Milan Ružić: Ako su naše heroje nazivali „senkama u ritama“, šta smo onda mi današnji Srbi?

Datum objave: sreda, septembar 26, 2018
Veličina slova: A- A+

Beseda Milana Ružića kojom je, u porti crkve „Sveti Ahilije“ u Arilju, otvorena svečana akademija povodom stogodišnjice od proboja Solunskog fronta.

Crkva „Sveti Ahilije“ u Arilju (Foto: Wikimedia Commons)

Na Malu Gospojinu, u porti crkve „Sveti Ahilije“ u Arilju, održana je svečana akademija povodom stogodišnjice od proboja Solunskog fronta i pobede u Prvom svetskom ratu, a pod nazivom „Srbija na ranama sazdana“.

Nakon liturgije, služenja parastosa stradalnicima, obilaska krajputaša u ariljskom kraju i večernje službe, usledila je akademija u okviru koje je nastupao hor „Sveti Nikolaj Žički“ iz Ljubića, učenici Srednje škole „Sveti Ahilije“ koji su izveli predstavu zasnovanu na knjizi Antonija Đurića „Solunci govore“, kao i pisac i stalni saradnik Iskre Milan Ružić koji je akademiju otvorio besedom koju prenosimo u celosti.

Braćo i sestre, časni oci, suvišno bi bilo pozdraviti vas sa „Pomaže Bog“, jer da ne pomaže, ne bismo mi bili ovde, niti bismo obeležavali ovu stogodišnjicu onog podviga i pobede. Ne verujem da iko ovde misli da smo mogli bez Gospoda, kako onda, tako i danas?

Želim, pre svega, da pozdravim ideju obeležavanja proboja Solunskog fronta i pobede u Velikom ratu. Ovo ne može biti stvar lokalnog karaktera, jer se više nigde u Srbiji ne obeležava na ovako dostojanstven način, u ovako predivnoj porti jednog od najvažnijih hramova u Srbiji, i na jedan tako važan praznik.

Cela naša zemlja je obeležila stogodišnjicu Prvog svetskog rata, i to 2014. godine, a posle toga ništa. Kao da je taj rat trajao samo jednog dana jedne godine, a ne četiri godine koliko bi se morao i obeležavati.

Kosovo je bila najveća pobeda nebeske, a Veliki rat najveća pobeda zemaljske Srbije. Pre tačno sto godina upisali smo se među pobednike i baš ta 1918. godina i Prvi svetski rat su mesto na kojem se svetska istorija uliva u srpsku, a ne obratno.

Prvi svetski rat je dao najveći doprinos nebeskoj Srbiji, plaćajući tako cenu zemaljske Srbije.

Od tog rata, naša istorija je izbledela, a ako su tada naše izmorene i izgladnele heroje nazivali „senkama u ritama“, šta smo onda mi današnji Srbi prema njima?

Nije albanska golgota jedina koja nas je snašla. Ona je kratko trajala za razliku od jugoslovenske golgote. Iz prve su naši preci izašli kao sveci, a iz druge kao namučeni starci povijenih i prebijenih leđa okrivljeni za sve samo zato što su Srbi, iako su, nažalost, Srbi bili i ostali najveći Jugosloveni što nikada razumeti ne mogu, ali ću pokušati da oprostim iako mi ne ide. Prva golgota je bila predvođena kraljem koji se vratio, a ova druga proterivanjem kralja čiji se niko nikada nije vratio na presto.

Bilo je to vreme kada se svaki uspeh pripisivao jednom čoveku, dok su krivce za svaki neuspeh tog četvoroslovnog nepomenika, tražili na freskama, ikonama i kupolama srpskih crkava i u ćivotima srpskih manastira. Sveštenstvo je ubijano, cepane su im mantije, pljuvani su, tučeni i sve ostalo što su izvitopereni umovi smislili, ali ne smemo na to kukati, jer su se oni posvetili za svoj narod. Tada se verovalo u sve osim u Gospoda, a bogovima su sebe nazivali oni koji su Njegovo postojanje osporavali.

Žao mi je što je posle najvećeg trijumfa Srbije došao njen najveći poraz koji je živela decenijama, a pobedu slavila samo nekoliko godina.

Jugoslavija je završila kao krajputaš sramne istorije pored srpskog puta i krajputaš koji se najviše održava i neguje.

Pored tog sramnog krajputaša, naši krajputaši više nisu ovo čime ih nazivamo. Oni su besputaši, jer su oni straža na putevima kojima više niko ne ide. Plaši me pomisao da će krajputaša uskoro ovde biti više nego živih ljudi. Mi smo narod koji živi sudbine svojih spomenika. Veliki smo, lepi, svedoci davnašnje istorije, ali se osipamo i zarastamo u travuljinu zaborava i nebrige od strane samih sebe, a onda i ostalih.

Ceo svet nam je prećutkivao pobedu u Prvom svetskom ratu, a kada je svet prestao, onda smo mi počeli i do dana današnjeg se sa tim nije prestalo.

Ako su naši najhrabriji i najčasniji ljudi kao veoma mladi izginuli, ko je ostao onda u Srbiji? Čiji onda potomci danas sebe nazivaju Srbima, a nisu to hteli biti dok nije bilo isplativo. Tukli su nas Srbe dok nismo svi bili crvenih obraza kao boje onih koji su u miru sa nama ratovali.

Sad kad nas niko drugi ne tuče, počeli smo mi sami sebe. Neka tuku nas žive, ali naše mrtve i naše pretke koji su za nas ovu zemlju krvlju platili i od Boga je tako otkupili zaradivši i večni život ne smemo dati, jer bismo tako izgubili i sebe.

Ko su ovi Srbi danas koji njih smeju da diraju? Ko su ovi što su isukali sablje mržnje i snajpere globalizacije, pa nas ciljaju želeći od nas da naprave nešto što nikada nismo bili? Neka stanu pred nas! Neka se pokažu! Za mene patriotizam nije mahanje srpskom zastavom kineske proizvodnje.

Nije patriotizam status na društvenim mrežama. Patriotizam nije majica na kojoj se štampaju fraze koje ni ne razumeju oni koji se njima diče. Patriotizam nisu tetovaže. Patriotizam nije hvaljenje naroda kad god nešto učini.

Patriotizam je upozoriti narod kada čini nešto glupo, kada ispada iz koloseka i kada srlja u svoju propast. Ja neću da ćutim dok moj narod strada. Neću da zaboravljam kad mogu da pamtim. Ne dam da me nazivaju primitivcem oni koji su nastali juče. Ne možete me potkupiti ničim što ja kao Srbin nemam i ne osećam. Nema Srbija cenu. Nema je ni Gospod. Ko je ima, taj nije Srbin.

Međutim, nije ni Srbija savršena i ne treba da bude. Lako je voleti savršenstvo. Da vas vidim možete li voleti nekoga ili nešto što ima bezbroj mana. Naši preci su mogli. Naši preci koji su danas okupljeni ovde iznad nas i gledaju sve ovo. U njih ja verujem. U njih, u Srbiju i u Gospoda, u Kosovo, pa da vidim ko je taj ko može da me poljulja kada stojim na takvim temeljima. Hteli su mnogi carevi, kraljevi i vojskovođe i nestali su kao i njihova carstva. Svi su hteli, a mi, evo, stojimo.

Lako je biti patriota kad je Srbija zemlja u kojoj sam rođen. Naši vojnici su porazili zlo, porazili svet, porazili smrt, a samo im je zaborav promakao jer im je došao sa leđa od sopstvenog naroda za koji su ginuli.

Gospod, Sveti Sava, Justin Ćelijski, blaženopočivši patrijarh Pavle, vladika Nikolaj Velimirović, car Lazar, vojvode Mišić, Putnik i Bojović, Gavrilo Princip, Njegoš i mnogi drugi. Ko sam ja da ih zaboravim? Šta sam ja da smem to da učinim? Otkud meni pravo pored tolikih generacija?

Stogodišnjicu jedne od svojih najvećih pobeda dočekujemo poraženi od samih sebe.

Višnja Mosić je jedna od zaboravljenih srpkinja. Ona je davala znak mladobosancima kada mogu preći granicu. Ako nosi belu maramu, društvo je znalo da je sve u redu. Ukoliko bi nosila crnu, znali su da nema prolaska. Višnja Mosić, Bog je sačuvao kada mi ne umemo, bi danas bila sva u crnini, jer bi znala da za ovakav srpski narod neobožen, nemoralan i nenormalan nema prolaska ni jednim jedinim putem.

Ali neka nje i neka predaka… Šta ćemo mi? Šta ćemo mi koji se busamo u grudi sa njihovim pobedama, a nijednu svoju nismo izvojevali? Nismo pobedili sebe, a brinemo o drugima! Nismo još uvek mrdnuli, a govorimo o uzletu! Nismo zapamtili, a govorimo o istoriji! Nismo se proširili, a govorimo o skupljanju!

Na nama je da pamtimo. Ako već nešto želimo da pamtimo, upamtimo svoje. Ne treba nama tuđe. Mi ni svoje nemamo ako ga se ne sećamo. Zaborav je najveći srpski neprijatelj izmileo ispod kamena pseudotolerancije i želje za hvatanje koraka sa svetom koji je iskočio iz zgloba i koji nas nikada neće prihvatiti kao sebi jednake. Mi prvo moramo dostići dostojanstvo i dokazati da imamo pravo da sebe nazivamo Srbima. Nije lako, ali ovo što se večeras događa u Arilju je početak. Nije ovo mesto za velika predavanja, niti za velike govore, a naročito ne od strane mene sitnog, niti za slavlje. Ovo je mesto za sećanje. Ovi mladi ljudi koji će izaći večeras na binu da nas, barem nakratko, vrate sebi prikazujući nam prošlost su naša budućnost. Nema budućnosti bez sećanja na prošlost, a rada u sadašnjosti. Naši preci su to znali.

Smatram da je najvažnije buditi ovaj narod, a ono što nam nedostaje su reči naših predaka. Dao sam sebi za pravo da našem vremenu pošaljem pismo naših predaka koje sam ja pisao u njihovo ime, a ako sam išta preterao i slagao, neka zaborave i oni mene i neka mi ne praštaju ako sam ih posramio.

Izvor:Stanje stvari

Vezane vijesti:

Milan Ružić: Sarajevska istorija Srba

U ČAST 100-GODIŠNjICE ODBRANE SRBIJE U VELIKOM RATU: Sinuće slike sa tavana

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top