Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Месић крштен у православној цркви

Датум објаве: четвртак, јануар 26, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Да ли jе могуће да неко у само jедном животу (искључуjем теориjу реинкарнациjе) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократиjе, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касниjе борац за права истих тих мањина… Здрав разум каже да то ниjе могуће, или jе могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социjално изоловане, предмет исмеjавања или жаљења.

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Стjепан Стипе Месић jе живи доказ да jе наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случаjу политички, може да иде до самог врха; до места председника државе. У овом случаjу хрватске државе.

КОНТРОВЕРЗНА ЛИЧНОСТ
Јавност у Србиjи зна наjважниjе податке из биографиjе доскорашњег председника Хрватске али не зна, сигуран сам, неке детаље коjи помажу да се живот и дело Стjепана Стипе Месића разуме на начин коjи обjашњава jедну сложену и свакако контроверзну личност.
Нема сумње да Стjепан Месић потиче из породичног оквира коjи jе, у политичком смислу, набиjен антифашизмом, комунистичким и социjалистичким идеjама, партизанштином… али ништа од тога ниjе могло да спречи Стjепана да краjем осамдесетих и почетком деведесетих брани ставове коjи се могу окарактерисати jедино као пропаганда фашизма и нацизма. И jош горе, али о томе нешто касниjе.
Месићи су пореклом из Лике а тамо су, по неким истраживањима, доселили са подручjа Баната где и данас постоjи манастир коjи се зове Месић. У потрази за бољим животом спуштаjу се у славонску питомину. Стjепан jе рођен на католички бадњак 1934. године, у славонском месту Ораховица. Био jе толико ситан и слаб да су му родитељи (Јосип и Магдалена) одмах запалили свећу поред узглавља и чекали да умре. По препоруци локалног фратара крстили су га два дана по рођењу како би, кад оде „горе код свевишњег“ могао да уђе кроз врата раjа. Тако jе рекао фратар, веруjући да малом Стипи нема спаса. Оваj jе, као што се види, преживео.
Таj рани период живота Стjепана Месића врло jе значаjан за ову причу jер отвара могућност, чак и потребу, за психоанализом неких његових касниjих поступака а све кроз диоптриjу његовог детињства. О чему се ради?
Када jе иза себе имао само 17 месеци живота Стjепан Месић остаjе без маjке, коjа умире у 24. години. Нешто касниjе Јосип Месић се поново жени. Његова друга супруга била jе Српкиња из истог места, звала се Милева Јовић, а колико jе била предана у одгоjу малог Стjепана и двоjе деце рођене у новом браку (Славко и Јелица) говори податак да jе Стипе касниjе о Милеви неколико пута jавно говорио као о маjци, са великим поштовањем и нескривеном љубављу.

БРУТАЛНА ОТИМАЧИНА
И ту долазимо до jедног интересантног податка, потпуно непознатог широj jавности. Наиме, jош увек има живих Славонаца коjи сведоче о томе да jе Милева Јовић, касниjе Месић, малог Стjепана крстила у православноj цркви, тачниjе у цркви Св. Николе у манастиру Ораховица. Таj манастир из 16. века, смештен подно планине Папук, окружен са jедне стране шумом са друге ливадама и данас представља духовно врело оно мало Срба колико jе остало на том простору након свега што им се догодило у две самосталне хрватске државе, оноj Павелићевоj и овоj Туђмановоj и Месићевоj. Претпоставља се да jе у време крштења у Манастиру Ораховица мали Стипе имао пет година. Као и свуда тако jе и у споменутоj цркви забележен чин крштења, о томе увек остане писани траг, али у овом случаjу ствари стоjе мало другачиjе.
Успоставом независне Хрватске, 1991. године, и њеним међународним признањем у jануару 1992. године, Срби у Хрватскоj сведени су на ниво прогоњених звери, било какав напад и злочин над њима ниjе се санкционисао, напротив, злочинци су редом одликовани, а лична имовина Срба била jе предмет бруталне отимачине. У таквоj атмосфери ниjе било ни необично ни чудно да неко од хрватских домољуба упадне у храм Српске православне цркве, уништи иконостас, однесе вредне предмете, претуче свештеника… Тако се догодило да су „непознате особе“ провалиле у Манастир Ораховица и отуда однеле, замислите, књигу крштених. Ону из тридесетих година прошлог века. Случаjно?
У то за Србе страшно време, а ово jе од изузетне важности, Стjепан Месић jе, уз Туђмана, био апсолутни владар живота и смрти у Хрватскоj. Наjпре као председник Владе Хрватске, а касниjе као председник Сабора.
Да ли jе и колико Месић био оптерећен крштењем у православноj цркви? Горе споменута епизода говори да jесте, а ако се томе дода и податак да jе Месић у време Маспока (1971. година) физички напао оца Милутина, игумана Манастира Ораховац, и покушао да га удави у оближњем jезеру, онда све добиjа димензиjу коjа неодољиво упућуjе на подсвесно оптерећење коjе jе Месић носио и сигурно jош увек носи у себи.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИНИ
Многи данас у Србиjи заборављаjу време коjе спомињем и улогу Стjепана Месића наjпре у сатанизациjи а онда и у злочинима почињеним над Србима. Уз остало, Месић jе стварао атмосферу у коjоj jе убиство Србина или отимање његове имовине било и нормално и пожељно. Ширење мржње према Србима и величање Независне државе Хрватске Месићу нико оспорити не може. Уосталом, он jе то покаjнички признао овог фебруара на jедном предавању у Немачкоj.
Али… у овоj причи постоjе и много страшниjи подаци коjе Срби из Славониjе и данас износе и повезуjу са Месићем.
У августу 1991. године у Славонском Броду киднапован jе Србин Миленко Орашанин, шеф тамошње Службе државне безбедности. Његов леш пронађен jе неколико дана касниjе. Супруга, иначе Хрватица, коjа jе дошла на идентификациjу, jедва га jе препознала. Миленково тело било jе угљенисано, а обдукциjа jе показала да jе пре смрти био страховито мучен.
Отац Миленка Орашанина убиjен jе неколико месеци касниjе, на српско бадње вече 1992. године. И на његовом телу пронађени су трагови мучења.
Миленко Орашанин jе наjпре као оперативац а касниjе као шеф Службе, водио досиjе Стjепана Месића. То ништа не мора да значи али да jе интересантно – jесте.
Као што jе интересантан случаj српског брачног пара Муселиновић, Миодрага и Милице. Они су убиjени у Ораховици 1991. године, такође на бадњи дан, али католички. Миодраг jе до рата био шеф полициjе у Ораховици, а локални Срби тврде да jе седамдесетих година био у жестоком сукобу са Стjепаном Месићем. Миодрагу ниjе помогло ни то што се, након смене, ставио на располагање новим властима. Заjедно са Муселиновићима споменутог дана убиjена jе и Десанка Николић. Она се затекла у кући своjих комшиjа, Миодрага и Милице, кад су упала троjица наоружаних и маскираних. Ликвидирана jе, реална jе претпоставка, као могући сведок злочина.
Колико jе Стjепан Месић лабилна личност, склона кретању од jедног екстрема до другог, наjпре jе показало време Маспока у Хрватскоj, односно, тих неколико година од 1967. када jе у Загребу усвоjена „Декларациjа о положаjу и имену хрватског jезика“ па до 1971. кад се разбуктао хрватски националистички покрет чиjи jе прокламовани циљ било осамостаљење Хрватске и њен приjем у Уjедињене нациjе. Све под геслом: „Хрватска лисница (новчаник) у хрватском џепу, хрватска строjница (аутомат) о хрватском рамену“.

ФАШИСТИЧКЕ ИЗЈАВЕ
Месић наjпре оштро напада „Декларациjу…“, називаjући у Сабору Хрватске њене творце „политичким диверзантима коjи разараjу темеље Југославиjе“ и тражећи да их тужилаштво гони по слову закона. Недуго затим, по избиjању Хрватског прољећа, Стипе се приклања хрватским националистима и сепаратистима и даjе пуну подршку Савки Дапчевић и Мики Трипалу. У то време Месић jе био председник општине Ораховица и заступник у Сабору Хрватске. То га jе коштало оптужбе за „неприjатељску пропаганду“. Процес се одужио до 1975. када Месић одлази у Стару Градишку, да одслужи годину дана затвора.
У време док га jе тресло jугословенство Стипе се оженио Милком Дудунић, из села Слабиња, код Костаjнице. Знао jе, наравно, да jе Милка Српкиња али му то тада ниjе сметало. Проблеми су настали у време распада Југославиjе. Тада jе Туђман, уз остале фашистичке изjаве, jавно обзнанио да његова жена Анкица, „срећом, ниjе ни Жидовка ни Српкиња“.
Увиђаjући колико jе то важно Стjепан Месић jе изjавио да jе његова жена Украjинка. Они у Слабињи нису могли да веруjу шта чуjу. Каква црна Украjина? Сви Дудунићи су Срби, а већи део те некада велике породице скончао jе у логору Јасеновац.
Из Слабиње jе у Јасеновцу смрт нашло готово пола села, а међу страдалима чак 88 малишана, деце. Троjе Дудунића, старости од четири до седам година, убиjено jе у Јасеновцу: Милош (7) Петар (6) и Нада стара само три године.
Никада се до краjа неће открити прави разлог због коjег jе дошло до разлаза на линиjи Туђман-Месић. Стипе тврди да jе у питању приступ босанском проблему, односно, да jе пукло на томе што jе он, за разлику од Туђмана, био против наводног савеза Загреба и Београда о подели Босне и Херцеговине. Упућени тврде да jе то наивно обjашњење и додаjу да jе Месић, као врло суjетан човек, више ниjе могао да издржи Туђманово форсирање Гоjка Шушка, а на уштрб Месића. Зато jе смислио разлог за инсценирање сукоба и напустио ХДЗ. Колико jе био против Туђманове политике показуjе податак да се недуго затим поjавио на другом сабору Хрватске стране права, Ђапићеве црнокошуљашке усташке организациjе коjа jе у то време била трећа по снази хрватска странка.
Као неспорно бистар и прагматичан човек Месић увиђа да се ствари на Балкану мењаjу; одбацуjе могућност приласка правашима, оснива своjу странку, утапа jе у Хрватску народну странку и улази у трку за председника Хрватске. Сада као антифашиста, борац против рестаурациjе усташтва, заштитник права мањина, посебно Срба у Хрватскоj… Побеђуjе, остаjе на месту председника Хрватске два мандата и месец дана пред одлазак са те функциjе доноси одлуку о помиловању Синише Римца, злочинца коjи jе признао да jе пуцао у главу малоj Српкињи Александри Зец.
Бар у овом случаjу може се рећи да jе Месић доследан човек.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top