Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Милановић и Јосиповић узмичу, а Европа ћути пред новим дивљањем усташтва у Хрватској

Датум објаве: понедељак, новембар 4, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Постоjе константе у нашем животу коjе се окончаваjу победоносно или поразно по нас; веруjемо у нешто, истраjавамо, трудимо се да убедимо друге, хранимо та убеђења у комуникациjи са истомишљеницима, полемишемо са онима коjима jе до полемике или стоички трпимо нападе, увреде, омаловажавања. И онда дође тренутак кад се све сломи, кад схватите да нисте били у праву. Заћутите. Или се догоди оно друго па задовољно кажете у себи; ето, био сам у праву.

 

РЕИНКАРНАЦИЈА НДХ

Почетком деведесетих тврдио сам, писао, да jе новостворена хрватска држава реинкарнациjа Независне Државе Хрватске, оне Павелићеве, усташке, са симболиком, идеjом, друштвеним концептом и са истом мржњом према Србима. Речjу, тврдио сам да jе Туђманова Хрватска – усташка држава.

У Хрватскоj су у томе пронашли нови доказ да jе Дмитровић обични плаћеник београдских клерикално-националистичких, великосрпских група, лоцираних у Српскоj академиjи наука и уметности и Српскоj православноj цркви. Медиjска кућа „Политика“ се подразумевала, ту сам био запослен, као дописник из Загреба, Улица Гаjева, стотинак метара од споменика Бану Јелачићу. Строги центар града.

За тезу о неоусташкоj држави Хрватскоj добио сам у Београду неколико смрдљивих етикета, заснованих на констатациjи да завађам Србе и Хрвате. Иначе, братске народе чиjа jе заjедничка историjа лепршава холивудска бурлеска. Никада се нисам бранио. Знао сам, вратимо се на почетак текста, да у основи приче не могу погрешити; моj однос према усташтву, независним хрватским државама, не долази са страница хисториjских читанки, уџебеника кривотворене и фалсификоване историjе. Не, он се осећа кожом, пореклом, сведочењем из прве руке. Јасеновац jе од села у коjем сам рођен (Комоговина на Баниjи) удаљен тридесетак километара. Ја сам о Јасеновцу слушао од оних коjи су га преживели. Способност да препознам усташтво, како год да jе прикривено, носим на кожи, преузето jе рођењем.

Моjим Дмитровићима и Дабићима – да не спомињем хиљаде других породица из Поткозарjа, са Баниjе, Кордуна, Славониjе, Билогоре – Јасеновац jе место постанка и смрти, ненаписана одредница, ориjентир, тамна страна месеца.

 

НЕПОРАЖЕНА УСТАШИЈА НА ДЕЛУ

Отворена, до краjњих граница искрена и исто тако тачна и прецизна потврда да сам свих ових година био у праву, тврдећи да jе Хрватска деведесетих година била неоусташка држава, да jе са непораженим усташтвом и данас у неким елементима таква, дошла jе пре двадесетак дана, од Игора Мандића, Хрвата, jедног од наjвећих живих интелектуалаца данашње Хрватске. Мандић jе у интервjуу за „Вечерње новости“, оцењуjући догађања у Вуковару, скидање табли са ћирилицом широм Хрватске, казао да на сцени ниjе нова представа, нове околности. У питању jе непоражена усташиjа коjа у Хрватскоj све слободниjе подиже главу, а ћирилица им jе изговор да протераjу све преостале Србе, казао jе. Ништа тачниjе одавно се ниjе чуло из Загреба. Јачу, прецизниjу, потврду онога што сам говорио и писао све време нисам могао да добиjем. Хвала, Мандићу.

Да ли се осећам победоносно? Не. Осећам се jадно, упркос свим елементима сатисфакциjе. Након што су броjни хрватски медиjи пренели Мандићев интервjу „Новостима“, на човека jе кренула у Хрватскоj хаjка равна потерама из деведесетих. Са „налозима“ да се „издаjник, орjунаш, четник“ има уклонити са лица земље. Стоку треба убити, гласила jе заjедничка оцена готово свих форума на хрватским порталима и саjтовима. Мандићу са стране хрватске jавности нико ниjе прискочио у помоћ; ћутали су новинари, борци за људска права, лева политичка и културна интелигенциjа. Један од њих, извесни социолог Лалић, познат по прилично оштрим критикама хрватске деснице, назвао jе Мандића издаjником хрватства. Лалић тврди да у Хрватскоj одавно нема усташтва, да jе то ствар прошлости, савремена митологиjа, дежурни аргумент оних коjи Хрватскоj не желе добро.

Краjем августа ове године боравио сам неколико дана у Хрватскоj. Нисам се jавио никоме, укључуjући људе са коjима се моj живот децениjама додиривао или преплитао. Не због страха од свађе, jедноставно нисам хтео да их излажем могућим ризицима, неугодностима. Један од њих, своjевремено значаjна политичко-привредна фигура у Хрватскоj, инсистирао jе да се видимо. Разговор, разумљиво, ниjе могао протећи без политике. Инициjатива jе била на његовоj страни, jа сам све време био у другоj брзини. Онда дођосмо до наjосетљивиjег дела, суштине хрватске државе деведесетих и Хрватске данас. Теби jе, рекох му, jасно да сам са много аргумената почетком деведесетих тврдио да jе Хрватска неоусташка држава. Човек ћути, наjпре гледа у страну, држи чашу добре баниjске шљивовице у руци, окреће се мени и каже: „Јеб`о jоj ти матер, ниjе она ни данас далеко од усташке државе“. Ако jе то важно, а овде jесте важно, човек jе Хрват.

 

МУК ХРВАТСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

У међувремену се усташтво подигло на ноге. Јосиповић и Милановић скакућу као мечка на загреjаноj плотни, прете, затежу конопац, попуштаjу, позиваjу на поштовање закона, седаjу да разговараjу са усташиjом из Вуковара, али не вреди. Европа ћути, хрватска интелигенциjа ћути, анонимуси са форума, њих на десетине хиљада, прете убиствима, траже да се хрватска држава са Србима обрачуна за сва времена, да и последњи од припадника народа напусти Хрватску. Не отворено, толико глупи нису, већ да се Србима забрани ћирилица, исказивање националног идентитета, спомињање великана из националне историjе, да им се забрани да буду Срби. Коме се не свиђа, марш из Хрватске.

Хрватском се поново ваља мржња према Србима. Шири се као сумрак, улази и тамо где jе до jуче ниjе било. На мржњи према Србима опстаjе се у политици, у култури, близу новца. Мржња према Србима поново jе у Хрватскоj наплатива, може да се оплођуjе, доноси профите разних предзнака. Срби су, након кратког предаха, мереног годином-две, опет увучени у себе, опет криjу имена и презимена, избегаваjу ситуациjе где би неко сумњичав могао да их упита коjе су вере и нациjе.

Огласило се неколико свештеника Српске православне цркве, упозорењем да jе у Хрватскоj поново на сцени насилно превођење српске деце у хрватски национални корпус. Европа ћути, а на отворено питање како оцењуjе догађања у Хрватскоj, у вези са нападом на ћирилицу, одговара да jе то унутрашња ствар Хрватске. Ово jе отворено охрабривање на нова насиља према Србима.

Ни jедна друга држава, чланица Европске униjе, ранга Хрватске, не би смела ни да помисли на однос према мањинама, какве год оне биле, националне, социjалне, сексуалне, какав према Србима у Хрватскоj гаjи Хрватска. Али, кад имаш Немца за савезника, све ти jе дозвољено; убиjање, паљење, протеривање, на краjу и скидање ћириличних табли. Све.

У време настанка текста коjи читате, окончан jе пети у низу сусрета председника Владе Хрватске, Зорана Милановића са Стожером за одбрану ћирилице, из Вуковара. Овоj проусташкоj групациjи понуђено jе, како сазнаjемо, да се „провокативне“ табле смање за трећину, да слова буду jедва видљива, да табли у Вуковару буде свега неколико, искључиво на jавним установама, али братиjа на пристаjе; ћирилица не може на тло Хрватске. Више им ниjе довољан Вуковар; табле падаjу из ноћи у ноћ широм Хрватске, чак и тамо где су Срби двотрећинска већина. Сасвим очекивано и схватљиво; Павелићева дечица виде да им се држава не супротставља па због чега да не чине оно што им jе у крви.Недавно jе у Београду промовисана књига Анте Лешаjе, Хрвата са Корчуле, пензионисаног професора Загребачког универзитета, коjа подсећа на мрачно време пред грађански рат у Хрватскоj, 1990. до 1991.године, време кад су Хрвати спаљивали и на друге начине уништавали књиге штампане на ћирилици. Лешаjино дело зове се „Књигоцид“. Тада jе уништено око три милиона књига. У данашњоj Хрватскоj до сада jе уништено двадесетак табли са ћирилицом. Мало.Традициjа се мора поштовати. Биће тога jош.

На Милановићу и Јосиповићу jе да докажу има ли њихова Хрватска снаге да се обрачуна са усташтвом. Ту компромис ниjе могућ; или усташе, или њих двоjица, скупа са СДП-ом, странком преко коjе су дошли на власт. Да не буде забуне: и у jедном и у другом случаjу Срби су губитници.

 

Пише: Ратко Дмитровић

 

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН.РС




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top