Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Место српског васкрса

Датум објаве: понедељак, децембар 14, 2015
Величина слова: A- A+

Зашто jе за Србе битно да знаjу где су и шта су Пребиловци? Ово jе кратка прича о jедном селу, о српском страдању и васкрсу

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/devic-prebilovci1.jpg

Пребиловци данас

Херцеговина. Долина Неретве. Село Пребиловци, од Мостара удаљено тридесет пет, од мора двадесет, a од Чапљине пет километара. Место сусрета народа и вера. И место њиховог сукоба. Ако постоjи нека верзиjа овоземаљског пакла, у Другом светском рату Пребиловци са околином су прошли кроз њега. У погромима током првих месеци постоjања Независне Државе Хрватске (НДХ) нестаjала су читава српска села. На наjбруталниjи начин уништавани су и трагови о сваком присуству Срба на тим подручjима.

Масовни покољи становништва у доњоj Херцеговини почели су на Видовдан 1941. Усташе су опколиле Пребиловце по Светом Илиjи. Око 170 мушкараца успело jе да пробиjе обруч и преживи покољ – остали су, без разлике у годинама, бачени под нож. После батина, мучења и силовања неки су убиjани на кућном прагу, неки по атару села, неки на зеленоj реци Брегави. Наjвише њих бачено jе у jаме. Многи и живи. Тих топлих августовских дана затиране су читаве породице, затворене куће, утуљена кандила. За свега неколико дана уништено jе изнад 80 процената предратног становништва. До 1994, именом и презименом, знало се за 606 убиjених, мада jе броj и већи. Преживели мушкарци и стари су се опет женили. Дуго, дуго после рата чекало се на први испраћаj у воjску. Идентично су прошли и православни житељи суседних села: Клепаца, Лознице, Тасовчића, Локаве, Опличића…

Здрав разум човека било коjе вере и националности не може разумети оно што се десило у Пребиловцима. Људи су наjсуровиjе мучени, везани спроведени пешице по кршу до jама, као jагањци за клање. Погубљени су невини, само зато jер су били друге вере. Стратиште се налази недалеко од Међугорjа, католичког верског средишта у коjе сваке године хрле масе туриста. Они коjи долазе, међутим, не долазе ради поклоњења жртвама верског рата, већ ради ходочашћа пред Богородицом коjа се баш на 40-годишњицу покоља указала потомцима џелата. Јаме су броjне и дубоке, има их свугде где су Срби живели.

Тата, вади нас, не можемо више бити овде. Вади нас из jаме! То ми се вазда причињавало. 

Пун противречности, оваj краj тако постаjе место где сви стереотипи постаjу стварност, где jе неразумевање разумљивиjе. Необjашњиво jе како у Пребиловцима, месту где се данас човек може напаjати готово монашким миром, пролило толико крви, кључала таква мржња, владао такав страх, готово као на судњи дан. Неупућени би могли рећи да jе то прошлост у коjоj нико никоме ниjе остао дужан, да се без освртања морамо окренути заjедничкоj будућности. Међутим, погроми из 1941. заувек су обележили свест, и прошлост и будућност Срба из Херцеговине. Све jаме и крваве реке постале су међе.

Свака пребиловачка кућа има своjу мучну причу. Од њих би читав роман могао бити саткан, могла би се вући српска страдалничка вертикала. Наjупечатљивиjе приче неодољиво подсећаjу на роман „Нож”. Заселак Грлић, километар удаљен од центра Пребиловаца, у брду, сада jе пуст. Назиру се зидови опустеле куће Лазара Банђура. Њега су са женом погубиле усташе. Њиховог малог сина Вукашина, коjи jе преживео први покољ, више нико никада ниjе видео. Једни су говорили да су га поjеле дивље свиње, други да jе некуд одведен и покатоличен… Кући Трипка Ћирића тешко се прилази. Назиру се остаци камене херцеговачке ограде. Трње и грање савили се и срасли, тераjу посетиоца да се савиjе и он, као да му нека сила поручуjе – на колена! Мирис стаjе замењуjе мирис шумског цвећа коjе jе начинило тепих стазу. Одjедном, као у баjци, иза трња се указуjе кућа од камена. Без крова, врата и прозора. Около се чуjу звона крава коjе су jош на испаши. Дом Ћирића спада у десетине оних у коjима се 1941. занавек угасило кандило. Домаћин Трипко Ћирић, његова жена, 9 кћери и наjмлађи син Слободан уморени су у августу 1941. Сестре Ћирић страдале за веру, исто онако као браћа Југовићи у Косовском миту. Ниjе ли ово историjска подлога за неки нови српски мит и завет, за упитник о идентитету?

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/devic-prebilovci2.jpg

Брда села Шурманци, у чиjу jе jаму Голубинка бачено више стотина Срба, виде се са пребиловачких брда. Спрам села живих стоjи читаво jедно село мртвих. Тако су близу jедно другог и опет тако далеко. Јаме пуне костиjу бетониране су 1961, са жељом да се забетонираjу и сви духови прошлости, сва забрањена сећања. Голубинка jе отворена 1991. Један од ретких Сухића коjи су преживели покољ, пола века касниjе, на питање кога има у jами, говорио jе у презенту:

Имам маjку, имам сестру, снаjе, снаjину дjецу, стричеве… 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/devic-prebilovci3.jpg

 

Други, Екмечић, коме су у jаму бачени жена, две кћери и четири сина, кришом jе и раниjе долазио на jаму. У камеру Здравка Шотре, коjи jе тада снимао документарни филм о страдању херцеговачких Срба, говорио jе:

Како су џакови костиjу извађених са дна jаме ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме од присутних кроз сузе се отело:

Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у jами.

Ова реченица Шотру jе инспирисала за назив филма „Ево наше деце”. Трифку Екмечићу препукло jе срце у грудима док jе на jами чекао кости супруге коjа jе у њу бачена трудна. Истим путем куда су последњи пут прошли живи, кости су 1991. враћене у Пребиловце. Отварале су се и друге jаме широм Херцеговине, потомци су желели да се кости мученика смире. Кукауша горња и доња, Бивоље брдо, jаме у Хутову, Видоња, Поплат… Све кости, хиљада усташких жртава, сабиране су у храму коjи jе почео са градњом у Пребиловцима, с циљем да израсте у спомен-костурницу. Освештао га jе тадашњи патриjарх српски Павле. Исте године започео jе рат на простору Југославиjе, а идуће и у Херцеговини.

У беле тврђаве мермера закључаjте нам добро кости, могле би мртве усташе да нам се напиjу здравља, не, не веруjте тишини што се уместо нас jавља.

Стихови уклесани на споменику кнеза Огњена Ждракановића, прве пребиловачке жртве 1941, показали су се као пророчки. На удару хрватских jединица, у операциjи Чагаљ 1992, српски народ jе протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм jе разнесен експлозивом, а кости мученика наjвећим делом уништене. Оргиjања jе било и на сеоском гробљу, где су хрватски  воjници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су палили кости. Међу нападачима jе било и потомака џелата из 1941… Пребиловци су  у првим годинама опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депониjу.

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/devic-prebilovci4.jpg

Чинило се да ће два пута убиjени Пребиловци бити и заборављени. Међутим, неке српске породице осмелиле су се да се врате у село и упркос свим тешкоћама наставе живот на своjоj узораноj ледини. До данас их се вратило око 70 и у Пребиловце се вратила нада. У селу има и правих старачких домаћинстава, али и оних кућа коjа су пуне деце. Обнавља се и храм и спомен-костурница са именима Срба страдалих у усташким погромима у долини Неретве. Док се броjе у хиљадама, можда би се у поменик могла уписати и сва могућа српска имена. Пребиловци су данас место на коjе сећања не смеjу да избледе. Они, неслућено, постаjу jедно од упоришних тачака српског идентитета. Место  где се упркос свим недаћама живот наставља, где српски народ упорно опстаjе. Где живот триjумфуjе над смрћу и љубав над мржњом. Где Српство симболично васкрсава.

Немања Девић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

ПРЕБИЛОВЦИ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top