Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Ковић: Гаврило је за Запад терориста

Датум објаве: субота, јун 28, 2014
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

Историчар Милош Ковић стогодишњици сараjевског атентата, Гаврилу

Принципу и косовском завету, пребацивању кривице: Гаврило jе био и остао
наш видовдански jунак и мученик. На његово име реагуjу Беч, Сараjево,
Берлин, Лондон…

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/kovic.jpg

 

ПУЦЊИ Гаврила Принципа и данас се чуjу и тешко да ће, у
догледно време, моћи да буду пригушени. Погледаjте колико страсти
изазива помињање његовог имена, не само у Сараjеву, него и у Бечу,
Берлину или Лондону. Сећање на њега већ сто година утиче на слику о
Србима у значаjном делу светског jавног мњења – каже за „Новости“
професор историjе на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.

Србиjа и свет данас обележаваjу тачно сто година од
преломног и проломног Принциповог пуцња у Сараjеву, на Видовдан 1914.
Куршум коjи jе испалио на аустроугарског престолонаследника, надвоjводу
Франца Фердинанда био jе варница бачена у „барутом пуни магацин“, како
jе jедан савременик назвао тадашњу Европу, убрзао многе историjске
токове. Месец дана касниjе почео jе Први светски рат, до тада наjвећи и
наjкрвавиjи обрачун у историjи човечанства.

* Како се ти Принципови пуцњи сада чуjу код нас, како га чуjу други европски народи?


Има много оних коjи га сматраjу фанатиком и терористом. У западноj
историографиjи Сараjевски атентат се, с ретким изузецима, приказуjе
тамним тоновима, као терористички акт и окидач за рат, чак и онда када
се признаjе колониjална и насилничка природа аустроугарског режима у
БиХ. Са друге стране, и тамо има оних коjи веруjу да jе Гаврило Принцип
оличење дуге европске традициjе убиjања страних окупатора и тирана, коjе
врше млади људи, спремни да се жртвуjу за отаџбину.

* Неопходно jе, кажете, ставити таj догађаj у контекст епохе?


У Принциповом добу крунисане и председничке главе падаjу у атентатима
широм Европе, од Петрограда до Лисабона. Та традициjа почиње у дубокоj
антици, бар од Гаjа Муциjа Сцеволе, Хармодиjа и Аристогитона, па и у
Старом завету са Јудитом и Холоферном. Један од непосредних узора Младе
Босне, идеолог Младе Италиjе Ђузепе Мацини, заговараjући атентате на
тиране, на аустриjске окупаторе Италиjе, позивао се управо на Јудиту и
Хармодиjа. Коло у Његошевом „Горском виjенцу“, делу коjе jе Косовски
завет вратило у средиште српске културе, пита: „Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?“ Принцип, дакле, jесте део главног,
заветног, ослободилачког, европског тока српске историjе. Наше jе да то
обjашњавамо онима коjи желе да нас саслушаjу. Не можемо да очекуjемо да
ће баш свако у Бечу или Берлину да се сложи са нашим мишљењем, зар не?
Али зашто бисмо са њима у свему морали да се слажемо? Важно jе да
научимо да за одговорима трагамо у сопственом искуству.

МЛАДОБОСАНЦИ: БЕКСТВО ИЗ ЛЕДЕНОГ ЗАГРЉАЈА КОЛОНИЗАТОРА

* Шта се, према свим доступним документима о Принципу, његовим исказима
и сведочењима савременика, поуздано може закључити о његовоj личности,
сновима, идеjама и мотивима?

– Родио се у кући без прозора, са
утабаном земљом уместо пода. Отац Петар био jе кмет муслиманског бега.
Колониjална, феудална аустроугарска власт држала jе сељаке у БиХ у стању
материjалне, образовне и моралне запуштености и он jе на суђењу
изричито рекао да jе због тога хтео да се освети. Младобосанци су само
хтели да се ишчупаjу из тог леденог, мртвачког загрљаjа. Децениjама ниjе
признавано чак ни постоjање Срба у БиХ. Они су званично сматрани
„Босанцима“. Када jе то престало, дошли су воjнички, диктаторски режими
генерала Варешанина и Поћорека. А с друге стране Дрине имали су слободну
Србиjу, са слободним сељацима, општим правом гласа и демократиjом. На
суђењу jе Принцип посебно нагласио покушаjе Беча да понизи српски народ,
монтираним Велеиздаjничким процесом у Загребу 1909. и ванредним мерама
коjима jе генерал Оскар фон Поћорек 1913. укинуо све српске
организациjе. Тужиоци су доказивали да jе Принцип био „великосрбин“ а он
им jе одговарао да jе Југословен и да веруjе у будуће уjедињење Јужних
Словена. Богато искуство верских сукоба у БиХ научило jе и њега и његову
генерациjу да међусобни обрачуни на Балкан доводе велике силе. 


* Да ли jе, упркос поjединим наметљивим ревизионистичким гласовима,
страна и домаћа научна заjедница jединствена у тумачењу повода за рат,
одређивању криваца и жртава?

– Ту никада
ниjе било слоге. И унутар националних историографиjа, укључуjући и нашу,
постоjе различита мишљења. Захваљуjући Фрицу Фишеру, у главном току
светске историографиjе био jе завладао консензус о одговорности Немачке и
Аустро-Угарске. Роберт Еванс, угледни историчар са Оксфорда jе међутим,
ту скоро, у jедном приказу, написао да су Фишерове идеjе мртве. Ричард
Еванс, са Кембриџа, утврдио jе да jе за рат наjкривља била Србиjа. Он не
криjе да ужива у читању књиге Кристофера Кларка. Данас се у светскоj
историографиjи кривица расподељуjе на све велике силе, при чему се не
заборавља ни одговорност Србиjе. У немачкоj историографиjи, са изузетком
Фишерових шездесетих и седамдесетих година 20. века, и историографиjе
Источне Немачке, до данас влада већински став да Немачка и
Аустро-Угарска нису биле криве, или да нису биле наjкривље за избиjање
Великог рата. Кривица се тамо понаjчешће сваљивала на Русиjу, а са њом и
на њену штићеницу Србиjу. Врло значаjан, утицаjан део англосаксонске
академске jавности традиционално подржава ове ставове. Одатле, а не из
Немачке, данас долазе наjгрлатиjи ревизионисти.


* Како стоjе ствари код осталих учесника Великог рата?


Француска наука, коjа jе дуго пружала отпор, у последње време се не
види и не чуjе. Совjетска историографиjа користила jе сваку прилику да
осуди царистички режим, па га jе чак оптуживала и за изазивање светског
рата. Ако се за западну историографиjу може рећи да врло лако склизне у
негативне предрасуде према Србима, за руску се може рећи да се у њоj
према нама негуjу углавном позитивне предрасуде. Постоjе и посебне
традициjе историографиjа „малих народа“. Чеси су, рецимо, са посебном
пажњом бринули о земним остацима Гаврила Принципа, коjи jе умро на
њиховоj териториjи. Данас су поприлично подељени, али видимо да тамо jош
постоjе настављачи традициjе великог чехословачког државника Томаша
Масарика. Нико боље од Масарика ниjе разумео Први светски рат. Треба
само читати његову „Светску револуциjу“.

* Показало се, у више наврата, да Видовдан има посебно и судбоносно место у нашоj историjи?


Косовски завет и jош стариjи култови Светог Саве и Светог Симеона
вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског
народа, оно што их jе разликовало и од наjсродниjих, суседних народа. У
„Слову о кнезу Лазару“ патриjарха Данила Трећег, написаном само неколико
година после Косовског боjа, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у
ономе што 1530. српски сељаци причаjу Бенедикту Курипешићу, дипломати
на пропутовању кроз Босну и Стару Србиjу. Травнички везир 1806. пише у
Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге“ о
кнезу Лазару, прете да ће као и он са воjском изаћи на Косово. Он
дословно каже да jе Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму“. Ми
се, дакле, сусрећемо са бескраjно занимљивим феноменом, вековним
траjањем Косовског завета, култа и предања у сећању jедног народа, у
jедноj примарно усменоj култури. Он мења своjу форму, али његова суштина
jе хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњоj, елитноj српскоj
култури, у две слободне српске државе, наjсавршениjу уметничку форму
Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. Имате историчаре коjи више
воле да се баве дисконтинуитетима у српскоj историjи; мене занимаjу
траjања, континуитети.

* Колико jе видовданска етика утицала на учеснике али и догађаjе коjи су претходили атентату?


После ослобођења Косова, видовданска идеjа нагло jе добила на
популарности међу младим људима младобосанске генерациjе. Не заборавимо
да су Хрвати – Уjевић, Черина, Тартаља и нарочито Мештровић играли важну
улогу у њеноj обнови. Мештровић, кога Европа тада открива као
прворазредног ваjара, сав се посветио видовданскоj идеjи; Димитриjе
Митриновић, jедан од главних идеолога Младе Босне, неуморно промовише
Мештровићева дела. Млади Николаj Велимировић обjављуjе „Религиjу
Његошеву“, Исидора Секулић „Видовданску мисао“, Милош Ђурић „Видовданску
етику“.

* Како се у атентату на сараjевским улицама прелама српски видовдански мит?


Свети кнез Лазар био jе „велики подстрекач буне“ и „у разуму“ Гаврила
Принципа. Судећи по изворима из оног доба, ниjе био побожан, за разлику
од свог оца Петра Принципа. Њему jе можда и измицало хришћанско значење
оне суштинске поруке Косовског завета, да „jе земаљско за малена
царство, а небеско увек и довека“. Али био jе сав у знаку епске, jуначке
традициjе, надахнуте Косовским опредељењем. Свесна жртва Богдана
Жераjића, коjи jе 1910. покушао да убиjе генерала Варешанина, на њега jе
дубоко деловала. О Принциповоj припадности косовскоj традициjи сведочи и
песма коjу jе саставио у затвору (истина, има писаца коjи ове стихове
приписуjу другим ауторима):

„Ал’ право jе рекао пре

Жераjић соко сиви

Тко хоће да живи нек’ мре,

Тко хоће да мре нек живи.“

* Косовска идеjа jе важан део ове приче?


И Косовску идеjу и сав трагизам међусобних подела наjбоље ће у своjим
делима изразити Иво Андрић, Принципов приjатељ из малоброjног
jугословенског удружења сараjевских ђака, основаног 1911. Гаврило jе
jедном приликом наjавио да ће му показати своjе песме, али то никада
ниjе учинио. Несређено средњошколско образовање Принцип jе надокнађивао
читањем свега до чега jе могао да дође. Био jе ситног раста али чврсте
грађе, ћутљив, али човек од акциjе. Документи са суђења приказуjу га као
средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао jе само
на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на
самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био jе и остао наш
видовдански jунак и мученик, прави изданак српске историjе.

 

Пише: Бане Ђорђевић

Извор: Вечерње Новости




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top