Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Крвав почетак прогона у Србију

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Живот је био јадан међу Србима у Грубишном Пољу и околини. Наш народ се готово никамо није кретао. Постоји стални страх, осјећај несигурности, безнађа – осјећај да са нама може нетко друге вјере учинити што хоће, а да никоме не одговара за то. Увијек, готово сваки дан, се чује да је нетко убијен, заклан. Национални и етнички барбаризам добио је још један прилог: свим Циганима из Сталовице ошишали су њихову дугу косу па су и они у страху. Чули су да Нијемци поред Срба и Жидова уништавају и Цигане. За вријеме читавог рата ниједан Циганин није био у усташама.

Кад се мекани пут на Међедовцу и у Малој Барни присушио, почео сам (са својих једанаест година) возити она дрва из Јасеноваче што су их, сада већ покојни, отац и брат радили посљедњих дана њихове слободе. Вози и дјед Никола Кљајић, па ја онда идем иза њега – ако ми што затреба, да ми помогне. Сигурност ми је потребна особито када се пуним колима враћам уз бријег Међедовац – од Мале Барне према путу, на вису Грубишно Поље–Мала Ператовица. А и запрега ми није најбоља. Кобила Цеда, лијепа, црвена, висока, добро вуче, а Зекан, иако неуштројен, јако је лијен и његов вагијер увијек је ближи колима од Цединог. Мени жао Цеде па га стално потјерујем бичем. Једном Цеди пуче штрањга, но она вуче на једној. Задржава и Зекан док ја нисам ударио сјекиру под стражњи точак. Зекан није био наш коњ, њега су дали оцу на услугу. То је заробљени коњ. Нама је који мјесец прије почетка рата угинула кобила, а онда и њено ждријебе.
Пред жетву, те четрдесет прве, дође нам у шталу Павли Јозинг, одвеже Зекана и одведе га преко дворишта на цесту. Мама га пита зашто га одводи, а он одговори да му треба и оде. Чули смо да је Зекан одведен у Мале Зденце, сестри Павлинове жене. Послије два, три дана рече ми мајка да одем у “Соколану” у усташки стан и да кажем да Зекан више није код нас, већ да га је одвео стриц Павли Јозинг. Дођох ја, а тамо са некима сједи Павли и одмах мени, још нисам честито ни ушао, скреса: “Јес’ ме дош’о тужит, пичка ти материна српска”? „Нисам. Само сам дошао рећи да Зекан више није код нас”, кажем. “Марш ван”, подвикну он мени и ја одох кући.

Једног лијепог дана, почетак је августа, иде однекуда одозго Мушкиња. Лелуја му кравата. Мама га заустави и нешто поразговараше па он продужи према вароши.

Мушкиња је био неки приправник у некој канцеларији, иначе је пјевао у црквеном збору. Једног дана су усташе почеле тјерати српске породице из њихових кућа. Морали су се спремити за неких петнаестак минута. Са собом су могли узети само онолико колико су могли понијети. Завладао је нови страх, додатни страх. Рекоше да их тјерају у Србију. Код неких су сами презали њихове коње па у кола трпали њих и остале, са оно сиротиње коју су понијели. Појединце су трпали у туђа кола иако су и они имали своје коње. Тако је било и са породицом мога дједа Миле. Стрпаше њега, бабу Стану, стрину Љубицу и њезину дјецу Цвијету и Душана у туђа кола, а у штали остадоше дивни млади коњи шарге. Већином су тјеране богатије фамилије, но то није било искључиво правило, тјерани су и сиромашнији. Свака кућа добила је повјереника, који се бринуо и за све живе створове у њој. То је био четврти август 1941. године. Иду кола са српским породицама из билогорских села. Остајемо у неизвјесности и страху. Нисмо ни знали да су сви они ноћили у вагонима на жељезничкој станици – дакако, у марвеним вагонима.

Протјеривање Срба из Дапчевачких Брђана у августу 1941. године описала нам је Савица Мандалић (рођена 1923).

Изјава Савице Мандалић

Бака Савица Лолић, удана Мандалић, 1923-2009.
Бака Савица Лолић, удана
Мандалић, 1923-2009.

Једног јутра, почетком августа 1941. мој муж и ја устали смо нешто раније и из Мале Ператовице отишли код мојих родитеља у Дапчевачке Брђане. Шестомјесечна кћерка Нада остала је у колијевци, са свекрвом и дјевером. Тек стигосмо мојима, кад дође дјевер за нама. Каже да идемо кући јер су усташе дошле по нас. Враћамо се кући у Ператовицу и ту нађемо двојицу усташа који нам кажу да идемо са њима. Питам их смијемо ли понијети штогод од робе и хране. Каже један: „Можете, алће вам то узети”. Ипак, понијели смо јастуке за спавање и нешто прња. У кући је већ све претурено. Усташа каже да су тражили оружје. Пожурују нас да се спремимо и изађемо из куће. Јужи Бена, сада покојни, вози нас његовим колима у Грубишно Поље и плаче. Стижемо у Грубишно Поље на станицу. Јако је вруће, управо пржи и јако смо жедни. Истоварили смо се из кола. Тјерају нас у марвене вагоне. Било је ту људи из Јасноваче (Влатко Мачак). Одједном, тјерају из вагона мушкарце (да иду ван играти). За њима затворе врата. Један мој дјевер, Стево Мандалић, није изашао. Сједио је у ћошку на цулима. Опази га један од усташа, отвори широм врата и зове га, удара га кундаком кад је излазио ван. Људима је наређено да играју и пјевају. Ту су мој Васо, дјевер и још људи из Ператовице (Пејаци и неки други). Влатко свира у дуде. Поново их утјерују у вагоне и возимо се за Бјеловар. Кад смо ту излазили из вагона, тукли су и мушке и женске. Утјерали нас у некакву халу. Ту одузимају паре, накит и све остало. Са усташама је била и једна жена. Она скида минђуше. Послије је дошла и кришом ми дала моје минђуше у руку. Натраг на уши минђуше ми је ставила Босиљка Лолића, касније удата за Мирка Торбицу. За јело су нам дали некакве пресоване чварке, а ми смо више жедни него што смо гладни. Туку поједине мушкарце. Неке фамилије успјеле су понијети и нешто пешкира и другог ручног рада, али и разнихкуварицаод којих је на некима био и лик краља Петра. Усташе су то видјеле, узеле и прибиле слику у заходу. Дандва иза тога поново нас утјерују у вагоне и довозе у логор у Цапраг. Отварају се вагони. Одмах видимо доста народа, ваљда од свакуда. Долазе нови транспорти вагона са нашим народом. Наши људи им помажу код изласка из вагона и носе њихова цула. Помагао је и мој муж. Послије тога је легао. Сада смо ми на спрату, ту спавамо. Усташе су доље.

Не знам зашто, али у једном часу настала је некаква гласнија гужва међу нашим људима, а то је неки усташа чуо и дошао горе. Тога дана редар је био Тулум Лазо, један од наших људи. Усташа је питао тко се дизао, тко се кретао, а Тулум каже: „Не знам”. Усташа га удари у тур и овај падне. Покуша се дигнути, а овај га опет удари. Сад усташа наређује свим мушкарцима да устану, понеког удара. Усташе се стално деру, па сад изгоне ван Павла Бобића и Гају Трбојевића, све стари људи. Нареде им да се муђусобно шамарају, а млађе тјерају да возе воду у лагвовима, бурадимаТуку их и приморавају да трче. Онда опет старе људе тјерају да лијежу и да устају. Кад су коначно дошли натраг, горе гдје смо спавали, исплазили су језике и једва су говорили.

Опет нас хране некаквим пресаним чварцима и зобеним крухом. Дјеца траже млијека и чаја, а ни млијека ни чаја нема. Митар Ковачевић тражи млијека од краве Дунаве. Од жеђи, батина и јадаступиоса памети. Ја понијела опрати дијете, а он ме умало није убио. Да није било Милке Лалића из Мале Ператовице, то би и урадио. Она га некако умирила. Смиљанић, бивши жандар који је ту с нама дотјеран, пошао је да мокри. Усташа га је ухватио, ставио у кавез од жице 1×1 метар и ту га држао на сунцу цијели дан. Поново нас утјерују у вагоне. Кажу да идемо у Земун. Коначно смо у Србији. Ту нас питају како смо прошли, да ли су нас тукли? Нисмо излазили из вагона. Ускоро смо кренули и дошли у Велику Плану. Излазимо из вагона на ледину, а ту чекају сељаци са колима да нас возе у своје куће. Најприје смо преспавали у некаквој гостиони, а онда су дошли људи који су нас одвезли својим кућама. Нас троје смо скоро годину дана били код извесног Глође, а онда су нас премјестили код Милана Ђорђевића. И ту остадосмо око годину дана. Пошто смо код Милана потргали кукурузе, премјестили су нас код Ђорђевић Властимира. Ту нам је било најбоље. Одатле смо се смјестили у неку малу, напуштену кућу по страни села. Зарађивали смо мотикама, вршили жито и косили. Наредног љета зарадили смо 10 метара жита. Тада смо хранили и свињче. Муж је радио код једног човјека који нам је дао да обрађујемо јутро земље. Ту смо по својој вољи садили што смо хтјели. Недуго по ослобођењу, пошли смо кући возом и дошли у Брђане код мојих родитеља. Они су се вратили нешто раније. У кући су били усташки досељеници Загорци. Баба Зора, Загорка, једном приликом поздравила је партизане саспремни”. Причало се да су је убили. Загорци су са собом однијели много тога из куће: кола, котао, свињеНаши људи су ишли тамо за њима па су нам понешто и вратили: кола, котао и прасе. Тако се то заврши и ми почесмо да радимо за 1991. годину. Да би поново без свега остали.

Шта су све доживљавали Срби који су из својих кућа тјерани у Србију августа 1941. испричала нам је у Сремчици, јуна 2003. године, Софија Милековић, удана Кљајић, која је и 1991. године избјегла из Малог Грђевца.

Изјава Софије Кљајић

Софија Миленковић, удана Кљајић
Софија Миленковић,
удана Кљајић

Кад су Срби из Грубишног Поља тјерани у Србију 4. коловоза 1941. године, у Грубишно су, јашући на коњима, отишли Малбаша Никола и још један човјек који је ту дошао у госте из Грабровнице.

Они се никада нису вратили. Убијени су ту ноћ са Мушкињом и још некима. Било је то у парку, бацани су са балкона и трбуси су им разрезани.

Кад су нас тјерали у Србију 7. коловоза 1941, негдје око доручка, дођоше у наше двориште Ципан Јошко, Мађар из Малог Грђевца, и Швабо Тот. Дошли су по мог дјевера Ђуру Кљајића и свекра.

Свекра су свезали, а из штале дотјераше и мог мужа Душана па свезаше и њега. Ципан каже да Душана неће тјерати и опет питају гдје је Ђуро. Драгана Рекић, која је живјела са Ђуром, већ је једно мјесец дана била код нас у кући. Она рече да је изгледа отишао машинати (вршити жито) код једне куће у селу. Она послије тога отрча кроз јарке, испод ограда до мјеста вршидбе и тамо некоме рече нека каже Ђури да га траже усташе.

Балкон на згради Спортског друштва Сокол ("Соколана") са којег су 4/5. августа 1941. године несретници, распорених трбуха бацани на дрљаче. (Стрелица показује мјесто на коме је до 1991. године стајала спомен-плоча)
Балкон на згради Спортског друштва
Сокол („Соколана“) са којег су
4/5. августа 1941. године несретници, распорених
трбуха бацани на дрљаче. (Стрелица показује
мјесто на коме је до 1991. године
стајала спомен-плоча)

Кад је видио да Ђуре нема код куће, Ципан је одмах прокоментирао: „Ђуре нема. Неће ваљати. Ноћас ће Мали Грђевац бити у пламену”. Кад је Ђуро примио поруку, сиш’о је низ камару, „свузао се“ и трком нестао у кукурузима. Иза тога, дођоше и усташе до вршалице и поново Ципан пита за Ђуру: „Ђе је Ђуро”? Кад виђе да Ђуре нема, опет заврти главом. Кажу да је поновио: „Неће ваљати…”. Врате се поново у наше двориште, нареде нам да се одмах спремимо и ставимо у кола најнужније ствари. Доведоше и Мађара Ђони Хорвата и, пошто је Душан упрегао коње, рекоше Ђонију да он вози, тјера коње. Ђони то одбије, каже да Душан гони своје коње. Они се сложише и тако кренемо до жељезничке станице у Грубишном Пољу. Ту повадисмо ствари, а Ђони сједе у кола и оде. Њега су поставили у нашој кући за „повјереника”. Како смо повезли и врећу брашна, усташе наредише Душану да носи ту врећу у оближњу станичну бараку. Ту су сакупљали одузето брашно, месо, сланину и ракију. Душан унесе брашно и види ту оца, крвавог, како сједи. Сав је поцрнио. Поплавио. Каже да су стргали пушку, па су њега и још неке тукли тежом страном цијеви пушке. Доведоше га у вагон, а мало касније дођоше па га питају: „Од чега ти је то, од чега си крвав”? „Огребао сам се”, рекао је. Одоше.

Поче те ноћи учестала пуцњава. Кроз неко вријеме стадоше пред Трегнеровом кућом, преко пута мене, кола и почеше неки разговори. Улазе у Трегнерово двориште. Мајка уста и гледа иза фиранге. Ноћ је свијетла, све се види вани. Устадосмо и сестра и ја. Видимо, носе лопате, потрпаше то у кола, окренуше и одоше према вароши. Мајка је препознала неке од тих усташа. Ујутро кад су комшије устале она оде питати шта се догодило. Као у повјерењу тета Анка јој рече да су убили пет људи, па да су дошли по лопате и будак да их закопају. Били су то Младен Мушкиња,

Филип Домитровић, Душан Јовић и Никола Малбаша (име петог страдалника није упамћено).

Младен Мушкиња, 1939. година
Младен Мушкиња, 1939. година

Бака Софија Кљајић даље каже:

Кад су напунили вагоне народом (марвене вагоне, знаш да су нас све возили у марвеним вагонима у Србију и у логоре), воз је кренуо и зачас стаде ван станице. Ту убацише у наш вагон Босанца Ђуру из Павловца и два „Далматинца” (Далматинцима су звали досељенике у Зринској, Брзаји, Барни и Павловцу. Били су Срби). И они су били на мртво испребијани. Воз је стао код Чесме и ту су их избацили из вагона. Никад се није сазнало гдје су ти јадници завршили, иако се о томе послије рата и нашег повратка из Србије причало.

Ђуро Кљајић је први Србин на Билогори који је избјегао усташку намјеру – није се дао ухапсити, побјегао је! Осим Ђуре, те ноћи усташама је побјегао и Никола Данчиловић. Они ће постати прва група оружаног отпора Срба на Билогори на челу са Гедеоном-Гецом Богдановићем.

 

< Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“      Садржај      Досељавање нових господара у српске куће >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top