Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Ко се данас сјећа побијених Срба из Цетинграда?

Датум објаве: недеља, април 2, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+
Убијена мајка са двоје дјеце
Убијена мајка са двоје дјеце

Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце.

Миле Мишковић из села Радовица код Цетинграда, Слуњ, свjедочи: “… Године 1941. имао сам 40 година живота. Моjе село Радовица налази се у близини Цетинграда. Имало jе 200 српских и 150 хрватких домаћинстава. Одмах послиjе пропасти Југославиjе и проглашења Независне Државе Хрватске поjавиле су се усташе коjе jе предводио жупник Перо Медвjед. Већ на сам Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, усташе руковођене овим римокатоличким свећеником ухватиле су 16 Срба из села Боговоље, опћина Цетинград и одвели их према Слуњу, успут их тукли и убили из пушака. Међу невино убиjеним био jе Блануша Лазо, његов син Миладин и Лазо Ркман, трговац из Боговоље.

Само три дана након Св. Ђурђа одвеле су усташе: Раду Мартиновића из Рушевице, Цвиjана Вулетића из Полоjског Вароша и Петра Бижића из Рушевице. Њих су страшно тукли на путу до Слуња. Тамо су их талиjански офцири отели усташама и довели их њиховим кућама.
У ноћи 31. jула на 1. аугуста 1941. упадале су усташе у српска насеља, проваљивали су у српске куће и одводиле Србе мушкарце у Цетинград. Тамо су их затворили у зграду Опћине и жандармериjске станице. Већ слиjедећег дана су их утрпале усташе у камионе и одвезле према Великоj Кладуши, те на “Мехино стање” гдjе су их побиле над рововима коjе су били ископали jугославенски воjници. Тукли су их усташе и убадале ножевима приликом убацивања у камионе. Тако jе Лази Мартиновићу из Радовице испао из трбушне шупљине дроб, приликом убацивања у камион, jер му jе трбух био избоден ножем.

13517813_1012131955508720_1828303177_o

Тада су усташе с подручjа опћине Цетинград похватале и одвеле 300 Срба мушкараца и побиле на Мехином стању.

Наводим имена оних чиjих се имена добро сjећам: Одведени су и убиjени у времену од 3. до 5. аугуста 1941. године ови моjи комшиjе и рођаци: Лазо Мартиновић, Цвиjан Вулетић, Милутин Деjановић и његов брат Перо, Милан Подкоњак, Никола Павковић, Перо Цетина, учитељ Милош Буjић, учитељ Милан Ивошевић из Радовице.

Из села Рушевице: Милан Радић, Миле Тадић звани ‘Тубан’, Перо Раусављевић, Васиљ Раусављевић, Нинко Деjановић, Илиjа Рибић, Миле Рибић, Петар Рибић, Милован Селаковић, Миле Рибић, Симо Жегарац, Лазо Жегарац, Никола Рибић, Бранко Рибић, Миле Мартиновић, Милић Сремац и његов брат Милош, Стево Гњатовић, Перо Судар и његов син Миле, Милован Ћулибрк и његов брат Нинко, Перо Поповић и његов брат Драгић, Никола Вулетић, Ђуро Деjановић, Никола Деjановић, Јово Вуjаклиjа, Милош Врањеш и његов брат Милан, сви сељаци-земљорадници.

Из Цетинграда су одведени и убиjени: Лука Крмар, обућар, Милош Жегарац, трговац, Владимир Мандић, учитељ, Јосиф и Марко Тепавац, браћа, Богдан Кангрга, трговац, Ђуро Пjевац, гостионичар, Стево Курузовић, пекар и његов отац Симо, сељак, Драгић Брковић, пекар и његов брат сељак Перо, Миливоj Брковић, кроjач, Петар Брковић, бановински путар, Радивоj Брковић, кроjач, Дмитар Брковић, сељак, Јован Брковић и Миле Брковић, сељаци и Ђуро Басара, трговац.

Из Подцетина: Миле Мандић, финанц у пензиjи, Јово Мандић, жандарм наредник у пензиjи, Никола Мандић, сељак, Никола Јеличић, лугар, Миле Мандић, сељак, те више других чиjих се имена не могу сjетити.

Из Савић Села њих неколико од коjих се сjећам Стеве Савића, земљорадника.

Више њих из села Маљевца и села Бухаче.

Већ 5. аугуста 1941. године усташе руковођене католичким жупником Пером Медвjедом похватале су све српске породице у Цетинграду, затворили их у подруме жандармериjске станице, а сутрадан су их одвели пjешице на брдо звано “Бакић главица” краj Цетинграда. Ту су их усмртили неке ножевима а неке удараjући маљевима по главама. Лешеве су побацали у jедну велику jаму из коjе се jе приjе вадила руда за жељезару краj Топуског.

Тада су усташе побиле слиjедеће Србе: Милицу Крмар са кћерком старом 4 године, Драгицу, супругу трговца Милоша Жегарца, њиховог слиjепог сина старог 15 година и Драгичину маjку, супругу учитеља Мандића са сином Бранком (2) и другим сином (7), Ранку Басара, супругу трговца Ђуре Басаре са дjететом старим двиjе године, Олгу Кангрга, Софиjу Пjевац са кћерком Надом (13), супругу Пjевац Петра са четверо мале дjеце, старе од jедне до седам година живота, те jош двоjе дjеце њеног мужа брата Раде из Винковаца, коjа су се случаjно затекли код свога стрица и стрине, супруга Павла Пjевца и њихово двоjе дjеце у старости, двиjе и четири године, супруга Петра Пjевца и њених троjе дjеце у старости испод 13 година, супруга Стеве Курузовића, пекара и двоjе њихове дjеце од 1 и 3 године.

Тог истог дана одвеле су усташе и убиле: Даницу Вуjић, супругу Милоша, православног свештеника из Радовице са двоjе њихове дjеце од коjих jе jедно било старо 2 године, а друго само 6 дана, сестру свештеника Милоша, супругу Саве Коjића, свештеника из Бухаче. Готово сви супрузи ових жена били су већ побиjени, пар дана раниjе. На брдо “Бакић главицу” одведен jе и сељак Павао Пjевац. Њега су хрватски воjници изболи ножем и бацили у jаму, мислећи да jе мртав. Када су усташе обавиле своj крвави посао отишле су пjеваjући. Павао Пjевац се подигао, изашао из jаме и дошао у своjе село. Излиjечио се. Он jе мени и преживjелим испричао све у детаље о том масовном покољу наших наjмилиjих на брду “Бакић главица”.

Павао jе причао: “Када су нас усташе хватале, говориле су нам да са собом понесемо сав новац и накит коjи имамо, jер нас воде у логор па ће нам то требати за куповање животних намирница. Када су нас увеле у подрум жандармериjске станице у Цетинграду, одузеле су усташе све што су нашли код похватаних Срба, а приликом одузимања и након тукле су усташе свакога и не само нас мушкарце него жене и дjецу. Жене и дjевоjке па и дjевоjчице силовали су усташе и Павелићеви оружници у присуству жупника Медвjеда. Дjеца су била присиљена гледати муке своjих маjки и сестара, гледале су како им крвници силуjу њихове наjмилиjе. Тако се на супрузи учитеља Мандића изредало њих 16 усташких крволока. Ова jадна жена запомагала jе, па се jе смиловао командир оружничке станице и забранио даље силовање ове jадне жене. Видио сам тада су усташе силовале кћерку Ђуре Пjевца, Наду из Цетинграда стару 13 година. Силовали су и неке друге чиjих се имена сада не могу сjетити. Своjе нагоне задовољавале су усташе у присуству затворених, њихових маjки и очева. Чим се спустила ноћ, нас онако изударане и измучене, к томе без хране и воде извеле су нас усташе и оружници из подрума жандармериjске странице. Падала jе jака киша. Маjке су носиле своjу jадну дjечицу у наручjу и неке водиле уза се, коjа су им се држала за сукње. Нико од нас ниjе знао куда нас воде.

Након неког времена довели су нас на брдо “Бакић главицу”. Ту нас jе дочекало jош неколико усташа, нама познатих Хрвата из Цетинграда. Одмах су почели своjим крвавим занатом, почели су клати дjецу. Прво су истргли из наручjа диjете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му jе пререзао пред маjком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у jаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као биjесне звиjери на другу дjецу, те њихове маjке и баке, затим на нас мушкарце. Клале су ножевима и ударале по главама усташе како Србе мушкарце тако жене и дjецу им њихову. Мене су уболе ножем на два мjеста у тиjелу. Ево овдjе и овдjе. Још се добро позна. Ране смо некако залиjечили, али тугу и жалост нећемо моћи никада излиjечити…

Послиjе овог покоља на брду “Бакић главици” ишле су усташе, прича даље Миле Мишковић, по српским селима и убиjале одреда свакога кога би затекле. Срби су бjежали у шуме и тако спашавали своjе голе животе. Тако су у мом селу Радовици ухватиле усташе и убиле: Марка Мартиновића, Ђуру Пекеча, Јеку Бастаjа, Душана Миљуша, Перу Ромчевића, Мишу Томаша и jош неколико жена и дjеце, коjима се не сjећам имена. Усташе су српске куће пљачкале. Односиле су готов новац, робу, намjештаj, шиваће машине, обућу, све шта им се свиђало. Одгонили су стоку у своjа села: говеда, коње, овце, козе и свиње, као и перад. Наше су псе поубиjали.

Дана 19. аугуста дошле су усташе, домобрани и оружници у ова наша и друга српска насеља. Овога пута поред пљачке, убиjали су, затварали у куће и палили наше становнике заjедно с кућама и господарским зградама. Тако су у своjим кућама изгорjели: Ђуро Дерета и његова сестра у Рушевици, Томислав-Томо Кунић из Глинице изгорио jе у ватри своjе куће са 12 чланова своjе породице. У овом селу усташе су проболе ножем врат дjевоjчици староj 12 година, а сва њена породица поклана jе и запаљена у властитоj им кући. Многи су бjежећи пред усташким ножем скакали у поток Глину и у њему су умирали. Тада су усташе и домобрани запалили све куће и господарске зграде у селима: Геjковац, Жрвница, Бегово Брдо, Рушевица, Горња и Доња. Запалили су и све млинове на потоцима Глина и Рушевици, тако да преживjели Срби не би имали гдjе да мељу жито.

Након овога злочина усташе и католички жупници су позивали преживjеле Србе да дођу у Цетинград и пређу у католичку вjеру па им се више неће ништа лоше чинити. У тоj акциjи посебно се истицао жупник Перо Медвjед. Становници Беговог Брда прешли су на исламску вjеру али им то ниjе ништа помогло, jер су већ у марту 1942. године сви коjе су усташе затекле – поклани. И опћинска управа у Цетинграду позвала jе Србе да пређу из православне на римокатоличку вjеру а они коjи то не учине могу прећи и у исламску, jер да су те двиjе вjере jедино у хрватскоj држави праве и дозвољене. Они коjи су отишли на покрст у Слуњ, више се кући нису повратили. Поклани су у Слуњу.

Сjећам се да jе у Слуњ међу осталима отишао на покрст: Миле Шкорић, Марко Шкорић, Марко Перић из Маљевца и тамо их усташе поклале. Тако су убиjени на превару и Симо Шкорић, трговац стоком и његова циjела породица. 20. аугуста усташе и домобрани су опљачкали Српске православне цркве у Радовици, Широкоj Риjеци и Бухачи па запалили.

Дана 1. новембра 1941. године убиле су усташе у мом селу Перицу Миливоjа и сина Миле Вуксана. Раним jутром 2. новембра упале су усташе у моjу колибу на згаришту ми куће свезали ме и одвели у Цетинград заjедно с Перицом и Милом Вуксаном, очевима убиjених младића. Затвориле су нас усташе у подрум жандармериjске станице, гдjе смо проборавили пет дана. Тукле су нас усташе по три пута ноћу. Шестог дана одвели су нас у Слуњ, а затим у Загребу. У Загребу смо лежали у затвору три и пол мjесеца. Ту jе било много заточених Срба и нешто Хрвата. Многе су затворенике изводиле усташе ноћу и убиjале. Пребацили су ме у усташко редарство у Загребу гдjе сам био с другим Србима до 22. априла 1942. У затвору усташког редарства трпjели смо поред батина и велику глад. Хранили су нас само са крављом репом, коjа jе била кухана на води без масти.

У логору Јасеновац: Дана 23. априла 1942. одвеле су ме усташе из Загреба с jош 13 Срба у логор Јасеновац. Сjећам се да су са мном у Јасеновац одведени: Ђуро Вуцелић, поднаредник jугославенске воjске, родом из Горњих Дубрава код Огулина, Тадиjа Милосављевић, земљорадник из Србиjе, Ђуро Шарић, земљорадник из Лике и Милан Киjурина, земљорадник из Пашин Потока, опћине Цетинград, имена других се не сjећам. Када су нас довели у логор Јасеновац, увеле су нас усташе у jедан тунел и ту нас темељито претресле, те нам одузели све шта смо jош имали. Послиjе извршеног претреса одвоjили су од нас Милу Вуксана и Милана Киjурину. Њих су одвеле усташе мало подаље од нас и пред нашим очима убиле маљевима по глави. Нас су одвели у неку бараку.

Већ сутрадан су нас одвели у село Градину, гдjе смо морали рушити српске куће и материjал одвозити – преважати у логор Јасеновац. Од овог материjала прављене су штале за опљачкану српску стоку. Од jедног диjела материjала из Градине, а порушених српских кућа и господарских зграда зидана jе и jедна велика пећ. Усташе су нам говориле да ће се Срби палити у тоj пећи. Након мjесец дана послиjе доласка у логор, разболио сам се од срдобоље, jер сам jео покварено коњско месо. Логорски лекар дао ми jе поштеду. Та исти дан логорски заповjедник издао jе наређење да се покупе Срби -заточеници коjи су услиjед болести или старости неспособни за рад, па да се побиjу, jер да их jе штета бадава хранити. Таj дан покупили су усташе нас 105 по логору. Све су нас построjили у строj и повели на логорско гробље краj Саве да нас побиjу. Ја сам прозрео њихову намjеру, па сам искористио прилику када усташе нису гледале у наш строj, искочио сам и сакрио се иза jедне бараке. На исти начин побjегао jе из строjа смрти и Ђуро Вучковић из Глине и сакрио се иза друге бараке. Сви остали из строjа, њих 103 одведени су на логорско гробље и тамо побиjени маљевима по глави.

Већ слиjедећи дан послиjе овог покоља, били смо построjени у кругу логора. Усташе су пред нас извеле jедног Србина, испребиjаног заточеника и наредиле му да легне на земљу. Када jе оваj Србин онако измрцварен легао, пришао му jедан усташа и из револвера пуцао му у затиљак и тако га усмртио. Послиjе тога су нам рекли да jе он хтио бjежати, па jе зато убиjен. Речено нам jе да ће за свако покушано бjекство стотину Срба платити главом. Тако су и радили како су и о томе говорили.

Једнога дана када су тражили заточенике да се jаве за рад у Њемачкоj, jавио сам се и jа, како би се спасио стравичног живота у логору Јасеновац, а и сигурне смрти. Отпремљен сам са неколико других, 4. jуна 1942. године на рад у Њемачку. Ту сам остао до 23. jуна 1943. године. Тада сам са пасошем из Њемачке допутовао у Београд и тако остао жив…”

Опширниjе види, Архив Југославиjе, фасц. 922, Записник од 30. jуна 1943.

Мишковић Миле с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top