Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

Датум објаве: четвртак, фебруар 2, 2017
Величина слова: A- A+
Mirko Rapaic
Мирко Рапаић: Личка трагедиjа

РИЈЕЧ АУТОРА

На овом великом и мукотрпном послу радио сам интензивно пуних десет година. Дубоко у души носио сам жељу да што више дознам шта се све догодило српском народу у Лици за вриjеме рата 1941. до 1945. године. Као наjважниjе у свему томе, тражио сам одговоре на слиjедећа питања:

1. Зашто су Хрвати онако жестоко ударили на Србе 1941. године и зашто су починили монструозне злочине по српским селима Лике? Како су они „мирни“ Хрвати преко ноћи постали велики злочинци?

2. Колику jе трагедиjу преживио српски народ Лике под усташким терором и колике jе губитке имао?

3. Како и зашто нико послиjе рата ниjе написао ниjедну књигу о тим злочинима и о трагедиjи српског народа Лике? Зашто нису истражене личке jаме и преброjане жртве коjе су у њима усмрћене наjмонструозниjим методама мучења?

Иако сам, за вриjеме рата, прокрстарио Лику уздуж и поприjеко, нисам могао да знам све о злочинима што их починише Хрвати. Тада то ниjе било могуће записати, jер су се многи догађаjи крили, па сам под старе дане кренуо на посао да опишем голготу свога народа, да свиjет то сазна и да будуће генерациjе имаjу о томе истинско свjедочанство.

Морао сам поново да крстарим по личким селима, да проналазим живе свjедоке коjу могу нешто рећи о страдању српског народа по личким jамама. Још увиjек ми у глави одзвања кукњава српских маjки, српских мученица: „АЈОЈ, ЛИКО, ШТО СИ ДОЧЕКАЛА!“.

Ко год носи српско име, нека никад то не заборави! Ова књига jе моj дуг према напаћеном српском народу моjе Лике, jер сам читавог живота био дубоко везан за завичаj и за жртве коjе jе поднио.

Ово болно свjедочење посвећуjем свим Србима Личанима, коjи су недужни бачени у личке jаме, у општем безумљу и покољу каквог човjечанство ниjе упамтило и доживjело, а кога починише Хрвати са коjима смо до 1941. године живjели у привидноj толеранциjи и међусобном уважавању и у заjедничкоj држави.

Посвећуjем ово казивање и малоj дjевоjчици Милени Лалић из Хомољца подно Мрсиња, коjа jе имала само годину дана када су jе хрватски злочинци набили на колац. Док сам жив, нећу заборавити онаj дан кад сам jе мртву скинуо са коца 14. марта 1945. године.

У књизи су описани методи коjе су хрватске усташе примењивале у покољу српског народа у Лици. Наведен jе и броj покланих, по селима и засеоцима, по општинама и котарима, да се види колико jе било жртава. Немогуће jе описати све случаjеве, jер на многим губилиштима нико ниjе остао жив, па нема свjедока о тим страдањима и о начину убиjања људи, жена и дjеце. Ипак се много зна, скоро све. Са многих губилишта понеко се спасио.

Било jе случаjева да су поjединци, онако недоклани, успjели чак и из jаме да се извуку, уз тешке муке и напоре, или су рањени и недоклани некако измигољили из гомиле мртвих душа. Све то ово казивање жели да опише, колико jе могуће вjерниjе. Ништа ниjе измишљено, ништа ниjе увеличано. Писано jе онако како jе било и како се догађало, да се зна и памти какви су зликовци биле усташе – хрватски фашисти и кољачи.

ЗАШТО СУ ХРВАТИ, „ВЕЛИКИ КАТОЛИЦИ“, ЧИНИЛИ ТО ЗЛО СРБИМА?

Како се догодило да су 1941. године многи Хрвати постали „стеклиши“ (бjесни пси), крволоци гори од наjкрволочниjих звиjери? Откуд толика мржња према Србима? Како су наше комшиjе Хрвати могли онако немилосрдно и бездушно да jуришаjу на српске куће, земљу и трговине и да пљачкаjу све одреда? Како то да ниjедан Хрват у Лици (или нека група људи), ниjе упозорио Србе на несрећу коjа ће их снаћи? Како то да су чак и хрватска дjеца знала шта се Србима спрема, а да Срби то нису могли ни наслутити? Како то да католички свештеници посташе 1941. године наjмонструозниjи злочинци? Како им jе то вjера дозвољавала? Какво jе то лудило захватило Хрвате кад су сви до jеднога у Лици прижељкивали да нестане Срба? Како се и зашто догодило да су баш Хрвати из Лике постали наjвећи усташки злочинци и наjоданиjе слуге крвника Анте Павелића? Како и зашто? Безброj таквих и сличних питања се jош може поставити, и мора се поставити и тражити одговор.

На многа питања одговор jе већ дат. И ово казивање жели да истинито одговори на њих. Све jе у књизи документовано. Међутим, послиjе свега што су преживjели, ниjе jасно како то да jош увиjек има Срба коjи би хтjели Хрвате за браћу и коjи не схватаjу зашто се зло догодило.

Из моjе куће Хрвати су побили, негдjе у велебитским jамама, четири рођена брата Рапаића: мога оца Милана и моjе стричеве Мирка, Никицу и Дацу. То се догодило краjем маjа 1941. године. Оставили су за собом четрнаесторо дjеце, жене и родитеље. Поклаше их само зато што су били Срби. Како ли jе било њиховоj jадноj маjци Мари и оцу Буди кад су у jедан дан изгубили четири сина? Са њима jе отишло у смрт jош десет моjих Језерчана. Какви су то били честити људи! А било jе у Лици покоља у свим српским селима. Страдале су читаве фамилиjе, а међу њима и дjечица коjу су маjке jош доjиле или носиле на стомаку.

Поклали су зликовци преко 10.000 Срба и Српкиња у моjоj кршноj Лици. То jе наjвећа трагедиjа од доласка Срба у ове краjеве.

Кад сам започео посао на истраживању хрватских злочина геноцида над српским народом у Лици, наjприjе сам пронашао и проучио све књиге издате послиjе Другог свjетског рата коjе говоре о ратним догађањима у Лици од 1941. до 1945. године. Надао сам се да jе ту све речено о хрватским злочинима, али сам се изненадио видjевши да ти злочини нису детаљно описани. За ових 50 послиjератних година ниjе написана ниjедна књига о хрватском геноциду над Србима у Лици. Ово jе први покушаj да се то прикаже на jедном мjесту и онако како jе стварно било.

Док сам о томе писао, догодише се нови злочини, што их починише Хрвати над српским народом Лике. Чине то и даље без стида и срама за оно што су већ jедном починили 1941. године. Треба прикупљати нове податке о хрватским злочинима од 1991. до 1995. године, а ми jош ни оне старе нисмо свиjету обjаснили. Нажалост, о страдању Срба писали су хрватски комунисти, уз помоћ српских комуниста из Лике, а од њих се ниjе могло очекивати да опишу српску голготу вjерно и истинито. Хрватски комунисти су чак прикривали те злочине или их умањивали.

Морам бити искрен и рећи  да jе било веома тешко написати Личку трагедиjу коjу сам и jа преживео. Морао сам сакупљати податке из неких обjављених књига и докумената, анализирати их и издвоjити оно што се односи на хрватске злочине. Био сам упорни истражитељ тих догађања по читавоj Лици и описао сам их онако како су многи мученици свjедочили. Ти српски мученици су заправо написали ову књигу. Они су све рекли. Ја сам њихове риjечи – истину, крваву истину и трагедиjу, пренио на оваj папир. Ова књига jе исписана крвљу и животима напаћеног српског народа. Уложио сам своj рад, много времена и многе непроспаване ноћи да бих браћи Србима рекао истину коjу ће наћи на страницама овога казивања. Да се зна, да се памти, и да се не прашта и не заборавља!

Било jе то вриjеме наjвеће српске голготе у овим краjевима. Нису нам ни Турци нанели толико злао као Хрвати. Тешко се живjело под управом хрватских „стеклиша“, тих нељуди. Било jе то вриjеме кда су Хрвати гледали српски народ као дивљач за одстрел и уништавали га на наjсвирепиjи начин. Били смо сви осуђени на смрт. А какве су монструозне методе примењивали на српском народу то jе оно наjстравичниjе што смо доживjели од Хрвата. Ево само неколико риjечи  о томе jер ће све детаљниjе бити описано на следећим страницама овога казивања.

Везали су људе и мучили их до изнемоглости, клали су Србе ножевима поjединачно и групно, ударали су тупим предметима у главу и сjекли главе на пању, копали су Србима очи, сjекли уши, палили бркове и косу, сjекли прсте и руке па скидали прстење, чупали су златне зубе из уста, српским маjкама сjекли су доjке и стомаке, вадили дjецу из стомака и клали их, некима су ножевима вадили срце и пили српску крв, пекли су Србе на ражњу, бацали су народ у ватру, при масовном убиjању посипали су жртве живим кречом да се распадну, бацали су живе људе у дубоке jаме из коjих ниjе било спаса, од покланих људи одузимали су драгоцjености и храну и ту пили и jели поред лешева, веселили се при сваком злочину уз благослов католичких попова, итд.

Тешко смо се освиjестили, тешко смо, а можда и касно схватили са каквим смо злотворима живjели у заjедници. Зашто касно? Док смо схватили шта нам се догађа, Хрвати су већ поклали на стотине хиљада људи, жена и дjеце. Само на териториjи котара Доњи Лапац поклали су 400 дjеце узраста од jедног мjесеца до 15 година. Морали смо кренути у борбу против тих зликоваца, да спасимо што се спасити може. Све jе то давно било, али ране остаjу, и ево нове нам ране задаjу. И зато би jош већа трагедиjа била ако се то заборави. Нажалост, многи су заборавили, а кад су Хрвати поново почели да развиjаjу усташку шаховницу кроз српска села и насеља, и кад су жестоко ударили на Србе у току 1990. године, многи Срби нису могли вjеровати да се усташлук поново jавља, као и 1941. године. Мноштво парола о „братству“ са Хрватима створило jе увjерење код Срба да су се Хрвати промиjенили. Али нису. Да се догодио само онаj покољ Срба у Доњоj Суваjи или у Дивоселу, морали смо, због пиjетета према тим жртвама, за вjечита времена заборавит на „братство“ са Хрватима. Али, и поред свега што се догодило, многи Срби, а посебно комунисти, су прихватили Хрвате за „браћу“ и за господаре. То jе недjело српских комуниста, хрватских jањичара.

Кад се рат завршио 1945. године, народ jе помало почео да заборавља кроз какве jе муке прошао. Људи су говорили „било не повратило се“ и вjеровали су да се зло неће и не може поновити. Међутим, поновило се 1990. године и траjало до 1995. године. 5. августа 1995. године, Срби из Лике и читаве Краjине, морали су побjећи са своjих огњишта, под ударом нове хрватске фашистичке солдатеске. Од Лике, преко Босне, све до Србиjе, издужила се колона Срба дуга преко четири стотине километара. То jе био наjвећи егзодус Срба, много већи од оног 1690. године. Лика jе остала без Срба. Све jе опустело.

Хрвати већ дуго сањаjу о потпуном уништењу Срба. Како рече покоjни др Јован Рашковић, „то jе код Хрвата постала нека врста параноjе“. То показуjе, да Срби немаjу већег неприjатеља од Хрвата, нити су га икад имали. Само у току двадесетог стољећа Хрвати су три пута починили тешке злочине над српским народом: 1914-1918, 1941-1945. и 1990-1995. године.

За почињене злочине Хрвати се неће моћи никада и ничим оправдати, док jе свиjета и виjека. Они то чак и не покушаваjу, већ се каjу што нису завршили крвави посао, коjи им jе оставио у аманет „отац хрватске нациjе“, србомрзац из Лике, Анте Старчевић, Тако се и његовом заслугом догодила личка трагедиjа и велики злочин.

Срби коjи су гурнути у jаме подно Велебита до посљедњег часа су искрено вjеровали да их Хрвати неће клати jер су били мирни и поштени грађани и никакву штету нису чинили Хрватима. Напротив, у српским кућама се говорило „брат jе мио коjе вjере био“. А крвници су баш то знали и рачунали су на српску наивност. Тако jе велики злочин почео и крваво се завршио у личким jамама. Подручjе Лике постало jе велико стратиште и велики полигон за масовно уништење Срба.

Колико jе Срба остало заувиjек у личким jамама нико тачно не зна jер то нико ниjе истраживао. Али злочинци нису предвидели да се памћење не може убити. Злочинства коjа су починили Хрвати никад не застареваjу и никад се не могу заборавити, jер и ЗАБОРАВ ЈЕ ЗЛОЧИН. Зато се треба надати да ће им закон Вjечне Правде судити jедног дана за те злочине.

Аутор

РАЗГОВОР У ВОЗУ 1989. ГОДИНЕ

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико код да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка су заклали и спалили.

Боравећи у Госпићу, истраживао сам да ли у том граду постоjе нека обиљежjа на коjима се види да jе ту, од 1941. до 1945. године, био концентрациони логор за масовно уништење Срба. И нигдjе ништа нисам нашао. Нигдjе ознаке, неког натписа или споменика, као да се ништа ниjе догодило. Живjели су ту Срби у већини, поред Хрвата и са Хрватима, и нису ни слутили шта им се спрема те 1989. године, опет и изнова. Хрвати чак прогласише Госпић за главни град Лике. Кад су се Срби отриjезнили, било jе касно. Опет су били изненађени, многи су побиjени и преклани, многи спаљени у кућама, као и 1941. године, jер су вjеровали у братство са Хрватима. Колико ћемо пута ми Срби скупо плаћати своjе заблуде?

И тако, у возу, нађох се у купеу са jедним човjеком и jедном женом, вjероватно су брачни пар. Путуjу из Загреба.
Започесмо разговор о обичним стварима, а послиjе се них двоjе ослободише и кренуше у офанзиву против Срба. Намjерно их нисам заустављао, нити сам им противрjечио. Било ми jе веома стало да чуjем и сазнам како ови Хрвати из Загреба размишљаjу и какве поруке Србима шаљу. Из таквог мог држања, наравно, они нису могли закључити да сам jа Србин, и то баш из ових личких краjева.
Морам рећи, било ми jе тешко и мучно да слушам оно што су они говорили о Србима. Двоjе моjих сапутника прогнозираjу Србима црне дане. Ево само неколико њихових порука:

– Ми не бумо више живjели у Југославиjи!

– Ми бумо Југославиjу уништили!

– Наши дечки бу Србе брзо средили!

– Наши се буду сви вратили из иноземства, а већ се неки и враћаjу.

– Ми морамо, коначно, Србе наjурити откуда су и дошли, ван из Хрватске!

– Не буду Срби више на власти у Хрватскоj!

– Окупаторску армиjу ћемо потjерати или заборавити!

– Само да на власт дођу прави Хрвати, а не комунисти, ми ћемо брзо створити своjу независну Хрватску, какву
смо већ jедном имали.

– Ми врло добро знамо как бумо делали са Србима.

– Ти проклети Власи мораjу одговарати за оно каj су нам направили! итд.

Било jе jош сличних порука, али ово jе суштина. Да ли то они говоре истину? Вjеруjем им, потпуно им вjеруjем, jер су тако говорили и 1941. године. Камо среће да су Срби више вjеровали у њихове приjетње!

У том и таквом разговору прођосмо Ловинац, стигосмо и до Штикаде, и jош мало па смо у Грачацу. Ја устаjем и спремам се да изађем. Обраћам се овим путницима риjечима:

– Хвала вам за све што сте ми испричали. Ја бих вас врло радо почастио.

– Закаj госпон? – пита госпођа.

– Зато да могу моjим Србима причати шта сам чуо и шта им се спрема од Хрвата, па да се чуваjу.

Обоjе су заћутали и преблиjедили jер нису то очекивали. Рекао сам им да се ничега не плаше и jош jедном сам им захвалио што су ми све то испричали. Већ jе и воз успорио вожњу, стиже у жељезничку станицу Грачац. Опростио сам се од моjих сапутника и изашао. Свратио сам у ресторан, попио кафу, дубоко забринут. Имао сам разлога што сам се плашио, а то су показали већ наредни дани.

Гдjе год сам био у моjоj кршноj Лици, свугдjе сам Србима говорио о оном што сам чуо у возу и упозоравао на
опасност коjа се приближавала. Али, нисам наишао ни на jедног Србина коjи jе то упозорење озбиљно схватио, као што сам га jа доживио.

Мање-више рекли би овако:

– Ма мани те „бене“, свашта лупетаjу, шта они нама могу, у то не требе вjеровати!

Ниjе вриjедило ни подсjећање на усташке покоље 1941. године.

У повратку из Лике свратих код епископа Симеона[1] у Карловац и сњим сам дуго разговарао. Све сам му испричао што сам чуо у возу и како моjи Личани реагуjу на све то. Мудри и учени епископ Симеон рече,
парафразираjући Његоша:

– Е моj Рапаићу, мене душа боли кад видим како племе српско сном мртвиjем спава. Знам jа шта Хрвати мисле и говоре jавно, али ништа ту не могу. Ипак, вjеруjем да ће се Срби морати отриjезнити, jер ако се не отриjезне, зло нама!

На сву срећу, Срби су се сада брже отриjезнили него 1941. године и брже су се организовали за отпор надолазећоj хрватскоj немани. Услиjедо jе jединствен српски покрет отпора 1990. године, као и 1941. године, под паролом: „Више нас неће живе у jаме бацати!“. Нажалост, Хрвати су Краjину опет окупирали после пет година а српски народ jе морао у егзодус према Србиjи.

То што сам доживио у возу од Госпића до Грачаца скоро jе у свему исто са оним што ми се догодило на Приjебоjу приjе четрдесет и осам година, у jануару 1941. године. Овдjе, у моjоj кршноj Лици историjа се понавља на штету српског народа. Што се то догодило приjе четрдесет и осам година видеће се у наредном прилоуг под насловом „Посљедњи Божић“.

ПОСЉЕДЊИ БОЖИЋ

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике.

Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох добро, jер су на главе набили некакве шубаре и зимске капе, а већ се помало и ноћ хвата, сниjег пада, па их jе тешко препознати. А можда их нисам никад ни познавао, ко ће их знати? Ипак сам видио да су сишли из тих кућа Мажаревих и тамо су се вратили. Стали су испред мене на пртину. Не слутим никакво зло. Преприjечише ми пут и jа не могох проћи од њих.

Застадох и кажем им:

– Здраво момци!

– Здраво! – одговорише они.

– Могу ли проћи?

– Куда идеш?

– Идем кући на Божић, сад су школске фериjе.

– Какав Божић, чиjи Божић?

– Па православни, чиjи би био?

– Е ниjе православни, него српски.

– Добро, ниjе важно, само ви мене пустите да идем.

– Нећеш проћи лако, матер ти српску! – каже први.

У мени нешто ускипе. Видим да jе то провокациjа. Биће гужве, а никога у близини. Покушавам да их jош jедном замолим да ме пусте на миру, али онаj први пође к мени да ме удари. У том тренутку jа инстинктивно зграбих нож ханџар, коjи сам имао у џепу, и викнух:

– Само удари, ако смиjеш!

Они кад видjеше нож у руци, поскочише у страну. Ја пођох даље, али ми они дођоше иза леђа. Боjим се да ме не нападну. Окрећем се стално и држим ханџар у руци, а страх ме ухватио jер су њих троjица, а jа сâм. Ова троjка сада удара по мени грудвама од сниjега што више може. Иду за мном неко вриjеме. Никако да их се отарасим. Псуjу ми све одреда, а наjвише маjку српску. Кад им jе, ваљда тога било доса, jедан од њих повика за мном:

– Иди сад, слави, матер ти …, али запамти – ово ти jе посљедњи Божић и теби и свим Србима! Нећете више славити, сву ћемо српску гамад потаманити!

Риjеч посљедњи jе страшно дjеловала на мене. Као да ме гром ударио.

Дршћем од оног што сам чуо и трчим кући преко Зељкуше, jер имам jош три километра, а ноћ се хвата. И стално на то мислим.

Имао сам тада петнаест година и тако нешто jош нисам чуо и доживио. Кад сам дошао кући, сав озебао и уплашен, одjедном сам почео да плачем и све сам оцу Милану испричао. И он и остали укућани нису могли доћи себи од оног што су чули.

– Чиjе су то силеџиjе? – пита ме отац.

– Не знам тата, нисам их препознао, али сам видио да су изашли из Мажаревих кућа, тамо код Дидића.

– Па зашто би они тебе тако нападали?

– Не знам, али то и ниjе тако страшно.

– Па шта jе онда страшно?

– Страшно jе и брине ме то што су они рекли да нам jе ово посљедњи Божић. Шта то значи?

– Немоj на то више мислити. То су балавандери!

Због божићних празника то се некако заташкало и смирило, а моj отац ниjе дао да се то драматизуjе.

Али, дошао jе рат и усташе су узеле власт на Приjебоjу. Једног дана, 25. маjа 1941. године, стиже позив из усташке команде да се моj отац jави у Кореницу, ради „евиденциjе“, а можда ће ићи и на неке „зидарске радове“ на Велебиту, jер jе он био зидар. Позив jе добило jош тринаест Срба из Језерца. И, наравно, сви су се одазвали на позив. Ја сам се оцу ухватио око ногу, плакао сам и молио да не иде, jер сам предосjећао зло.

Рекао сам му кроз сузе:

– Тата, сjети се онога кад су ми рекли Хрвати на Приjебоjу да нам jе ово посљедњи Божић.

– Не боj се сине, вратићу се jа брзо.

Отишао jе и никад се ниjе вратио. Посљедњи пут сам тада видио мог доброг оца. Ниjе се вратило ни оних тринаест Језерчана. Са моjим оцем Миланом отишла су и три његова рођена брата: Мирко, Никица и Дацо. Усташе су их побиле у Јадовном. Био им jе то посљедњи Божић.

Како jе могуће да су ти младићи од 14-15 година знали шта ће се Србима догодити и шта им се спрема? Све jе, нажалост, било jасно много касниjе, кад смо сазнали да jе ту на Приjебоjу, jош приjе рата, била организована таjна усташка организациjа. Сигурно се међу њима говорило о прогањању Срба кад jе то и дjеци дошло до ушиjу. Нису то дjеца измислила.

Нажалост, многи Срби у то нису могли вjеровати.

Напомена:

Књига
се може наручити код аутора, позивом на броj: +381 11 26 59 560

 

МИРКО РАПАИЋ: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945.

Рецензенти:

др ПЕТАР ОПАЧИЋ, историчар

ЈОВАН РАДУЛОВИЋ, књижевник

Издавач:

„СРПСКА РЕЧ“ – Београд

Вука Караџића 8

Директор:

Даница Драшковић

Главни уредник:

Љиљана Шоп

Коректура:

БМГ – Београд

Дизаjн корица:

Никола Панић

Тираж:

2.000 примерака

Штампа:

Београдско машинско-графичко предузеће

Београд, Пожешка 83а

1999. године

ИСБН 86-491-0034-1

Везане виjести:

Мирко Рапаић: Да ли ћете Ви моћи нешто учинити да се њихове кости спасе и извуку из jаме?

МИЛЕНА

Мирко Рапаић: ЗАВЈЕРА ХРВАТСКИХ КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБА У ЛИЦИ


[1] Еписком Симеон jе ускоро умро а Хрвати су
минирали Епископски двор у Карловцу и порушили га. Минирали су и порушили
православну цркву у центру Карловца 1992. године.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

  1. Lika Udruzenje NZ/Dragan Serdar/ je napisao:

    Dali se knjiga salje u inostranstvo,koja cene knjige,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top