Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Мучење Срба постаје свакодневна пракса

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Свједочење: Раде Тијеглић

„У мјесто затварања и мучења Срба у Грубишном Пољу претворен је и подрум у Комитету СКХ, односно Цивилне заштите. Ту је дотјеран па испребијан и мучен Раде Познић из Зденаца, који је на крају умро. Ту је долазио др Лукић и питао нас од чега је умро Познић. Ту су 30. октобра комбијем полиције из Ивановог Села довезени Светозар Тијеглић (промукло, тешко говори, и Марио Кокот. Овај други је био у СМБ униформи. Наводно је држао без оружја некакву стражу у Растовцу, а наишла је полиција и стрпала га у комби. Тијеглић је у Растовцу штројио свиње и кад се враћао кући, полиција га је ухапсила. Те вечери дотјерали су Милорада Торбицу у цивилу и одмах су почели да га туку. Тукли су га све до јутра, на крају је умро и одвезен је комбијем. Начули смо да га возе у Рашеницу, а кад га је жена дошла тражити, рекли су јој да је одвезен у Бјеловар. Њега су бацили у грабу и покрили грањем пред кућом његовог таста Новалића у Горњој Рашеници. Сахранио га је пашанац. У подруму су били и Бановић Миленко и његов пасторак Мики, стар 15 до 16 година, те извјесни Бобан, стар око 17 година, који се позивао на своје аустралијско држављанство. Ипак је и он добио батина. Тукли су нас и Жућо и Вереш, они су били главни. Био је такав подрум и тамо негдје… испод Дожудићке… Ту је дотјеран и испребијан (до избијених зуба) Милојко Раљић. Силазиле су ту зенге и по њему пишали. На крају су ту дошли др Лукић и Анте Делић. Делић је хтио да Милојко иде у замјену, а др Лукић се није сложио и ухватио је Милојка под руку и одвео га до амбуланте“, заврши своју причу очевидац Раде Тијеглић.

Своја сјећања испричао нам је и Милојко Раљић.

Свједочење: Милојко Раљић

Милојко Раљић: Мене су водили из подрума код Дожудићке. Донесе ми Тоне ујутро јести, ја гладан, али нећу јести.

М.Б. Неђа је отишла дјеци, ти си остао у Грубишном Пољу, ишао си нормално даље радити. Како је то даље текло?

Ја сам радио… не могу точно знати до кога датума.

Ишао си аутобусом. Да ли је аутобус увијек ишао?

Некада је ишао а некада није. Ишао сам и пјешице и свакако.

Како си се враћао из Зденаца?

Некада сам стопирао, некада ишао пјешице.

Тко те је возио?

Двије ноћи су ме возили Јумбо и Вељко Марић-Вујновић.

Како су те баш они покупили?

Стопирао сам, а они су ме покупили и нису ми ни ријечи рекли.

Шта су причали?

Довезли су ме до парка и рекли оним другима: „Немојте да га нетко дира. Он је добар човјек и немој да га нетко дира. У супротном ћете са нама разговарати“. Тада сам дошао до Бенка.

Шта су возили у ауту?

Пуно је било пушака и муниције.

Какав је био ауто?

„Лада“, црвена, Милана Влаисављевића. Када сам дошао до Бенка, онда ме ухватио Хајдин Жељко. И, удри по мени.

Да ли је био наоружан?

Да, пушка и нож, и све. Био је пијан и вукао ме је до школе и тукао је. Пуно њих су то видјели и кажу му: „То је човјек поштен“. И све зубе су ми поизбијали.

И шта је даље било?

Одвукао ме у школу и тамо ме стрпали.

Шта је тамо било?

Њихова команда.

Шта су ти тамо рекли?

Питали су Хајдина: „Што си ти тог човјека довео овамо“? Он је толико био пијан да ништа није знао рећи. Онда су ме вратили и стрпали у подрум у парку.

Тко те је вратио? Ови из гарде?

Је ли још нетко био у подруму?

Није нитко. Само по ноћи иду и пишају по мени. И свашта раде.

И како је даље било?

Онда ме пусте и опет врате.

Колико је то било пута?

Пет-шест пута. Када је дошао доктор Лукић и Делић и још двојица-тројица (не знам како се зову), ту су расправљали, Делић каже: „У замјену“, а др Лукић није дао. Ухватио ме др Лукић испод руке и одвео у Дом здравља. Дао ми је двије ињекције и одвезао кући. Рекао ми је да не идем никуда и 15 дана ме држао на боловању. Након 15 дана, јавио сам се др Лукићу. Ту је и Мира. Дођем у „Зденку“ радити, ту је Смолац Милан, што је са мном радио у Сирарни. Он је за мном стално летио и викао: „Четник, четник“. Моје чизме изрезао, стално ормар отварао, ја ништа нисам могао имати. И Мира Лекић ми је викала: „Четник, четник“. Исто то ми је викала једна и Циганка, Миланова кћер. Онда сам ја тражио од Беле четири дана слободног.

Шта је тај Бела био?

Шеф смјене. Свака му част – пустио ме човјек. Онда сам добио краве, сушио сијено… Кажем ја Милки Раичевић: „Ајде Милка, сестро, шта да радим“? Она се договорила са мном да бјежимо, али је ја нисам видио ујутро у 4.30.

Куда си онда отишао?

Кући. И тражио сам да идем за Бањалуку.

Да ли си требао неке папире, пасош, пропусницу?

Онда сам ишао тражити пропусницу код Делића. Он ми не да.

Гдје је он радио, шта је био?

Штаб ТО.

Је ли био у гарди, да ли је имао униформу? Он је био професор.

Јесте, имао је униформу. Ја тражим пропусницу да идем код кћери у Бањалуку, а он ми одговара: „Идите ви четници у п. материну. Идите куда хоћете. Вама не треба пропусница“.

Да ли си му дао легитимацију?

Јесам, а он ми је бацио као псу. Тако је то направио и мојој сестри. И ја сам преко свега тога сутра отишао без пропуснице. Ја сам отишао до Бјеловара ујутро у 4.30. Нитко ме ништа није питао. Онда сам отишао у Загреб. Ту ме нашла Милена. Сутра ујутро отишао сам за Вировитицу, Подравску Слатину. Ту су ме хтјели истјерати из аутобуса, ја се нисам дао, онда су ме пустили и рекли ми: „Они према Босни те неће пустити“. Али, пустили су ме до Бањалуке. Онда тамо – како сам знао.

Значи, завршила Одисеја.

У Ивановом Селу зауставили су аутомобил Ранка Бозете. Он је возио оца Љубана из вировитичке болнице гдје је прије неколико дана био опериран. Ранка су пред оцем испребијали на мртво име. Док је запомагао и звао пролазнике да нешто кажу за њега, нитко се није одазвао. Једва је довезао кола до Дома здравља, гдје му је указана помоћ.

Послије неколико дана боравка у Кардијалу, примио сам обавијест да ми нетко ноћу хода по кући са батеријском лампом. Покушао сам телефоном добити шефа полицијске станице Тот Шандора Шоњија, али без успјеха. Онда добијем Вену Орцта и замолим га да пренесе поруку Шоњију: „Ја бих твоју кућу боље чувао да сам твоје професије“! Шоњи је код мене бранио дипломски рад на Факултету политичких наука, смјер народне одбране. Добио сам одговор: „Ја ништа не могу и не смијем. Све су они преузели“. Размишљам – значи, онај бирташ и онај хармоникаш извршили су државни удар у својој демократској држави, а поглавар Францек је то урадио прије, кад је, умјесто демократски изабране власти, у Грубишном поставио префекта. Ваљда шеф Кризног штаба Анте Делић зна коме је наредио и куда да одвезу моју скромну библиотеку и двадесет(и кусур)годишњи епидемиолошки материјал који сам сакупљао у Хрватској и Југославији. Ту су били и подаци о епидемиолошком статусу становништва опћина Клина и Исток у Метохији за вријеме епидемије вариоле 1972. Но, добро, помирио сам се са својим статусом. Купио сам нешто веша и некакву мајицу кратких рукава, Схватио сам своју заблуду да догађања нису кратког рока и да о некаквом разумном расплету нема никаквих изгледа.

Како је вријеме одмицало, имао сам све мање контаката са Грубишним Пољем. Тако је било из више разлога. Више контактирам са Загребом и Бјеловаром, а повремено се јавим сестри у Сплит. Занимају ме вијести са свих могућих страна и извора. Премјестио сам се на Тјентиште, гдје раније нисам био, па онда у вишеградску бању и коначно на Тару. Ту су ме примили без пара и рекли да ћу отплаћивати кад одем. Половином септембра завршио сам у Смедереву, у породици сестрине кћерке.

Неизвјесност као погром над Србима који је имао разне тихе али препознатљиве облике, садржаје и поступке у континуитету од Другог свјетског рата у ствари је континуитет геноцида. Све то имало је за евидентну посљедицу, повремено већи или мањи, али континуирани, назовимо га, добровољни егзодус Срба са овог простора. Политика сецесије и побједа ХДЗ-а у Хрватској на изборима 1990. године има за евидентну посљедицу пораст интензитета и обима овог процеса. Њега убрзава низ поступака службене власти према српском дијелу популације Хрватске. Диференцијација по националној основи је управо еклатантна – постоје одани и непожељни грађани. То је један временски релативно кратки прелазни период – од оног тихог погрома на јавни, безобзирни, репресивни облик. Он постаје толико уходан и уобичајен, прихватљив за одани дио популације, односно католички дио, да су створени услови за линч, за физичке ликвидације. Доласком великог броја зенги и полиције са стране 12. августа у Грубишно Поље, и то под командом споменутих хармоникаша и бирташа, те „облачењем“ једног дијела домаћих ХДЗ-оваца, створени су сви технички увјети да се крене у линч – да се понови 1941. година. Та фаза у Грубишном Пољу почиње 15. августа 1991. године. Кренули су на доступне Србе и оне који су у блокирано мјесто улазили у заблуди (који дан дужој од моје). Међутим, увјети су промијењени памћењем српског народа – нису сви били доступни, а и отпор се организирао.

Брзо се успоставља институција замјене, новина које 1941. године није било! Колико-толико јаки или слаби наоружани Срби показују наклоност одговору „зуб за зуб“. Послије крвавог масакра над ухапшенима и убијања првог дана, Хрвати касније не убијају све похапшене Србе, јер су наоружаним Србима дошли у руке неки њихови надобудници. На вијест о масакрима, Срби према хотелу испаљују неколико мина. Некима за почињена насиља Срби враћају истом мјером. Даље се све зна. Дјеца, жене и старији свијет почињу се организирано исељавати са простора Билогоре под контролом Срба. До оружаног напада хрватских паравојних формација на читав простор Билогоре (званог „Откос 10”) отпремљено је неколико група од 100 до 150 душа. Униформирани џелати, уз атаке на чувану Билогору, ваљда од досаде забављају се и минирањем кућа и пљачком, али и појединим хапшењима и злостављањима.

 

< Почиње систематско минирање српских кућа               Садржај                    Мирко Почуча се није дао ухапсити >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top