Minhen 1938. – Od zavere do zločina

Minhenski sporazum bio je primer otvorenog kršenja međunarodnog prava, politika bazirana na težnji da se uništi sovjetska država i strateškom potcenjivanju pretnje fašizma, poručuje ruski MIP

Pre tačno 79 godina postignut je takozvani Minhenski sporazum, kojim je Čehoslovačka, a tačnije Češka, predala Nemačkoj svoju Sudetsku oblast, čime je put u Drugi svetski rat postao jednosmerna ulica. Dokument je sastavljen 29. septembra 1938, a potpisan dan kasnije, ali među njegovim autorima i potpisnicima nema onih čija su prava pogažena – Čehoslovaka. Predsednik Edvard Beneš samo je „obavešten“ o postignutom sporazumu. On ga je uz protest odobrio, a zatim podneo ostavku 5. oktobra i napustio zemlju. Do marta sledeće godine Čehoslovačka je prestala da postoji, a ostaci Češke podeljeni su između Nemačke i Poljske. Vlada Sovjetskog Saveza, koja takođe nije učestvovala u „minhenskoj zaveri“, protestovala je i uputila Berlinu notu u kojoj izjavljuje o nepriznavanju anšlusa Češke. Drugi su ćutali, i sami svesni šta su napravili potpisujući Minhenski sporazum sa Adolfom Hilterom pola godine ranije.

SMRTNA PRESUDA EVROPSKOJ ZEMLjI

Mnogi na Zapadu najčešće se prave kao da „minhenska epizoda“ nije ni postojala, ali ostaće upamćeno da su sporazum postigli i potpisali premijeri (u svojstvu šefova država) Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije – Nevil Čemberlen, Eduard Daladije, Adolf Hitler i Benito Musolini. Njime se „gospodinu Hitleru“ u svemu izašlo u susret, navodno zbog ugnjetavanja nemačke manjine u Sudetskoj oblasti. Češka je tim aktom nepovratno raščlanjena i više nije mogla da opstane kao samostalna država, što je premijerima Britanije i Francuske moralo da bude jasno kada su potpisivali smrtnu presudu ovoj evropskoj zemlji. Zato su razumljivi i protesti brojnih Čeha nakon što je njihova vlada priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova – oni znaju šta znači komadanje suverene države u situaciji kada se svi prave da ne vide zločin. Glavna pouka Sudeta i Kosova – jeste u tome da se proces više ne zaustavlja. Kad jednom „demokratske vlade“ priznaju legitimnom politiku svršenog čina, apetiti postaju sve veći. Umesto anšlusa, danas očigledno imamo na delu širenje NATO-a, kao svojevrsnu meku vojnu okupaciju i pripremu za pohod na istok. Međutim, posledice će svakako biti tvrde i bolne za celu Evropu.

Čuvena je Čemberlenova izjava kako je iz Minhena „doneo mir za naše pokolenje“. Ako su Čembrlen i Daladije mislili da su stvar rešili tako što su sa Hitlerom, uz Minhenski sporazum, potpisali i dodatne „deklaracije o nenapadanju“ (Britanci 30. septembra, Francuzi 6. decembra), i to se pokazalo kao zabluda. Nije slučajno Čemberlenov budući naslednik na mestu premijera Vinston Čerčil još 3. oktobra 1938. potpisivanje Minhenskog sporazuma opisao rečima: „Čemberlen je imao izbor između rata i sramote. Sada je on izabrao sramotu – rat će dobiti kasnije.“

KAKO POLjSKA „ZABORAVLjA“

Zato su na tragu Čemberlenovih nedavne izjave poljskog ministra odbrane Antonija Maćereviča. Poljska je, inače, jedna od država koje su 1938. komadale Čehoslovačku –uvela je svoju vojsku u češku Tešinsku oblast 30. septembra, istog dana kada i Hitler u Sudete. Kako uverava poljski NATO ministar, Drugi svetski rat ne bi izbio da SSSR nije podržao napad Nemačke na Poljsku, koji je otpočeo 1. septembra 1939. godine. „Rat ne bi izbio da Nemačka nije dobila podršku ruske strane. Obe države su sklopile pakt da likvidiraju poljsku državu kao i druge zemlje Srednje Evrope. Cilj je bila likvidacija državnosti a u krajnjem ishodu poljskog naroda. Te dve sile su se dogovorile i sprovodile su tu politiku istrebljenja.“ Maćerevič uverava da je okupacija započeta paktom o nenapadanju Ribentrop–Molotov iz avgusta 1939. i da je navodno trajala sve do 1989. godine, zbog čega pominje i „ratne reparacije“ koje bi želeo da naplati od današnje Rusije, zbog toga što je Josif Staljin 17. septembra 1939. uveo vojsku na teritoriju koja je preostala posle nemačke okupacije Poljske.

Zaboravio je, izgleda, Maćerevič mnogo toga. Da, na primer, samo godinu dana pre okupacije Poljske, Varšava nije imala nikakav problem da zajedno sa Hitlerom komada Češku. On i ne pominje šta bi bilo da Staljin nije uveo Crvenu armiju u delove Poljske koje Hitler nije zauzeo u prvom naletu. Da li Maćerevič veruje da bi Berlin dopustio da to ostane nekakva teritorija „slobodne Poljske“? Staljin nije mogao da ne uvede vojsku, jer bi time prepustio Hitleru još 500 kilometara teritorije – na putu ka Moskvi. Uostalom, zašto Poljaci nisu pružili veći otpor Hitleru, nego su se potpuno predali, imajući u vidu da SSSR nije napao Poljsku nego samo uveo trupe u već raspadnute ostatke ove zemlje. Tvrditi da je Moskva „podržala“ napad Nemačke na Poljsku je toliko apsurdna da je gotovo ne vredi ni komentarisati – ako se zna da je tim činom Hitler izbio konačno na same ruske granice i da je nemačka invazija na SSSR posle toga bila neizbežna.

Da bi se ovi procesi bolje razumeli, treba se vratiti u godine koje su prethodile i Minhenskom i sporazumu Molotov–Ribentrop. Treba znati da je Sovjetski Savez bio primarni neprijatelj Hitlera, još od njegovog preuzimanja vlasti 1933, a posebno od 1934. godine. Bilo je već tada jasno da Nemačka kreće putem revanšizma, što je i potvrđeno 1935, kada Berlin prestaje da poštuje ostatke Versajskog sporazuma, kojim je okončan Prvi svetski rat. Već sledeće godine Nemačka i Japan potpisuju zlokobni „Antikominterna pakt“, a 1937. njemu se pridružuje i Musolinijeva Italija. Osnovni cilj udruživanja bio je borba protiv Komunističke internacionale, čime je neprijatelj bio jasno označen – SSSR. Iz ovog pakta je 1939. proistekao „Čelični pakt“ Nemačke i Italije, a 1940. i Berlinski pakt, poznatiji kao Trojni pakt Nemačke, Italije i Japana. Trojnim paktom proglašeno je stvaranje „novog poretka u Evropi i Velikoj Istočnoj Aziji“.

DRUGI SVETSKI RAT ZAPOČEO U ŠPANIJI 

Stvaranje novog svetskog poretka počelo je mnogo ranije. Teritorijalna ekspanzija Japana na Dalekom istoku kulminirala je stvaranjem „Velike Mandžurijske imperije“ 1934, a u Evropi je prelomna tačka bio građanski rat u Španiji (1936–1939), okončan pobedom generala Franciska Franka, iza koga su stajale države Antikominterna pakta – Nemačka i Italija. Sovjetski Savez je aktivno podržavao antifašističke republikance, poslavši u Španiju ukupno 1.811 vojnih eksperata, od čega 722 vazduhoplovca, 351 tenkistu, 222 vojna savetnika i eksperta, 77 mornara i 150 drugih specijalista, kao i 130 radnika i vojnih inženjera, 156 vezista, 204 prevodioca. Od toga, njih 189 su poginuli i nestali u španskom sukobu. Zapadne zemlje, uz izuzetak Francuske u prvoj fazi konflikta, pravile su se uglavnom da ne vide rat. Sovjetski Savez, koji se oporavljao od dve decenije revolucija i ratova, nije mogao sam da pobedi Hitlera, Musolinija i Franka na ratištu udaljenom nekoliko hiljada kilometara.

Tako se može konstatovati da je Drugi svetski rat započet ne u Poljskoj već u Španiji. Da je nacizam tada zaustavljen, kao što su Francuska i SSSR predlagali još 1933, do Poljske nikad ne bi ni stigao. Ali nakon što je početkom 1938. Nemačka izvršila anšlus Austrije, komadanje Češke bilo je samo logičan nastavak. Kako ovih dana naglašava rusko Ministarstvo inostranih poslova, to je „primer otvorenog kršenja međunarodnog prava i opštepriznatih etičkih normi, bez presedana u istoriji diplomatije“. „Bio je to vrhunac ’politike smirivanja’. Njena suština bila je u tome da se po cenu pojedinačnih ustupaka smanji pritisak Nemačke i ona preusmeri na Istok. Ta politika bazirala se na težnji da se oslabi i uništi sovjetska država i na strateškom potcenjivanju pretnje fašizma zapadnim demokratijama“, podseća ruski MIP.

Suštinski, Minhenski sporazum – potpisan direktno sa Hitlerom – može se oceniti sa dva aspekta. Kao pokušaj da se, pothranjivanjem agresije, sačuva mir i evropski poredak vrati u okvire već odavno uništenog versajskog sistema, ali prvenstveno kao ideja da se Hitler namiri po cenu malih evropskih država i da se njegova vojna sila preusmeri na SSSR. Zato je u ruskoj istoriografiji ovaj sporazum poznat kao „minhenska zavera“. Verovali su u Londonu i Parizu, očigledno, da „gospodin Hitler“ neće dirati njih ako ga podmite Češkom i Austrijom i tako mu otvore put na istok. U takvoj situaciji, Staljin je shvatio da mora da promeni dotadašnju politiku konfrontiranja sa Berlinom i, nakon poraza republikanaca u Španiji 1939, sve je bilo spremno za sovjetsko-nemački sporazum o nenapadanju iz avgusta iste godine. Moskva je time bar privremeno zaokrenula Hitlerovu oštricu na Zapad, osiguravši za sebe još godinu i po dana dragocenog vremena za ratne pripreme. Za razliku od Čemberlena i Maćereviča, Staljinu je bilo potpuno jasno da se sukob ne može izbeći.

Autor: Bojan Bilbija

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Nema razloga za izjednačavanje Staljina i Hitlera | Jadovno …

Vojnik koji je imao Hitlera na nišanu – i nije pucao | Jadovno …

Vladimir Putin: Teško je reći da li bi mi dobili rat da za …