Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Маршовање за Вукосављевицу

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Ускоро се чује са свих страна: „Збор, збор“. Кад смо већ добро ушли у Велику Ператовицу, угледасмо командантовог коња. Свезан за шљиву. Двориште је уредније, шталска врата отворена као и она на кући. На огради бунара канта из које цуре млазеви воде. Мора да је скоро заграбљена. Ту се некако и мени појави осјећај жеђи. Још смо ишли неко вријеме и ту је стало чело колоне. Сви се врзмају око бунара па и ми прилазимо. То је још једно живо домаћинство па имају канту и ланац на вратилу. Скидам лончић са лачињака. Сад он долази до пуног изражаја јер постаје колективно добро. Мало га сапланем, а онда ми га пуног налише. Попио сам мало, остало докрајчише други, па опет одоше да га напуне. Сад смо некако задовољнији. Ето, распоређени су бунари на цијелу колону. Донесоше ми мој лончић пун воде. Попио сам још пар гутљаја прије поласка и додао другима прије него се лончић нашао на каишу. Богами, овај одмор и вода високо су подигли моје мишљење о лончићу, више него доручак. Сљедећи одмор је био одмах пошто смо се спустили низ бријег пред Гаково. Колона није скренула у Гаково, него се сједи уз пут који води поред школе и завија тамо десно. Због тог завоја не види се чело колоне. Нигдје у близини нема бунара, не видимо нити да итко пије воду. Вода је главна тема, али воде нема. Кренусмо ускоро даље. Идемо узбрдо и добро се напјешачисмо у тренутку кад поче прича да Вукосављевица није далеко. Сад смо већ и гладни, а не само жедни. Виде се прве куће. То нас весели. То је шокачко село, није напуштано, а није ни спаљено и опљачкано као она српска села. Зауставише нас послије неколико кућа. Одмор. Домаћинства жива, одмах се граби вода, командир опомиње да не пијемо пуно прије ручка. Ту смо посједили на брини грабе можда пола сата, а онда командир нареди да сви закопчамо блузе и капуте, да опрашимо хлаче, тко има титовку или капу, да је лијепо стави на главу, пушке, сви који их имају, ставити на десно раме и каиш затегнути. Корак мора бити сигуран, чврст, као да смо најодморенији. То народу даје моралну снагу и учвршћује вјеру у нашу побједу, каже командир. „Ако народ маше рукама, машите и ви, али пушке морате држати како сам рек’о. Је л’ јасно“, подвикну. „Јасно“, одговорисмо у глас. Прије него што смо устали и кренули на пут у строј, нареди нам предају пушака. Ја сам добио пушку и сад се преслишавам како је морам носити, а како махати другом руком (ако до те потребе према народу дође). Постројише нас и поравнаше. Кренусмо. Немам капе на глави, али каиш затежем, чини ми се и више него што треба. Лијеву руку сам опустио и припремио се да машем, а, оно, нема ни народа ни махања. На двориштима понека жена, баба и по које дијете. Такав састав види се и испред понеке куће на стази. Од махања ништа, па ми некако, као непримјетно, прођосмо кроз тај најављени простор гдје смо народу требали дати моралну снагу и учврстити његову вјеру у нашу побједу. Ваљда смо се брзо ослободили те обећане и пропале параде, па у колони поче разговор о актуалној теми – ручак. Љевицу сам већ опустио и искључио из стања приправности за махање, али каиш, тко зна зашто, не попуштам. Командир је напустио челну позицију у колони и стао са стране уз грабу и проматра нас како пролазимо. Ма шта ме брига, не може ми ништа. Моје је да је каиш напет, а народ и махање је његова ствар. Зато га гледам одлучно и затегнуто, а он, као за награду, рече: „Прешли смо центар. Сад можете мало комотније“. Попустим ја каиш, а палац се удрвенио од народне потребе… Продужили смо према другом крају села и видим да су се они напријед већ размилили по путу, двориштима и некаквој ограђеној ливади. Наш вод скреће у једно велико двориште са зиданом шталом и великим штагљом. Доље ниже је воћњак па неки одмах продужише тамо. Огледам шталу. С једне стране постоји отвор за врата на таван. Ту би било најбоље спавати. Особито ако горе има каквог сијена или отаве. Бунар ради и ту је највећа гужва. Једни пију воду, други се некако умивају.

Убрзо су сви посједали по балванима, по дрвљанику и око штале. Штагаљ је још затворен, али ће сигурно за ноћ бити отворен. Саперем лончић и попијем нешто воде, а остатком освјежим лице – тако су се и руке опрале. Видим Милана. Он је у другој чети па је дошао да ме потражи. „Ајде, молим те“, вели он, „полиј ми руке са тим твојим лонцом да се мало умијем. Ја сам добио тањур па с њим не мо’ш ништа. Једино је за јело“, каже. Обависмо то. Тек што смо мало попричали о спавању прошле ноћи у којој је и он озебао, кад зову у строј за вечеру. Милан отрча. Има до казана подалеко, али видимо да се дијели из два казана. И иза нас је подугачка колона. Шефља је повелика, а још мало и прилију. Добијем скоро пола лончића и комад круха. То је чорбаста мјешавина граха, понеки комадић крумпира, нешто исјечене паприке и доста комадића свињског меса. Добро и доста. Остатак круха сам ставио у џеп. Лончић сам послије прања оставио да се суши под залазећим сунцем, а ја сјео уз зид штале. Тог часа осјетим сву благодат одмора уз топли зид штале. Карабин сам наслонио с десне стране и проматрам ту гомилу људи која се у разним положајима одмара. Затворим очи и преврћем по глави посљедње дане, који ми се баш и не свиђају. До прије неког времена, мој дојам о партизанима био је да су они нешто лијепо. Дојам је опћенит, без стварности. Једина и највећа жеља била је да се пребацим на ту страну, лијепу и сигурну страну, за разлику од оне, свакодневно злослутне, пријетеће и смртно опасне. Сан је остварен на Полуму. То су она три дана и ноћи. То је била „замјена“ по мојој мјери. Међутим, она је лијепо остављена, а ја сам враћен у позицију немоћног пред џелатом. У драматичној завршници злослутног исхода оне немирне ноћи, коначно долази жељно очекивана замјена. Њу објелодањује Љуба Пејновић. Онда за мене почиње партизанска стварност. Топовска паљба партизанских топова, мине које шиште преко наших дворишта и глава, па онај рањеник са откинутом поткољеницом у рукама… Све се то још уклапа у моју претпоставку, замисао о партизанима, да је то све у реду. Тиме сам ја, на неки начин, свој егзистенцијални проблем ријешио! Међутим, ускоро, одмах иза тога рјешења, почињем да живим даље на тој мојој страни чије квалитете сам већ описао. То је стварност коју нисам познавао, то је ово што сад живим.

 

< Спавање у Јагодића штагљу                                                Садржај                                                Надлијећу нас „штуке“ >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top