Krleža, ime koje će vreme istopiti

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Srbi ga doživljavaju kao hrvatskog nacionalistu, što on nije bio, Hrvati u njemu vide opasnost po hrvatsku kulturu, što je svakako pogrešan stav, komunisti mu nikada nisu do kraja verovali, i imali su razloga za to. Najviše su u pravu oni za koje je Krleža bio oličenje narcisoidne kukavice

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Bio je kraj aprila 1941. godine. Kasno popodne. Mladi stražar u smeđoj ustaškoj uniformi vodio je ispod ruke mračnim hodnikom omanjeg čoveka, na pragu pedesete godine života, koji je plakao. Dnevno svetlo izlivalo se u taj skučeni prostor istražnog zatvora u Petrinjskoj ulici, kroz uske prozore iza kojih je Zagreb živeo životom punim euforije zbog tek stvorene države na koju su Hrvati čekali hiljadu godina.

USTAŠKI POKRET

Čovek koji se tresao, očito nervno slomljen, i koji je pokušavao da savlada napade plača bio je Miroslav Krleža. Iz dubine prostora, tamo gde svetlost nikada ne ulazi, dopirali su uvredljivi povici namenjeni Krleži. Teška metalna vrata udarila su u okvir od kovanog gvožđa, dva puta se čulo okretanje ključa i potom je zavladao mir. Dvadesetak minuta kasnije, i dalje vidno uznemiren, sada u pratnji starijeg čoveka u civilnom odelu, Krleža je izašao iz bezlične sive zgrade zatvora u Petrinjskoj i ušao u crni luksuzni automobil marke citroen. Bila su to kola doktora Đure Vranešića, uglednog zagrebačkog lekara koji je već pristupio ustaškom pokretu, a kasnije će sesti i u fotelju ministra zdravlja u vladi Ante Pavelića.
Od toga dana veliki hrvatski pisac, intelektualac, komunista koji se razočarao u staljinizam kao jedan od pojavnih oblika komunizma, biće pod zaštitom doktora Vranešića i to staro poznanstvo sačuvaće Krleži glavu. Sve vreme Drugog svetskog rata Krleža je proveo u Zagrebu.
Ono što se dogodilo u poslednjim danima aprila 1941. u zatvoru zagrebačke Petrinjske ulice presudno je uticalo na Krležu da ne ode u partizane. U tom zatvoru, gde je boravio svega nekoliko dana, doživeo je velike uvrede uz bukvalno pljuvanje od strane skojevaca zatočenih u istom prostoru. Oni su ga doživljavali kao otpadnika od komunizma, nisu mu zaboravili „sukob na književnoj levici“ polemiku sa Milovanom Đilasom, Radovanom Zogovićem i Jovanom Popovićem koje je Krleža doživljavao kao rigidne staljiniste, ideološke mačeve spremne da svakoga trenutka odseku glave onima koji drugačije misle, uključujući i mišljenje o književnosti, kulturi uopšte. Krleža se, po sopstvenom priznanju, plašio da ga partizani ne streljaju.
Da je taj strah bio opravdan govori i ona epizoda iz beogradske „Madere“, 1945. godine, kada su se susreli Đilas i Krleža. Zašto nisi došao, pitao je Đido. Pa da me ubijete, odgovorio je Krleža. Tačno, ja bih te lično ubio da si došao do 1943. godine, posle toga bi preživeo-rekao je Đilas. Inače, da je došao u partizane Krleža bi, po Titovoj odluci, dobio mesto potpredsednika AVNOJ-a.
U danima oslobađanja Zagreba lično je Josip Broz angažovao nekoliko najsposobnijih obaveštajaca i ubacio ih u grad sa zadatkom da zaštite Miroslava Krležu, kako od ustaša koji su se povlačili i koji su znali da partizanima ostavljaju jedno veliko književno i intelektualno ime, tako i od komunista koji su Krležin boravak u Zagrebu za vreme trajanja NDH tumačili jedino i samo kao kolaboraciju sa ustaškim režimom. Krleža je preživeo ali po sopstvenom priznanju, iznetom pred smrt, nikada više nije bio onaj stari Krleža. „Rat me uništio, trebao sam za NDH uzeti otrov, ubiti se. Ja sam 1945. godine bio drugi čovek, nikada mi se onaj vitalitet od nekada nije vratio“, govorio je.

LAŽNA PRIČA

Krleža je, posle kapitulacije Italije, negde u kasnu jesen 1943. godine, imao susret sa Antom Pavelićem. Tada mu je Poglavnik NDH ponudio nekoliko ključnih mesta u kulturi ustaške države: od mesta upravnika Hrvatskog državnog kazališta do predsednika Akademije. Taj susret, u prisustvu doktora Vranešića, jednog od Pavelićevih ministara i šefa Pavelićevog kabineta, protekao je u Krležinom opanjkavanju Ive Andrića i bežanju od izjašnjavanja na iznete ponude, između ostalog i kroz lažnu priču kako upravo radi na studiji o Anti Starčeviću.
A kakav je Miroslav Krleža bio čovek? Odgovor na ovo pitanje uvek klizne u onaj prostor gde čuči upozorenje da velike stvaraoce nikada ne treba sagledavati i ocenjivati kroz njihove ljudske osobine. To jeste tačno, mada će se kada je Krleža u pitanju, javiti mnogi da ospore i njegovo delo, dajući do znanja da je Krleža izvan svake sumnje bio čovek izuzetnog obrazovanja ali istovremeno, kažu oni, nije bio čovek velikog talenta. Taj nedostatak kompenzovao je marljivošću i erudicijom, „teškim štivom“, velikim brojem stranih reči i konstrukcija, citatima na nemačkom, francuskom, mađarskom… jeziku, skrnavljenjem stila na račun dokazivanja obrazovanja…
Činjenice govore da je Krleža uradio sve što je mogao da posle rata spasi život svom spoasiocu, doktoru Vranešiću. Urgirao je, skupa sa Krstom Hegedušićem i Vasom Bogdanovim, kod Bakarića, Krajačića, Tita… uspeo da iznudi oslobađajuću presudu ali onda je proces ponovljen; usledila je kazna od 20 godina robije što je na kraju preinačeno u smrtnu kaznu. Vranešić je streljan u januaru 1946. godine.
Pre Drugog svetskog rata na železničkoj stanici u mestu Sunja, odakle je Vranešić poreklom, bila je kafana sa imenom koje danas niko ne pamti ali svi pamte da se na pivo išlo „kod Vranešića“.
Istovremeno, Krleža ni o kome od svojih savremenika, pisaca, pesnika, intelektualaca… nije imao pozitivno mišljenje. Nikome nije priznavao darovitost, lepotu stiha, veštinu pripovedanja… Za njega je beznačajan bio i nobelovac Andrić. U knjizi sećanja, „Iza zatvorenih vrata“ koju je iza sebe ostavio poznati hrvatski slikar i grafičar, Josip Vaništa, a koja ovih dana izaziva veliku pažnju u Hrvatskoj, nalazi se mnoštvo Krležinih stavova, gotovo šokantnih, o pojedinim stvaraocima.
Tako za Andrića Krleža kaže: „Da nije bilo Nobela, Andrić bi bio mali nepoznati pisac. Mi smo se razišli 1919. Ja sam bio komunista, a on je otišao u rojaliste. Predamnom je drhtao kao žaba pred zmijom, u strahu da ga u jednom času ne dohvatim“.
O Vjekoslavu Kalebu Krleža je kazao: „Čovjek koji je obećavao, ali nakon rata dolazi u Zagreb i tu u gradu propada. Najbolje je napravio kad se vratio u Tisno. Tamo i pripada“. Što se tiče Augusta Cesarca Krleža drži da je on bio samo jedan fini gospodin bez literarnog dara, dok je za Antuna Branka Šimića govorio da je bio „mali primitivac sa Širokog Brijega“. „Bio je precenjen, bio je bez škole, ni malu maturu nije položio, nije znao ni jedan jezik, nije video ni jedan veći grad“, nabrajao je Krleža ocenjujući Šimića koga savremena hrvatska književna kritika svrstava u sam vrh pesništva.

VELIKA KUKAVICA

Još gore je kod Krleže prošao Ivan Goran Kovačić. Svrstao ga je u lovce na položaj, laktaše, a o njegovoj umetničkoj crti nije hteo ni da govori: „Čitao sam Jamu, 1944/45 to je kružilo Zagrebom. Sve su okolnosti bile za, pa i smrt pjesnika, ali to je čista retorika. Kovačić je bio čovek bez talenta“. Ako ste mislili da se ispod Krležine kritičke sablje provukao bar Dobriša Cesarić, niste u pravu. Cesarićevu pesmu „Slap“ Krleža je razbucao na ključnom mestu. On kaže: „I onaj glasoviti, toliko citirani Cesarićev stih kako teče i teče jedan mali slap nije ništa drugo do besmislica. Slap radi sve prije nego što teče“.
Za velikog hrvatskog slikara, Ljubu Babića, Krleža je govorio da je slikarski nedarovit, da nije znao naslikati akt, ruku, lice…
Posebno je Krleža bio ljut na neke svoje prijatelje, čuvenog Branka Gavelu, na primer. „Taj je“, govorio je Krleža, „moj roman Povratak Filipa Latinovića smatrao zbirkom eseja“. Za njega to nije bio roman, a Petar Dobrović, kojem sam tu knjigu svojevremeno čitao u Pragu, ništa nije razumeo.
Šta je Krleža mislio o srpskim stvaraocima. Po svedočenju Gojka Tešića, koji je kao mladi istraživač dela „velikana jugoslovenske književnosti“ imao priliku da razgovara sa Krležom, ovaj je smatrao da je Vojislav Ilić najveći srpski pesnik, a Jakov Ignjatović najveći romanopisac u Srba. Andrić, Crnjanski, Stanković, pa Dučić, Rakić, Dis… niko od njih, po Krleži, nije bio vredan pažnje.
Spomenuti Vaništa je prvi put u javnost izneo i jedan detalj koji je u ovom vremenu izuzetno aktuelan, a tiče se Krleže, Tita i Kosova. Naime, Krleža je, prema Vaništinom svedočenju, u jednom njihovom razgovoru kazao: „Tito je Srbima uzeo Kosovo i to je jedna od najvećih stvari koje je uradio“. Znači li ovakav stav, ako je tačno prenet, da je Krleža bio antisrpski nastrojen intelektualac? Ne. Pitanje je u kom kontekstu je to rečeno. Krleža nije voleo nikoga. Ni Hrvate.
On je, sudeći po ovome što povremeno i sve češće izlazi u javnost, bio egocentrik, narcisoidan tip, čovek sa kompleksom više vrednosti, a istovremeno velika kukavica. Nije imao hrabrosti da javno izađe sa stavovima, kao što su gore navedeni, o drugim ljudima, pa je takva mišljenja iznosio na intimnim druženjima, junačeći se. Potpisao je 1967. godine Deklaraciju o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika, a onda zvao Tita da se opravdava; podržao je hrvatski Maspok 1971. ali se brzo distancirao i od Savke i od Tripala. Mnogo ranije, u vreme Prvog balkanskog rata, napušta vojnu akademiju u Pešti, beži u Srbiju i prijavljuje se kao dobrovoljac, sa željom da ratuje na strani Srba. Odbijaju ga pod sumnjom da je austrijski špijun. Kasnije Krleža zasniva kumstvo sa Dragišom Vasićem, profesorom, piscem, vrsnim novelistom, ideologom četničkog pokreta.
Kako vreme prolazi Krleža i njegovo delo u Hrvatskoj sve više blede i tonu u zaborav što, složićemo se, nije slučaj sa istinskim velikanima književnosti.
Inače, Miroslav Krleža nije bio izvorni Hrvat. Njegovi su poreklom Cincari, sa Dojranskog jezera. Krleža na makedonskom jeziku znači – krpelj.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top