миле Катаринић, из Врховина, ципелар по занимању, водио Србе из Плитвица у Госпић, а одатле их водио на клање.

30. Миле Вукелић, из Косиња, столар и зидар, радио у Рудо-Пољу код Мијке Иванишевић неколико година. Сарађивао са усташама и с њима вршио убиства над Србима.

31. Мандица Пајдука, жена лугара Јозе из Рудопоља, убијала српску децу.

34. Ана Пребег, из Плитвица, стара 20 година, присуствовала многим убиствима жена и деце и потпиривала остале на клање.

36. Јуре Шпољарић, из Плитвица, стар 51. годину, хвалио се да је убио преко 50 Срба.

37. Дане Луетић, из Плитвица, вршио хапшења и одводио људе у логор у Госпић, а одатле исте на клање.

38. Тошо Дујимовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

39. Јука Дујмовић, брат Тошин из Оточца, обојица месари. У оточкој клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на кајише тако да је жртва издахнула у грозним мукама.

41. Никола Ћулум, жандармеријски наредник у Кореници, дао обесити у затвору жандара Николу Драгичевића, којем је он као командир станице био претпостављени.

48. Иван Бркљачић, петошколац из Госпића, проводио Србе у логор (на Јадовном) и тамо их злостављао.

55. Коњиковић  ?, из Госпића, убио жену и децу и једног старца и онда их опљачкао.

56. Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађо кроз место, а касније их убијао.

64. Томица Ритз, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба у којима је и сам судјеловао и то нарочито у Пријебоју.

65. Стјепан Бутковић, финанц прегледник у Кореници, родом из Госпића, судјеловао код убијања Срба у Пријебоју.

68. Иван Девчић, звани „Жицар“, надзорник П.Т.Т. линија у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио Српску цркву у Кореници, обешчастио је и опљачкао.

71. Петар Мажар, звани „Пекара“ из Рудановаца, клао Србе и пљачкао их.

72. Милан Матаија (Винков), свршени учитељски приправник из Госпића. Био велики Усташа и пљачкао Србе. Убио Србина, директора препарандије у Госпићу Илију Опачића и његовог сина студента.

73. Иван Стефановић, звани „Цицвара“, ђак ВИ разреда гимназије из Госпића. Велики крволок Срба, међу осталима премлатио Ђуру Станића.

74. Ивица Павичић, ђак трговачке академије. Велики крволок, учествовао у убиствима у Госпићу и околици.

80. Звонко Пезељ, пропали гимназиста из Госпића, исти је заједно са браћом Наглић и Ивицом Павичићем вршио убиства у Госпићу и околици.

84. Анте Дошен – „Тона“, син Данин из Госпића. Убио Николу Рибара и много других Срба у Дивоселу и околним селима.

89. Лука Полић, син Фране трговца из Госпића, клао и палио у Смиљану.

90. Иван Црнковић, ђак В разреда гимназије из Госпића (Будачка улица), био усташа и у Кореници вршио злодјела и клања.

92. Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

93. Иве Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

94. Лука Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

97. Антић Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану, убио много Срба, највише жена и деце.

98. Никола Пејновић из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

100. Фрањо Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану.

101. Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где је у медачкој плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребијао Србе. Стално је ишао са крвавим чакширама, попрскане српском крвљу и тако вршио клања. Као такав је отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике је хапсио и убијао све што се српским именом звало.

102. Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Најкрволочнији усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истој општини. На дан 5. аугуста 1941. када је дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био је дочекан у заседи од четника и убијен са још пет усташа.

109. Мартин Рогић, из Рибника. Велики крволок. Запрепашћавао људе својим звјерствима, клао, вадио очи, ударао децом о зид да би при том прснула лубања и мозак се просуо.

110. Давид Дуковац, цестар из Рибника, велики крволок и убица деце

112. Никола Узелац, жандармеријски поднаредник из Цапрага. Био на служби у Метку. Највећи усташа и крволок, учествовао у свим убиствима заједно са Стипаном Дуковцем.

113. Иван Дуковац, из Рибника, велики усташа, клао и убијао Србе.

114. Фране Секулић, из Рибника, на зверски начин убијао Србе.

117. Јосан Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

121. Мате Секулић ИИ, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

122. Јосо Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

123. Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца.

124. Перина Матић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

125. Анте Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

126. Мартин Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

128. Јокан Јурјевић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

132. Анте Шимац, гостионичар из Госпића, велики усташа, подстрекач на многа злодјела код којих је присуствовао.

135. Мате Лисац из Мушалука, највећи крвник, убијао жене и децу и старце.

136. Јосо Аџија, ковач из Госпића, највећи крволок и усташа, повереник за Лику.

137. Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства познат у целој Лици.

138. Марко Бубаш, из Госпића, шофер. Нишанџија на тешком митраљезу приликом убистава Срба на Јадовном.

139. Владимир Левар, из Госпића, ђак, велики крволок и потстрекач.

140. Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославије, велики крволок Срба, те је био подстрекач за све злочине и убијства Срба.

141. Мила Стилиновић, електричар из Госпића. Живе и побијене Срба возио у аутомобилу у јаме и клаонице.

143. Сајдл (?), жандармеријски мајор у Госпићу. Потстрекач и осуђивач на смрт, крив за многа зверства над Србима.

144. Томислав Томљеновић, трговац из Госпића, судија усташког преког суда и кривац за покољ Срба у Смиљану.

147. Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

148. Илија Богданић (Делко), из Оточца, усташки бојник и велики крволок.

149. Крешо Милковић, из Оточца, усташки повереник и крволок Србски.

151. Ивица Милинковић, из Оточца, велики усташа и крволок.

152. Мирко Милинковић, из Оточца учитељ, велики усташа и подстрекач на многа злодела.

155. Звонко Рукавина, морнарички поднаредник из Оточца, велики усташа.

157. Тома Дрљача, радник из Оточца, велики крволок, клао жене и децу.

158. Вилко Усмијани, месар из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба

159. Јосип Усмијани, његов син из Оточца, велики усташа, има на души много Срба, хвалио се јавно како је клао.

163. Бруно Силлаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, један од главних подстрекача који је заједно са доле поменутим трговцима сазивао седнице које су одлучивале о судбини Срба.

166. Ивица Дубравчић, трговац из Оточца, подстрекач и функционер, који је из затвора лично извео пок. Огризовића Рату те га убио.

169. Стипе Марић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционар.

177. Блаж Биондић, гостионичар из Оточца, једн од главних функционера и потстрекача. У његовом дворишту су убијани и мучени Срби, при чему је и он учествовао.

178. Пере Биондић, син Блажа, шофер из Оточца, који је возио Србе повезене из Оточца према Личком Лешћу и Госпићу где су убијани.

179. Драго Жубринић, књижар из Оточца, велики усташа и крволок.

182. Жубринић  (?), трговачи помоћник из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

187. Хариф  (?), родом из Босне, „Турчин“ живио у Оточцу, познат као велики усташа и крволок.

190. Драган Смолчић, месар из Оточца, велики усташа и пљачкаш. Клао је и пљачао по Босни те се тиме хвалио.

193. Фрањо Колаковић, радник из Оточца, велики усташа и крвник, убио много Срба.

194. Јоја Павелић, зван „Бубан“, радник из Оточца, велики и познати крвник и усташа.

195. Ивица Фавала, адвокатски приправник из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекач на многа злодјела.

197. Иве Штимац, трговачки помоћник из Оточца, велики усташа и крволок.

198. Јосип Жубринић, звани „Чун“, ратар из Оточца, велики усташа.

200. Амброз  (?), ципелар из Оточца, велики усташа и пљачкаш, уцјењивао Србе а касније и пријављивао те присуствовао њиховом клању.

201. Паве Поднар, ратар из Кутарева, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио колцем пок. Раду Варду и још многе друге.

202. „Шуца“ (?), ратар из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио око 50 људи из села Понори.

203. Ива Дасовић, звани „Прцак“, ратар из села Швица, општина Оточац, познати усташа, крволок и пљачкаш.

206. Звонко Филипчић, свирач из Оточца, велики усташа и крвник.

207. Лука Колаковић, ратар из села Спилник, општина Оточац, велики усташа и крвник, извршио многа клања.

208. Дана Марковић, радник из села Дубрава, општина оточац, велики и познати усташа и пљачкаш.

209. Бижановић (?), ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

210. Бижановић (?), обртник из села Дубрава, општина оточац, познати усташа и подстрекивач на клања.

211. Јосо Богданић, ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

212. Јосо Вукелић, учитељ у Госпићу, тада на служби у селу Шкаре, велики усташа и подстрекач на злодјела..

215. Конрад Рогић, ђак из села Швице, општина Оточац, велики усташа крвник и пљачкаш.

218. Мико Биловић, кочијаш из села Пољица, општона Оточац, велики усташа и пљачкаш.

219. Томо Негеш, ратар из села Вратник, срез Сењ, велики и познати усташа и пљачкаш, судионик многих злочина.

220. Стипе Јелић, ратар из села Жута Локва, велики усташа, пљачкаш и уцјењивач.

223. Фране Банић, ђак из села Брлог, велики усташа, организатор и подстрекивач за многа злодјела.

228. Ивица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и крволок, суделовао код многих убистава

231. Дане Рогић, ципеларски помоћник из Сења, сада полицијски агент у Загребу.

232. Ђуро Пајдаш – Ђука, бивши радник у Сењу, родом из Сења сада полицијски агент у Загребу.

233. Рафаел Главичић, месар из Сења, пре шест месеци побегао у непознатом правцу. Убио једног старца и једну жену у другом стању у селу Прокикама.

235. Иван Миховилић, трговац из Сења. Са усташким бојником Сударом учествовао у разним злодјелима у Босни до конца 1941. године. Сада је активни усташа..

236. Антон Шојат, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је у Сарајеву као повереник у једној великој жидовској радњи.

237. Јосип Шојат, брат наведеног Анте, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је активни усташа у Госпићу.

238. Маријан Гржанић, зидар из Сења, настањен је у Сењу, пљачкао робу југославенских официра и Срба.

239. Паве Борас, шофер из Сења, возио у камиону ухапшене Ривосецхи Виктора и остале. Сада шофер код ледане у Сењу.

Чланови усташког одбора који је дириговао хапшењима и убиствима 1941. године:         240. др Анте Влаховић, адвокат из Сења.

241. Фрањо Судар, порески чиновник, сада усташки бојник, родом из Сења.

242. Славко Томљеновић – „Њок“, бивши стожерник, сад високи ћиновник код железнице у Загребу.

243. Едо Магас, трговац из Сења, сада усташки државни повереник у једној велико жидовској радњи у Сарајеву.

244. Лудвих Остерман, подузетник из Сења, сада шверцер у Сињу.

245. Јосип Папић, градски подворник у Сењу, и сада је у Сењу.

246. Јосип Ловрић, постолар у Сењу, налази се и сада у Сењу.

247. Никола Рончевић, судски акцесиста из Сења.

248. Винко Влаховић, портески чиновник из Сења, сада шеф полиције у Бихаћу.

249. Драган Влаховић, трговац из Сења, недавно се преселио у Загреб.

250. Бранко Жупан, градски благајник у Сењу, одборник за рушење Српско православне цркве у Сењу. По његовом наређењу су обешчашћени и порушени гробови и надгробни споменици у црквеном цимитеру, и са надгробним плочама покриване заходске јаме и канали. Мраморне плоче, квадратно камење и црквене греде, продане су Гржанићу Грги, кројачу из Сења. Два црквена звона и жељезна врата налазе се са неким стварима у општини Сењској. Иконе и остале скупоцене ствари наводно су послате у музеј у Загреб.

Лица која су провоцирала и оптуживала људе у години 1941. усташама као Југославене:

251. Анка Лончарић, стожерница женске усташке младежи у Сењу, родом из Сења.

252. Катица Драгичевић, удовица трговкиња из Сења.

253. Кристина Зрињски, надгледница у творници дувана у Сењу, врло опасна.

254. Олга Борас, надгледница у творници дувана у Сењу. Родом из Сења, врло опасна.

(Уочи грађанског рата 1991-95. аутор овог чланка дијелио је наведене спискове кољача Госпићанима и Личанима како бих их упозорио да ће повампирене хрватске усташе, синови и унуци истих усташа са списка, исто покушати поновити. Између осталих тај списак је достављен стоматологу Милану Вујновићу, у време његовог боравка у Београду у мају 1991. године. Као Што је познато, многи госпићки Срби нису се на време склонили па су искасапљени као и њихови преци 1941. године)

Анализирајући списак усташа логорника евидентно је да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нације. Поменуте усташе добрим делом су похрваћени странци или вјерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне и исламске вере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом  покоља и касапљења, говори о крволочности вјерских фанатика који су за XX вијек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вјерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На десетине „логорника у мантији“ (римокатоличких свећеника) свједоче о фанатизованој идеологији Римокатоличке цркве која специјалним одгојем, од својих сјемеништараца, ствара фанатизоване поклонике који су увијек били спремни да учествују као егзекутори припадника православне и мојсијеве вере.

Несретни догађаји из 1941-1945, 1971, 1991-1995, у потпуности су потврдили већинско антисрпско опредељење римокатолика Хрвата и њихову необјашњиву мржњу према православним Србима. Овим нашим чланком дајемо свједочанство о инспираторима и извршиоцима злочина у времену личког крвавог љета 1941. године, свједочанство која није било лако написати, прије свега због мучних трауматичних асоцијација на страдале претке, рођаке, комшије, али и на Србе довожене у Госпић и околину из цијеле Независне Државе Хрватске. Хвала иницијатору организовања друштва Јадовно, и издавачу овог зборника – Душану Басташићу, који је својом изузетном енергијом пресудно допринео  да се од погубног заборава спаси сјећање на Госпићки систем логора смрти и велико српско стратиште Јадовно.

 

Р Е З И М Е

У чланку се реконструише и анализира, на историјском микропростору Лике и подвелебитског приморја са Пагом, феномен нескривене мржње према Србима од припадника нације хрватства, која се јавља већ од настајања те нације у другој половини 19. вијека, и то нарочито антисрпском демагогијом Ватикана и римокатоличке цркве. Анализирају се и „свјетовни“ инспиратори преко личких антисрпских идеолога Анте Старчевића, Анте Павелића, Андрије Артуковића и Миле Будака, па потом и извршиоци бројних злочина („крвници“) у госпићком систему логора смрти који се протезао од Госпића („сабиралишта“), села Јадовног, Трибња Шибуљине, Карлобага па до отока Пага (Слано). Истакнути злочинци су портретисани и номинално истакнути у свој својој опскурности и крволочности. Чланком се, дакле истичу узроци геноцидног понашања већег дијела римокатоличке популације обједињене у нацији хрватства. Открива се узрок геноцидног понашања, односно, ментални и карактерни склоп оданог вјерника и позитивног римокатолика, који у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима, једноставно прихвата његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновјерцима, јеретицима и шизматицима. Управо наведене категорије вјерника и невјерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреји и у мањем броју Хрвати унитарни либерали (југославенски националисти).

 

Напомена:

Рад је презентован на Првој међународној конференцији о Јадовну, одржаној у Бањалуци, 24.-25. јуна 2011.


 

[1] Ђ. Затезало, Јадовно – комплекс усташких логора 1941, књ. I и књ. II, Београд, 2007

[2] Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство – од илриске идеје до великохрватаске реализације 1453 – 1941, Београд, 1997, 64.

[3] Исто, 65.

[4] Шиме Старчевић, „филолог“, рођен у Житнику 18. травња 1784, а умро у Карлобагу 14. свибња 1859. године. Школовао се у Вараждину, Загребу и Грацу, теологију завршио у Сењу, у ком је једно време био наставник. Од 1814. године био је жупник у Карлобагу. Најзначајније Старчевићево дјело је Нова ричословица илиричка, објављено у Трсту 1812. године. У „Гласнику далматинском“ објављивао је у наставцима, од 34. до 57 броја 1849/1850. граматику „народног икавског говора“, под називом Ричословје. Имао је идеју да се „Дубровник, Далмација, Босна, Славонија и Хорвацка“ уједине у једном књижевном језику“ (штокавском), јер се „у говорењу међу се много не разликују“. Залагао се за штокавски књижевни језик икавског изговора на „народној“, у ствари српској буњевачкој основи. Био је велики противник Гајева правописа и залагао се за далматински „верстопис“. Објавио је и двије књиге религиозног садржаја (Кратки наук ћудоредни, Задар 1807. и Хомилије или тумачење еванђеља, Задар, 1850. О њему су писали Словенац Бранко Водник (Поп Шиме Старчевић, Веда, 1912), Људевит Јонке (Књижевни језик у теорији и пракси, Загреб 1965), В. Анић, ”Акценат у граматици Шиме Старчевића”, у: ”Радови Филозофског факултета у Задру”, 1967).

[5] М. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823 – 1923, „Овај број Личког Хрвата посвећен је 100-годишњици рођења Старчевића“. ”Лички Хрват”, бр. 17, 17. свибња 1923, година II.

[6] Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство, Београд, 1997; Срби римокатолици тзв. Хрвати, Београд, 2006; Ватикан, Србија и Југославија 1853-1935, Београд, 2008. и друго.

[7] АЈ, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, ф. 29, Концентрациони логор на Слану на отоку Пагу.

[8] АЈ, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, досије бр. 502, Извјештај Томислава Доминиса, члана Окружне комисије за ратне злочине у Задру, о покољу 68 особа из Трибња Шибуљине извршеном од усташа дана 10. VIII 1941.

[9] Исто.

[10] Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје на Сушаку, извјестила је у фебруару 1946. да се покрај свих пронађених јама „још виде остаци спаљених костију и пепела из оног времена када су Италијани спаљивали љешине убијених жртава“ (Исто).

[11] АЈ, Државна комисија ФНРЈ за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, ф. 29, Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Загреб, 2. травња 1946.

[12] Исто.

Везане вијести:

Прва међународна конференција о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941.

ИЗВЈЕШТАЈ О КОНФЕРЕНЦИЈИ

Фото:Прва међународна конференција о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top