Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Мој пут кроз Јасеновац

Датум објаве: недеља, септембар 3, 2017
Величина слова: A- A+

bosko-jugovic-knjiga.jpg

Зашто сам се одлучио да, у годинама када човjек своди животне рачуне, оставим своj скромни запис о себи и своjоj породици? Шта ме jе то инспирисало да се наjедном присjетим давно минулих догађаjа коjи су увелико одредили не само моjу, него, рекао бих, и судбину народа из кога потичем и коме припадам?

 

БОШКО ЈУГОВИЋ

МОЈ ПУТ КРОЗ ЈАСЕНОВАЦ

 

Сjенима

маjке Јеле

и оца Стеве

Уваженом читаоцу

Зашто сам се одлучио да, у годинама када човјек своди животне рачуне, оставим свој скромни запис о себи и својој породици? Шта ме је то инспирисало да се наједном присјетим давно минулих догађаја који су увелико одредили не само моју, него, рекао бих, и судбину народа из кога потичем и коме припадам?

            Најприје бих унио једну исправку. Нисам се ја тек сада, и то „наједном“, присјетио давно минулих догађаја и личности о којима пишем; они у мени живе и од раније; ја, заправо, никада нисам ни престајао да мислим на њих. Другим ријечима, они су – и догађаји и личности – мој животни пртљаг, од кога се ни часа нисам одвајао, ма гдје био, ма куда се кретао.

            Понешто од виђеног и доживљеног почео сам да стављам на папир још далеке шездесет и неке. Временом се та прича о мојим блиским и драгим све више употпуњавала и уобличавала док на крају није добила обрисе књиге с којом сада излазим пред уваженог читаоца.

            Њеним штампањем коначно сам и ја одахнуо. Јер сам испунио свој дух, своју обавезу. Дуг и обавезу коју имају живи према мртвима. Ја сам имао срећу да преживим голготу народа Козаре и усташке логоре, а многи нису. Зато ову књигу сматрам као спомен не само на оне о којима говори, већ и на хиљаде мојих Козарчана које смрт покоси у цвијету дјетињства и младости.

            Шта сам, у ствари, њоме желио? Желио сам да сачувам од заборава истину и њиховом страдању, онако како сам је ја видио, доживио и запамтио. Истину која је у исти мах и потресно свједочанство и страдању невиног народа, али и опомена да се то никада и нигдје више не догоди.

            Искази учесника су вјеродстојни. Неке сам вјероватно, омашком, испустио, и због тога се унапријед извињавам.

            Било је, разумије се, и издајника, као и увијек у таквим драматичним ситуацијама када човјеку дође у питање голи живот. Да би сачували главе, многи су подлегли искушењу и нису се либили да Нијемцима и усташама покажу своје дојучерашње другове, партизане. Можда ће ми се замјерити да сам имао благ однос према њима, али мој одговор би био: довољна им је казна већ и то што их је историја осудила и народ одбацио.

 У Хамилтону, Канада

Априла 2000. године

Аутор Прва бjежања

Негдjе у љето 1941. године, наше дjечиjе игре су прекинуте када рекоше да иду усташе и да морамо да бjежимо. Нисам знао зашто морамо да бjежимо, коме смо то згриjешили да, ето, морамо бjежати. Риjеч „усташа“ ме подсjећала на риjеч „уши“ (вашке) jер нисам знао шта то значи.

Прво смо од авиона побjегли у воћар и ту смо, у хладовини, jели шљиве ранке. Рекоше да нападаjу и тенковима. Онда смо заjедно са тетком Петром Глигић и њихово четворо дjеце отишли даље у шуму и Велику Луку код риjеке Кабловске, тамо гдjе она прави велики круг (тук) скоро се састаjући. Ту смо, скривени, чекали.

Од куће смо пониjели два велика свjежа сомуна (пшеничне хљебове коjи су лиjепо изгледали и мирисали). Кад смо их начели, била jе то права посластица jер се пшенични хљеб код нас jео само при свечаностима, а наша свакодневица jе била кукуруза.

Послиjе, дођоше по нас рекавши да су зауставили усташке тенкове код Кланца у Клековцима. Тако jе почело наше бjежање и страх коjи ће нас дуго прогањати.

Покољ у цркви

У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених.

Избjеглице смjештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“.

Људи смjештени код нас, а и наши сусељани нису могли да схвате какав jе ово нови рат. Нису ником ништа скривили. Неки су у прошлом рату као воjници ратовали са наприjатељем на фронту, а ово убиjање жена, дjеце, стараца, немоћних било jе нешто ново, страшно, другачиjе, много опасниjе, без одређеног циља, фронта…

Покољ у Драксенићу су преживjеле Анка Павковић, њена кћеркица Радоjка  од двиjе године и Мара Благоjевић. Ево њихових свjедочења. „Ушле смо у цркву“, прича Мара Благоjевић. „Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примjетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сjеди на столици. Не знам да ли jе заклана или jе стављена да гледа како усташе кољу. Сjедила jе окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам баjонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Усташе су
наставиле да касапе народ.

Моjу маjку Росу Влаjнић заклали су на моjим ногама. Осjећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам jаук жена, па сам и jа почела да jаучем. Онда сам се смирила и била сам при свиjести. Ране коjе сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме jе толико обузео да сам заборавила болове…“

Анка Павковић у своjим казивањима, поред осталог, каже:

„У кућу jе ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, jер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потjерали. Стигли смо пред цркву. Ту jе већ њих троjе било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обjе стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду баjонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас баjонетима, кундацима и ашовима, падали смо jедни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду.

Поред убиjања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дjетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био jе то дjечачић од око годину дана, можда и млађи.“

(Душан Тороман: Покољ у цркви у Драксенићу, књ. 1, 1981, стр. 878-884)

Одлазак у логор

У прољеће 1942. године партизани су држали фронт на „петнаестом“ (то jе негдjе код села Врбашке, недалеко од Босанске Градишке). Мирко Југовић, коjи се налазио тамо, долази накратко кући и при повратку с њим одлази моj брат по оцу, Ратку, остављаjући младу жену и двогодишњег сина Богдана.

Наш отац Стево био jе био биjесан због тога. Још увиjек jе лежао увезан, jер су га неколико дана приjе Ратковог одласка претукли партизани, кад су му на силу отели брашно, тек самљевено у млину Лепировац. И ребра и крста су му била умотана и маjка би му скидала завоjе и убоjе масирала Алгом, лиjеком плаве боjе, коjи се налазио у дугачкоj стакленоj флашици. Нама, дjеци, био jе необичан мирис тог млиjека. (Иначе, они коjи нису били за партизане били су тучени или убиjани. Приjећено им jе Шошиним jарком, како су називали jедан jарак дубоко у Козари гдjе су вршене егзекуциjе).

У jуну мjесецу 1942. почела jе њемачко-уташка офанзива на Козару, у народу позната као Шталова офанзива. И до нас поче да допире све снажниjе грување топова. Оцу jе наређено да припреми храну за партизане. Он jе заклао теле, скувао га у ракиjском казну и са осталим што jе потребно одвезао на партизанске положаjе код села Бjелаjаца, неких десетак километара од нас, у правцу запада.

Грмљавина топова из правца Козаре постаjала jе из дана у дан све jача. Кроз народ су се проносиле виjести да jе на нас кренула силна воjска. Из Козаре, гдjе смо иначе проводили добар дио љета напасаjући говеда, дође моj брат Љубо. Дотjерао jе говеда и донио нам по кузов (од коре дрвета специjално направљена посуда за ,jагоде) свjежих шумских jагода, коjе су шириле око себе божанствен мирис.

Преко села надлиjећу авиони и просипаjу летке. У њима пише да се онима коjи се предаjу неће ништа десити. Домаћинима се даjу упуте да на куће истакну биjеле барjаке. Један млади брачни пар избjеглица одлази усред дана у нашу зграду за воде љубав.Знам о чему се ради. По изразима лица стариjих жена видим да то не одобраваjу.

Народ jе у паници. Пролазе рањеници. Све jе више и избjеглица. Сахрањуjу мртве. Тетку Марку Глигићу, рекоше, метак разбио вилицу. Проносе се гласине да се нико нећемоћи спасити, да Ниjемци имаjу псе – трагаче, да специjалним шипкама буше земљу.

Што би се рекло: земља тврда, а небо високо!

Из сусjедног села Воjскове пуцаjу у правцу нашег села. Меци звижде око нас, ломи се цриjеп на кући.

Бошко Симеунов, моj имењак и уjедно вршњак, и jа играмо се у дну њиховог дворишта, трчимо око кола натоварених шиваћом машином.

Послиjе jедног митраљеског рафала код сусjедних Јошановића зачу се jаук и запомагање. Погибе синчић Ружице Лукић. Био jе у посjети код бабе и дjеда. Метак га jе погодио у стомак док се играо. Сахрањен jе исте вечери  у дворишту.

Чуjе се бука мотора. Долазећи нашим кућама, путем из Воjскове, неки нама непознати воjници пролазе поред Лазине и стрица Раде куће. Улазе код нас у двориште. Први пут видим мотоцикл са приколицом. Један усташа вози, а други сjеди поред њега и држи машинку на готовс. На себи имаjу кожне виндjакне, чизме и црне наочари, за мене све ново и непознато. Гледао сам их са стриjепњном стоjећи испред курузане. Сви смо испрепадани, у ишчекивању шта ће нам урадити. Рекоше оцу да са укућанима крене у Раван, како се код нас назива предио што се стере на ушћу Уне у Саву. На очево питање колико ћемо тамо дуго остати, одговорише:

„Брзо ћете се вратити. Чим очистимо терен од партизана“.

А потом, jедан од њих додаде:

„Не морате много ствари носити са собом“.

Каква лаж, каква обмана!

На поласку заприjетише:

„Ко се уjутро нађе овдjе, биће убиjен“.

Кад одоше ми одахнусмо.

У кући стрица Раде остала jе, лежећи у кревету, стара и болесна бака Мариjа Симчинова. Кад смо се у касну jесен вратили из логора, од ње ниjе било ни
трага. Гдjе jе нестала старица и за кога jе она представљала опасност?!

Увече, поред наше куће наиђе колона партизана, крећући се путем према Раковици. Кажу:

„Нека нико не иде за нама“.

А на питање:“Шта ћемо ми?“, jедан од њих одговори:

„Спасаваj се како ко зна и умиjе.“

По обичаjу, уочи Петровдана, код нас су се палиле лиле (правиле су се тако што би се осушена кора трешње причврстила за мотку, коjу смо звали машала). Дjеца су их носила упаљене кроз мрак трчећи jедни другима у сусрет, и циликала од радости. Оваj обичаj се код српског народа одржао кроз виjекове. Сада гледамо како устађе и Ниjемци, коjи су се улогорили подно Воjскове, ложе ватре на Сjенкосима. Наше лиле су то вече остале остале незапаљене. Моjу лилу направио jе брат Љубо.

Јулска ноћ jе ведра, чиста. Небо осуто звиjездама.

Петровдан jе, већ по традициjи, вашарски дан у Дубици. Али овог 12. jула нема ни Петровдана, ни вашара. Изгледа да нам jе и Бог окренуо леђа.

Отац jе, у договору са братићем Симеуном, потоварио наjважниjе ствари из куће у коњска и воловска кола (углавном, храну, одjећу, покривач). Требало jе да кренемо заjедно и покушамо у Дубици, код Ђуре Гавриловића, наћи глави мjеста. Али кад смо устали братића Симеуна нигдjе. Отишао jе без нас.

На срећу, из обjе породице неко jе преживио рат. Симеунов син Мирко био jе у партизанима и рањен jе у лиjеву шаку; тако рањеног некако су успjели да протуре у Њемачку; гдjе jе и дочекао краj рата.

Полазећи на дуг и неизвjестан пут, код куће остависмо дванаест крава – музара и многоброjну другу стоку. Стока jе сад кроз мазгале слободно улазила у њиве и уништавала оно што jе сељак с много муке и труда узгоjио. Маjка Јела, коjу смо ми, дjеца, од милоште звали маjка Јела, и jа сакрисмо кључ од наше куће на тркљи од махуна.

Пошли смо у рано jутро. Суце тек изишло. Запутили смо се, кроз засеок, према цркви. Нигдjе никог живог. Заустависмо се код куће Мирка Димића, очекуjући да нам се придружи. Али и они су већ били отишли.

С Мирком и његовим смо у добрим односима. Наш Љубо и њихова, двиjе године млађа ћерка Марица, били су заљубљени jедно у друго до ушиjу. Свадба коjа се очекивала, требало jе да то наше приjатељство jош више пробуди.

***

Ево шта jе о трагедиjи своjе породице испричала Марица Димић:


Причали смо, и готово сваки дан се виђали, jа и Љубо. Он jе био црномањаст, округлог лица. Кад би гонила стоку на испашу гледала бих увиjек да прођем поред његове куће, надаjући се да ћу ту негдjе и њега видjети. Док смо се jедном налазили у кући, са кућног тавана повик Симеун Димић:

„Ено, изгори дућан Пере Гаврановића!“

Ми скочисмо да погледамо, а он нас одозго поли водом. Ваљда jе том грубом шалом хтио да нас растави.

Сjећам се и друге згоде. Кад се код нас пекла ракиjа, умjесто ракиjе за пиће, дали су нам оне жестоке, „башице“. Она нас jе добро опекла, али и ошамутула.

Родитељи, и моjи и Љубини, су се надали да ћемо се узети. Већ се говоркало о будућем приjатељству. Али, ето, дође проклети рат и све преокрену.

Кад смо кренули од куће, отишли смо преко Кланца у Драксенић. Послиjе два дана стигли смо у Дубицу. Ту су одузели оца Мирка.

Ми остали дотjерани смо у Церовљане. Једне ноћи очепи киша. Пада, пљушти немилице. Тргла вода на све стране, а по води гамижу уши. И ми смо се од велике прљавштине били скроз заушљивили.

Послиjе нам рекоше:

„Идете кући.“

Али кад убрзо прођосмо мост коjи води за Босанску Дубицу и продужисмо прашњавом цестом низ Уну, жене почеше наглас да наричу.

Видjели смо обману, али ништа нисмо могли.

Дотjерани смо у Уштицу. Ту смо, на ледини, под ведрим небом, остали недjељу дана.

Једна стариjа крупна жена, из Срефлиjа, мислим да се звала Ожеговић, била jе права jуначина. Храбро се носила са недаћама коjе су нас снашле. Имала jе нешто кукуруза и досjетила се да их стуца у шупљини точка од коњских кола; од тако стуцаног кукуруза добила jе нешто што jе личило на брашно, скувала то на води и свакога од нас следовала jе по кашика те смjесе.

Ни усташа се она ниjе плашила. Кад би ноћу пролазили кроз логор, вjероватно у потрази за цурама и млађим женама, она би им, без пардона, довикнула:

„Одбиjте, идите одавде!“

Поред ње осjећали смо се сигурниjе.

Послиjе смо скелом превежени преко Саве у Јасеновац и стрпани у вагоне – шталаре.

Дан приjе одласка маjка jе родила брата Раду. Упркос свим недаћама коjе су нас задесиле, био jе здрав, напредан. Маjка га jе доjила иако ниjе имала чиме.

У вагонима смо, по наjвећоj жеги, провели три дана и само се вода тражила. Били смо затворени као стока. Ту се вршила и нужда. Кад jе напољу почела да пада киша, протурила сам кроз решетке прсте, хватала капи и дотурала осталим, да макар мало оквасе уста.

Дошли смо у Плетерницу и ту распоређени да радимо. Послиjе су нас поново покупили и
вратили назад у Церовљане.

Пролазећи кроз Јасеновац, видjела сам, захваљуjући малчице одшкринутим вратима вагона, мноштво људи. Логор jе личио на мравињак. Једна маjка jе дуго у наручjу носила мртво диjете, да би га наjзад оставила краj цесте. У jарку, поред пута, jаучући, остаде и jедна, нешто крупниjа, стариjа жена, коjа ниjе могла више пjешачити. Вjероватно jе ту и скончала.

У Дубици нас затворише у решт (затвор). Преко чувара Муjе тражили смо да ступимо у контакт са Илиjом. Из затвора нас jе извадио Муjо и одвео своjоj кући. Били смо под кровом, скривени, недjељу дана, кад нам Муjо рече да опет купе Србе. Па ако би нас нашли код њега могао би и он настрадати.

Тако смо, током ноћи, отишли код Илиjе. Илиjа jе био доље, код Мљекаре.

Послиjе напада партизана на Херцеговце – мухаџире, коjи су излазили из села, у пљачку, и помлатиле их код куће Ивице Ивашковића, усташе су покупиле све Србе.

Потjерали су и нас. Љубу jе задржао Стjепан Орнек, Хрват, приjатељ нашег оца. И jа сам се некако придружила њима. Кад смо били код Орнека дође Илиjа и рече да су маjка, мали брат, сестра Радосава и бака Милка потоварени у кола и одвезени. Чувши то, Љубо се бацио на земљу и почео да удара главом о тврду цесту. Из њега jе липтала крв, а он jе говорио:

„Ја никада више нећу видjети маjку.“

Орнек jе Љубу стрпао међу вреће и тако замаскираног успио пребацити у Липик, код Новске. Ја сам остала код Илиjе и послиjе отишла кући, у Пуцаре. Преко везе сазнала сам да jе Љубо жив и послиjе рата отишла сам тамо и довела га кући.

Кући се, из Норвешке, убрзо вратио и отац. Сви остали су спроведени у Јасеновац и убиjени.

Своjим очима сам гледала кад су два партизана, коjи су се претходно предали усташама, издавали своjе другове, тако што би, док jе пролазио народ на путу за логоре, упирали прстом у њих. Један од њих био jе наш крштени кум коjи ме држао на
шакама.

***

Тек што смо кренули од куће Мирка Димића засуше нас топовском ватром са Сjенокоса, из Воjскове.

Прво чуjемо пуцањ, а онда се на том мjесту укаже дим, да би тренутак, два касниjе услиjедио застрашуjући звиждук гранате и наjзад би се чула експлозиjа. Спопада нас ужасан страх да кога не погоде. Забога, па нисмо ми воjска да нас гађаjу топовима! У страху и паници, натjерали смо и волове да трче. А од паклене пуцњаве планули су се коњи и отац jедва успиjева да их заустави кад смо скренули поред школе низ Глигића страну. Срећом, брзо смо протрчали поред цркве и школе, брисаног простора.

Скренусмо према оном диjелу села коjе зову Личани. Били смо сигурни да нас више не може погодити граната и осjетисмо велико олакшање.

У Клековцима нам се преврнуше кола у блато. Кад су их вратили у нормалан положаj и извукли из блата, Љубо jе морао у Раковицу да се окупа. На брежуљку званом Светиња маjка ми показа црквицу.

Улазимо у село Драксенић. Куће у низу и другачиjе него код нас. Оне поред цесте некад су биле окречене у плаво и зелено. Сад су то, међутим, само рушевине, згаришта, обрушених кровова, без врата и прозора.

Мало даље, с обjе стране пута, велике jелке. Прођосмо поред цркве. Видим отворена врата. Приjеђосмо риjеку Раковицу. Дошли смо код породице Савковић. Они су боравили код нас прошле зиме, послиjе оног покоља у цркви.

Вуче ме жеља да ту, у близини, видим цркву у коjоj jе извршен покољ. Са мном jе пошла и сестра Зора. Улазна врата су разлупана. Опрезно и са страхом улазимо унутра. По зидовима се виде трагови крви, док jе патос од плочица опран. Понека икона и олтар нагрђени.

Прожима ме нека чудна jеза док напуштам таj храм коjи су звиjери у људскоj сподоби оскрнавили. На сjеверозападноj страни, десно од излаза, видjеле су се двиjе огромне гробнице. Поглед су му привукли неки чудни трагови. Касниjе сам сазнао да су то били трагови тенковских гусjеница. Због порушеног моста на Раковици тенкови су сишли у риjеку и тако jе прешли. Том приликом су нагазили и на гробнице покланих. Имао сам осjећаj као да су мртве несрећнике хтjели да усмрте и по други пут.

Одлазим на порушени мост. Гледам га разореног. Пипам гвожђе и чудим се како jе стављено у тако тврд камен (уствари бетон).

Пред jедном кућом, гдjе Раковица прави окуку, усташе пљачкаjу стоку. Један од њих дао се у потjеру за свињом. Кад се учини да му jе на дохват руке, свиња некако успиjева да му измакне. То веома расрди усташу и он се лати пиштоља. У том трену сретоше се моjе и његове (плаве) очи. Стаjао сам као укопан, без даха. Нисам знао да ли ће да пуца у мене или свињу. За њега смо имали исту вриjедност.

Маjа Јела, коjа jе то пратила из прикраjка, зовну ме и руком показа да дођем кући, што сам и учинио. Добро ме jе наружила због моjе непромишљености.

Дође наређење за покрет. Идемо цестом према Дубици. Око нас усташе, наоружани пушкама са исуканим баjонетима. Испод каменог прага у Драксенићу Маjа и jа остависмо и други кључ од наше куће у Пуцарима.

Отац, коjи jе донекле владао њемачким и енглеским, покуша Ниjемцима да обjасни да ми нисмо никоме криви и да нас, према томе, пусте, али то би узалудан покушаj.

Идемо насипом поред Уне. Плаши нас толика вода и страхуjемо  да се и ми и кола не стровалимо у њу. Уна jе овдjе доста широка. Тамо, на другоj страни, су врбаци, а иза њих пукла пространа равница.

Зауставили смо се близу моста на Уни. Испред кола брат Љубо jаши на Вранцу. Наста застоj. Док чекамо да очепи и свjетина крене, из оближње куће изиђе Муслиман. Приђе Љуби и рече:

„Бр’те, то jе моj коњ!“

На то Љубо кратко одсиjече:

„Не!“ И погледа оца.

Отац сиђе са кола. Покушава томе човjеку да обjасни да jе коњ наш, да га водимо jош од куће. Али узалуд, оваj приjети ли, приjети. И не одустаjе од намjере да присвоjи коња за кога и он зна да ниjе његов.

Отац рече брату да му да коња. Шта jе друго и могао да чини. Брат се повинова очевом налогу и сjаха. Чим он сjаха Муслиман дограби коња за поводац и одведе. А док води коња пред собом тjера и наше стадо оваца.

То jе била прва, али неће бити и посљедња пљачка коjу ћемо доживjети тог трагичног љета потуцаjући се од jедног до другот усташког логора.

Док чекамо да ступимо на мост и са осталим несрећницима приjеђемо на лиjеву обалу Уне, родитељи препознаше човjека коjи се као партизан предао и сада, окружен усташама, руком показуjе на своjе доjучерашње саборце, рачунаjући да ће тако, тим издаjничким чином, себе искупити. Њих то веома узнемири, плашећи се да и на оца не упери прстом. Страх jе био разложан, с обзиром да се наш Ратко налазио у
партизанима.

Приближавамо се мосту. Он jе ту, само на неколико корака од нас, у друштву усташа. Хоће ли уперити прстом у нас?

Страхуjући, ипак сретно пролазимо поред њега на дрвени мост преко Уне, коjа jе овдjе широка. Између дасака се види вода. Неке су трошне. Доста има измета од стоке. Видим много млинова на води.

Дотjерани смо на Церовљане. Пролазимо кроз Хрватску Дубицу. Прво се пењемо кривудавим путем, да би се затим указала низбрдица и равница. Тамо даље jе жељезничка станица Церовљани.

Ограђени смо жицом. Много народа, стоке, кола, jада и страха. Кажу – побиће нас све!

Живимо под ведрим небом, без воде, хране, на голоj земљи. Маjа Јела одлази у шумарак да донесе дрва да нешто скуха. Враћа се сва усплахирена. Рече да jе видjела мртвог човjека, разбиjене главе и рашчупану дjевоjку, коjу су одводили на силовање.

Ниjе више смjела ићи тамо. Скупљала jе суву, велику траву око нас да наложи ватру, скува нешто кукуруза да нам утоли глад.

Од станице, са високо постављеног митраљеза, повремено пуцаjу. Видим, народ се пење у вагоне. Рекоше да одлазе на рад у Њемачку. Или су, што jе вjероватниjе, завршили у Јасеновцу.

На другоj страни пруге видимо људе како копаjу двиjе велике гробнице.

Чим смо дошли, одвоjише све мушкарце. Одвоjише и брата Љубу, коjи jе имао шеснаест година. Сjедили су близу, под врелим сунцем.

Видим, као сад, како онаj потказивач пролази кроз строj и упире прстом у овог или оног. А на кога покаже, тога официр куцне мочицом. Он се истог часа диже и одлази.

Таj строj од неких четрдесет људи у колони по двоjица, одведен jе назад, цестом коjа завиjа уз Каурско брдо. За њима се дизао облак прашине. Ускоро се чуло да су стрељани на Уриjама код Босанске Дубице, да су троjица скочили с моста у Уну. Двоjицу су убили, а jедан jе отпливао низ воду, рекоше.

Једне ноћи паде велика киша. На земљи гдjе лежимо jарци пуни воде. Маjа нас подиже на кола да се осушимо. Све jе у блату измиjешаном са људским и сточним изметом, смрадом и jадом.

Једно jутро дође отац са Љубом и стричевима Радом и Милошем и рече:

„Јело, нас негдjе гоне. Ја ћу пазити на Љупка“, како jе звао брата из милоште , „ а ти на ово двоjе малих. Немоj се растављати од биљца и котлића са масти.“

Маjа Јела, осећаjући опасност, преклињала jе брата Љубомира за се пресвуче у женско одиjело. Још се ниjе ни бриjао. Одбио jе, рекавши:

„Куд сва браћа – туд и jа!“

Изљубили су нас и отишли да се више никад не видимо. Чак им ни за гробове не знамо. Колико jе суза маjа Јела пролила за сином првенцем!

„Е, моj Љупко, да ти послуша своjу маjу, можда би остао жив!“, говорила jе толико пута. Видjела jе у Славониjи младиће коjи су се тако спасили.

Пронесе се виjест да идемо кућама. Каква радост! Узели смо волове. Коње Ружу и Зеку су нам већ били опљачкали.

Враћали смо се кроз Хрватску Дубицу. Ето, мушкарци ће се ипак вратити, стока надокнадити, кукурузи докопати, само да се ми вратимо нашим кућама, тjешиле су жене jедна другу.

Жедни, гладни, прашњави, под врелим сунцем, колона jадника се отегла иза изласка на прави пут поред Уне. Али, ево, умjесто да скренемо десно за Босну, колона иде право, у непознатом правцу!

Па, ми не идемо нашим кућама! Опет нас преварише. Поче наглас плач и запомагање:

„Воде нас клати! Све ће нас побити.“

Зашто су нас водили около у Јасеновац? Ако им jе то био краjњи циљ и намjера, било jе много лакше и брже да су нас натоварили у сточне вагоне у Дубици, коjа jе само двиjе станице од Јасеновца, умjесто што су нас водили около.

Да ли су заиста мислили и жељели да нас врате кућама и да ли jе неко то сприjечио на путу или у самоj Дубици? Зашто би нас гонили около ако им jе било много jедноставниjе послати нас директно у логор?

Одговор на ова питања ни данас не знам. Заиста чудно. Можда jе неко од издаjника овдjе имао утицаjа и наредио да не идемо нашим кућама?

У пролазу од неких мjештана тражимо воде. Тjераjу нас уз псовку, псуjу нас као Србе, партизане… Од неких добиjамо воду.

Колона jадника иде споро цестом. Јулско сунце пече, пржи. Волови полако вуку кола.

Дотjераше нас у Уштицу. Само жене и дjеца. Ледина утабана, нигдjе травке.

Кад уђошмо у Уштицу одузеше нам волове, кола и завежљаj наjпотребниjих ствари коjе смо могли пониjети са собом.

Риjека Сава мутна, набуjала. Маjа Јела ме опомиње:

„Немоj ти, синко, да идеш до воде. Тамо су се нека дjеца утушила!“

Из даљине видим да се неки дjечаци купаjу. Једна млађа жена ту, пред нама, псуjе усташу. Уста jоj запjенушила, марама на глави накренута:

„Ти си мога брата убио!“

Он се само смjешка. Рекоше да jе полудjела од свега што jе видjела. Ниjе ни чудо!

Пронесе се виjест да нас гоне приjеко, у Јасеновац, и да одузимаjу мушку дjецу. Осjетих радозналост, али и страх: да ли ће и мене изабрати?!

Маjа Јела носи биљац, кантицу масти и мали завежљаj. Ево нас на обали Саве. Видим на лиjевоj страни жељезнички мост преко кога протутња пар возова, што ме jе задивило. Доље компама (скелама) превозе народ на jасеновачку страну.

Чудим се како коњи и кола натоварена сиjеном и народом могу стаjати на води. Исто тако, било jе и мањих чамаца коjи су прелазили тамо – овамо, а нешто ниже била jе скела у коjоj су мушкарци у сељачким одиjелима, црним шеширима, у пратњи усташа, превожени на другу страну у сjедећем положаjу.

Много касниjе сам сазнао да су ови несрећници превожени у Доњу Градину гдjе су убиjени.

Сунце угриjало, колона помало мили. Ево нас код Саве, таласи запљускуjу обалу. Наjзад нас товаре на скелу. Улазимо, љуљамо се. Ево нас на jасеновачкоj страни. У групи се пењемо свjеже утабаним путељком. Избисмо код кућа. Видим на другоj страни, поред зида, дjечачиће у сељачким ношњама. У покрету ми приђе усташки официр, куцну ме по лиjевом рамену и рече:

„Ти, мали, ‘аjде тамо!“ Показуjући руком према издвоjеним дjечацима.

Прешао сам невољно неколико корака у том правцу, кад ме сустиже маjа Јела, повуче на своjу страну, покри фертуном, заклони пртљагом, док не прођосмо даље. Обазриjех се у страху. Видим, онаj усташа чека друге жртве.

Много касниjе сам сазнао каквоj се опасности и ризику маjа Јела изложила овом приликом да би ме спасила од сигурне смрти. На хиљаде одузете дjеце убиjено jе у логорима само зато што су Срби.

Дотjераше нас до вагона – шталара, набише унутра. Без воде смо, страшно jе вруђе. Купамо се у зноjу на jулскоj жеги.

Сестра од стрица, Перса Благоjевић, тек што jе родила малу Даницу. Мала плаче. Маjка нема чиме да jе умири.

Пролазе усташе са баjонетима на пушкама. Гледаjу поред вагона. Перса кроз решетке моли:

„Браћо, даjте нам воде!“

Одговор долази ударцем кундака у вагон и псовкама:

„Маjку ти српску! Даћу jа вама воде кад дођем унутра!“

Уплашене жене вичу:

„Метни jоj руку на уста, Персо, утуши jе. Све ће нас побити због ње!“ Малу Даницу некако смирише. Ускоро и заспа.

Срећом, сjедимо ближе вратима. Видим како народ гоне. Маjа нас скинула голе. У jедно дува, а другом маше марамом да нас расхлади. Како jе њоj и осталима било у овом паклу!

Залупише, закључаше врата. Воз пође. Поче бивати хладниjе.

Пробудио сам се у селу Јакшићу, код Славонске Пожеге. Рекоше да jе неколико старица умрло у току пута. На станици смо се освjежили водом с бунара.

Овдjе смо били распоређени да радимо.

Сеjа Зора jе била код jедне жене коjа jе имала двиjе кћерке, у кући наспрам оне у коjу смо ми били распоређени.

Мене jе хтио да узме себи Чех Моравак. Обећавали су ми да ће ми бити добро, да jе маjа Јела ту, код првог комшиjе. Узалуд. Плакао сам, вриштао, ништа ме ниjе могло убиjедити да се растанем од маjе. Држао сам jе за сукњу обjема рукама. Наjзад смо остали заjедно код породице Станка Ниjемчевића. Они су имали два сина стариjа од мене: Јову и Драгу.

Маjа jе радила пољске послове, а jа чувао гуске и свиње на утабаноj ледини близу шумске пруге, гдjе ниjе било траве. Спавали смо у штали. Риjетко смо примани у кућу газде.

Хране ниjе било довољно. Маjа Јела би кришом вадила кромпире из котла у коjем се кувало за свиње, те нам доносила у шталу, криjући у фертуну. Ситуациjа jе била jош тежа кад jе сеjа прешла код нас због болести.

Неко нас jе оптужио да смо из партизанске породице. Једног дана, била jе недjеља, наређено нам jе да идемо код католичке цркве у Јакшићу.

Отишли смо тамо, страшно уплашени, и очекивали оно наjгоре.

Сjећам се ниског дрвета коjе jе имало биjеле лоптице, мекане плодове коjе сам пипао рукама. На раскршћу, гдjе се наш сокак одваjа, био jе крст и фигура Исуса, разапетог на крсту. Гледао сам, чудећи се сваки пут кад бих туда пролазио. Тога код нас ниjе било.

Са jош неколико породица, жена и дjецом, исчекивали смо наjгоре. Срећом, враћени смо кући. Изгледа да предсjедник села ниjе дозволио оно наjгоре. Тако смо бар чули.

Страдање Милеве Међед

Милева Међед из Воjскове, родом од Ристића, из села Бjелаjаца, имала jе шест сестара и два брата. Кад су као мали остали без оца, морали су као дjеца ићи у наjам, радити код других да се прехране. Удала се од петнаест година.

Чим су почела усташка злодjела, њене прве комшиjе Луци, Хрвати, дошли су са ножевима у кућу брата Владе. На његове риjечи:

„Па немоjте, браћо! Ми смо прве комшиjе, живjели смо лиjепо!“, рекли су му:

„Е, Србине, сада jе дошло наше вриjеме. Ти ћеш добити своjе!“

Жива су га дерали пред фамилиjом, одсjекли му полни орган, уши и нос, ископали очи и оставили га таквог. Владо jе молио своjе укућане да га убиjу, прекрате му муке. Нису могли, остао jе да умре на мукама.

Други брат, Милан, кад jе нападнуто његово село Бjелаjци, избjегао jе код Милеве. Њен муж Микан био jе ратни заробљеник у Њемачкоj и о њему ниjе имала никаквих виjести, док се ниjе вратио кући, 1945. године.

Са своjе троjе дjеце и породицом брата Милана, отjерани су у логор у Церовљанима. Милана су одмах издвоjили. Ниjе се вратио, као ни хиљаде других.

Када се вратила из логора, нашла jе само кућу незапаљену, jер сиjено под рогом, срећом, ниjе плануло. Хране ниjе било. Са комшиницом Девом Димић и сестром Јелом повела jе дjецу, Госпаву и Бранка, са собом у Ресановце, да нађу било шта од хране, како су многи тада чинили. Душанка jе остала у кући болесна, са температуром.

Када су дошли тамо, сjећа се ћерка Госпава, ископали су полусмрзнути кромпир, пекли га на ватри и jели.

У повратку кући, на њих jе наишла воjска, Ниjемци и усташе. Скупили су их и рекли да ће их све побити ако их нападну партизани. Почели су оштрити ножеве и баjонете пред њима. Маjка Милева jе молила да прво убиjу њу, да не гледа клање своjе дjеце.

„Е, прво ћемо њих клати, па онда тебе!“ – одговорили су зликовци.

Почели су сви наглас jаукати, вриштати. Одвели су их у напуштену шталу, гдjе су као таоци, под стражом, провели бесану ноћ.

Уjутро су их истjерали напоље. Било jе ту доста народа из Подградаца и Јабланице. Почели су издваjати већу мушку дjецу. Син Бранко jе био у опасности. Био jе jош диjете, али се истицао висином. Њега су успjеле сакрити између себе, обукавши му женску блузу.

Госпава се сjећа да су воjници имали гвоздене капе (шљемове) и да су главни jахали на коњима.

Ипак су се срећно вратили преко брда кућама. Маjа jе сумњала да нас jе издала Пекића цура, дjевоjка из Влашковаца, коjа jе била код нас слушкиња. Била нам jе неки даљи род.

Прошли смо сретно у поређењу са оним што се десило недалеко, у селу Слабоштини, гдjе jе 1450 жена и дjеце са Козаре бачено у бунаре!

У близини jе било Херцеговаца, коjи су доведени на имања убиjених Срба. Мушкарци су носили домаће ткане панталоне, са дугачким туром, што jе мени изгледало смиjешно. Прониjела се виjест да су опасне убице, те jе владао страх од њих.

Осjећали смо се потпуно утучени, беспомоћни, одвоjени од родне груде. Један приjатан стариjи човjек из Ниjемчевића, коjи jе носио биjело сељачко одиjело, пролазећи путем поред куће, питао ме jе чиjи сам. Рекао сам оно што сам у логору чуо од других:

„Био птичиjи, а сад нисам ничиjи!“

Он се насмиjао и то препричавао. Касниjе сам чуо да jе завршио у Јасеновцу.

Село Јакшић jе ушорено. Уjутро иде гонич и гони краве и волове на испашу. Све jе другачиjе него код нас у Босни.

Маjка ми jе купила „кебу“ или „шклоjу“, како се код нас зове мали преклопни ножић, црвене боjе, од трговца – носалице. Док сам се играо у дворишту, заборавио сам га и више га нисам видио. Тако ми jе било жао, jер jе то било све што сам имао. Данима сам био тужан због тога.

Дошао jе свети Пантелиjа, слава Југовића. Знам да су маjи Јели биле сузе на лицу кад jе о томе причала приjе поласка на посао.

Кад су увече дошле кући са посла, састале су се и сjетиле се свега, лиjепих успомена. Све жене Југовића су уздисале, плакале говорећи:

„Ето, гдjе смо ми сада, на нашу славу!“

Оне, неписмене, пратиле су дане по посту од светог Петра и тако знале у коjи jе дан наша слава и без писаног календара.

Очекивали смо да идемо кућама, да изађемо из туђине и овог jада. Једна жена jе добила дозволу, па jе отишла у Босанску Дубицу, гдjе jе чула да су усташе jош у селу Пуцарима и да се ни случаjно не враћамо преко Дубице због Срба издаjника. Оне коjе крену назад, враћаjу поново у логоре, из коjих нема повратка.

Повратак из логора

Касно у jесен, дошао jе човjек из Босанске Градишке по своjу породицу, са пропусницом за њих седморо. Маjка Јела га jе замолила да и ми пођемо са њима. Пристао jе, али на нашу одговорност.

Жена, коjа jе ишла раниjе да извиди ситуациjу, опоменула нас jе да се из Јакшића не враћамо преко Дубице због издаjника.

Путовали смо возом до Велике Капеле и ту, у Капели, гдjе смо пуно чекали, са уживањем сам гледао како пиште парне локомотиве, идући тамо-амо поред нашег вагона. Падала jе jесења киша, капи су цуриле низ стакло док смо чекали да воз пође. Тада, а и касниjе, био сам очаран, изгледом и снагом локомотива. Желио сам да будем машиновођа, замазан, и да се возим онако високо, у локомотиви.

У Капели смо пресjели за Окучане. Путовали смо сћућурени у ћошку. Сваки пут кад су долазили униформисани људи страховали смо за живот. Тако смо дошли до Окучана и ту изашли.

Из Окучана смо пошли пjешице за Босанску Градишку. Требало jе препjешачити око 12 километара. Пошли смо носећи оно мало сиротиње што нам jе остало из логора.

Срећом, наишао jе камион. Шофер нам се учинио добар, па смо га замолили да нас повезе. Пристао jе рекавши да, кад дођемо до моста на Сави, морамо лећи на патос на нас не види стража.

Превозио jе гвоздену бурад коjа су звонила кад би наишао на рупе у путу. Возили смо се стjешњени између буради. Приjе моста на Сави рекао jе да легнемо на под и тако смо сретно прошли контролу. Пређосмо, срећом, на босанску страну, у Босанску Градишку. Како jе била ноћ, отишли смо у оближњу биртиjу, гдjе смо преноћили.

Ту биртиjу jе држао Србин, Милан Суваjац, са женом Мађарицом, Евом. Рекао нам jе да су наша села попаљена, да код нас тамо нема ништа. Предложио jе да сеjа Зора остане код њих неко вриjеме док ми не видимо како jе код нас, па да jе послиjе одведемо кући. Милан и Ева нису имали дjеце.

Некако су успjели да убиjеде маjу Јелу да ће сестри овдjе бити лиjепо и да би зато требало да остане. Тако jе сестра остала код њих. Касниjе ће се маjа каjати због тога и много суза пролити.

Кад смо дошли кући и смjестили се, маjа jе покушала да оде у Градишку по сеjу, али тамо се више ниjе могло због усташа. Више пута jе маjка покушавала, идући докле jе могла према Градишки, распитивала се за њу и Суваjце. Још колико бриге, jада и приjекора jе подниjела од сусjеда, нарочито од Душе, Лазе Југовића:

„Па, како си могла да jе оставиш?! Како ћеш то обjаснити мужу Стеви кад се врати?!“

Била су то наjболниjа питања за маjку све док jе, коначно, ниjе нашла.

Сљедеће jутро смо доручковали код њих. Сjећам се шоље са топлим млиjеком на коjоj jе била слика ученице како чита књигу, окружена гускама. Дали су ми комад курузе. Газдарица се извињавала што ниjе имала пшеничног хљеба. Већ сам се био навикао на пшенични хљеб и тешко сам жвакао курузу. Касниjе ћу jе и те како радо jести, али више ни ње ниjе било!

Кренули смо путем за Подградце у друштву више жена и дjеце, носећи наше ствари. Наишли су Цигани са колима. Уз наплату, повезли су ствари.

Једна млађа, носећа жена и jа смо заостали. Ишли смо споро. Пошли смо били у погрешном правцу, али смо се на вриjеме вратили на прави пут.

Био jе договор у групи да се сљедећег jутра нађемо на истом мjесту, па да скупа идемо своjим кућама. Остали су преноћили у дому или школи.

Кад смо полазили из Јакшића, стрина Сава, jедна племенита, несебична маjка и бака, рекла нам jе да, ако нам затреба помоћ, одемо код Симеуна Швраке у Лужанима.

Кад се Сави родила унука Даница, тепала jоj зовући jе: „Оди своjоj драгоj!“, па jе Даница, кад jе проговорила, Саву почела називати Гага, да би jе касниjе тако звало и читаво село.

Послушали смо стринин савjет и сишли са канала до куће Симеуна Швраке. Њихов син jе чувао говеда ту, близу куће.

Казали смо ко смо и они су нас примили.

Било ми jе хладно, осjећао сам грозницу. На нашу срећу, у току ноћи сам добио температуру, тако да уjутро нисмо могли ићи са групом. Те ноћи нисмо ни слутили да нам jе моjа болест спасила животе!

Како нас уjутро ниjе било на договореном мjесту, остале жене и дjеца су кренули без нас своjим кућама. На несрећу, наишли су на усташе коjи су се враћали из пљачке и убиjања. Вратили су их све у логоре, укључуjући и ону малу трудницу. Кући никада нису стигли.

Многе од њих jе маjа Јела познавала. Биле су од Биjелића, Бабића и Вилића из села Раковице и Биjаковца. Када jе маjа пролазила поред њихових кућа, на путу за Пуцаре, хтjела jе да им се jави, да их види, али ниjе било никога. Кад се вратила назад мени, у Лужане, рече ми:

„Синко, оне жене се нису вратиле своjим кућама!“

Тада ниjе знала шта се са њима десило.

Тек послиjе рата сазнала се њихова зла судбина. Остале су пусте куће, jер се ни мушке главе нису вратиле из логора.

Остао сам лежећи у бунилу, у малоj соби, двиjе недjеље пиjући само сурутку, коjа ми jе помогла.

Док сам био ту, домаћице су ми давале вечеру из земљаног лонца, говорећи:

„Мали, ево за тебе буњгура!“

Нисам знао шта jе то док нисам на дну лонца видио крупно самљевено скувано кукурузно брашно, зачињено са мало каjмака. У нашем селу то се jело зове шен и у дjетињству сам га често jео. То jе обично било све за вечеру.

Кад сам се опоравио маjа jе отишла у Пуцаре да види како jе код куће. Вратила се рекавши да jе снаjица Стана са Богданом дошла кући, да су усташе напустиле село и да су партизани убили старца Вуjу Југовића оптуживши га да их jе одавао
усташама.

Вуjо се за вриjеме офанзиве крио око куће, у кукурузима. Од читаве породице остао jе сам, jер су сви остали отjерани у логор. Једнога дана jе понио брашна сестри од тетке у Козару и код моста на Ограђеници наишао на партизане. У разговору, стари Вуjо jе приговорио:

„Шта ви ово направисте од народа?! Гдjе jе моj унук Милан?“

Љ.Б. се разбjеснио, откинуо дио ограде са моста и тиме смрскао главу старцу, коjи jе остао лежећи на путу. Његове остатке нашао jе Микаjло Тепић из Пуцара и jавио породици кад се вратила из Славониjе. Остаци старог Вуjе нису никад сахрањени.

Убица се изговорио да jе стари Вуjо одавао партизане усташама. Касниjе jе о томе свима причао. Као да ниjе било довољно што су усташе без икаквог суда или одговорности чинили злочине над недужним народом и све уништавали, него су и они риjетки преживjели, ето, страдали од партизана.

Кад сам оjачао, премjестили су нас код jедног самца, човjека нижег раста. У његову собу улазило се кроз просториjу гдjе су биле краве. Смрдило jе све по крављем ђубру.

Мислим да маjа те ноћи ни ока ниjе склопила, jер jе он имао нечасне намjере. Уjутро смо напустили ово неприjатно мjесто и отишли код жене коjа jе држала мљекару за муслимане из Босанске Градишке.

На путу кући, били смо на посноj слави светог Николе код рођакиње у Јабланици. Јели смо погачу, пасуљ, кромпир и поврх свега мед као посластицу. Сjећам се да jе зимско сунце било ниско кад смо кренули према нашоj кући. Кад смо дошли на Сjеверовачку страну – а jош далеко од наших кућа – зимско сунце jе било на заласку.

Паде зимска ноћ без мjесечине. У селу смо Раковици, код Поповића гаjа, гдjе су усташе тога љета побиле групу људи. Плашио сам се тог мjеста, све jе било пусто и глуво. Нигдjе никога. Само понека подивљала домаћа животиња направи лом тражећи спас у бjекству, плашећи се нас а и ми ње.

Маjа ме храбри:

„Још мало, синко, па ћемо бити код наших кућа. Ево нас у Дошлићима, па ћемо низбрдо, преко риjечице Кабловске, у наш Тук, кроз шуму и воћар.“

Срце ми лупа! Каква само радост!

Коначно смо под прозором наше драге куће, послиjе толико прогона и лутања од немила до недрага.

По договору, маjа куцну у прозор три пута да не би уплашила укућане. Улазимо радосни на врата наше куће.

У соби jе наложена ватра, топло jе. До прозора, према путу, jе ормар, да се не вити оно мало свjетла од пећи. Још jе било опасно.

Мали Богдан лежи болестан на кревету. Снаjа Стана рече нам да jе, кад се вратила, нашла на сред собе уцрван костур вола.

Авлиjа зарасла у велику траву. Стоку, коjу смо оставили, опљачкана. Хране нема.

Те зиме смо морали сакупљати оно што се могло наћи по њивама, да би се некако прехранили и преживjели.

Кући смо дошли, краjем 1942, у оних „пет дана“, како су их звале наше маjке, кад се мрси између поста св. Николе и почетка божићњег поста. Нашу радост због повратка кући прекратила jе смрт малог Богдана коjи jе лежао у ватри, борећи се своjим неjаким тиjелом, исцрпљен свим недаћама логора и патњи коjе су нас пратиле.

Неколико дана по нашем повратку, умриjе наш Богдан на рукама маjке и баке. Каква опет несрећа и туга! Па, зар ниjе довољно што смо остали без одраслих мушкараца и снаге, што о њима ништа не знамо? Зашто и ова несрећа?

Да не бих слушао jаук и плач, мене су одвели у кућу Станке и Лазе Југовића. Станка ми jе открила свиjет српских народних прича и пjесама. Сазнадох за Краљевића Марка, крилатог Шарца, Мусу Кесеџиjу, зидање Скадра на Боjани, Милоша Обилића, девет Југовића…

Станка jе знала многе народне приче о српским jунацима, загонетке, знала jе српску народну поезиjу, поезиjу коjа се преносила са кољена на кољено и тако одржала дух у народу кроз стотине година робовања. Уз то, имала jе приповjедачког дара.

Причала ми jе, сjедећи испред пећи и пушећи, повремено додаjући дрва у ватру, а jа сам jе слушао отворених уста, тражећи да ми понови приче, да прича jош, док не бих заспао. У своjоj машти сам видио све ове ликове. Изгледали су ми величанствени, сjаjни. Станка ми jе, причаjући, давала наду и охрабрење да постоjи нешто наше што jе jаче од овог зла у коме се налазимо.

Станка се завjетовала да ће постити читаву годину дана због сина Милана коjи се налазио у логору. Вjеровала jе да ће се Милан вратити ако она издржи пост. Броjала jе дане и недjеље по постовима и свецима и имала своj, неписани календар. Знала jе тачно кад jе коjи дан и ту ниjе могла оманути.

И приjе рата, кад су прилике биле кудикамо боље, постови су многе доводили у искушење. Јер, током поста не смиjу се jести месни и млиjечни производи, а ни jаjа, и шта онда човjеку преостаjе: риба, уље, житарице, воће и поврће, а тога никада ниjе било у изобиљу.

Кад сам долазио код ње да ми прича причу, сjећам се да сам jе затицао поред пећи како jеде печен кромпир и црвени лук са кукурузом. То jе, уз мање изузетке, био њен jедини jеловник.

Издржала jе тако читаву годину, а jа се и данас питам како. Каква jе то била гвоздена воља и упорност?!

И заиста, Милан се вратио. Било jе то у jуну 1945. Чудо Божиjе или jе у питању нешто друго, тек маjчинска љубав jе била jача од свега.

На сам дан сахране, усташе – пљачкаши су били у сусjедном селу Биjаковцу и код комшиjа Дошлића, у селу Раковици. Прво смо отуда чули кокодакање кокошиjу, а убрзо затим спазили смо и усташе, како се крећу око кућа. Побjегли смо у Јекиће, страхуjући да не дођу и код њих. Само jе Петар Јошановић, jедан од троjице преосталих мушкараца у читавом селу, остао поред мртвачког сандука.

И Дошлићи су се jедва успjели спасити, побjегавши у оближњи шумарак. Кад су ушле у шталу, усташе су пуцале у овце и свиње. Побиjену стоку потоварили су у кола и одвезли са собом у Орахову.

Срећа jе да нису ишли даље и да су се брзо вратили одакле су и дошли, тако да смо могли да сахранимо малог Богдана. Дуго сам осjећао велику жалост и празнину за њим. Често сам одлазио на гробље, стаjао пред малим храстовим крстом оживљаваjући у сjећању његов лик и питаjући се зашто се то морало баш њему десити.

Код Муслимана коjи jе живио близу Дубице неко jе препознао нашу краву Перову. Кад су му рекли чиjа jе крава, веле да jе одговорио:

„Бр’те, ово ми jе воjска дала.“

Тражио jе за њу торбе и торбе жита, тако да смо морали платити оно што jе наше.

Маjка jе неколико пута покушавала да оде у Градишку по сеjу, али тамо се живе главе ниjе могло. Враћала се с пута горка и неутjешна. Никако себи ниjе могла да опрости што jе олако пристала да остави диjете у туђоj кући, далеко од родног прага, без маjчинске заштите и љубави. Шта ће jоj на то рећи муж кад се врати?

Од брига за дjететом ни сан jе више ниjе хтио. Чак jе и пропушила. Учинила jе то по наговору неких стариjих жена, коjе су jе увjеравале да ће jе дуван смирити. Пушила jе „ћућу“ (врста домаћег дувана, коjи се некад кришом узгаjао код нас).

Чули смо да jе наш Ратко, разочаран оним што се с нама десило током офанзиве, са браћом Бjеловуцима из Јабланице прешао у четнике. Тоj његовоj одлуци у приличноj мjери кумовало jе и посве безразложно убиство Вуjе Југовића, старца од 82 године.

Плашили смо се посљедица због Ратковог преласка на „неприjатељску“ страну, с обзиром да у близини ниjе било четника коjи би нас заштитили.

Опљачкано до темеља, оно мало народа што се вратило своjим кућама jедва jе некако преживљавало. Жене су радиле мушке послове, а дjеца послове одраслих. Ниjе ништа необично било видjети тринаестогодишњака да коси или жену како држи ручице плуга.

У прољеће 1943. године кукуруз се сиjао тако што су жене и дjевоjке, а богме и нешто одраслиjа дjеца, мотикама и трнокопима, умjесто плуга, прекопавале ледину, а као брнача служила нам jе грана од црног трна или глогића. Срећом, и овако посиjан, кукуруз jе добро родио и нисмо гладовали.

Црква и школа затворене. Нити се ко рађа, нити жени и удаjе, па нема ни крштења, ни свадби. Само бjежаниjа и непрестани страх од изненадних усташких упада, било од Дубице, било од Орахове.

Од мушких коjе су већ првих дана нашег потуцања по усташким логорима одвоjили од нас и одвели незнано куд, нема никаквих виjести. Један човjек, коjи jе побjегао из Јасеновца и преноћио код нас, на многоброjна питања и запиткивања да ли jе видио некога од наших, ниjе могао ништа одређено да каже, али jе зато подробно причао о ужасима коjи се у том људском паклу дешаваjу.

Ипак, у нама jе тињала нада да ће се бар неко од наших жив кући вратити.

Послиjе Богданове смрти у кући нас jе остало троjе од осмеро, колико нас jе само неколико мjесеци раниjе било. Али сада jе кућа била пуна избjеглица. Живjели смо као jедна фамилиjа и диjелили братски оно што смо имали. Кувало се за све и jело из jедне дрвене здjеле и исте кашике, коjа се додавала из руке у руку и ишла од уста до уста око синиjе. Столица нисмо имали него бисмо сjедили на земљи, поредани jедно поред другог укруг око синиjе.

Нешто би се за храну и нашло, мада jе била оскудна, али наjтеже смо подносили то што ниjе било соли. А соли нисмо имали све до краjа рата. Да би нас некако заварала, Јованка Влаjнић, из Драксенића, прибjегавала jе увиjек jедном те истом трику: извадила би однекле марамицу у коjоj jе држала нешто соли, стављала jе између три прста и потом руком прелазила преко дрвене здjеле, кобаjаги као да соли. При том би испустила нешто соли, тек толико да имамо илузиjу како jе jело посољено. И морам рећи да jе таj трик палио. Потом би ону марамицу поново завезала и гурнула себи у њедра, да се нешто нађе и за идући пут.

Несташицу соли увелико jе осjећала и стока. Кад би краве, пасући, наишле на мjесто гдjе смо ми, дjеца, мокрила, оне би не само до кориjена „попасле“ траву, већ би и земљу лизале. Често смо их, служећи се преваром, враћали кад би пошле у штету. Тим опробаним триком нарочито се служила Зора Симеунова. Зовнула би краву по имену и задигла мало сукњицу као да ће мокрити. Крава би као блесава потрчала према нама. Покаткад би настала права утрка међу њима. Оне jаче би отjерале слабиjе. А онда, кад би уочиле превару, разочарано би зуриле у нас, а потом наставиле да пасу, помирене да ни таj дан неће соли ни лизнути.

Трагао само за било каквом играчком или нечим што би ми у тоj општоj оскудици могло послужити као играчка. Претраживао сам двориште, кућу, стаjе, пењао се на таван. Али узалуд, мало би шта нашао што jе личило на играчку. Кад смо се клизали на Коjановића брду покушао сам да као санке, коjих нисам имао, употриjебим направу помоћу коjе смо савиjали виле. Али то ми ниjе пошло за руком, jер jе направа била кратка, а уз то незашиљена, тако да ниjе могла да клизи низа страну. А никога у комшилуку ниjе било да поправи старе или направи нове санке.

Проклињао сам рат коjи ме jе лишио очеве љубави и помоћи. Са шест година, остао сам у кући у коjоj ниjе било других мушких глава и нисам имао од кога да научим све оно што jе било потребно дjечацима мога узраста.

По кући сам тражио било какву књигу са сликама или цртежима српских jунака, онаквих каквим сам их замишљао у своjоj машти или стварао у предоџби на основу прича о њима. Али и ту сам остао празних руку, jер нисам нашао ништа доли jедне мале књижице у мљечару. Ни у њоj ниjе било слика. Књига ме, и таква каква jе била, привлачила неком своjом магичном моћи, па сам сатима зурио у њу, листао jе, загледао слова, коjа нисам знао. Нека су ми изгледала посве чудна, друга су ми се чинила смиjешна. Срећом, маjа Јела jе нешто научила од свог оца Дамjана Шљивара, из села Биjаковца. Он jе приjе рата подучавао ћирилици дjецу и омладину. Долазили су му младићи да нешто науче од њега чак и онда кад jе, већ скрхан од сушице, пао у постељу.

У то вриjеме по селима Поткозарjа било jе мало писмених људи и тек у годинама пред сам рат почеле су да ничу школе и да дjеца масовниjе одлазе у њих.

Ја бих маjи показао слово коjе сам хтио научити, а она би ми рекла „ф“, као фењер, „џ“, као џак, „ш“, као шака итд. Тако сам прво научио она тежа слова, а затим полако и друга.

Захваљуjући тим, маjиним „лекциjама“, jа сам знао циjелу азбуку и приjе него што сам у септембру 1945. године пошао у основну школу у Воjскови. Међу ђацима коjи су се нашли код учитеља Хасана Сарача, из Дубице, jа сам био наjписмениjи.

Слике из дjетињства

Зима jе. Маjа Јела наложила ватру у горњоj соби, гдjе смо живjели преко зиме. Пуцкета пећ. Мирис љеваче допире до ноздрва. Патос опран, соба чиста.

Сjедим за столом окренут пећи, прелиставам књижицу, дозиам маjу да ми покаже ново слово и настоjим да га запамтим.

Били су то риjетки приjатни тренуци када ми jе маjа причала о нашоj родбини, своме дjетињству, мукама кроз коjе jе прошла када jе почела да ради, копа, послиjе смрти оца Дамjана. Имала jе свега девет година, а већ jе као стариjа помагала да се прехрани сиротиња коjа jе живjела на мало слабе земље.

Често jе помињала свога стрица Раду, коjи им jе помагао у тешким пољским радовима. Био jе заштитник породице рано остале без оца. Нека му jе слава и хвала за сва покољења!

Маjа jе морала носити жито у млинове на риjеци Буковици, што jе било прилично далеко од куће. Једном приликом jе била нападнута и замало што ниjе напаствована.

Ми, дjечаци тражили смо начина да се играмо, да нађемо себи разоноде. У гаjу бисмо од огранка направили гегаљку (љуљашку) чиjи крак бисмо закачили за грану на дрвету. На дну бисмо завезали комад дрвета поприjеко на коjем бисмо сjедили или стаjали, љуљаjући се. Шкрипала jе ова грубо направљена љуљашка док не би горе, на огранку, скинула кору и тако мало стишала шкрипу. Таj дио љуљашке смо мазали коломашћу.

Било како било, ово нам jе причињавало велико задовољство док смо чували говеда код нашег, Југовића гаjа. Ту смо налазили шумских jагода, малина, дивљих jабука, крушака, трњина, шипака и другог шумског воћа. Нас троjе: Зора Симеунова, Марица Благоjевић и jа, чувари говеда, често смо се играли „школе“, бацали каменчиће, „бикали“ се или „козали“, тражећи начина да се разонодимо. Био само поциjепан, носио сам закрпу на закрпи.

„Борили“ смо се и „ратовали“ на наш начин, подиjељени у двиjе групе, обично по некоj родбинскоj лози.

Моjа група jе била мања. Поред мене, у њоj jе био прика Дуjо (Душан) Шиjан, Никола Матаруга из Гуњеваца, а у супротноj Бошко Симеунов, Дука (Душан) Димић, Мићо и Мирко Јекић, Бошко Матаруга, Милоjе и Боро Кесић из Божића, коjи су били за главу већи од свих нас. Једни на друге бисмо бацали бусење земље, а понекад комаде прућа, „пирузове“, што jе било опасниjе због могућих повреда очиjу.

Од брата бисмо правили кугле коjе су, кад се осуше, биле доста тврде, па смо их бацали као бомбе, jуришаjући jедни на друге.

Сjећам се jедне прилике кад су се партизани борили на божићком гробљу. Био jе рани прољетни дан, тако да се видjело од Мишића кућа, на врху воћара стрица Раде, како воjници промичу између дрвећа и споменика коjи су користили као заклоне. Чула се пуцњава. Народ се искупио да прати исход ове борбе и, ако затреба, да се бjежи. Срећом, оваj пут су усташе задржани. Тада jе погинуо борац Јефто и сахрањен jе ту, у божићком гробљу.

Како су се они тамо борили, тако смо и ми jуришали jедни на друге. Моjа група, као муња, обично jе извлачила дебљи краj.

У нашем селу, Пуцарима, послиjе офанзиве остала jе усташко-домобранска воjска. Ископали су шанчеве у цик-цак, са митраљезима постављеним на гробљу, на jедном храсту и на звонику цркве, упереним према Козари у правцу из коjег су очекивали напад. Цркву су користили као коњушницу. Оградили су се бодљикавом жицом.

Село jе, као и друга у околини, било пусто, па не знам чега су се то они плашили. Народ се полако враћао кућама, и то само жене и дjеца. Скоро све одрасло мушко, нажалост, никад се ниjе вратило из усташких логора.

Оно мало партизана коjи су остали, били су на Козари, далеко од дубичких села. Села преко пута Јасеновца су потпуно опустила, тако да смо увиjек страховали од ножа.

Кад су се преживjели вратили у опустошена села, мало шта се нашло од љетине.Зима коjа jе долазила нагнала jе наше маjке и сестре д иду по усjевима да прикупе нешто жита – ако се ишта могло jош наћи – за храну и сjеме. Сва стока jе опљачкана, никакве помоћи ниjе било, нити се могла очекивати од „државе“ коjа нас jе осудила на смрт.

Ни сам не знам како смо преживjели све ове недаће.

Морале су наше маjке и сестре, jаднице, ићи у села према Босанскоj Градишки, нарочито у Јабланицу. Ту су налазиле нешто кукуруза, пасуља, кромпира. На своjим леђима су, са те даљине, доносиле кућама храну како бисмо преживjели.

Једном, када jе маjа Јела лежала болесна а jа нисам имао шта jести, покушао сам да помузем краву. Перова се ритнула и ударила ме ногом и ђубравим репом. Било jе то у љето, 1943. године.

Срећом, зима 1942-43 ниjе била jака. Била jе без много сниjега, тако да нам jе било мало лакше. Љето те године, зеленило и топло сунце олакшало jе муку народа.

У нашем селу било jе много избjеглица из села око Дубице. Павковићи, Влаjнићи, Лукачи и други из Драксенића, Доње Градине затим Матаруге из Гуњеваца провели су код нас читаво вриjеме рата.

Партизани су долазили, кратко се задржавали и одлазили даље, остављаjући нас без заштите. Несрећни народ jе због губитка мушког становништва био препуштен на милост и немилост неприjатељима свих врста и боjа. Могли су нас убиjати и пљачкати у било коjе вриjеме, што су и чинили.

Прележасмо тифус, уши никако да се истриjебе. Маjа ме jе научила да jоj убиjам уши и гњиде по коси. Сам их чистим и у шавовима веша.

У зиму 1944. године, на Мали Божић, наиђоше Черкези. И они се иживљаваjу на своj начин над jадним, незаштићеним женама и дjецом. Тада су запалили школу у Пуцарима.

Оваj пут смо се са приjатељима Шиjанима и осталим из села склонили у Просару. Сниjег jе, Козара нам jе далеко, а рекоше да су Черкези већ близу, долазе од Градишке.

Склањамо се у jедну кућу, дубоко у шуми. Кућа jе пуна свиjета. Уплашени да нас не нађу овjде, излазимо на сниjег, у шуму. Маjа ставила гране да легнем на њих, а покрила ме биљцем. Видим како падаjу крупне пахуље сниjега. Сна нема. Неке храбриjе, млађе жене одлазе до пута да виде да ли иду ови нови зликовци коjи су на коњима, брзи и врло вjешти да убиjаjу и муче. Долазе из далеке земље као слуге окупатора. Касниjе смо чули да су починили велике злочине по селима градишког среза, немилосрдно убиjаjући незаштићене жене и дjецу.

Једна од наjвећих паљевина десила се 19. фебруара, 1945. када jе слобода већ била ту, на дохвату руке. Упале су усташе из Орахове и Дубице, кољући и палећи све пред собом.

Тога дана усташе су  у великом броjу попалиле села Гуњевце, Срефлиjе, Божиће, Клековце и Пуцаре. У Гуњевцима су поклали 73, жена и дjеце, коjи су се вратили и село повjеровавши у лажни мир и виjести коjе су долазиле сва великих фронтова, надаjући се скорашњноj слободи.

Сjећам се двоjице младића коjи су били у кући Симеуновог братића. Они су већ у jесен 1944. пописивали ратну одштету. Један од њих jе без лиjеве руке до лакта. Мислим да су се звали Гоге. И њих двоjицу су заклали. Снаjа Стана им jе ишла на сахрану. Причала нам jе да су лешеви били замрзнути, да су имали проблема да их одвоjе од смрзнуте земље.

Код нас, у Пуцарима, заклали су старца и старицу Бањац коjи су, болесни, остали у кући. Њихова кћерка, Перса Бањац живjела jе у Детроиту. Споменик им jе подигла приликом своjе посjете, 1950. године.

Убили су и старицу Шиjан, баку снаjице Стане, коjа jе, такође, болесна и стара лежала у кревету. Тада су убили и Милоша Димића из Горњана.

Мене jе маjа Јела, по обичаjу и договору, налазила у Воjскови, куда би ме сваки пут послала, спремивши ми у торбу мало меса и сланине са кукурузом. Овога пута сам отишао даље, па ме нашла у средини села, код куће породице Чађа.

Оданде смо гледали како пале наше село. Према диму коjи се дизао, знали смо коjу кућу или зграду пале.

Како jе био чист, сунчан зимски дан, све се видjело као на длану. Око цркве су се мотале црне групе усташа. Неко рече да ће црква бити минирана, што се недуго затим заиста и десило. Од цркве jе, послиjе велике експлозиjе, остала хрпа рушевина над коjим се вио густи, жућкасти дим. Горjеле су и куће и стаjе наших сусjеда Мишића, Јекића и Коjановића. Ми смо очекивали оно наjгоре, jер су куће Југовића на краjу села. Срећом, зачула се пушчана паљба, послиjе коjе смо видjели неколико усташа како журно иду уз наш шљивик према цркви.

Имали смо велику срећу да jе партизан Милан Додик, као вођа мале групе бораца, са Бањчевог брда у Воjскови, изнад наших кућа, наредио паљбу из пушака.

Кад смо се увече вратили, jош се ватра жарила од спаљених кућа. Код Мишића су нашли спаљену супрасну крмачу, коjа jе изгорjела у подруму куће. Имали смо jош jедну срећу у несрећи. Усташе су покушале запалити кућу и зграду братића Симеуна Југовића. Под рогом запаљена слама и сиjено су нагорjели, али ватра, срећом, ниjе ухватила маха. Иначе, све би изгорjело, а како jе и њихова зграда била одмах поред наше, ни ми се не бисмо имали гдjе вратити.

Зликовци су, чак, успjели опљачкати мед из кошнице. У прољеће смо Зора Симеунова и jа пронашли роj пчела на љески, у међи, на Великом Брду, куда смо гонили говеда на пашу. Како смо га скупа нашли, тако смо га сматрали заjедничким. Наши родитељи успjели су роj утjерати у кошницу, а затим одниjели Зориноj кући. Чесмо смо гледали како наше вриjедне пчеле раде, надаjући се меду, посластици коjу нам, ето, зликовци опљачкаше!

Други дан смо отишли код цркве и видjели гомилу рушевина, подумиjенте, рогове и греде, полупан цриjеп и плочице. Све што се могло употриjебити било jе развучено и употребљвано за градњу кућа. Сjећам се да су код Д.Г. на улазу, у триjему, кад jе направио нову кућу, биле црно-биjеле плочице скинуте са патоса цркве.

Меци и паљба уплашили су усташе и гледали смо како журно одлазе уз наш воћар према цркви. Како смо били сретни да су ови браниоци сачували наше куће!

Послиjе свег зла, ипак смо имали кров над главом под коjи смо сада примили jош више избjеглица. Све друго у селу jе изгорjело, а ништа боље ниjе било ни у околним селима. Поред избjеглица, коjе су биле код нас за читаво вриjеме рата, сада jе дошла и тетка Петра Глигић са четворо дjеце. Остали су код нас док им нису, много касниjе, направили кров над главом.

Сави Мандић jе остао читав само повећи свињац. Проширила му jе врата, очистила га и ту се увлачила са своjе двиjе ћерке, Невенком и Миленом, док jоj нису направили кућу, много касниjе. Кад год сам ишао у млин Лепировац, свраћао сам код њих. Сава jе са мном причала као са одраслим и с топлином се односила према мени, па сам се увиjек осjећао добродошлим.

С обзиром да jе jош увиjек била зима, не знам како jе jадни народ преживио послиjе паљевине свега, уз готово никакве залихе хране, без намjештаjа и
одjеће. Гдjе су провели зимске дане и ноће, гдjе су нашли хране?

Оваj догађаj потврђуjе да jе било могуће сачувати више људских живота и да би мање села нестало у пламену да jе било више бораца коjи би држали стражу и на вриjеме jављали људима да бjеже. Или, бар да припуцаjу на неприjатеље и тако их отjераjу.

То ми jе потврдио и Милан Додик, рекавши да jе неприjатељ увек ишао само путевима, избjегаваjући њиве и плашећи се да дубље залази у села.

***

Милан Додик, главни учесник ових догађаjа, данас живи у Београду. Посjетио сам га два пута, 1994. и 1997, jер сам желио да му се захвалимо лично. Ево како он говори о том догађаjу:

-Били смо на прелу, у кући Трубарскоj, jа и Мићо Слиjепчевић. Био сам без оружjа, коjе jе остало у кући Милице Југовић. Биле су ту Нада, Деса, Мика и друге са маjкама. Пред зору пуцњем се огласише усташе коjе су долазиле из Орахове. Излетили смо напоље. Сви су бjежали у Доње Пуцаре. Ја сам успут отварао свињце, штале, кокошињце, пуштаjући стоку да иде ван и говорећи народу да бjежи. Дошао сам на брдо Муjику, кад ми jе Милица дониjела пушку. Њу сам вратио назад, рекавши jоj да избацуjе све из кућа Југовића: перине, строже, jастуке, све што jе лако запаљиво.

Усташе су пришле ближе. Опалио сам jедан метак, а више њих jе пуцало на мене. Повлачио сам се према Југовићима, прошао Гаj и Раковицу. Попео сам се до Бањчевих кућа. Ту jе био Драган Бањац са дестином.

Видим, иду усташе низ воћар, Југовића кућама. Наредим Драгану да извршимо брзу паљбу пошто смо се спустили ниже. Усташе су побjегле, тако да смо спасили Југовића куће. Пљачкали су све из преосталих, незапаљених кућа, чак и чивиjе за вjешање одиjела. Кад сам послиjе ишао уз Горњане, видио сам чак и трагове дjеце коjе су повели у пљачку.

Онда су ми се придружиле Лепа Димић и Боса из Гуњеваца, па смо наишли на кућу Мирка и Душана Лазића. Ја и Лепа смо jе угасили. И сада, кад год дођем тамо, Мирко ми каже:

„Ово jе твоjа кућа, ти си jе спасио!“

У Горњанима смо нашли старог Милоша Димића и стариjу Шиjанову, убиjене. Њоj jе метак преполовио главу, мозак се расуо по зиду.

У Гуњевцима смо нашли петнаесторо закланих у jедноj кући. Милоjу Мисирачи су остале само ноге и лобања незапаљени. Он jе дjед пуковника Мисираче. Даници Гоги су побили све, маjку и дjецу. Све смо сахранили.

***

Мушкарци коjи су се придружили партизанима и отишли да шире комунистички идеологиjу по источноj Босни или Србиjи, нису били никаква заштита  своjоj кући, своjоj породици. Чак су на краjу учествовали у ослобађању Београда (или окупациjи, како за кога) заjедно са моћном Црвеном армиjом, коjоj помоћ Пете козарске заиста ниjе била потребна. Било би далеко корисниjе да су остали на свом терену и чували своj народ од истребљења. Овако, били смо без икакве заштите, у сталном страху у бjежаниjи.

Прве избjеглице су, обично босоноге, пролазиле поред наше штале. Маjка Јела би ми натоварила торбицу са мало хране и послала ме у Воjскову. На путу сам морао приjећи риjеку Раковицу, преко брвна, без икакве ограде, боjећи се да не паднем у хладну воду.

Пењем се уз Бањчеву страну, често гледаjући дим коjи се дизао од запаљених села, задихан, преплашен, мислећи само да ли ће маjа на вриjеме побjећи. Много, много пута сам бjешао истим правцем.

Прва кућа jе Персе Бањчеве, коjа би, чим бих наишао, питала:

„Југовићу, шта имаш у торби?“

Одговарао сам:

„Крува и сланине!“

Послиjе рата, ово jе постао уобичаjени поздрав са њом кад сам пролазио поред њихове куће идући у школу, коjа jе била у кући Јована Злоjутра.

Маjа Јела би за то вриjеме пуштала краву Перову из штале, водила jе са собом идући за мном у Воjскову. Приjе тога би избацивала покретне ствари из куће (петролеjску лампу, столице, строже, покриваче, робу и друго), носећи их у живицу да, ако кућа изгори, остане бар нешто. Гледаjући како пролази народ поред нас, распитивала се докле су стигле усташе.

По повратку би све опет уносила у кућу. Колико се то пута понављало! Ја бих се тако обрадовао када би ме нашла у Воjскови, то ми jе било све што сам имао!

Михаило Тепић, коjи jе преживио офанзиву, био jе од велике помоћи нама у селу. Он би на вриjеме jављао када би наилазиле усташе лупањем у клепало на брду Стражица или вичући на сав глас:

„Бjежите, народе, иду усташе!“

Упућивао нам jе и друга важниjа обавjештења. Чуо сам да jе послиjе рата тражи пензиjу као борац, али му jе нису далу. Каква срамота! Неки су jе добили, иако су као младићи провели рат у Славониjи!

Њему свака част! Хвала за оно што нам jе чинио под тешким условима. Био нам jе и нека врста доктора у селу: вадио jе зубе старим кљештима, оспособљавао преломе ногу, руку, код уганућа или ишчашења враћао зглобове на право мjесто, правио удлаге за преломе, штаке за инвалиде. Све то jе научио као воjник. Био jе висок, танак.

Када се сjетим колико пута смо бjежали, размишљам и о краjевима гдjе су четници имали инициjативу и чували своj народ од свих своjих неприjатеља. Како jе било могуће да су четници Динарске дивизиjе успjевали да задрже усташе даље од своjе териториjе за све четири године рата?!

Предио Книнске краjине, коjи се налази на прузи Загреб-Сплит и много западниjе од Козаре, под мудрим вођством воjводе Момчила Ђуjића jе сачувао српско становништво. Иста jе ситуациjа са предjелима око Бања Луке, Мањаче, Босанског Грахова и другим мjестима гдjе су четници били у већини

Питам се ко jе боље прошао:  такозвана хероjска Козара, а заправо велика гробница српског народа, и то без икакве потребе, или краjеви гдjе су владали четнтици-заштитници?

Остављам вас да сами пресудите, узимаjући у обзир догађаjе послиjе 1945, али и рат 1991. године, као и све друге сада већ боље познате чињенице о страдању и пропасти Срба, нарочито с подручjа Козаре, затим све тегобе коjе смо преживjели, губитак скоро цjелокупног мушког одраслог становништва и толико дjеце, нових покољења са чиjом смрћу су угасла толика огњишта.

Када се овоме придода кумунистичка политика послиjе рата, плод туђе, увезене идеологиjе; расељавање по осталим краjевима оно мало преживjелих, а послиjе откупи свих врста; па сељачке радне здруге, коjе су jош више допринjеле одласку радног становништва у фабрике да постану пролетери, без имовине, онда ниjе ни чудо што су ови заиста лиjепи, питоми краjеви и послиjе педесет година од рата jош увиjек скоро пусти. Сада више неко икада.

Велики броj људи налазио jе спаса прво у бjекству, а послиjе у одласку на рад у иностранство. Млад свиjет jош увиjек одлази у великом броjу у иностранство, док повратника готово и да нема.

Мало jе младог свиjета коjи би сприjечио да ови краjеви потпуно зарасту, опусте, што им заиста приjети, нарочите послиjе Деjтонског мира и антисрпске политике коjа се огледа у мноштву одлука донесених на штету Срба. Зарасле су шуме њиве искрчене муком наших предака, прадjедова, дjедова и очева. Путеве и међе прогутале шуме. Не чуjе се пjесма дjевоjака и момака коjа се некада орила по њивама приликом пољских радова, прела, зборова, свадби…

Дошло jе прољеће 1945. Лежим болестан од тифуса у староj згради. Маjа Јела ме често обилази.

„Како си синко? Шта ћеш попити, jести?“, пита забринута иако ничег нема.

Хоће да ми помогне. Држи ме за руке док чучим напољу, често вршећи нужду. Ничег у стомаку, сама вода. Послиjе су ме одниjели у кућу Алексе, Санде, Чађо, гдjе сам у соби са одраслим тифусарима. Насред собе jе кибла, смрад у читавоj соби. У бунилу сам био три, четири дана.

Обилазе ме маjа Јела и снаjица Стана. Маjа jе тифус прележала раниjе. Полако сам се опорављао.

Тифус jе покосио много људи, нарочито стариjих. Умриjеше Јања Југовић и Ката Јекић, у комшилуку, и jош многи из села.

Чуло се да долази много четника из Лиjевча поља, од Градишке. Молили смо се да дође било ко само да овом паклу буде краj! Били су то четници воjводе Павла Ђуришића, како смо касниjе сазнали. Међутим, због издаjе Секуле Дрљевића, трагично су страдали.

Април, 1945. Ево, наjзад наилазе непрегледне колоне партизана блатњавим путем из Биjаковца. Имаjу руске округле строjнице. Даjу нама, дjеци, комад оловке, папирић, а ми се радуjемо. Никада нисам био толико радостан. Само да прође оваj усташки ужас, па ма ко дошао!

Чим jе то било могуће, маjа jе отишла да тражи сеjу. Скоро три године jе била као избезумљена, ниjе могла да
спава од бриге за њом.

Кад се ситуациjа мало смирила, пошла jе сама у Градишку да тражи сестру. Кад jе дошла тамо, сусjеди су jоj рекли да су Милан и Евица одселили у село Сиjековац, код Босанског Брода. Отишла jе у том правцу нешто пjешке, нешто возом jер jе пруга на неким мjестима била у прекиду.

Скоро jе настрадала када jе, идући цестом пjешке, неки човjек питао одакле jе. Одговорила jе:

„Од Козаре!“, ништа не слутећи.

Он jе рекао:

„Даћу jа теби Козару!“ и пошао на њу.

Бjежала jе, а срећом тада су наишла коњска кола и неки људи, па jе у тоj пометњи измакла.

Нашла jе сестру живу и здраву. Газде су биле jако изненађене, сматрали су да ће сестра остати код њих. Већ jе ишла у школу и католичку цркву. Милан Суваjац jу jе волио, али jе Евица често тукла. Док jе маjка чекала сеjу у Милановоj канцелариjи да му донесе ручак, ушла jе лиjепо обучена и већ порасла у госпоче. Милан jу jе упитао, показуjући на маjу, да ли позна ову жену. Сестра се окренула, погледала маjку обучену у сељачку одjећу и мрко рекла:

„Не!“ На то jе маjка рекла:

„Оди, синко, маjи своjоj!“

Милан jоj jе тешка срца потврдио да jе то њена мати. Требало jе доста времена да jоj се врати сjећање на мене, оца, брата Љубу и остале.

Ето, имали смо срећу.

Маjа се задуго ниjе враћала са сеjом. Поjавиле су се силазећи низ Дошлића брдо и маjа ме видjела у Туку гдjе сам чувао краву Перову. Викнула jе: „Бошко, ево ти водим нашу сеjу!“

Кад сам то чуо и видио сеjу, потрчао сам им у сусрет преко брвна на Кабловскоj што сам брже могао. Какав jе то био радостан тренутак!

Сеjа jе била лиjепо, онако по градски обучена. Правила се мало важна, показивала нам разне игре. Правила jе лутке и кино коjе смо ми називали кима, смиjући се и не знаjући jош да постоjи кино, тj. Биоскоп.

Маjа нам jе причала да jе до Босанског Брода наjвише пjешачила.

Отишли смо заjедно кући и у тоj радости сам заборавио бундицу коjу сам добио од УННРЕ, па сам послиjе отрчао назад, запео за жилу у шуми Грабик, пао и добро се угрувао. Бунду сам ипак нашао.

Касниjе jе сеjа причала да jе, боравећи у Босанскоj Градишци и играjући се на обали Саве виђала лешеве Срба коjи су пловили риjеком. Понеки би се насукао, зауставио на обали, ужасног изгледа и страшно заудараjући. Она би га гурнула да плови даље и наставила играње.

Уплашена, крила се од усташа када би долазили у биртиjу.

О Ратку ништа не знамо. Проносе се разне виjести о томе гдjе jе виђен. Посебних смо проблема имали као jедина породица четника у околини.

Неколико пута су долазили људи из села прерушени као четници, будили из сна маjу Јелу и снаjу Стану говорећи како их jе послао Ратко да му пошаљу хране. Оне им нису давале до знања да препознаjу гласове и одговарале нека Ратко дође сам, па ће добити све што жели.

Кад су се почели враћати људи из заробљеништва, jуна 1945. године, очекивали смо и ми да се поjаве наши драги. Они из даљних села би застали да се одморе код срушене цркве, гробља, у хладу, да попиjу воде и наставе даље. Народ из Пуцара jе излазио, питао да ли нешто знаjу за њихове драге. Риjетко се чула добра виjест.

Маjа Јела jе излазила кад год би чула да jе неко дошао или прошао, да пита знаjу ли нешто за наше.

Оно мало преживjелих из Пуцара били су, углавном, повратници из логора у Норвешкоj. Тамо су отjерани након распуштања логора Саjмиште, код Земуна. Имали су срећу да преживе страхоте логора у овоj културноj, сjеверноj земљи. Од њих смо слушали шта им се дешавало од када су их раставили од нас, у jулу 1942, у логору Церовљани. Преживjели су: Ђуро Трубарац, Милош Бабић, Ђуро Лукић, Лазо Лукић, Бошко Сировина, Мирко Тепић, Јово Милисављевић, Раде Милисављевић, Милан Југовић и неколико других чиjих имена се не сjећам.

Ови повратници су, по договору, говорили да не знаjу тачно шта jе било са осталима, jер су били раздвоjени или су остали послиjе њих jош у логору. Заправо, они су знали жалосну истину, али нису жељели да одjеданпут ражалосте оне коjи су jош увиjек гаjили наду, одбиjаjући да повjеруjу у оно наjгоре. Ипак, жалосна истина jе почела полако да се назире, па смо сазнали да нам наши драги неће никада доћи, да су све наде покопане.

Рекли су да су сви стариjи били раздвоjени на jедну, а млађи на другу страну, што jе значило да су, као неспособни за рад, већ били осуђени на смрт. Како су сjедили на врелом, љетњем сунцу скинули до поjаса, кожа им jе изгорjела, испуцала. Батинани су, мучени глађу и жеђу.

Одмах по доласку у логор, убиjен jе Душан Ђапа. Држао jе дућан код школе у Пуцарима, па су му нашли скривен новац, коjи ниjе предао по доласку у логор. Њега сам виђао кад бих долазио код тетке Петре, преко пута његовог дућана.

За оца Стеву нам рекоше да jе оболио од срдобоље и да jе изнесен мртав на носилима из амбуланте. За брата Љубу и остале нису знали детаље.

Причали су, чак, да су неки од повратника били у служби логора, те да су батинали своjе. Мислим да ту има истине, jер како су до детаља знали о свему што се тамо догађало?

Тако jе маjа Јела сазнала за смрт сина Љуба, маjке Миље, брата Раде, мужа Стеве, дjеверова Раде и Милоша.

Само jе остала нада да jе Ратко жив. О њему нисмо имали никаквих виjести, па када су се почели jављати људи из иностранства, постоjала jе могућност да се и он jави однекуд.

Што су године више пролазиле, тако су се наде гасиле.

Маjка jе била срушена овим виjестима. Зар jе баш таква била зла судбина да нико не остане жив?!

Од некада пуне, богате куће остало jе нас троjе да наставимо мукотрпан живот. Маjка ми jе причала како jе отац имао намjеру да отвори дућан на раскршћу више бунара, да он и jа, кад завршим школу, радимо у њему. За брата Љубу коjи jе учио ковачки занат код Коруге у Дубици, планирао jе да ради са стрицем Милошем, док би Ратко радио земљу.

***

Отац Стево, кога смо звали таjо Стево, два пута jе био у Америци. Први пут jе то било у периоду 1909-1913, када jе зарађеним новцем купио имање на jужноj страни.

Дао jе пола стариjем брату Ради, коjи jе имао петоро дjеце у то вриjеме. Тада се отац оженио Милевом Трубарац из Пуцара и у браку имао троjе дjеце, од коjих jе само Ратко, рођен 1918. године, преживио. Остао jе без маjке коjа jе умрла од шпанске грознице, 1918 године, док jе био беба. Шпанска грозница jе у то вриjеме опустошила села. Како рече старина Сава, звана Гага, само из jедне куће Бањаца било jе пет шкриња – сандука у jедном дану!

Ратка jе подизала стрина Сава, заjедно са осталим укућанима, а од 1924. маjа Јела, када се удала за оца Стеву.

Отац Стево jе мобилисан у аустроугарску воjску и служио jе негдjе у Мађарскоj, код неког грофа. Касниjе jе успио да побjегне на српску страну. Стриц Раде jе био на солунском фронту и послиjе jе добиjао пензиjу као Солунац. Стриц Раде jе више пута био биран за кнеза у Пуцарима.

Отац jе поново отишао у Америку, 1919. и опет остао четири године. Оваj пут jе радио у Минеаполису, Минесота, у великим млиновима, како ми маjа Јела рече, а потврдио Бошко Југовић, наш брат од стрица, коjи jе отишао у Америку 1913. године и тамо чуо за оца.

Бошка сам сретао више пута у Канади и Америци са његово четворо дjеце и супругом Американком. Бошко jе издашно помагао брата Симеуна, сестре Косу и Росу послиjе 1945, шаљући им пакете и новац. Сjећам се, негдjе 1950. године, када jе послао сjеме хибрида, поврћа и кукуруза. Сви смо се чудили колико су велики нарасли плодови.

Бошко jе живио у околини Чикага и умро у дубокоj старости, 1987. године. Отац Стево се вратио из Америке негдjе 1923. и оженио нашом маjком Јелом Шљивар из Биjаковаца, 1924. године. Познавао jе добро енглески jезик и приликом пољских радова са Паjом Шпановић, исто повратником из Америке, говорио енглески. То ми jе причала Паjина ћерка, коjа сада живи у Банату.

Преживjели логораши су причали како jе отац говорио да ће другачиjе да живи, ако се врати жив кући. Знам да jе то тачно. Заиста jе могао са имањем, коjег су тешком муком стекли радећи од jутра до сjутра, купуjући 10 комада земље онда када jе земља била на наjвећоj циjени. Тада су села била пуна народа коjи jе живио искључиво од земље.

Нажалост, проћи ће стотине година да се броj становништва на селу врати на онаj од 1941. године. Можда се то никада неће ни десити.

Сада су њиве зарасле у шуме, шикаре, са све мањим броjем становника. Ми смо са нашег посjеда могли видjети говеда у Буковцима и Барама када се у jесен пусте да иду по пољима, пратећи их куда се крећу. Исто jе било на Сjенокосима, обронцима Воjскове. Живице су биле поткресане, па jе поглед ишао несметано у даљину.

Да се мртви дигну не би могли вjеровати како сада све то изгледа!

Са тугом се сjећам села кавко jе било у мом наjраниjем дjетињству, приjе ужаса рата, када jе наша кућа одjекивала гласовима велике породице.

Наjраниjа сjећања

Једног дана зачу се, изненада, неко комешање, трка око наших кућа.

„Умриjе Стоjан!“ – рекоше

Отац Стево затражи од маjе Јеле да му донесе сталак за свиjећу од дрвета, изрезбареног од Каравлаха.

Гледао сам од нове зграде како отац клечећи пали свиjећу и меће брату Стоjану на прса. Стриц Стоjан jе лежао на патосу собице дограђене на њихову кућу, глава му jе била окренута истоку. Врата су била отворена. Још боље сам видио када сам се плашљиво приближио до ограде. Стоjан jе боловао, имао jе „живу рану“ на рамену, ваљда рак, како сам касниjе чуо. Видио сам по изразима лица, покретима, да се ради о нечем необично. Било jе то у љето, 1938. како сам касниjе установио. Смрт стрица Стоjана се снажно урезала у моjе сjећање.

Према причању маjе, за име Бошко могу се захвалити стрицу Стоjану. Како сам рођен пред светог Илиjу, а како jе онда био обичаj да се дjетету да име по свецу коjи jе близу, тако jе требало да будем Илиjа.

Међутим, стриц Стоjан се томе противио, мислећи на неког комшиjу Илиjу коjи ниjе уживао добар глас.

„Какав Илиjа! Даjте му име Бошко!“, рекао jе стриц. Он jе имао млађег брата Бошка коjи jе 1913. године отишао у Америку.

Ја сам му захвалан због тога. Мени jе име Бошко увиjек давало неку унутрашњу снагу. Много пута су ме питали да ли потичемо од девет Југовића, познатих у српскоj историjи. Касниjе ми jе у послу име доносило препознавање и лакше успостављање контакта са нашим људима, док су га канадски клиjенти тешко изговарали, али због необичности памтили.

Симеун и Симеуна Југовић су добили сина послиjе мог рођења коjем су, такође, дали име Бошко рекавши:

„Нека буду два Бошка!“, jер биле су двиjе Зоре, наша сестра и њихова ћерка, обjе стариjе од нас. Да би нас разликовали, уз наша имена су додавали имена наших родитеља, па би о нама говорили као Бошко Јелин или Бошко Симеунов. Исто jе било и са нашим сестрама,
двjема Зорама.

***

Падала jе киша кад сам провирио из кућара на нову зграду, направљену за младенце. Видио сам накићене сватове, дjеверове са везеним пешкирима преко прсиjу. Онако накићени, газили су по блату носећи младин товар, пазећи гдjе стаjу. Оженио се Ратко и у кућу довео Стану из  породице Шиjан.

Кад сам о овоj слици касниjе причао, снаjа Стана ми jе рекла да jе тог дана киша непрестано падала.

***

Наша кућа, као и остале у селу, имала jе два одjељења. Прво, у коjе су улазило са главних врата, имало jе на средини огњиште са веригама, гдjе се љети кувало и пекло за укућане, а зими за стоку. Одjељење jе било са земљаним патосом и без тавана. Ватра се ложила, а дим jе излазио директно кроз кров, између цриjепова. Под кровом се сушило месо и ту остаjало до употребе, тако да мачке нису могле прићи.

На другоj страни су била jош jедна врата, коjа су исто служила за улаз и излаз. За вриjеме Турака, кад би они долазили на предња, главна врата, могло се побjећи на ова друга, стражња.

Кућар служи и за смjештаj обраног кукуруза. Ту су га доводили директно са њиве, да би се касниjе перушао и клипови остављали у курузане и таване да се суше. Перушања кукруза jе био повод за дружење, приче, пjесме и шале. Уз ватру би се пекли или кували мали, незрели кукрузи звани баке зато што нису имали сва зрна (крезави), а уз то су били савиjени, мали. Перушина од клипова се чистила, разабирала и стављала у строже за кревете. Други дио остављао се за исхрану стоке.

Горња соба jе имала дрвени патос, таван од шашоваца, прозоре и зидану пећ. Овдjе се кувало и живjело од jесени до прољећа. Ту су се преко зиме окупљале преље и уз лампу петролеjку од вуне плеле маjице, чарапе, шалове, рукавице или се ткало платно.

Ту би долазили младићи да се капаjу или играjу друге игре, загледаjу дjевоjке, пjеваjу, шале се, да би друго вече ишли у другу кућу на уговорено прело. Тако се проводила зима.

***

Једног дана чуо сам од некога у кући да jе опсовао Бога. Мислим да jе био Ратко. Био сам у соби са патосом, близу врата, ишао jе мрав, десном ногом сам стао на њега, рекавши;

„Јебем ти Бога!“

Чула jе то маjа коjа ме приупитала шта то рекох, а затим рече да ће ме Бог казнити и да се не смиjе псовати. Приприjетила ми jе да ће ме други пут казати оцу Стеви коjи ће ме истући. Добром ме jе уплашила!

***

Једном, док jе поп Драго Павић био код нас у кући, била jе постављена синиjа (ниска округла столица са храном) у горњоj соби. Ја сам пришао, иако нисам смио. У оно вриjеме су дjеца стаjала у ћошку кад су у кући били гости. Сjео сам голом стражњицом на краj синиjе jер смо ми дjеца носили само домаће дугачке кошуље. За оца Стеву jе то била срамота, тако да сам добио батина каишем када jе поп отишао. Добро сам то запамтио да бих убудуће обилазио синиjу!

***

Маjа Јела нас jе водила у пуцарску цркву, носећ босиљак, свечано обучена. Показала нам jе како се крсти. Звонило jе звоно и jа сам осjећао нешто посебно. На десноj страни jе била икона светог Ђорђа како, jашући на коњу, копљем убиjа аждаjу. Маjа ми jе обjаснила да jе он спасио дjевоjку коjу jе аждаjа хтjела прогутати. Читав призор jе на мене оставио посебан, застрашуjући утисак.

***

Једном приликом, док смо се санкали на Коjановића страни, комшиjа Драгутин Димић jе за своjа три сина упрегао у мале саонице два пса да их вуку по реду. Било jе то при дну, близу великог ораха на међи. Изгледало ми jе необично смиjешно да пси вуку саонице.

Један од његових синова, Милинко, нестао jе у Славониj 1942. године. Како се отац ниjе вратио из логора, маjка Милка jе послиjе рата тражила сина по Славониjи, ишла у Загреб у Црвени крст. Послиjе су га тражили преко новина, огласа али, нажалост, ниjе му било трага. Претпоставља се да jе и он завршио у jедном од три велика бунара у селу Слобоштини, гдjе су зликовци августа 1942. године бацили 1450 беспомоћних, маjки и дjеце дотjераних са подручjа Козаре.

Преживjела су два млађа сина: Душан, звани Дука, и Милан. Кад год би се повела прича о рату, а то jе било често, њиховоj маjци Милки би текле сузе за првенцем сином. Брисала би их краjевима црне мараме. Црне мараме, сукње и блузе, су биле одjећа готово свих жена jер су све неког жалиле. Црнину су носиле до краjа живота.

***

Сjећам се кад су рекли да jе умро Ристо Коjановић, наш комшиjа. Погребна поворкла ишла jе од куће уз гласно нарицање и jаукање. Кад су изашли на раскршће, поврх њиве стрица Раде, видио сам црвене црквене литиjе и црни барjак. Био сам код нашег бунара и све ми jе то било необично, застрашуjуће, заувиjек урезана слика.

***

Играjући се са братом Љубом на кревету, jедне зиме, прогутао сам краjцер (аустриjски новчић). Препао сам се.

Шалећи се, рекоше ми:

„Ти ћеш, Бошко, умриjети!“ Маjа ме jе охрабривала рекавши да ће то изаћи напоље, што се за неколико дана и десило.

***

Негдjе у љето, 1940. било jе велико невриjеме – цик – лон, како су га у селу звали. Били смо код Раковице, на брани, када jе наишао црни облак са jаким вjетром са западне стране, од Дубице. Са нама jе била Милица Симеунова и као стариjа, видjевши ово, повела нас брзо кући.

Трчећи, задихани смо дошли близу Лазине куће, када удари jак пљусак. Успjели смо утрчати код стрица Раде у кући, мокри до коже. Утом удари град по цриjепу, разбиjаjући га. Сjедили смо насред собе, уплашени.

Оваj „циклон“ jе направио доста штете, уништаваjући живину, а код братића срушена jе штала, тако да се могло улазити под кров директно са земље. Ишчупана jе и крушка илињача изнад Симеунове штале, па смо крушке брали са земље. У нашим шумама вjетар jе извалио много храстова и другог дрвећа. Без крова jе остало доста стаjа.

***

Сjећам се како jе настрадао Мирко Јекић, док смо се Бошко Симеунов и jа играли с њим. Обично бисмо, кад пада киша, правили млинове на потоку и jарузи у Симеуновом воћару. Ту су биле крмаче са малим прасцима. Мирко jе пошао кући поред њих, идући кро репув, кад наjедном чусмо његово jаукање и роктање крмача. Ми смо притрчали да видимо шта се десило. Кроз сузе нам jе рекао да га jе угризла jедна  крмача, за лиjево бедро.

Утом су дошли стариjи и Мирка одниjели кући. Послиjе jе однешен у партизанску болницу на Козари, гдjе му jе рана зациjељена, али jе и послиjе тога остало велико удубљење на бедру.

***

Сестра Зора jе скоро замрла када су jе стариjа браћа, играjући се док се туцао кукуруз, засули зрневљем.

Десило се да jе сестра прогутала зрно, али се оно заглавило у душнику. Прво су примjетили да тешко дише, да не може да гута, али се ниjе знало зашто. Послиjе извjесног времена око зрна се почело гноjити, а када jе добила високу температуру, одвели су jе код љекара у Дубицу. Ниjе могао ништа помоћи. Једном приликом, негдjе у jесен, закашљала се, држећи маjу за сукњу, и избацила надувено зрно.

Срећом, прошло jе добро. Неколико пута jе замирала на рукама родитеља, чак jе и свиjећа била припремљена. На нашу славу св. Пантелеjмона, чекало се да умре, па да се онда очита слава. Нека баба Јокача jе очитала и страву.

Приликом орања у нашем лугу близу млина Лепировца, у рано прољеће 1941. или 1942. године, задесила се и Душанка Лазина, коjа jе купила глисте из бразде за лов рибе у Раковици. Хтио сам да jоj помогнем, па сам стао изнад плуга, ближе кобиле Зеке. Зека се наjедном џилитнула и ударила ме задњим десним копитом у стомак. Пао сам као покошен, упишавши се на мjесту од бола и страха. Отац jе викао, псовао, однио ме на кола и покрио црним шалом док нисам заспао.

На нашу славу св. Пантелеjмона, 9 августа 1945. године, послиjе свечаности, Зора Симеунова, Марица Благоjевић и jа смо, као и обично, гонили стоку на испашу, али оваj пут мало касниjе због славе. Отjерали смо их у мали Тук испод грабика, код риjеке Кабловске. Са собом смо пониjели сувих колача, риjетку посластицу коjу смо добиjали само око свечаности.

Нас троjе смо сваки дан чували стоку и уjутру и послиjе подне, па смо се сматрали правим  ветеранима.

Ако би коjе говече пошло у штету, на смjену смо одлазили да га вратимо.

Братић Симеун jе имао бика Дикоњу коjег се, упркос снази и величини, нисмо плашили jер са њим до тада нисмо имали проблема. Пасао jе близу шуме. Дође ред на мене да га вратим. Зора ми рече:

„Аjде ти, Бошко, врати Дикоњу!“

Дошао сам пред њега. Он jе пасао, ниjе ме примjетио. Мочицом сам га лагано ударио по њушци говорећи:

„Оj, Дикоња!“

Утом jе он подигао главу и свом снагом ме ударио. Пао сам, а он jе почео рикати, копати земљу ногом  литаjући, насртао на мене настоjећи да ме набоде на рогове. Преврнуо ме jе и откотрљао, тако да сам лежао у разору, па ме ниjе успио закачити своjим правим и jаким роговима.

Био jе у положаjу у коjем смо често виђали бикове приликом борбе. Ипак, закачио ме и распарао стомак на десноj страни, гдjе jош увиjек имам ожиљак, док сам на челу имао велику отеклину.

Зора и Марица су вриштале, уплашене и немоћне да ми помогну. Њихово запомагање jе чуо лугар Душан Трубарац. Притрчао ми jе, отjерао Дикоњу, коjи jе jош помамљено рикао дитнуте главе. Подигао ме jе и однио кући. Утом су jавили маjи, коjа нас jе пресрела, плачући на сав глас.

Дикоњу су ухватили, завезали и сутрадан jе са партизанима замиjењен за jуницу Љубову. Кажу да jе добро замастио чорбу.

Често сам сањао како бjежим. Скочим са неког брда и онда раширених руку летим као птица, дижући се у висину. Гледам доље усташе, летећи високо изнад њих, весео што ми не могу ништа. Неки пут бих се спустио ниже, падао, па бих опет раширених руку летио даље преко поља, шума, лебдећи у зраку, даље од усташа.

Али, неки пут би се све замрсило, нисам могао да се одвоjим од земље, нити да летим. Онда бих се нагло пробудио сав у зноjу док би ми срце лупало, али сретан што jе то само сан а не туробна jава.

Издаjници

Један броj фамилиjа преживио jе козарску голготу тако што су преко везе отишле у Дубицу и ту, скривене код неког Муслимана или Хрвата, остале за вриjеме офанзиве. Послиjе су, без већих тешкоћа, одлазиле у обилазак своjих кућа, бринуле се о стоци и отуда доносиле храну. Како смо касниjе дознали, са собом су водили своjе приjатеље и „поклањали“ им наша имања. А дешавало се да и сами залазе у наше, тада опустjеле куће и узимаjу што им jе потребно.

Добар дио кукуруза отац jе склонио у двиjе велике храстове каце, коjе jе смjестио у шумарку, заправо у самоj међи, у дну њиве Беглучина. Приjе поласка у логор добро их jе покрио и замаскирао. Ако се кад вратимо кући надали смо се да ћемо бар то жито наћи.

Нажалост, неко га jе пронашао и однио приjе нашег повратка. Да се не би мучио вадећи жито одозго, jер се ваљало попети на каце коjе су биле прилично високе, сjекиром jе направио рупе доље при дну каца, између обручева. Узимаjући жито доста тога jе и просуо. Сада jе то зрневље од обилне влаге набубрило, проклиjало и ниjе се могло употриjебити за храну. Пљачкаши не само да су одниjели жито и тако нас лишили наjнужниjе намирнице, него су при томе и каце, коjе су биле веома вриjедне, онеспособили и упропастили.

Како су могли да улазе и излазе из Дубице поред усташких стража? Морали су имати добре везе и специjалне пропуснице.

Преко везе jе, како сам касниjе чуо, успио ући у Дубицу и jедан рањени партизан. Несметано jе прошао све препреке, отишао код своjих у Хрватску Дубицу, а одатле jе, када jе добио потребне папире, стругнуо на рад у Њемачку. Отуда се вратио кући по завршетку рата. А што се ране тиче, на Комисиjи jе рекао да га jе то за шаку уjела свиња.

Неки из ових породица нису ни крили своjу сарадњу са усташама. Међу њима jе, веле, било и оних коjи се нису либили да носе униформе Црне легиjе.

Некима од њих судило се за издаjу послиjе рата. Олакшаваjућа околност им jе била – ако се тако може рећи – што су у партизанима имали блиску родбину, а имали су очигледно и добре везе међу моћним и утицаjним, тако да су осуђени само на временске казне.

Ови људи су, као што jе већ наведено, потказали многе од оних коjи су до офанзиве били у партизанима, а коjи су сада, преобучени у цивиле, покушали да прођу мост и Уну са своjим породицама и тако подиjеле судбину с њима. Али издаjници су, окружени усташама, стаjали на мосту и кад су се ове породице, у касну jесен, враћале из Славониjе кућама. Породица на коjу би показали прстом отпремана jе у Јасеновац, одакле се више нико не би жив избавио.

Била jе то наjцрња издаjа коjа ниjе заслуживала никакву милост.

Коjа и кава злодjела су jош чинили, може се само нагађати. Сjећам се добро да jе и нама речено да се не враћамо кући преко Дубице, jер jе таj пут ризичан. Како смо били jедна од наjимућниjих породица у читавом краjу и истицали се своjим богатством у шуми, стоци, зградама, земљи, вjероватно су се ови изроди надали да ће се на таj начин додворити усташама и домоћи нашег иметка, када убрзо побиjеди њемачка сила, у што тада (1942. године) нико ниjе ни сумњао.

Као примjер наводим случаj М. Ј. коjи се од првих устаничких дана прикључио партизанима. Кад jе партизански отпор на Козари, под налетом огромне њемачке силе, у љето 1942. доживио слом и кад jе међу партизанима дошло до малодушности и расула, он се предао усташама. Усташе су обећале да ће му поштедити живот (и то обећање су одржале), само под условом да ода све оне коjи су такорећи до jуче jели с њим исти, партизански хљеб. И он jе то – иначе човjек лошег карактера – ревносно чинио, чак ревносниjе него што су то налогодавци од њега и очекивали.

Сjећам се тренутка кад смо, пролазећи кроз Босанску Дубицу, стигли до самог моста на Уни. Кад су видjели М. Ј. окруженог усташама, оцу и маjци jе све од прве било jасно и живи су премрли од страха. Плашили су се да би могли надрљати због Ратка, коjи jе такође био у партизанима. Један покрет прстом или миг очима могли су да пресуде па да читава породица напросто нестане. Прошли смо на корак, два од њега, гледаjући само испред себе, али нас, на срећу, ниjе одао. Или што нас у оноj гомили свjетине ниjе препознао или што jе, макар и начас, проговорио човjек у њему?

Кад смо дошли на Церовљане одмах су одвоjили све мушкарце способне за пушку (изнад тринаест, четрнаест година), како jе и гласила jедна од Шталових наредби издатих пред почетак офанзиве на Козару. Наредили су им да посjедаjу на земљу jедан наспрам другога, али тако да jедан другоме окрену леђа. М. Ј. су и ту довели. Пролазио jе између њих, начас би застао и прстом уперио на неког од тих jадника. Тога би њемачки официр одмах куцнуо мочицом по рамену и позвао га да устане, и потом би га упутио у посебан строj.

Кад су тако, jош jедном, сви били „прорешетани“, строj jе могао да крене. Њих 30 до 40, повезаних и сврстаних у редове, одведено jе назад у Босанску Дубицу и на гробљу на Уриjама сви су постриjељани. (Колико се зна, то стриjељање – а ради се о неколико стотина људи – jедино jе преживио Мариjан Дончић, из Јабланице, општина Градишка. Био jе рањен у ногу, али тако да се могао кретати. Сачекао jе мрак, и кад се ослободио лешева побиjених другова устао jе и кренуо пут села. Знао jе да се Јабланица налази источно од Дубице и то му jе била jедина орjентациjа. Умро jе приjе двадесетак година „прослављаjући“ такорећи сваки дан уз чашицу ракиjе, час свога „поновног рођења“).

Сjећам се да су маjка, стрина Сава и остале жене из села говориле:

„Ено, показа Савковиће из Равни!“

„Ено га, уперио jе прст…“

„Ено га, оде…“

Одахнуше са олакшањем кад су му угледале леђа, jер су циjело вриjеме страховале да не ода кога нашег. И тада смо имали среће.

Не прође дуго а до нас доприjе глас да су троjица од оних коjе су спроводили на стриjељање скочила са моста у Уну. Двоjицу су убили, а трећег jе, рекоше, живог вода одниjела. Радовали смо се да се бар неко спасио. То jе и код нас будило наду да, упркос свему, има спаса, а можда и правде.

Још и данас, чини ми се, видим прашину коjа се дизала иза колоне несрећника, одведених на стриjељање, док су корак, по корак, одмицали уз Каурско брдо.

М. Ј. су Ниjемци и усташе, као што сам рекао, поштедили живот, док су Б. П. искористили и, послиjе обављеног прљавог посла издаjе другова, стриjељали.

Из Њемачке М. Ј. се вратио 1945. Било му jе суђено, а смрти га jе спасило то што су му два сина били у партизанима. Кажњен jе са десет година робиjе. Кући jе дошао 1955. кад сам га и jа видио.

Живио jе до смрти у своjоj кући, ни од кога узнемираван, без страха, иако jе стотине другова отjерао у смрт. Чак jе имао дрскости и борачку пензиjу да затражи, али jе ипак одбиjен.

Ето, тако jе некадашња власт поступала са доказаним издаjницима. Човjеку напросто памет да стане!

Партизанско „дисциплиновање“ народа

Вршећи своjу власт и „дисциплинуjући“ народ, строго, по комунистички, партизани су сурово кажњавали оне коjи су се огриjешили о НОП или владаjућу етику. У селу Воjскови стриjељали су двиjе жене – маjке, за наводну крађу.

Кад сам био у посjети родном краjу, септембра 1994. године, jедан од учесника ових егзекуциjа испричао ми jе потресне детаље.

Ево, укратко, тих прича.

Милку Међед, Годић, из воjсковачког засеока Буковица, коjа jе, криjући се, у вриjеме офанзиве, у љето 1442. остала у селу, оптужио jе Ђуро Вукота општинскоj власти да му jе из каце у Козари покрала кукуруз. Крађа jе за владаjућу партизанску етику била неопростив гриjех и Милка jе одмах била ухапшена и приведена у општину, коjа се у то вриjеме налазила у кући Јанка Рељановића. Неколико дана jе држана ту, у подруму, испитивана и мучена. А онда су jе jедну вече извели пред народ, на тзв. „масовном скупу“, коjи се одржао пред кућом Микаjла Рељановића.

Редали су се говорници jедан за другим, обрушивши се на сироту жену, оптужуjући jе за крађу Ђуриног жита.

„Догађало се то управо у вриjеме док сте ви, другарице и другови, били у усташким логорима, изложени нечувеним патњама и страдању“, рећи ће jедан од говорника покушаваjући да дирне народ у наjосjетљивиjу струjу. А други, Радоjе Батос, на то ће додати:

„Наш законик танак jе као длака, а оштар као сабља.“

На питање: „Хоћемо ли jе стриjељати?“ из масе се заорило: „Хоћемо.“

Уствари, били су то гласови неколико жена из Срефлиjа. Оне су jоj и пресудиле, мада jе, истину говорећи, пресуда jош раниjе била донесена. Видjело се то и по томе штоjе у оближњем, Рељановића гробљу, рака за њу већ била ископана.

Знала jе и Милка да ће бити стриjељана, али се jош надала, и непрестано се обраћала онима око себе, очекуjући од њих спас:

„Не даjте ме, жене! Убиће ме.“

Aли jадни народ био jе толико испрепадан, прво од усташа, а потом и од своjих, коjи су се били острвили и лако потезали пиштољ, тако да се нико ниjе усуђивао да се супротстави безумноj одлуци, jер би тиме и себе изложио опасности. Зато су муком ћутали.

Пресуда jе одмах и извршена. Спасоjе Котур довео jе Милку до раке, уз сљепоочницу jоj прислонио пиштољ и опалио. Неколико тренутака касниjе несрећна жена jе била већ мртва.

Права jе истина, међутим, да jе брашном добиjеним од Ђуриних кукуруза Мила хранила циjели збjег коjи се у то вриjеме налазио на Козари и живио као jедна породица. Али оне у Општини и Комитету истина изгледа ниjе ни интересовала.

Да све буде jош чудниjе, Милка jе у то вриjеме имала три сина у партизанима: Сретка, Бранка и Раду, као и ћерку Милицу. Кад jе чуо за смрт маjке, Сретко jе одмах дошао у Воjскову одлучан да jе освети. Успjели су, међутим, да га од тога одговоре. Сва три Милкина сина су касниjе погинули. Без страха су jуришали на бункере. Остала jе ћерка Милица, коjа данас живи у Бањалуци, и наjмлађи син Србо, коjи jе као диjете много пропатио. Недавно jе и он умро, у Воjскови.

Петра Међед била jе жена општинског биљежника Боже Међеда, нашег кума, коjи нам jе остао у успомени по милоштама – кесици бомбона и фишеку шећера – коjи би нам доносио долазећи код нас на славу.

Петрина трагедиjа, као и трагедиjа њене породице, почела jе Божиним убиством, током прве усташко-домобранске офанзиве на Козару, у новембру 1941.године. Као и многи други, и Божо jе када jе наишла неприjатељска воjска потражио заклон. Усташе су се, међутим, служиле преваром. Пролазећи кроз шуму дозивале би:

„Милане…! Петре…! Марко….!“ већ шта би им пало на памет, а потом би уз име довикнули:“Устаj, видимо те!“

Уплашени човjек излетио би из грма или из каквог другог скровитог мjеста одиста увjерен да су га видjели. Таj случаj одиграо се изгледа и са Божом, коjи jе иначе био плашљив човjек.

Пошто се ни након неколико дана послиjе повлачења воjске ниjе вратио кући, за Божом jе организована потрага. Нашли су га, страшно измасакрираног, са мноштвом других лешева на Пирамиди, jедном узвишењу у Козари.

Годину дана касниjе, смрт jе стигла и његову супругу Петру. Разлика jе само у томе што jе она страдала од партизанског метка. Одведена jе jедног зимског дана у Буковицу, гдjе се налазила партизанска болница и где су jедно вриjеме вршене егзекуциjе партизанским властима непоћудних особа и отуда се ниjе вратила.

Петра jе, наjjедноставниjе речено, од позадинских власти оптужена за издаjу, а за издаj се у рату увиjек изриче смртна пресуда. Њен гриjех био jе у томе што jе након повратка из Славониjе са ћерком Лепом неколико пута одлазила у Дубицу. Властима jе већ и само то било сумњиво, а од сумње до пресуде само jе jедан корак. Прича се да jе у Дубицу ишла да би се распитала за стариjег сина Љупка, гимназиjалца, коjи jе jош првих дана окупациjе Југославиjе, док се то могло, стругнуо на рад у Њемачку.

Постоjи и друга верзиjа, према коjоj jе Петра платила главом за своjу сестру Станку Драгоjевић. Станка jе, заправо, имала везу са Антом, некадашњим жандаром у Жандармериjскоj касарни у Кадин Јеловцу, а у рату усташом, од кога jе добила волове. Њен добар приjатељ, коjи jе вршио власт у селу, успио jе, кажу, да jе замиjени за сестру. При том jе, веле, имало утицаjа и то што jе Станка имала пет ћерки, а Петра само jедно диjете.

У касну jесен 1944. Љупко jе потегао пут из Њемачке. Успио jе некако доћи до Дубице, а онда, преко везе, стигао jе и на партизанску териториjу. Кад jе ту виjест Станка Међед, иначе позната партизанска активисткиња, дониjела у Воjскову, настало jе неописиво весеље, а нарочито у његовом родном Чапњаку. У његов долазак кући ниjе вjеровала само сестра му Лела, коjа jе, слутећи оно наjгоре, само плакала.

Њен сестрински инстикт jе збиља ниjе преварио. Умjесто Љупка, живог и здравог, два или три дана касниjе у Воjскову jе, у мртвачком сандуку, стигао његов леш. Убиjен jе у селу Бjелаjцима, наводно приликом кратког окршаjа са усташама. Истина jе, међутим, да jе Љупко убиjен са леђа, а не од усташа с коjим су се партизани сукобили, и да jе његов убица био Вело Трубарац, коjи ће и сам, кратко вриjеме иза тога, изгубити главу на мистериозан начин.

Је ли се то неко побоjао да би могао одговарати за безразложну смрт његове маjке и пожурио да то пошто-пото сприjечи?

Љупко jе у вриjеме избиjања рата био при завршетку гимназиjе у Бањоj Луци (а и отац Божо имао jе неколико разреда гимназиjе и био у своjе вриjеме jедан од наjшколованиjих људи у читавом краjу). Воjсковчанима jе, пак, Љупко остао у наjљепшем сjећању као изузетно талентован сликар. Његов орач и сунце коjе се на Истоку рађа – мотиви коjима jе била украшена фирма Земљорадничке задруге у Воjскови – снажно су заокупљали пажњу пролазника представљаjући га као Богом даном сликара.

Од некад срећне и угледне петочлане породице остала jе, тако, само малољетна кћерка Лепа, jер jе поред оца, маjке и брата Љупка у рату изгубила и другог брата, Влатка, коjи jе, диjелећи судбину козарских дjечака, завршио у Јасеновцу, у љето 1942. након оне по злу чувене Шталове офанзиве.

Питам се: да ли jе за ове жене постоjала нека блажа казна, као, на примjер, укор, или шишање косе, што се такође практиковало, а не тако драконска, и то за недоказане преступе?

„Небо високо, земља тврда.

            Устаjте мртви

            да лиjежу живи!“

Кад jе колона партизана пролазила поред наше куће, непосредно приjе него што смо отjерани у логор, сjећам се да су говорили да нико не иде за њима или:

„Спасаваj се како ко може“. Као да jе jадни народ имао начина да, ето, на брзину одлети негдjе као птица, побjегне од зла коjе ничим ниjе изазвао.

Да су партизани и њихове вође заиста водили рачуна о народу, зло не би имало никакве размjере. Или, да су на вриjеме рекли народу начине спасавања, много, много више би остало живих.

Када су почела масовна убиjања српског народа и кад jе народ питао комунисте:

„Шта ће бити овдjе без народа?!“ одговорили су:

„Довешћемо Кинезе!“

Ето, толико су озбиљно штитили своj народ!

За вриjеме офанзиве, усташе су шириле панику кроз народ и говориле да Ниjемци имаjу псе коjи могу да нањуше свакога ко се сакриjе, те да имаjу шипке за бушење бункера, да иде воjник до воjника да се нико не може спасити.

Чињенице, међутим, показуjу да ниjе баш тако било.

Тако се, на примjер, спасла Миља звана Луда, коjа jе живjела од милостиње, jер су jе сматрали малоумном. Послиjе рата причала jе како се успjела спасити. Сакрила се у шупљу букву и ту остала три дана пиjући росу са лишћа.

Ако jе она, малоумна, успjела да нађе спаса, зашто то не би успjели они коjи су сматрани нормалним и jош, уз то, били школовани?!

Такође се спасио и наш, већ поменути, стричевић Вуjо Југовић, старина од 82 године, коjи jе преживио офанзиву, да би га убили партизани само зато што их jе добронамjерно укорио.

Козара jе, у своjим дубоким jарцима и на неприступачним теренима, могла сакрити многе. Да jе било среће да се српски народ боље припремио за зло коjе jе са ратом дошло, да jе могао да претпостави ко ће му бити крвници, далеко би био мањи броj жртава.

Ниjе ми циљ да умањим значаj отпора коjег jе неспорно било. Желим само да моjе свjедочанство буде опомена новим генерациjама. Потврда овоме jесте и рат коjи се водио од 1991. до 1995.године, гдjе су зараћене стране поново биле доjучерашње комшиjе, кумови и браћа.

Комунисти за вриjеме своjе владавине нису приказали истинску слику догађаjа. Прикрили су своjу одговорност, а величали своjу улогу приказуjући догађаjе онако како jе њима одговарало.

Питам се да ли jе ико био позван на одговорност због трагедиjе коjу jе доживио српски народ? Да ли jе икада ико покушао да обjелодани истину, како се исти сценарио не би више поновио? Да ли су и како кажњени стварни кривци?

Кад сам почео да контактирам са Србима из других краjева, дознао сам, на примjер, да већ у Лиjевче пољу ниjе било оваквих улазака усташа у села, jер су четници чували своj народ не излажући се пропасти, већ су чекали прави час да се обрачунаjу са локалним усташама. Што се тиче Ниjемаца, њих ниjе поразила шачица партизана, већ велике свjетске силе.

И jа и десетине хиљада људи чиjа jе судбина слична моjоj, непрестано се питамо да ли се баш морало десити да останемо без очева, браће, породице?

Много пута сам питао братића Симеуна Југовића (рођеног 1898.године) да ли су Срби ишта учинили Хрватима или муслиманима па да имаjу разлога за толико зло коjе су нам наниjели. Одговарао ми jе да нису, већ су само на зборовима пjевали:

„Оj Шокице, што си рекла да не волиш краља Петра!“ и сличне шаљиве пjесме.

Нигдjе нисам чуо да су Срби убиjали своjу словенску браћу, а ако jесу, тражим да ми се докаже, jер jош увиjек трагам за разлозима геноцида над српским народом.

Они коjи су заборавили прошлост,

            Осуђени су да jе понове!

(Тhose who do not remember the past are Condemned to repeat it – -George Santana‹1863-1952›)

Никада не заборавити прошлост, нарочито она страшна времена од 1941-1945, када jе пало толико жртава, а приjе свега дjеце! То jе наjжалосниjа и наjболниjа тачка готово циjеле наше историjе, jер jе уништена читава jедна генерациjа. Таj губитак се итекако осjећа у данима нових српских искушења, насталих као посљедица антисрпске политике коjа се спроводила под плаштом „братства и jединства“. Сада се jасно види гдjе jе доведен народ обманут причом о братству и jединству, jер jе на сцени jош жешћа србомржња.

Још су живи многи коjи су преживjели страхоте усташког ужаса од 1941-1945. Никада им ниjе било дозвољено да кажу пуну истину о ономе што се с нама догодило, jер се ниjе смjела нарушити „наjвећа тековина НОБ-а, братство и jединство“ – саграђена на костима српске дjеце.

Ми нисмо смjели jавно да оплакуjем наше жртве, нити да истичемо своjе пориjекло.

У школи су нас учили о седам офанзива, радничком покрету, народном фронту, као да историjа почиње 1941. године. Кад сам jа био у основноj школи, учили су нас о хрватскоj историjи, буни Матиjе Гупца, аустро-угарским ратовима, биткама на Крбавском пољу, о Сигисмунду, а сасвим мало о Косову, Првом и Другом српском устанку, ратовима за ослобођење послиjе стварања Србиjе. Зашто jе то тако рађено?!

Сjећам се кад смо послиjе рата одлазили у Дубицу да смо посматрали наше вршњаке, Муслимане, коjи су преживjели рат без икаквих траума, а са коjима смо само морали бити у „братству“.

Народ, у већини случаjева побожан и патриjархалан, видjевши какво га jе зло задесило, отворено се питао да ли ово Бог види, ову дjецу, невине жртве. Како да не учини нешто да зликовце сприjечи, покаже своjу свемоћ и заштити бар оне у колиjевци, коjи нису ништа згриjешили?!

Крстиле су се маjке, молећи, постећи, поштуjући све Божиjе заповиjести. Да, црква jе била ту, али без попа Драге, коjи jе jош у почетку или протjеран или сам отишао у Србиjу. Надали су се, очекивали да неко вишњи сприjечи ове злочине, неправду, зло. Причали су да су мисионари долазили приjе ратат у села и проповjедали о страшном суду коjи ће доћи. Ово jе било горе од било каквог страшног суда.

Размишљале су гдjе су погриjешиле. Да ли jе неко од укућана згриjешио и тако навукао овако страшну казну. Крстиле су се и тихо шапутале:

„Боже, опрости и спаси!“

Вjеровале су да то Свевишњи види.

Чуо сам да су људи у логору на Саjмишту, код Земуна, клечали на кољенима и молили за спас.

Комунисти су говорили да нема Бога, а наше маjке се питале како то може бити. Сматрале су да jе ово за њих казна Божиjа.

Комунистичка пропаганда jе наишла на плодно тле код омладине, одакле су комунисти регрутовали своjе чланове, ватрене поборнике за своj нови, праведниjи поредак, гдjе ће сви бити равноправни. На ту удицу jеднакости наjвише су се пацали сиромашни, нерадници, пробисвjети и њима слични.

За српски народ, коjи jе био физички готово сатрвен, ова пропаганда jе била погубна, jер jе било дозвољено кршење свих моралних норми и свега племенитог што jе вjековима било дио српске душе.

Овако обезглављени, без очева, дjедова, насупрот комунистичке идеологиjе, они малоброjни коjи су давали отпор овоj накарадноj пропаганди заиста нису имали шансу.

Попови су били прогањани, исмиjавани, а оно мало цркви што усташе нису успjели срушити, уништавало jе вриjеме и небрига. Црква у селу Биjаковац срушила се негдjе шездесетих година.

У селу Горњоселцима под обронцима Козаре, у равници поред риjеке Моштанице, налази се манастир Моштаница саграђен од камена у давна времена. Више пута био jе рушен од Турака, па послиjе поново обнављан. Био jе и остао духовни центар српског народа овог краjа.

Наjзначаjниjи датум за Манастир jе Преображење, 19. августа. Тада се овдjе окупи огроман броj људи са читаве региjе. До 1941. године овдjе jе играло више кола, а пjевала се од jутра до касно у ноћ оjкача, изворна пjесма Поткозарjа.

Са сjеверо-источне стране Манастира уздиже се брдо у чиjем горњем диjелу су двиjе пећине гдjе су се некада крили хаjдуци. Поред риjеке Моштанице, коjа никад не пресушуjе, jе и извор. На узвишици jе гроб српског вође из двиjе буне против Турака (1858. и 1875), Петра Пециjе Поповића чиjе кости су пренесене овдjе таjно за вриjеме Аустриjе, послиjе његове погибиjе у селу Гашници, на Сави 1876. године.

Доласком комуниста на власт, 1945. живот у Манастиру jе постао тежак. Калуђери су, ипак, успjели да подигну кров, коjег су запалиле усташе, и почну све изнова у условима безбожничке власти када су исмиjавани и понижавани. Требало jе окупљати народ и враћати му дух и наду.

Уочи Преображења, 19. августа 1953. године, пред вратима зграде и на прагу куће нашли смо плакате, коjи су у току ноћи разношени по селу, а у коjима се народ опомиње и позива да не иде тога дана на традиционални збор код Манастира. Сам збор се назива назадним, заосталим.

Ми нисмо ишли, не толико због овог летка, него што нисам имао шта лиjепо обући. Једва смо имали за насушне потребе.

Многи су и поред упозорења и приjетњи отишли. Отишао jе и Микан Међед из Воjскове, jедан од риjетких ратних заробљеника, повратника из Њемачке. Био jе очевидац када су комунисти прекинули службу у Манастиру, физички напали свештенство, коjе се разбjежало. Манастир jе био затворен од 1953. до 1959.године.

Свиjе се разбjежао, прекинуто jе народно весеље, коjе би иначе траjало до касно у  ноћ. Послиjе усташког и некадашњег турског зулума, ето шта су своjи радили своjима.

Да ли jе тако нешто чињено хрваском и муслиманском народу приликом њихових свечаности?

Апсолутно не!

Дубички срез jе подручjе са навиjеше жртава у рату, у односу на броj становника у Југославиjи, а други у Европи.

Коjи су били разлози за то?

Приjе свега, мислим да су то демонстрациjе од 27. марта, 1941. године, те распарчавање Југославиjе коjе jе услиjедило након њене окупациjе. Зар ниjе било боље да jе Хитлеру привремено допуштено да употребљава путеве и пруге, да би се добило на времену, као и да се сачувало jединство државе коjе су нагризли неприjатељи само чекаjући час да почну своj крвави пир? Зар се ниjе знало запостоjање усташа, и земљи и ван ње, и њихове намjере коjе су jасно показали убиством краља Александра, 1934. године?

Морало се знати, jер то ниjе била никаква таjна за обавjештаjне службе. Зар нису Бугарска и Румуниjа, коjе имаjу мање етничких група, изабрале паметниjи пут?

Показало се да су Енглези лукавством навели Србе да се боре за њих, употриjебивши их као топовско месо да масовно гину за њихове ратне и политичке циљеве. Када су питали Черчила у Парламенту зар му ниjе жао што jе Југославиjа пала под комунизам, цинично jе одговорио да ниjедан Енглез неће живjети тамо!

Други разлог jе стварање монструозне Независне Државе Хрватске (НДХ) и спровођење њене геноцидне политике према Србима. Негдjе сам чуо да jе крвник Артуковић питао коjи срез има наjвише Срба, па када су му рекли да jе то Босанска Дубица са око 90% Срба, одговорио jе:

„Е, ту почињемо!“

Нажалост, тако jе и било.

Још на самом почетку кренули су са масовним убиствима и досељавањем Хрвата, Херцеговаца на кућишта убиjених Срба у Дубицу и околна села. Оснивањем логора Јасеновац посао уништења Срба jе олакшан, jер jе Јасеновац био фабрика смрти.

Да су Срби били неспремни, наивни, видjело се одмах у почетку рата када се требало бранити. Усташе су већ првих дана своjе страховладе сакупљали оружjе свих врста под приjетњом. Тражили су да се преда све што би се могло употриjебити.

Наш отац Стево имао jе два пиштоља коjа jе однио у жандармериjску станицу и предао. Тако су радили и остали, а када jе дошло стани – пани, онда jе било касно. Морало се бранити вилама – рогуљама, косама, сjекирама, колцима. Замислите напад оваквим оружjем на пушкомитраљезе, бомбе. Наjблаже речено, била jе то неравноправна борба.

Као примjер наводим напад на жандармериjску станицу у Кадин Јеловцу, код дућана Ђуре Гавриловића, када jе неко jавио усташама у Дубицу да се спрема напад, а усташе су послале поjачање коњским колима. Напад, због издаjе, ниjе успио, а резултат jе био и jедан погинули на нашоj страни.

Био сам са братом Љубом у Буковцу кад jе запуцало. Чинило се да пуца ту близу, па смо се склонили иза велике врбе коjа се налазила на средини међе. Када jе пуцњава престала, журно смо се вратили кући.

У самом почетку, пружен jе отпор и чуване су страже на путевима око Дубице и ка, претежно муслиманском, селу Орахови. Још jе био велики броj мушкараца способних за борбу, коjи су, иако слабо наоружани, ипак спрjечавали усташка зла, пружаjући народу какву – такву заштиту.

То, нажалост, ниjе дуго потраjало, jер jе дошло до познатог расцjепа четника и партизана из коjег су партизани изашли као побjедници. Почели су спроводити своjу политику у циљу преузимања власти и увођења диктатуре комунизма. Нападали су и изазивали Ниjемце и њихове слуге, Хрвате и Муслимане, да би тако натjерали што већи броj становништва, углавном сељака, у своjе редове. Циљ им jе био да увjере што више људи у потребу бjежања у шуму, jер другог излаза нема него у партизане.

Пjевало се, како ми рече Љубиша Лазић, родом из Слабоштине, код њих у Славониjи:

„Горе стаjе, гори храна, биће више партизана!“

Партизанска пропаганда служила се за вриjеме рата оваквим паролама:

Ко преживи jешће златном кашиком!

У Русиjи се пшеница сиjе из авиона!

Неће бити израбљивања човjека по човjеку!

Бићемо сви jеднаки!

Америка и Енглеска биће земља пролетерска!

Четника, нажалост, ниjе било у близини.

Неколико оних коjи су били за краља и отаџбину комунисти су мучки убили. Мићу Самарџиjу из Пуцара су скинули гола и убили у Шошином jарку на Козари, како ми рече Милка Југовић, приликом посjете у Београду, jула 1997. године. Уз пропаганду о комунистичком раjу у Русиjи, добиjали су подршку сиромашних коjи су се надали бољем животу. Прибjегавали су и приjетњама, батинама, народ jе био престрављен Шошиним jарком на Козари, названом по Јосипу Мажару – Шоши, Хрвату из Бања Луке, коjи jе дошао на Козару да диже устанак.

Зашто Шоша ниjе, рецимо, дизао устанак у Вараждину, међу своjима?

Они су преузели инициjативу и нападима на градове и диверзиjама на пругама и путевима jош више разбjеснили Ниjемце и усташе, коjи су онда организовали велике одмазде.

Заузимање Приjедора у маjу 1942. и самоувjерено понашање као да jе рат завршен, како увиђаjу и признаjу писци књиге Битка на Козари М. Пекић и Д. Ћургуз, учесници ових догађаjа, доприниjело jе поразу српског народа на овом подручjу. Учесници ових догађаjа се слажу да jе прихватање фронталне борбе и слаб рад обавjештаjаца у вези са припремом  велике офанзиве узрок катастрофи.

Њихове акциjе jош више су доприниjеле одмазди већих размjера, као што jе офанзива у љето, 1942. на подручjу планине Козаре. Хитлер и слуга му Павелић уложили су велике припреме да потпуно сатру и униште партизански покрет и очисте сав терен.

Партизани су на вриjеме могли знати за припрему офанзиве великих размjера и тако избjећи катастрофу. Једино исправна одлука би била да се не прихвати фронтална борба са десет пута jачим неприjатељем, опремљеним авионима, тенковима, артиљериjом и свим осталим ратним средствима.

Партизани, коjи су броjали око 3500 слабо наоружаних бораца, као герилци су могли брзо да промиjене положаjе, да се извуку из борбе jош у почетку и тако смање одмазде над народом, коjег су на краjу оставили на милост и немилост окрутном неприjатељу.

Да ли jе занемарљив броj убиjених Ниjемаца и усташа вриjедан толиких жртава, од новорођенчади до дванаестогодишњака? Да и не говорим о материjалним, социjалним, друштвеним и другим губицима, коjи су настали као директне посљедице партизанске наопаке политике и небриге за народ.

Овоме бих додао и разбиjање толиких породица, што су послиjе рата комунисти опет искористили за своjе циљеве, навлачећи комунистички jарам народу на врат.

Оволико зло народ ниjе очекивао. Нико разуман ниjе могао да вjеруjе да би браћа по пориjеклу и jезику могла нешто овако чинити! Виjековима су живjели на овим просторима, прво под турским, онда аустроугарским jармом, да би 1918., послиjе толико проливене српске крви дониjели жељену слободу Хрватима, Словенцима и другима и ступили са њима у заjедничку државу! Послиjе двадесет година слободног живота дошао jе рат и Ниjемци, али ко jе могао и слутити да ће „браћа“ овакво зло правити!

Видjело се да jе све пропало, али оно што ће потом снаћи народ Козаре ни у наjцрњим мислима ниjе се могло замислити, поготово што су усташки авиони бацали летке позиваjући становништво да изнесе биjеле барjаке на куће као знак предаjе, обећаваjући да се ником ништа неће десити. Само док они очисте партизане, па ће све бити у реду.

Спасиле су се само мале групе партизана, и то послиjе великих губитака, као и поjединци коjи су се успjели сакрити. Живко Међед из Воjскове сакрио се у риjечици Кабловскоj испод наших кућа. Када jе прошао стрељачки строj и пала ноћ дигао се и пошао низводно. Примиjетили су га, чули бућкање воде, кораке, пуцали су у његовом правцу, али jе успио побjећи. Послиjе рата jе колонизован у Српску Црњу, Воjводина, гдjе jе недавно умро.

Своjу причу ми jе испричао кад сам га посjетио, 1985. године. Тада ми jе дао специjално издање „Борбе“ под насловом Редни броj смрти са именима 11219 козарске дjеце, жртава усташког злочина геноцида.

Један партизан се спасао тао што jе легао у jарак ливаде у нашоj Великоj Луци. Воjници су прошли поред њега са обjе стране, усред дана, али га нису
примjетили. Заиста храброст и срећа, како нам jе рекао касниjе.

Мали броj jе преживио. Сакупили су се на Козари и видjевши пустош и празна села, као наш брат Ратко Југовић, коjи jе послиjе убиства старог Вуjе Југовића, разочаран, са групом партизана и браћом Бjеловуцима из Јабланице прешао у четнике. Нама ће то дониjети доста невоља.

Бошко Чађо из Воjскове преживио jе офанзиву сакривши се на Козари. Видио jе како иза воjске иду муслимани – пљачкаши, носећи све од вриjедности, па кад смо се вратили назад, у касну jесен 1942. не нађосмо ништа и почесмо испочетка.

Усташе су стрељале људе код Бањчевих и Рељановића кућа. Постоjи човjек коjи jе видио како су гладне свиње раскомадале тиjела убиjених и развукла по дворишту. Послиjе су сахранили пронађене диjелове тиjела, и то оно што се могло наћи.

Пут у „бољу будућност“ – пут у пропаст

Враћаjући се из Сараjева, послиjе неуспjелог тражења посла, са Ђуром Бањцем, 1 априла 1953. године, у новинама сам прочитао чланак о укидању сељачких радних задруга, или у народу скраћено названих серезеjски (СРЗ). Радовао сам се томе, jер сам се надао да ће нам вратити одузету земљу, оруђе за рад и краву Риђову, коjу су нам одузели 1949.

Маjа Јела jе по мом доласку кући успjела вратити краву. Одмах jу jе ухватила у jарам са Шаровом, другом нашом кравом, тако да смо сада, макар то било и кравама, могли да обрађуjемо земљу.

Шта jе живот урадио од нас, како нам се наспрдао! Од некад наjимућниjег домаћинства у селу спали смо на то да земљу обрађуjемо уз помоћ крава. Имали смо и нешто дрвених кола, коjима сам jа, jош неук недорастао маjсторским пословима, направио осовине од грабовине.

С кравама смо обављали орање, брнање, вучу. Чак смо, у љето 1954. и 1955., с њима возили сиjено у Дубицу, на продаjу. Јесте да нам jе, да би се догегали до Дубице, требало пуно времена, али без крава не бисмо то никако могли.

Кад се распала Задруга, онда су они jачи и утицаjниjи, управи ближи, узимали себи наjбоље коње и волове, а и друго шта вриjедниjе што у том безвлашћу ниjе развучено или упропаштено. Тад се говорило да ће се све што се узме морати платити држави, онако како jе проциjенила Задружна комисиjа, а дат jе и рок за то.

И маjа jе међу првима предала захтjев за испис из Задруге. Судећи по рукопису, лако jе установити да jе то писала сестра Зора. Њена рука написала jе захтjев за испис и нашоj тетки, Петри Глигић. То потврђуjе и отисак прстиjу коjи се налази на папиру.

Молбе за испис из Задруге примао jе Раjко Лукић.

За упис у Задругу ниjе се тражила та формалност, довољан jе био и усмени пристанак. А до њега се често долазило отвореним притисцима и приjетњама. У томе jе нарочиту ревност испољила специjална полициjа коjа се тада скраћено звала УДБ-а (од Управа државне безбjедности). Оне коjи „милом“ нису хтjели у ту нову заjедницу, коjа jе, према ондашњим квазитеоретичарима, требало да нас одведе право у комунизам, тj. у друштво благостања, чекао jе подрум у кући Драгоjе Гороње. У том сеоском затвору полициjа jе, примjењуjући своjе методе, вршила „убjеђивање“ народа, батинама му показуjући пут у „раj“.

Сестра од стрица Перса Благоjевић, успjела jе да одоли свим притисцима и остане изван Задруге. Наjзад jе, 1952. године, бла приморана да прода своjе волиће и да се запосли у воjноj фабрици у Вогошћи, код Сараjева.

Перса jе била маjка погинулог партизана Воjина, али ни то jе ниjе могло заштитити и одбранити од тзв. колективизациjе. Кад jе Пета козарска бригада логоровала код нас, у прољеће 1943. Воjин jе имао петнаест година и одлучио jе да се укључи у Бригаду. Бака Сава и моjа мати све су чиниле да га одврате од тога, па су чак, идући за jединицом, потегле пут до Јабланице, молећи га и убjеђуjући да jе неjак и да jош ниjе дорастао за борбу. Али све jе било узалуд.

Послиjе jе Воjин, кад би jединица била у пролазу, накратко навраћао кући. Имао jе на себи лиjепу униформу и привлачио погледе сеоских цура. Стоjећи у своjоj авлиjи, преко пута од нас, пуцао jе из мале италиjанске пушке у нашу крушку. За то вриjеме ми, дjеца смо држали руке на ушима на нас пуцњи не би заглушили. Гађао jе сваки пут усред стабла.

Био jе курир. Погинуо jе девети дан по завршетку рата, негдjе код Теслића, упавши у четничку засjеду.

Перса jе била у великом приjатељству са браћом Љубаном и Светком Рељановићем, из Воjскове. Светко jе био првоборац, носилац Партизанске споменице. Они су имали наjбоље коње у читавом краjу и били релативно имућни. Некако им jе полазило за руком да остану изван Задруге, све до њенога распуштања. Али су зато стално властима били на зубу. Светка ће то до те мjере револтирати да ће наjзад илегално приjећи границу отворивши тако „брешу“ за касниjи масовни одлазак Воjсковчана у Шведску, гдjе се и данас већина од њих налазе или као „гастарбаjтери“ или као већ поприлично оронули седамдесетогодишњаци, коjи грицкаjу пензиjу и унучадима пуне уши причама о завичаjу, о свом Поткозарjу, у коjе само, и то све рjеђе, у љето свраћаjу.

Наша маjка Јела jе баш приjе тога добила исплату такозване инвалидске пензиjе за покоjног брата Љубомира, коjи jе као ковач радио у партизанскоj ковачници. То што jе она као маjка  добиjала за њега било jе много мање од борачке пензиjе.

Маjка се плашила да ће jоj одузети краву ако jе одмах не исплати и зато jе за њу дала и посљедњу пару (24.000 динара). Било jе то у вриjеме када смо скоро гладовали, jер смо на мjесец дана добиjали само шест килограма брашна по особи. Да бисмо трошили што мање хљеба, нисмо га одмах jели, већ остављали за сутрадан, па и тада смо узимали само по залогаj, два, а стомак пунили супом коjа jе била зачињена jаjетом.

Штедили смо на свему, жељно ишчекуjући да крене башта и дà очекивани род. Али задеси нас несрећа: 10. маjа те, 1953, године, паде сниjег и мраз офури и спржи све што jе кренуло из земље, што jе почело да ниче и расте.

Башту смо морали поново засиjати.

Други, коjи су узели много вриjедниjе, а то ће рећи и скупље ствари из Задруге, отезали су са исплатом, тако да на краjу нису ником ништа ни исплатили.

Испало jе да смо два пута платили наше краве – прво Перову, а ево сада и Риђову.

Задруга нам jе, 1949. године, уз остало, одузела и ону новиjу, од храстовине грађену шталу, коjу су родитељи подигли пред сами рат. Штала jе била потпођена, имала jе на средини канал за одвод мокраће, са падом према ђубришту. Било jе то за оно вриjеме нешто посве ново, не само у нашем селу, већ и на моштаничком подручjу, па можда и шире.

Идући корак са временом и модернизуjући се, отац jе пред рат купио сиjач и копач. Дотле се у селу кукуруз насиjавао из руке и ручно окопавао. Ми смо били први у том краjу коjи су почели да сиjу кукуруз у редове и да га уз помоћ механизациjе окопаваjу. Обjе ове алатке одузете су нам и однешене у Задругу, одакле им се губи сваки траг.

Шталу смо неко вриjеме бранили, али су из Задруге све чешће стизале поруке и опомене да jе морамо предати, а уз поруке и опомене ишле су и приjетње. Наjзад, 3. октобра 1949. године пред нашом кућом нашла се екипа, коjу jе предводио Бранко Глигић. Оне jе први почео да скида цриjеп са крова штале. Ми смо то посматрали из куће и дворишта, немоћни да се сили супротставимо. Био jе то, уствари, само наставак раниjе започетог растакања нашег имања.

Тако смо остали без штале. А како без тога нисмо могли, убрзо смо ковачницу и вигањ преуредили у шталу. Показало се да то ниjе рjешење, jер jе та нова „штала“ била преблизу кући. У jесен 1954. одмакли смо jе од куће и jош штошта на њоj дотjерали.

Наша штала од храстове грађе jе разваљена и у диjеловима превежена, а потом поново састављена у склопу задружног имања коjе се налазило на црквеним њивама подно села, jужно од раскршћа главног пута и сокака коjи води у засеок Личане и село Гуњевце.

Шталу jе на распродаjи, у прољеће 1953. године купио Раjко Трубарац, из горњег диjела села, и преуредио jе себи и породици за кућу.

Југовићи су посjедовали наjбољу храстову шуму у селу и околини. У Југовића гаjу могли су се наћи наjљепши примjерци строгодишњих храстова, коjи се ни по чему нису разликовали од оних чувених славонских. Та стабла су узгаjана и чувана само за градњу кућа, за израду каца, буради, за ограду (храстово прошће). Поткресивани су само огранци, а диjелови коjи се нису могли искористити употребљавани су за огрjев. За огрjев jе довожена из Просаре буковина, коjа се миjешала са грабовином, а томе су се додавале и храстове гране, дакле оно што се ниjе могло у друге сврхе искористити.

Гаj Југовића био jе наш понос и оно по чему смо били надалеко познати и признати. Било jе то своjеврсно богатство. Гаj jе био чист од шипражjа. На мjесто старих храстова, коjе смо уклањали из шуме, остављали смо младе, оне коjи су ђикали небу под облаке и били прави као стриjела.

Послиjе рата нешто шуме смо, под контролом лугара, продали држави, и то за шлипере или прагове за пругу Брезичани – Љубиjа. По њу су долазили камиони из Приjедора. Једва су се пробиjали уским, излоканим сеоским путевима, остављаjући за собом дубоко утиснуте трагове гумених точкова. Газио сам тим траговима, jер jе то за мене било нешто посве ново.

Међутим, кад смо натjерани у Сељачку радну задругу сва земља и шума постали су колективна своjина. Нама jе остављен, на уживање, само jедан дунум, поткућница. Ту нам jе била башта. Са тугом и горчином гледали смо како народ са колима, тестерама и сjекирама пролази поред наше куће и замиче у нашу шуму. У том њиховом пролажењу нама малтене испред носа било jе нечег дрског и изазивачког.

Осjећали смо се и понижени и увриjеђени подносећи неправду, коjа нам jе падала тешко. Како ли jе тек било нашоj маjци коjа jе наjвише трпила гледаjући како jоj растачу и разносе иметак а да при томе ниjе могла ништа предузети. Остала jе само са нама неjаким, без икакве заштите.

Ниjе ни чудо што jе обољела од опаке болести!

У ту вриjеме, маjка jе боловала од туберкулозе. Ниjе могла добити ни болницу, ни лиjекове. Лиjекове jе куповала од Живка Јошановића, коjи их jе добиjао бесплатно (ПАС и еутизон).

Када смо дознали да нам маjка болуjе од опаке болести, као да се све небо сручило на нас! Изгубили смо оца, два брата, два стрица, уjака Раду, бабу по маjци Миљу, малог братића Богдана, и то све чланове наjближе родбине! Маjка jе остала са нама двома, неjаком дjецом. Покушаваjући да се некако одржи и крене наприjед, она jе наjвише испаштала.

Приjе уласка у задругу, по селу jе ишла комисиjа коjа jе пописивала стоку и осталу имовину. Кад jе маjа чула за ово, покушала jе прикрити jедно прасе (кезме) како би га сачувала за нас и отхранила као посjек. Прасе jе одвела и затворила близу шуме. На несрећу, док jе комисиjа била у авлиjи, кезме се некако извукло и дотрчало рокћући до маjиних ногу. Покушала jе да га отjера од себе претвараjући се да ниjе наше, али се кезме стално враћало назад. Како га ниjе приjавила, против ње jе поднешена кривична приjава и кажњена jе са 8 дана затвора коjе jе и одлежала. Заиста лиjепо од нове власти коjа се приказивала у наjљепшем свjетлу.

Ко би могао да издржи губитак своjих наjмилиjих, а затим и све остале недаће, укључуjући и откуп коjег нисмо имали, па jе била у затвору недjељу дана и 1948. Увиjек водећи рачуна да прво обезбиjеди храну нама, сама се слабо хранила, па jе зато обољела од опаке болести.

Сестра Зора и jа смо очекивали оно наjгоре. Крили смо од маjе мотику да не копа башту и настоjали да jе заштитимо од тежег рада, како бисмо jоj продужили живот. Срећом, некако се опоравила. Доживjели смо да нам дође у посjету у Канаду и остане са нама 8 мjесеци, од новембра 1971. до jула 1972. године.

Наша драга маjа Јела нас jе заувиjек напустила 30. децембра, 1972. године, у седамдесетоj години живота. Нека jоj хвала за сва времена, за све што jе подниjела да заштити нас, не штедећи себе.

Још о посљедицама

Ни турски зулум кроз четири виjека ниjе имао тако погубне посљедице по народ Козаре као четири године усташке владавине, а поготову она, по нас трагична 1942. година, када започиње наш суноврат коме се ни данас не види краjа.

Српски неприjатељи не само да су имали намjеру да потпуно очисте нас Србе са наших вjековних простора, додjељуjући наша имања усташким породицама ма, као дар Хитлера и Мусолиниjа, него су уништењу подвргнули и матичне, црквене и грунтовне књиге, као и друге писане документе, да би на таj начин уклонили сваки траг о нашем постоjању на овим просторима. Кад се рат завршио и успостављена држава, да би добило личне карте и остварило друга грађанска права, преживjело становништо jе морало прво да се уписуjе у књиге рођених. Онима коjи су знали кад су рођени посао jе био увелико олакшан, али белаj jе био са онима коjи то нису знали. Таквих jе, уствари, било наjвише. На основу онога што су чули од родитеља или комшиjа, они су сами себи одређивали датум и годину рођења. Обично би се рођење дjетета на селу везало за неки догађаj: око овог или оног свеца, или кад се возило ђубре, жела пшеница, туцао jечам итд.

За нас, млађе маjке су знале колико смо имали година када смо, 1942. отjерани у логор, па су по вршњацима одређивале и осталима дан и годину рођења.

Данас то изгледа чудно, али у оно вриjеме рођендани се нису прослављали, бар не на селу. Само они коjу су рођени на велики светац, коjи увиjек падаjу у исти датум, као на примjер, Свети Ђурађ (6. маjа), Свети Петар (12. jула), Свети Илиjа (2. августа) или свети Никола (19. децембра) могли су знати тачан датум свога рођења. На исти начин сам касниjе установио и датум кад смо отjерани од куће у логор.

На примjер, маjка ми jе рекла на седам или на три дана пред светог Илиjу, ниjе се могла тачно сjетити, а моjа сестра Зора око Михољдана, и да jе непуне двиjе године стариjа од мене.

Многи су на таj начин, захваљуjући томе што су уништене књиге рођених, постаjали млађи или стариjи. Али то jе било само на папиру, jер се људски сат, коjи увиjек показуjе тачно вриjеме, не да и не може преварити.

Још смо се на већим мукама нашли кад jе требало одредити годину и датум рођења оних коjи нису преживjели рат.

Ја сам се код матичара Живка Сировине, у Пуцарима, уписао у књигу рођених 1948. године, и то онда кад ми jе, ради уписа у гимназиjу, требао извод из књиге рођених.

Срећом да jе грунтовничар у Дубици био толико прибран па jе однио себи кући књиге чим jе видио шта раде усташе, излажући се тиме смртноj опасности.

Проглашење Козаре за хероjа, што jе она свакако заслужила, послиjе толико поднесених жртава, народу овога краjа ниjе дониjело никакав бољитак коjи би се осjетио у поправљању стандарда преживjелог становништва. Јер, ту одлуку ниjе пратила и одговараjућа индустриjализациjа ни Дубице, ни њеног залеђа, коjе ће управо у годинама послиjе рата доживjети навjеће расељавање. Почело jе то одмах 1945. када су многи бескућници колонизирани у Воjводину. Сељачке радне задруге биле су наjвећи удар на село и сељака, коjи jе тражио глави мjеста далеко од родног огњишта, махом тамо гдjе су се дизали нови фабрички димњаци, или код страних газда. Гасиле су се школе jедна за другом, а данас их на селу готово да и немамо, jер нема ко да их похађа.

Од укупно 33.129 становника, колико jе, према попису из 1931. године, било на подручjу дубичког среза, побиjено jе 17.691, а од тога 4.099 дjеце узраста до 12 година.

Попаљено jе преко 75% кућа, док jе 513 огњишта остало посве пусто.

Годинама послиjе рата дубичко Поткозарjе нити jе испраћало регрута у воjску нити ђака у школу. Као нигдjе другдjе, рат jе овдjе посиjао такву пустош од коjе се Козара и Поткозарjе вjероватно никада више неће опоравити. Довољно jе само прошетати овим краjем и властитим се очима увjерити у то: тамо гдjе су некада биле куће и њиве сада су шуме. Шума jе прво оно што ће човjек овдjе запазити. А гдjе jе шума, ту нема човjека.

Зашто Јасеновац никада ниjе нападнут?

Како то да партизани никада нису ни покушали да ослободе оваj злогласни усташки логор?

Владимир Дедиjер у своjоj књизи „Ватикан и Јасеновац“, на jедном мjесту каже да су 1942. године покушана два мања напада из правца Козаре, а 1943. код села Крапоjе ослобођене двиjе групе логораша коjи су радили на сjечи шуме у Просари и код села Дренов Бок.

Звучи невjероватно, али jе, нажалост, тачно да jе Јасеновац остао до краjа рата да „ради“ као фабрика смрти, док га усташе, без борбе, а након рушења и паљења, нису напустиле, пошто су наjприjе побиле све логораше, изузев неколицине коjа jе у одлучуjућем jуришу успjела да се спаси, пробивши се на слободну териториjу.

Партизани су ушли у логор тек 2. маjа 1945. године, и то без икаквог отпора, када тамо ниjе било ни логораша ни њихових чувара. Било jе то само шест дана приjе пада Берлина!

Да ли jе овако планирано или jе у питању пука случаjност, остаjе само да нагађамо.

При свему томе чудно jе да четири моћне партизанске армиjе, прекаљене у четворогодишњоj борби, такорећи усиљеним маршом стижу до аустриjске и италиjанске границе, воде борбу за Трст, а „заборављаjу“ Загреб и Јасеновац, правећи фронт у облику латичничног слова „У“ и остављаjући ова мjеста да „раде“ своj посао – а посао им jе био да униште што више Срба – до самог краjа рата, дакле, неколико дана приjе пада нацистичке престонице Берлина. То jе омогућило усташама да се саме повуку, без борбе. Заиста невjероватно, али истинито!

Као главни град монструм државе коjа jе званично обjавила рат Америци и Енглескоj, ставивши се на страну Хитлера и шаљући своjе трупе у Москву, у зиму 1941. године, Загреб, зачудо, никада ниjе бомбардован од „савезника“, У том Загребу су, како то показуjу сачувани филмски снимци, у априлу 1941. Ниjемци дочекани цвиjећем и поклицима.

Али зато jе током рата Београд бомбардован два пута: први пут 6. априла, кад су на главни град Југославиjе у више наврата обрушавале њемачке „штуке“ и „месершмити“, сиjући смрт, и други пут на сам православни Ускрс 1944. године, када jе бомбардовању од „савезничке“ авиjациjе било изложено више градова у Србиjи. Уништење Ниjемаца био jе наводно циљ овог „савезничког“ бомбардовања, а резултат jе, као што се зна, био: на десетине хиљада убиjених Срба и само неколико њемачких воjника.

Бомбардовање jе наредио Јосип Броз Тито, Хрват. Ирониjа jе у томе што jе Србиjа читаво вриjеме рата била на страни савезника и што jе спасила и њиховим земљама вратила на стотине савезничких пилота коjи су, враћаjући се из Румуниjе, заправо из Плоештиjа, гдjе су бомбардовали нафтна построjења, и оборени, да би пали на тло Баната. Они савезнички пилоти коjи су пали на териториjу НДХ су директно изручивани Ниjемцима и зна се шта их jе послиjе тога очекивало.

Готово у длаку исти сценарио дешава се и данас, након 55 година. НАТО снаге су 24. марта 1999. године, а да то никоме у свиjету ниjе jасно, отпочеле бомбардовање Србиjе и то разарање њених градова и села – при чему нису поштеђена ни дjечиjа обданишта – траjаће пуних 78 дана. Двадесет и jедна држава, укључуjући ту и наjмоћниjу силу свиjета, са 870 милиона становника, обрушило се на jедну малу земљу од свега jеданаест милиона, кршећи при том пет међународних закона и броjне конвенциjе. Да и не говоримо о законима коjи се не уважаваjу само кад су Срби у питању, законе према коjима свако има право да брани своjу постоjбину, па и Срби Косово, колиjевку своjу.

Партизани су били добро обавиjештени о ономе што се збива у Јасеновцу и у том погледу никакве сумње нема, jер су извршили неброjене замjене своjих важних и мање важних другова коjи су били тамо заточени, а међу њима и Андриjе Хебранга, за заробљене њемачке официре. Зар и Јосип Броз ниjе из тог казамата извукао jедну од своjих броjних жена?

Истражуjући ратне документе, др Анђелко Бабић наводи: „Тито jе био прилично упознат с положаjем и судбином заточеника“.

Јосип Броз Тито jе 4. априла 1942. године послао у Москву телеграм сљедеће садржине: „Хитлеров џелат Павелић бацио jе више од 10.000 наjбољих синова Хрватске у Јасеновац. Саме усташе признаjу да jе од почетка њиховог доласка на власт у Хрватскоj убиjено 500.000 људи, већином Срба.“

У истоj књизи, на страни 665. Дедиjер каже и ово: „Тито наређуjе 31. марта 1942. године да се испита могућност евентуалног напада на логор. Акциjу би требало организовати заjедно са штабом из Хрватске, али тако да сигурно успиjе“.

Чињеница jе, међутим, да до напада на Јасеновац никада ниjе ни дошло. Нити jе таj напад икада и припреман, а то значи да ниjе озбиљно ни схваћен.

Добро jе познато да су Јасеновац и његови помоћни логори гутали углавном Србе као жртве, jер су Срби чинили преко 80 % логораша. Ниjе ли управо то некоме одговарало, да би се и тако, и jош тада, обрачунао са Србима, спроводећи, мало – помало, у дjело своj стратешки план, а чиjе ми горке плодове тек сада убиремо. Све данас расположиве чињенице указуjу управо на то.

Као што се зна, усташки злочинци су примjењивали човjеку дотад непознате начине усмрћивања како у самом логору Јасеновац, тако и у Доњоj Градини, на босанскоj страни. То jе подробно описано од стране преживjелих затвореника. Они су такорећи свакодневно превожени скелом на босанску страну, у Градину, гдjе jе вршена њихова ликвидациjа. Повезане логораше, након преласка Саве, довели би до раке, а онда би пиjане усташе, утркуjући се, отпочеле масакр. Тукли су их маљевима, клали ножевима, а био jе израђен и специjални нож за клање, коj се до данас сачувао. Тако поклане бацали су у раке. Често се дешавало да су жртве морале прво себи да ископаjу раке, па би тек онда стали у ред за клање.

Описуjући случаj jасеновачког кољача Жиле у причи обjављеноj под насловом „Ради ти, синко, своj посао“, др Недо Зец, и сам jасеновачки логораш, на потресан начин приказуjе jедно такво клање у Градини, када су се кољачи опкладили ко ће више заклати тих мученика. Познати су и Аушвиц, и Маутхаузен, и Треблинка, познато jе и то да jе, захваљуjући крематориjуму, примjењиван и индустриjски начин ликвидирања логораша, али тако бестиjалне методе као у НДХ нигдjе у свиjету нису примjењиване. Поготову ако имамо у виду оно што се током љета 1941. дешавало у источноj Херцеговини, када су у пећине и свртаче усташе бацале живе Србе, коjи су доље, у мрклоj тмини, лишени хране и воде, данима дозивали у помоћ, а нити су могли сами изаћи, нити им jе ко смио помоћи. Тако би полако у наjвећим мукама и скончавали.

Мени jе у живом сjећању остало кад су нас, у љето 1942. скелом из Уштице пребацивали преко Саве у Јасеновац. Низводно од нас, такође у скели, на супротну страну од Јасеновца превозили су логораше. На себи су имали домаћа, од биjелог платна ткана сељачка одиjела, а на глави црне шешире, што jе била карактеристична ношња Козарчана. Били су то наши људи одвоjени од нас у логору на Церовљанима, коjе, како се касниjе сазнало, нису ни свраћали у jасеновачки логор, него су их изравно спроводили у Доњу Градину, и тамо одмах ликвидирали.

Огромне, сада улегнуте гробнице у Доњоj Градини, ниjемци су свjедоци бестиjалности какву свиjет ниjе упамтио и самртних крикова закланих коjе ниjе имао ко чути, jер jе сво српско становништво из тога и околних села jош на почетку рата или побиjено или избjегло.

Сjећам се jедног човjека коjи jе успио побjећи из Доње Градине. Било jе то у jесен 1943. године. Преноћио jе код нас. Питали смо га да ли jе тамо видио некога од наших, а и избjеглице су се интересовали за своjе. Ниjе могао никога по имену да помене, али jе рекао да су готово сваког дана у логор доводили нове осуђенике. Причао нам jе о ужасним условима коjи владаjу у логору и изразио jе сумњу да ће мало ко од логораша моћи да преживи. Козарску офанзиву jе преживио у нашем селу, и то тако што се прикрио у нашем Туку, испод млина Лепировца. Завукао се у траву на ушћу риjеке Раковице и jаза коjим вода отиче на воденицу и ту сачекао пролазак воjске. Био jе из неког села са Козаре. Како jе послиjе допао Јасеновца, нисам запамтио.

Уjутро jе отишао. Надам се да jе преживио рат.

Да су имали озбиљну намjеру да било кад нападну и заузму Јасеновац, таj пакао на земљи, партизани су могли безброj пута да начине засjеду тим кољачима на босанскоj страни и да бар тако учину нешто за jаднике коjи су били осуђени на постепено умирање иза логорских жица. А касниjе, када су оjачали, могли су из даљине топовима да туку логор и околину и тако охрабре логораше па да се сами дигну и, користећи панику и пометњу коjа би настала, можда сами ослободе себе, ако већ нису смjели да нападаjу са хрватске стране коjа jе била више урврђена.

Сjећам се кад су у љето 1944. године партизани организовали жетву, уствари крађу пшенице у дубичкоj Равни, усташама под носом. Све jе рађено у великоj таjности. Током ноћи у пшеницу су ушле млађе жене и омладинке и брзо пожњеле што jе требало пожњети. Жито су у сноповима превезли у Пуцаре, на Југовића брдо, код нашег гаjа.

Жетва jе обављена ноћу, по мjесечини. Партизани су за то вриjеме патролирали наоколо и обезбjеђивали жетеоце.

У Пуцаре су послиjе довезли вршалицу, коjа jе радила даноноћно све док ниjе овршен и посљедњи сноп жита. Сву пшеницу смjестили су у собу Лазе Југовића. Послиjе су jе негдjе одвезли.

На мjесту гдjе jе обављена вршидба остала су брда сламе у коjу смо се ми, дjеца, завлачила играjући се скривалице. Земља нађубрена овом сламом jош дуго послиjе рата давала jе обилан род.

Једно сjећање на Јасеновац

ЧЕЛИЧНИ СТИСАК РУКЕ

Наjзад, кренусмо и ми.

С пртљагом на леђима (уствари, с поркривачем и оно мало преобуке што jе стало у торбице, а што jе сад представљало наш цjелокупни иметак) изађосмо на друм и укључисмо се у колону коjа jош од jутрос, попут мутне матице, без престанка отиче према оближњем селу Уштипци. Иза нас остаде jош jедан од оних на брзину импровизираних усташких логора намиjењених народу Козаре. Колико смо дана провели на тоj пространоj уштичкоj утрини, коjа jе некада служила за испашу стоке – десет, дванаест или петнаест – нико вам поуздано из прве не би знао рећи, jер се логорски дани, сиви и jеднолични, не разликуjу jедан од другога, а глад и патња jе оно што их чини истим и непромjенљивим.

Ваља се та непрегледна људска риjека, мрка и ћутљива, и отиче незнано куд, а свима jе у глави само jедна мисао и jедно питање: куда нас то гоне? Повратку кући нико се не нада. Јер, да jе то на уму усташким властима, онда бисмо кренули у супротном правцу, цестом коjа води према Дубици.

Па опет! Макар и слабашка, тиња нада. Можда ово идемо у Њемачку, какве су се гласине проносиле кроз народ. Боље jе и Њемачка него Јасеновац, све jе боље него проклети Јасеновац.

Улазимо у село коjе има контуре мање варошице. Успоставом Независне Државе Хрватске житеље Уштица, углавном православце, усташе су или побиле или сатjерале у jасеновачки логор, с друге стране Саве, а у њихове куће населили своjе породице.

Свуда, на свакоj кући ољуштене фасаде, демолирани прозори и врата. Као да jе кроз то посавско село управо овог часа протутњао оркан и оставио иза себе невиђену пустош.

На сваком прозору начичкане главе. Свjетина се натисла и испред капиjа, на улици, запосjела сваки комадић слободног простора. Добацуjу нам, вичу, рачу и пљуjу, обасипаjу нас свакоjаким псовкама и погрдама. А ниjе мало ни оних коjи се залиjећу у колону и диjеле ударце штапом или песницама и тако на нама беспомоћним искаљуjу своj биjес и мржњу. Ћутке то подносимо и настоjимо да одржимо корак, jер ко заостане добро му се не пише. Заштиту не можемо очекивати од усташа коjи су нам додиjељени као пратња, кад неки до њих и сами у томе учествуjу.

На измаку из села пред нама наjедном бљесну широка и равничарски мирна Сава, коjа се купа у поплави сунца.

Подне jе. Недjеља. Дан лиjеп, сунчан, jедан од оних када светкуjу и човjек и природа. Са jедног од црквених торњева огласише се звона. Њихов звук разлиjеже се пространом посавском равницом и губи у бескраjу.

Тамо, на другоj обали риjеке, мало повише од нас, цилик и граjа купача. А потом се проломи необуздани смиjех. Уобичаjена слика са купалишта.

Ето, jош негдjе живот пулсира у своj своjоj љепоти и раскоши. А шта чека нас, сужње, коjи се, лишени слободе, данима потуцамо по усташким логорима под ведрим небом, изложени глади, жеђи и несносним љетним врућинама?

С таквим суморним мислима улазимо у скелу коjа тог часа пристаде уз обалу. Брзо смо се укрцали и скела се отисну према другоj обали. А док нечуjно клизимо преко риjеке идући у сусрет Јасеновцу, тоj наjвећоj људскоj кланици и тамници, у мислима оживjеће сjећања на jасеновачке логораше, живе костуре, коjи су се прошле jесени самим чудом спасили сигурне смрти, побjегавши са стратишта. Двоjица од петорице тих „Јевреjа“ како смо их звали, иако нису били сви Јевреjи, коjи су те суморне новембарске вечери избили у Воjскову, подно Козаре, додиjељени су нама, у кућу. Онаj растом знатно виши био jе толико измршавио да и ниjе више личио на човjека, већ на страшили коjим сељаци плаше птице; своjим аветињским изгледом он jе уносио неописиви страх у нас, дjецу. Храну кад би се изниjела на сто он ниjе jео устима, већ и устима и очима.

Идемо ли то сада и ми у таj пакао?

Након десетак минута скела пристаде уз лиjеву обалу Саве.

У Јасеновцу смо. Обзиремо се око себе, погледом тражимо таj фамозни логор. Али нема ни логора нити ичега што би подсjећао на њега.

Вjероватно се логор смjестио нешто даље, тамо куда се свиjет запутио. Пролазимо сокаком коjи нас води у насеље. Женскима не приjети  толика опасност као нама мушкарцима и зато jе мати пропустила двиjе сестре да иду испред нас, а она се поставила између мене и четири године млађег брата. Држи нас чврсто за руке и гледа да смо увиjек на окупу и да одржавамо корак са стричевкама и стричевићима, коjи су испред нас.

На мjесту гдjе се сокак ломи и завиjа удесно настаде комешање. Нешто се очигледно драматично збива док народ устукну. Сестра стричевка, коjа jе ишла испред нас, нагло се осврну и добаци:

„Пази, Савка, Воjина. Одузимаjу мушку дjецу.“

Поступаjући стриктно по Шталовоj наредби, jош у логору у Церовљанима, приjе двадесетак дана, издвоjили су на страну све мушкарце стариjе од тринаест, четрнаест година и отпремили у посебне логоре. Ја сам био ушао у тринаесту годину и за своjе доба био сам прилично иштркљао.

Чим jе обавиjештена о опасности коjа ми приjети, маjка ме jош чвршће стисну руком. Био jе то, чинило ми се, челични стисак, коjи не би попустио ни кад би jоj руку сjекли.

Сада смо већ и ми били на мjесту гдjе су усташе из колоне извлачиле израслиjе дjечаке и бацале их у jедну капиjу. Из гомиле усташа залети се jедан, крупан, снажан, дохвати ме за лиjеву руку и поче да вуче према себи. Он вуче себи, маjка себи. Чинило ми се да ће ме, у том потезању и натезању, напросто рашчеречити. Усташа jе кудикамо jачи од маjке, растом ниске али сада стоструко jаче од њега. Не попушта усташа, али не попушта ни она.

У том груну народ, усташа посрну и паде у прашину и jа се тако ослободих његових канџи. Погледах маjку: лице jоj се купало у сузама. Биле су то сузе радоснице, што jе успjела да ме одбрани и тако спаси од сигурне смрти. Јер, ниjедан од оних дjечака коjи су бачени у капиjу ниjе преживио пакао jесеновачког логора.

(Одломак из књиге „Од Козаре до Папука“, коjа ће изићи из штампе до краjа године).

Воjо Бабић

Кад су изгубили сваку наду у помоћ коjа би дошла споља, а у ваздуху се већ осjећао краj рата, само логораши су, 22. априла 1945. голоруки кренули у одлучуjући jуриш. Било их jе око хиљаду. Готово сви су побиjени.

Свега 54 логораша успjело се ослободити (види књигу: „Ватикан и Јасеновац“, стр. 684).

Да би уништили своjе крваве трагове, усташе су палиле лешеве. Наjприjе су вадили златне зубе из побиjених, што им jе, у Италиjи, помогло да плате услуге Ватикану. Касниjе jе тамо пронађено и српско опљачкано злато. Тиме су плаћали и одлазак у Јужну Америку.

Запалили су и минирали логор и на ломачи уништили све обjекте. Густи дим се данима вио над логором, а вjетар га jе доносио до наше куће, уз ужасан смрад. И оно мало што jе остало као доказ, у име „братства и jединства“ развучено jе, склоњено, да не остану трагови.

Још jедна стравична ствар се поjавила пред краj рата: сапун коjи су усташе правиле од скуваних људи. У Доњоj Градини jош постоjе велики казани у коjе су бацани живи људи од коjих jе прављен сапун. Некако jе jедан доспио до нас. Имао jе другачиjу боjу и чудан мирис. Како jе била несташица свега, неки су га употребљавали, док нису чули и схватили о чему се ради.

Далеко би боље било да су рушевине Јасеновца остале онакве како су се затекле непосредно по свршетку рата. Да  jе остао комплетан доказни материjал, не би могао нови усташа Туђман да тврди да jе у Јасеновцу побиjено „само“ 30.000 људи. Како он тумачи историjу, изгледа да су наjвеће жртве  били Хрвати. Каква jе то дрскост да господин Туђман прекраjа историjу иако jош увиjек има живих свjедока усташког злочина геноцида! Како ће тек бити за 100-200 година када његови насљедници „пронађу“ нове „доказе“ да Срба ниjе уопште ни било у монструозноj „држави“ од 1941-1945?!

Гдjе jе и како Туђман „заборавио“ преко 12000 козарске дjеце, од новорођенчета до дванаестогодишњака, коjи су евидентирани по годинама рођења, именима родитељима, мjесту рођења и датуму када су убиjени на наjзвjерскиjи начин?

Колико тек има оних коjи су као бебе одузети од родитеља и усвоjени, а затим силом прилика постали Хрвати, можда никад не сазнавши своjе право пориjекло!

Тито и Јасеновац

Како то да Јосип Броз Тито никада ниjе посjетио Јасеновац?

Заиста чудно и невjероватно да jе толико пута пролазио своjим Плави возом пругом кроз Јасеновац, а да ниjе бар стао на пар сати и одао пошту жртвама! Или, како то да никада ниjе довео неког од своjих многоброjних приjатеља и посjетилаца – високих државника да посjете споменик и уређени мемориjални комплекс Јасеновца?

Зар он, коjи jе обишао циjели свиjет, ниjе нашао за сходно или ниjе имао „времена“ да дође, поклони се сjенима мртвих, ода пошту невиним жртвама и тиме потврди значаj овог мемориjалног мjеста за нас?

Чега се стидио? Кога jе крио? Зашто?

Колико знам, био jе jеданпут на Козари, у Милића гаjу. Било jе то 27. jула, 1951. на прослави Дана устанка. У своме говору рекао jе да неће бити „инокосних сељака“. За кратко вриjеме инокосних сељака jе збиља нестало.

Да би ирониjа била већа, сељачке радне задруге ништа добро нису дониjеле овоме заиста напаћеном народу, коме jе требало помоћи, а не изводити с њим експерименте.

Злочинац Курт Валхаjм

Негдjе почетком 1943. године, поред наших кућа изненада jе наишла група официра на коњима и зауставила се код вратница, на улазу у авлиjу. Били су то, уствари, њемачки официри. Строги, крути, утегнути, баш онако како то одговара нашоj предоџби о Ниjемцима. Било их jе пет или шест, не бих сад могао тачно да кажем. А под њима коњи, истимарени, гоjни, чисти. Непрестано врте реповима и тапкаjу у мjесту, док им jахачи затежу узде.

Тражили су да из кућа изађу наше маjке. А кад су се оне поjавиле питали су их на нашем jезику гдjе су мушкарци. Оне готово углас одговорише да су одведени у заробљеништво. Послиjе тога jедан од њих упита да ли у близини има партизана.

Перса, наша сестра од стрица, рече им да у нашем краjу партизана нема.

На то ће jедан од њих:

„А да ли их има у Буковици, у Козари?“ и показа руком у том правцу.

Перса се мало збуни, застаде и у први мах ниjе знала шта би одговорила.

Ниjемац извади пиштољ и упери у њу.

„Има или нема?“

Глас му jе сада звучао jош строжиjе, приjетеће.

Стаjао
сам код вратница очекуjући оно наjгоре и у том очекивању руке сам држао на
ушима.

Она рече да их нема.

Назад одахнусмо. Ниjемац врати пиштољ у футролу, а успут приприjети, рекавши да ће нас све побити ако се њима шта деси.

Онако на коњима, гледани одоздо, изгледали су необично високи, а онаj што се распитивао за партизане, иначе сув, мршав, дугачког, истегнутог врата, изгледао jе за главу виши од осталих.

Много година касниjе, када jе бивши Генерални секретар Уjедињених нациjа раскринкан од Јевреjа као ратни злочинац с Козаре, у сjећању сам призвао сцену коjа се одиграла почетком 1943. у моjим Пуцарима и присjетио се оног дугаjлиjе са коња коjи се распитивао за партизане, приjетећи нам уколико се њему и његовим друговима нешто деси. Сумње ниjе било: био jе то Курт Валдхаjм! Прошао jе таj Козару уздуж и поприjеко, а да ту ниjе био као обични туриста, доказ jе и Гвоздени крст коjим га jе Павелић одликовао. Убрзо након што се сазнало за његову ратну прошлост, коjа му не служи баш на част, и кад су му због тога Американци забранили улазак у САД, одликован jе и од Ватикана. Ниjе ни то било онако за џабе, jер се за џаба одликовања не додjељуjу, већ за услуге коjе jе учинио Католичкоj цркви.

Остаjе, међутим, питање како то да Валдхаjм никада ниjе оптужен од Броза, коjи jе о њему и његовоj ратноj  прошлости знао све, утолико приjе што jе располагао његовим досиjеом. Документ коjи га jе теретио као ратног злочинца нестао jе на мистериозан начин и никад му се ниjе ушло у траг.

Захваљуjући том забашуривању, Валдхаjм jе успио да се домогне положаjа Генералног секретара Уjедињених нациjа, а потом и мjеста Предсjедника Републике Аустриjе. Коjом и каквом протууслугом jе он узвратио оном или оним коjи су у датом тренутку знали да ћуте, остаће непознато.

Казивање Милке Југовић о моjоj породици

Милка Југовић jе рођена у другоj децениjи овога виjека. Данас живи на Новом Београду. Испричала ми jе нешто више о нашоj породици.

Родитељи дjеда Миле и Раде Југовића су Стеван Југовић и Смиљана, рођена Сировина, из Пуцара.

За вриjеме Друге Пециjине буне (1875-1878) Раде Југовић jе имао 23 године. Као хаjдука, Турци су га ухватили у селу Совjаку, градишка општина, и живог набили на колац, заjедно са неким Ђуром Јанковићем. Послужили су се преваром и позвали маjку Смиљу да дође по сина. Дошла jе не слутећи ништа. Присуствовала jе том страшном призору, све гледала, а кад се послиjе тога вратила кући одавала jе особу коjа jе сишла са ума. Њено маjчинско срце ниjе издржало и препукло jе током ноћи.

Иста судбина задесила jе и нашег прадjеда Стевана Југовућа; њега су у Гуњевцима набили на колац.

Наш дjед Миле и бака Петра Југовић имали су шесторо дjеце, од тога четири сина: Стоjана, Раду, Милоша и Стеву, и двиjе кћери: Руjану, удату Крњаjић, у Гуњевце, и Стаjку, удату Петровић, у Срефлиjе. Миле и Петра су умрли око 1900. године, тако да нико од унучади ниjе имао прилике да сjеди на њиховом крилу, да осjети дjедову и бабину љубав и топлину, да слуша њихове приче и да сазна нешто више о нашоj прошлости, коjа, смрћу Вуjе Југовића 1942. године, све више блиjеди.

Југовићи су посjедовали 500 дунума земље и шуме у jедном комаду. Наш посjед допирао jе све до риjеке Кабловске и Раковице, дакле све докле сежу Пуцари.

Желио бих, жарко бих желио сазнати колико дуго Југовићи бораве у овом краjу и одакле водимо пориjекло. Али су врло мали изгледи да то икада сазнам, jер се при сваком таквом покушаjу непрестано суочавам са густом, непрозирном тамом иза коjе се стере тотални мрак.

Стриц Миле jе као диjете прележао „огањ“ или „врућицу“ (болест коjа jе карактеристична по високоj температури) и послиjе тога остао глувониjем.
Ковачки занат научио jе од оца Миле, коjи jе, уз остало, знао и пушке поправљати. Ниjе се никада женио и остао jе да живи у заjедничком домаћинству
са братом Стевом, нашим оцем.

Имао jе на располагању своjу, посебну зграду, а бавио се искључиво ковачким послом. Послиjе рата се причало да jе имао уштеђевине (у злату). Држао jе то закопано негдjе у малом винограду коjи jе отац засадио непосредно пред рат. Ми смо редовно обрађивали таj виноград, првенствено да би одржали лозу, али смо се потаjно надали да ћемо прекопаваjући га наићи на стричево скривено злато. Нада нам jе, међутим, била узалуд. Био jе то, уствари, jедини виноград у околини. И о лози смо мало знали. Како се у то вриjеме рата, а и послиjе, слабо одржавао, брзо jе пропао.

Стриц Миле ниjе волио да улазимо у ковачницу и да га ометамо у послу. Чим би нас видио на вратима давао би нам руком знак да се удаљимо мумлаjући:

„Ипи, ипи!“

Једино jе то и могао да изговори. Иако нисмо знали шта до дословце треба да значи на његовом крњем jезику, знали смо шта нам хоће да каже и брзо се повлачили.

Био jе висок, мршав, црне косе. Укућани су се с њим jедино рукама могли споразумиjевати.

И он jе, нажалост, подиjелио судбину своjих ближњих и скончао у логору на Саjмишту. По причању преживjелих, убиjен jе већ првих дана по доласку у логор. Ниjе знао да треба предати новац коjи jе имао скривен код себе, а с обзиром да jе био глув ниjе ни могао знати.

Све што ми jе од родитеља остало

Захваљуjући овоj фотографиjи, коjа jе имала необичан животни пут, Стево Југовић се нашао у Музеjу холокауста у Вашингтону, као jедини од Срба.

Породична фотографиjа, коjу овдjе обjављуjемо, као и они коjи су на њоj, има по много чему необичну судбину. Према казивању моjе маjке, настала jе наjвjероватниjе 1940. Десило се то на Михољдан, када се у Дубици, већ по традициjи, одржавао вашар. Тога дана у варошици на Уни нашли су се отац, маjка и сестра. Маjка и сестра су се договориле да се „усликаjу“. Отац jе одбио да им се придружи, говорећи да ниjе спреман,  што jе значило да се ниjе довољно дотjерао „за сликање“. Мjесном фотографу jе ипак пошло за руком да га убиjеди да стане пред фото-апарат и захваљуjући томе сачувана успомена на родитеље, а поготову оца, jер jе ово jедина његова фотографиjа коjа jе преживjела ратна страдања.

Посматраjући мога оца на овоj фотографиjи лако ћемо уочити неколико карактеристичних детаља. То су, приjе свега, његове огромне тежачке и ковачке шаке, коjе наjбоље свjедоче о тегобном животу коjи jе водио. Себи и своjоj породици он jе тим шакама, искључиво и само њима, обезбjеђивао приход за живот. Тим шакама, он jе, боравећи у Америци, у два маха, остварио пристоjну зараду и, захваљуjући томе и одрицању, могао jе, вра тивши се у Пуцаре, да стекне лиjеп иметак и уврсти се међу богатиjе сељаке оног времена.

Капут коjи видите на њему jе други детаљ коjи ће пажљиво око одмах уочити. Он посве одудара од остале одjеће коjа се састоjала од кућне радиности. Таj капут му jе била успомена на његова два боравка у Сjедињеним Америчким Државама.

Маjка и сестра су обучене у рухо коjим се ондашње село облачило, а коjе се искључиво састоjало од домаће, кућне израде, изузимаjући обућу и мараму на маjчиноj глави, што се звало „куповна“ роба, тj. роба коjа се морала парама платити.

Да и ствари често диjеле судбину своjих власника, доказуjе и оваj фотос. То jе видљиво већ на први поглед. Фотографиjа jе, као и они коjи су на њоj, прошла дуг и тегобан пут. Кроз збjегове и логоре маjка jу jе прониjела завезану у марамици, а марамицу држала у њедрима и чувала као наjвећу драгоцjеност. Уз нешто, сасвим мало личних ствари, и она jе преживjела пљачку коjоj смо били изложени за вриjеме боравка у усташком логору у Уштици.

Кад би могла да говори, ова би фотографиjа боље и рjечитиjе испричала нашу голготу од многих званих и незваних, али држећи се оне кинеске „да слика говори више него хиљаду риjечи“, она и овако представља аутентично и потресно свjедочанство довољно само за себе. Захваљуjући њоj, Стеван Југовић се нашао у Музеjу холокауста у Вашингтону, по своj прилици као jедини од Срба. О томе свjедочи и ова идентификациона, односно лична карта, коjа у преводу на српски гласи:

„Име: Стево Југовић Датум рођења: март 15, 1888.

Мjесто рођења: Пуцари, Југославиjа

Стево, коjи jе био православне вjере, био jе ковач, пушкар и фармер у свом селу Пуцарима. Када jе имао двадесет година отишао jе у Сjедињене Америчке Државе, у Минесоту, гдjе jе провео четири године. 1912. враћа се у Пуцаре, али када му jе од шпањолске грознице умрла жена и два сина, оне се поново вратио у Америку. 1923. опет jе у Пуцарима, гдjе се поново оженио и подигао четворо дjеце.

1933-39: Са уштеђевином коjу jе донио из Сjедињених Америчких Држава Стево jе постао jедан од наjбогатиjих сељака у свом селу. С тим парама прикупио jе доста стоке и проширио своjе имање. Не само да се бринуо о своjоj великоj породици, него jе издржавао и свог стариjег глувониjемог брата. Када jе, у септембру 1939. избио Други свjетски рат, Југославиjа се прогласила неутралном.

1940-42: У априлу 1941. Ниjемци су окупирали Југославиjу. Недуго послиjе тога хрватски фашисти су дошли на власт у Хрватскоj и Босни, и почели да прогоне Србе. У jулу 1942. Ниjемци и Хрвати су заjеднички предузели офанзиву против партизана на Козари.

За вриjеме офанзиве Стеванова породица се нашла у хрватском концентрационом логору у Церовљанима. Стево jе био jедан од многих људи коjи су потом депортовани у њемачки концентрациони логор коjи се налазио на Саjмишту, у Земуну.

Међу 47.000 оних коjи су уништени у логору на Саjмишту jе и Стево са сином и два брата.“

Ратне судбине

Ово jе моjа сестра Зора, у пози мале католичке вjернице коjа се моли Богу и „исповjеда своjе гриjехе“. Снимак jе настао у љето 1943. године, након завршеног првог разреда пучке, односно основне школе у Градишци, гдjе смо се обрели послиjе Козарске офанзиве и усташких логора кроз коjе смо прошли. У међувремену, она jе, стицаjем прилика, промиjенила вjеру, а са вjером и презиме, узевши и jедно и друго од своjих „усвоjитеља“, мада би тачниjе било рећи присвоjитеља, Суваjаца, брачног пара без дjеце, коjи су jоj у тим ратним приликама пружили заштиту и уточиште.

Моjа сестра jе само jедна од хиљаде дjевоjчица и дjечака са Козаре, коjи су послиjе оне, по злу чувене Шталове офанзиве, доживjели исту судбину. Она се, на срећу, захваљуjући упорности маjке, отргла из тих тзв. мисионарских канџи и вратила своме роду и племену, а колико jе њих коjи су заувиjек остали заробљеници туђе вjере. Наjизразитиjи примjер у том смислу jе позната загребачка глумица Божидарка Граjт, некада диjете са Козаре коjе jе носило презиме Грубишић.

А да све буде jош трагичниjе по нас, потомци оних коjи су, некад давно, преласком на ислам или униjаћењем, напустили вjеру своjих отаца и од Срба постали ватрени Бошњаци или Хрвати, а у протеклом рату су се показали као наши наjвећи неприjатељи. Зато, нека и на овом мjесту буду наведене риjечи нашег истакнутог историчара, академика Радована Самарџића, коjи jе рекао да „ниjедан народ на свиjету ниjе произвео толико отпада као српски“. Управо таj „отпад“ нам jе наjчешће и долазио главе.

Писао сам Клинтону

Од почетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, у прољеће 1992. године, такозвани слободни и независни западни медиjи, дириговани од своjих влада, листом су се ставили на страну Бошњака и Хрвата, третираjући их као жртве српске агресиjе и оптужуjући за избиjање рата и ратне страхоте, jедино и искључиво, Србе, што jе била ноторна неистина. То jе истински револтирало све добронамjерне у свиjету, а поготову нас Србе у диjаспори. Таква неправда нарочито jе озлоjедила нас коjи смо из тих краjева и коjи смо искусили усташку страховладу, прошавши кроз пакао усташких логора
током Другог свjетског рата.

У вези с ратом у Босни на Западу jе, тих дана, у штампи, на радиjу и телевизиjи, све чешће помињана могућност бомбардовања српских положаjа, до чега ће доћи у љето 1995. године. Не би то било први пут да се Американци са своjим авионима обруше на Србе; jедно такво бомбардовање Србиjа jе доживjела за Ускрс 1944. године. Управо кад се српски народ спремао да прослави своj наjвећи празник, амерички авиони су се обрушавали на српске градове, засипаjући их са стотинама тона бомби, док jе у исто вриjеме Загреб, престоница монструозне НДХ, коjа jе са САД била у рату, од тога био поштеђен. Да апсурд буде потпун, десило се то у вриjеме када смо, као савезници у рату, стаjали с Американцима у истом строjу, и кад смо, с пуно самопожртвовања, па и ризика, спашавали њихове пилоте коjи су пали на нашу териториjу. Ни званична ни незванична Америка никда нам се због тога ниjе извинила.

То ме jе и подстакло да се, 13. jануара 1993. године, обратим писмом америчком предсjеднику Билу Клинтону, коjи се управо тих дана спремао да преузме функциjу.

Ево тог писма у преводу на српски:

Јануар 13, 1999,

Изабрани Предсjедник Бил Клинтон Биjела кућа

Вашингтон, Д. Ц. 20500

Гос. Изабрани Предсjедниче;

Моjе име jе Бошко (Боб) Југовић. Рођен сам у Босни приjе 56 година и као диjете провео сам извjесно вриjеме у хрватском и муслиманском концентрационом логору. За то вриjеме изгубио сам оца, двоjицу браће, два стрица, уjака и бабу (чиjи jе она била неприjатељ?) и jош много других рођака и приjатеља. Проживио сам пакао на земљи, а да нам уопште ниjе било jасно зашто смо били подвргнути оваквим варварским условима. Како сам касниjе сазнао, само зато што смо Срби. Били смо „различити“, не као Хрвати ни Муслимани, већ као народ „кога jе требало искориjенити“.

Многима од нас дjетињство jе уништено, младост осакаћена, са страшним успоменама коjе ће нас пратити до краjа живота.

Док се нама ово дешавало, хрватска и муслиманска дjеца била су потпуно поштеђена тих ужаса и ишли су у школу и уживали у животу. Ми Срби смо стављени ван закона и могли су да нас лове и прогањаjу као дивљач. Само у краjу, познатом као планина Козара, одакле сам и jа, „очишћено“ jе 68.000 Срба, сви мушки изнад 12 година, укључуjући и 11.000 дjеце; они су не убиjени, што би било хумано, већ напросто искасапљени. Све jе ово рађено у име такозване „Независне Државе Хрватске“, државе коjу су створили Ниjемци а коjа jе била у рату са Америком и Енглеском. Сада, пак, кад их jе Америка признала поново као „независне“, jесу ли Хрвати тиме поништили декларациjу о обjави рата?

Док су се Срби борили на страни Америке и њених савезника, спашаваjући америчке пилоте. Тако су они сретници коjи су пали на српску териториjу преживjели, а они коjих су се дочепали Хрвати или Муслимани нису преживjели.

Још увиjек у сjећању видим како лете изнад нас амерички авиони коjи су нам давали огромну наду. Америка jе била на нашоj страни. Ми смо се борили за исту ствар, вjеруjући да ћемо jеднога дана бити слободни.

Како jе жалосно чути да би српски народ могао опет видjети америчке авионе, али овога пута не да би га помогли него да би га можда бомбардовали. Хоћете ли изабрати да их опет бомбардуjете на Ускрс, када ће Београд бити пун народа на оваj свети дан, на начин како су Хитлер и Америка већ jедном урадили. На препоруку Тита, као Хрвата, Америка jе бомбардовала Београд управо на Ускрс 1944. године, убивши том приликом око 30 хиљада Срба и свега неколико Ниjемаца, док jе у исто вриjеме главни град такозване „независне државе“, Загреб, пун тенкова и њемачке воjске, остао недирнут. Хоће ли се историjа поновити? Изгледа да хоће, док се ратни материjал кљука у Хрватску и упућуjу тамо „хрватски“ воjници. Употребљавам оваj назив под наводним знацима знаjући шта су раниjе радили хрватски воjници коjи се сада боре у Босни. Америка и њени савезници терете само Србе. Зашто? Нису ли се Срби, Хрвати и Муслимани договорили да живе у миру, потписали то и озваничили. Нажалост по Србе, оваj документ jе поништен од Хрвата и Муслимана. Да ли су Срби требали да клекну, да се покоре и поново дозволе да изгубе земљу. Да буду поново прогањани и стављени ван закона. Да живе у сталном страху, да дозволе да се понови прошлост, зато што Америка и други свиjет сада помажу Хрвате и Муслимане, сада када су поново „независне демократиjе“, зато што се то сада сматра „политички исправним“.

Господине Предсjедниче, са таjном службом коjом располажете Ви сигурно знате ко су „нападачи“ и како jе босански сукоб почео. То ниjе само jедна страна и ниjе ограничено само на три народа коjи живе тамо. Страни фактори, као и у прошлости, и сад су умиjешали своjе прсте у збивања на Балкану. Била jе велика грешка, под притисцима, признати било коjу од тих република а да се не зна какав ће бити краjњи исход за народе коjи живе тамо. Фитиљ jе запаљен од других, док jе Америци остављено да га заустави или да дозволи да експлодира.

Гос. Предсjедниче, упитаjте се ко су ти коjи хоће да преговараjу а ко су они коjи се уздаjу у страну интервенциjу. Сигурно Ви знате одговор. Кад год се говори о интервенциjи или употреби силе, то само продужава сукоб. Јасно реците свим странама умиjешаним у сукоб да неће бити стране интервенциjе. Присилите све учеснике да искрено преговараjу. Искрено

Boško (Bob) Jugović

701 N.E. 10th Street

Hallandale, Florida

33009

Клинтонов одговор

Краjем марта, на моjу адресу у Флориди, стигао jе одговор из Клинтоновог кабинета:

БИЈЕЛА КУЋА ВАШИНГТОН

Март 25, 1993

Gos. Boško Jugović

Stan 108

701 Northeast Thenth Street

Hallandale, Florida

33009

Драги Бобе:

Веома сам Вам захвалан што сте изложили Ваше погледе на ситуациjу у бившоj Југославиjи. Ја сам много забринут поводом настављања борби тамо и злочина коjи се сада чине над недужним народом у том краjу.

Као што знате, jа блиско сарађуjем са моjом групом за спољну политику како би се риjешили проблеми коjи су довели до овога сукоба и како би се пружила хуманитарна помоћ.

Хоћу да Вас увjерим да jе мир и стабилност на Балкану jедан од наjважниjих задатака моjе администрациjе и да ми свим силама подупиремо недавно обjављену нову америчку инициjативу.

Искрено, Бил Клинтон

Фактографиjа потребна данашњем времену

На овоj историjскоj вjетрометини гдjе jе рат чешћи и редовниjи од плате и пензиjе а људски живот листопадниjи од сваке вjелогорице, тешко jе у насталоj стељи пронаћи наjзначаjниjи слоj.

Вриjеме jе мjера свему и његов тутањ меље догађаjе и актере у прах и слаже у историjски хумус и заборав.

Ипак, jедно мjесто и вриjеме проничу кроз ове слоjеве и попут травке дрхте као могућа опомена спасења или нестанка.

Јасеновац 1941-1945. год.

Хрватски концентрациони логор Јасеновац, творница смрти у коjоj су хрватски нацисти на монструозан начин ликвидирали стотине хиљада људи, жена и дjеце, углавном Срба, велики броj Јевреjа, Рома и антифашиста, с циљем њиховог истрjебљења.

У васциjелоj српскоj историjи Јасеновац jе jедно од наjтрагичниjих мjеста, а по посљедицама наjтеже и наjпогубниjе.

Ово мjесто и догађаjи у њему су стравична прошлост коjа непрестано траjе и приjети да jе не преживимо.

Мало jе Срба коjи су изниjели живу главу из Јасеновца и других хрватских логора. Било jе то углавном нешто дjечице и жена. Међу њима и дjечак Бошко Југовић. На танком филму суве слузнице исплаканог ока Бошко jе понио снимке злих догађаjа. И послиjе „ослобођења“ Срби су подвргнути „колективизациjи“ кроз земљорадничке задруге и атеизациjу кроз КПЈ, а „непослушним“ Србима политички сунцокрети су одвртали и окретали главе
према свом идеолошком извору.

О тоj драматичноj прошлости, коjа се данас jош jаче манифестуjе, говори Југовић у своjоj књизи: „Моj пут кроз Јасеновац“. Ово jе штиво као и свако изворно дjело казано просто и jедноставно, гдjе jе све препознатљиво и постављено на одговараjуће мjесто и окренуто ка одговараjућоj страни као камене скулптуре људи на Ускршњим острвима, са jош необjашњеним тешким црвеним камењем на главама.

Баш овакво, недограђивано, рукотворно, без глазуре, ово штиво jе фактографиjа потребна данашњем времену,

Бања Лука, 17.10.1999. год.

Симо Брдар

О аутору

 

bosko_jugovic.JPG

Бошко Боб Југовић

Бошко Југовић, рођен jе 1936. године у Пуцарима, Козарска Дубица, како сам каже (jер током Другог свjетског рата страдале су и црквене књиге) пред светог Илиjу. Основну школу завршава са врлодобрим успjехом у оближњем селу воjскови, 1948. Жарко jе желио да настави школовање у нижоj Гимназиjи у Дубици. У интернат, међутим, ниjе примљен, а ни маjка, у општоj биjеди и сиромаштву, ниjе била у стању да плати приватни смjештаj. Да не би остао изван школе, Бошко доноси необичну одлуку: поновиће четврти разред основне школе. Управо jе те године отворена школа у Пуцарима. Ту своjу одлуку он саопштава Боси Фундулић, jедноj од двиjе учитељице коjе су се почетком септембра обреле у школи. Она то са симпатиjама прима и „понављача“ смjешта у клупу.

Ређаjу се петица за петицом. Тако ће Бошко jош jедном завршити четврти разред. Имао jе петице из свих предмета и ниjедном ниjе изостао са наставе.

У децембру 1949. започиње у Сараjеву изучавање столарског заната. Одатле, касниjе, прелази у Фочу. Столарски занат завршава 1953. године.

Љубав према маjци чврсто га веже за кућн праг. Али долазе све тежа времена, а и породица се прошируjе. Своjу шансу Бошко ће потражити у Словениjи. Са групом туриста коjи одлазе у Италиjу, на олимпиjске игре, у Рим одлази и Бошко. Одатле ће пjешице приjећи границу и наћи се у Францускоj.

Одлазак у Италиjу, а потом у Француску увелико jе опредиjелио његов даљи животни пут. Неко вриjеме ради у Паризу, када се коначно спаjа са породицом, супругом и сином. Ту им се рађа и други син. 1963. године запутиће се преко Атлантика у Канаду. Од 1964. живи у Хамилтону. Посjедуjе фирму коjа се бави прометом некретнина.

 

Извор: bosko-jugovic.blogspot

 

Везане виjести:

Спомен соба дjеци, страдалоj од усташких злочинаца

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top