Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Јадовно, суноврат европске цивилизације

Датум објаве: субота, март 18, 2017
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/danka_kojadinovic.jpg

English

Горда планина, снегови, кише и одрони, буjна вегетациjа, прекрили су стазе суза српских и jевреjских страдалника. Море краj острва Паг, прогутало jе на хиљаде људи, жена и деце, Срба и Јевреjа.

 Премного jе jе последњих децениjа потрошено речи, папира, медиjског простора у анализи грађанских ратова на Балкану краjем двадесетог века. Било jе и аналитичара коjи су се бавили атомизациjом Балкана у циљу дестабилизациjе Европе, а у интересу  унилатералне силе, САД.

Писало се о утицаjу локалних, а нешто мање и светских медиjа, на ескалациjу етничких и верских сукоба, даjуjући им нереално велики утицаj. Неки су, негираjући скоро идентичне ситуациjе из прошлих децениjа и векова, све приписивали колапсу идеолошке матрице социjализма-комунизма пред надирањем  тзв. демократског либерализма и ере глобализма.

Сурова jе истина /реалност, рекли би квази-европски „одликаши“/ да jе Балкан распарчан попут леопардове коже, у низ малих, нефункционалних држава и да jе економски суноврат у свим чланицама бивше СФРЈ jасно уочљив. Демонстрациjе незапослених и гладних радника свакодневица су у Хрватскоj, БиХ, Србиjи, Македониjи, Црноj Гори.

Чињенице говоре да се у мирењу народа ниjе далеко одмакло, ма колико се представници политичких елита грлили и љубили пред камерама, обављаjући задатак добиjен од ЕУ, поприлично анемичних намесника.

Посебно осетљиво jе хрватско-српско питање.

Судећи по статистикама, Хрватска jе етнички очисћена /4,26%/од Срба коjи су чинили скоро трећину становништва уочи Другог светског рата. Претпоставка jе да ће се таj проценат снизити и на мање од 3% на следећем попису. Ако се део нестанка Срба може приписати геноцидноj политици усташтва НДХ, као и Титовом ”пресељењу” Срба у Воjводину, питање jе свих питања: да ли уопште има разлике између Павелићеве и политике ХДЗ-а, еx-Титовог генерала Фрање Туђмана, коjа се декларисала за ратну опциjу и сецесиjу Хрватске.

Хрватска jе данас етнички чиста, католичка, држава Хрвата, нешто висе од 90% према попису из 2011. Ако се, као део хрватске субкултуре, занемари припрости годишњи дернек у Чавоглавама, остаjе нерешено озбиљно питање хистериjе “бранитеља” према ћирилици у Вуковару, налик наjмрачниjим периодима нацизма и усташтва, а противно  ЕУ прокламованим стандардима jезичке и грађанске равноправности.

У огроман корпус погажених људских права и слобода Срба у Хрватскоj спадаjу: враћање имовине, надокнада за порушено и попаљено, откуп станова, обнављање девастираних обjеката СПЦ и споменика.. Дугачак jе списак, но ни Влада Хрватске забављена међустраначким препуцавањима и корупционашким скандалима, нити ЕУ коjа ниjе имала снаге да спречи сукоб у Украjини, баш као некада у СФРЈ, не исказуjу  ни способност ни вољу, да наталожене проблеме реше сходно европским стандардима.

Рат, ни по коjоj логици ниjе био у интересу Срба, чак ни Хрвата. Туђмановоj политичкоj и таjкунскоj врхушки перфектно jе одговарао.

ЈА И ХРВАТИ

 Децениjама нисам била у Хрватскоj. Сећам се Опатиjе, Волоског у коме сам  летовала с родитељима, ”Кварнера” и опатиjског фестивала. Сећам се режисера Бранка Бауера како игра танго с моjом маjком, док моj отац игра шах. Сећам се Загреба и “Еспланаде” у коjоj су ме загребачки новинари чашћавали касатом, док би с моjим оцем Владетом Васовићем, пребирали политику и тираже новина “Борба”. Сећам се бутика Рикарда Гумзеjа у коме jе моjа маjка добрано пазарила. Сећам се студентских размена и дивног дружења са студентима свих фела с Филозофског факултета из Загреба. Још чувам стихове, посвету и пресовану ружу у књизи. Ах, те студентске симпатиjе!

О геноциду НДХ над Србима ниjе се говорило. Тек, понешто и понекад писала jе “Арена”.

Као млад професор, негде 1985, приликом посете Загребу, обишла сам Јастребарско и спомен-збирку о усташком дечjем логору /нестала током последњег рата/, као и малени гроб српскоj дечици, страдалоj током НДХ страховладе, на Мирогоjу. Мало се у Београду тада знало, а jош мање говорило.

Уочи последњег рата, негде 1988. с колегама с Врачара, обишла сам Загреб. У хотелу “Спорт” у приземљу jе, рецимо, Мехо Спахић славио сину свадбу. Богами, одjекивале су зурле и таламбаси. На првом спрату jе баруница, рецимо Естерхази, имала чаjанку, док су у свим институциjама у Загребу одржаване вежбе териториjалне одбране.

Све ми jе већ тада било jасно – спремао се Ендлозунг. Рат jе био пред вратима –Немачка jе желела на топло море, Ватикан да помери границу ка Истоку – да заоре “Источну њиву”, а САД да направе jош jедну у низу своjих база, да се приближе Русиjи.

Како jе моjа покоjна професорка и шеф катедре за англистику , рођена Загрепчанка, др Вида /Еда  Марковића/ Миланковић говорила:

”Хрвати нису доживели катарзу после своjих злочина, поновиће се зло.”

Сецесиjе бивших република донеле су ратове, страдања, трагедиjе. Ране jош не могу да зарасту.

Само старе фотографиjе, неке давне младости у миру, говоре да jе могло и морало да буде другачиjе.

Јадовно

Мапа српских страдања у НДХ, логора, бездана, дечjих логора, затвора и мучилиста, jедна jе од наjстрашниjих страница европске историjе. И наjвећа хришћанска срамота.

Годинама већ, спремам се да одем на Јадовно, да се успнем на Велебит и у миру поклоним сенима мученика првог усташког система логора у НДХ 1941. године. Да  се помолим бар пред Шарановом jамом или на месту некадашњег логора и запалим свеће за покоj десетина хиљада страдалих Срба.

Неизводљиво jе обићи 32 бездана у коjе су Усташе бацале пребиjене, намучене, разапете и убиjене цивиле и свештенике СПЦ. Горда планина, снегови, кише и одрони, буjна вегетациjа, прекрили су стазе суза српских и jевреjских страдалника. Море краj острва Паг, прогутало jе на хиљаде људи, жена и деце, Срба и Јевреjа.

Данас, млади Хрвати и странци целога лета “партиjаjу” на Зрћу, недалеко од плаве гробнице. Тако нешто незамисливо jе у иоле културниjим европским срединама. Млади не знаjу, а стари ћуте, баш као и владе Хрватске и ЕУ. Или jош горе, анулираjу страхоте НДХ и геноцид над Србима, Јевреjима и Ромима, као што то чини  историчар Младен Ивезић.

Петак, 20. jун 2014.

У организациjи Удружења Јадовно, окупљамо се испред Храма Светог Саве на Савинцу, на Врачару. Махом млади, образовани људи. Видим г. Живорада Јовановића, бившег МСП, са супругом Ангелином, Гином, професора Бориса Беговића с Правног факултета, Владана Глишића из “Двери”. Госпођа Јовановић по први пут иде да се поклони сенима свога деде, официра Српске краљевске воjске, погубљеног на Јадовну. Захваљуjући размени податка на саjту удружења Јадовно, породица jе после више децениjа сазнала место његова страдања.

Након молебана крећемо на пут, носећи Часни крст и своjе иконе. Дуго сам премишљала коjу да понесем. Руке су ми саме пошле ка освећеноj икони Пресвете Богородице Казанске дару покоjногПатриjарха московског и целе Русиjе, Алексеjа ИИ  моме супругу.

У Батровцима, на граници, не само са Хрватском, већ на граници са ЕУ, дочекуjу нас цариници. Онако пошироки, не баш отмених манира, претресаjу нам ствари и лупаjу печате по пасошима. Подсетише ме на Мађаре некада. То ”вежбање” ЕУ стандарда чинило ми се трагикомичним у Португалу, Мађарскоj, сада и у Хрватскоj тj.: ”тешко иде нога личка у ципелу бечку”.

Киша, ветар и олуjна тмина прате нас целим путем. Да ли ћемо успети да се попнемо на планину?

Владичица блиста у тами.

Дубоко у ноћ стижемо у Плашки. Дочекуjу нас домаћини предвођени свештеником Гораном Славнићем.

Журимо на промоциjу књиге историчара, jереjа СПЦ, Драгана Шућура, “Јадовничка голгота свештенослужитеља СПЦ 1941. године”. Отац четворице синова, аутор књиге, посветио jе књигу своjоj супрузи Александри.

Др Душан Ј. Басташић, алфа и омега Удружења “Јадовно”, упознаjе госте с напорима Удружења да достоjно свету представи истину о страдању Срба током НДХ на овим просторима и обележи стратишта.

Мада знам расистичке законе геноцидне државе НДХ и злодела Павелићевих усташа, сваки нови податак о погрому Срба, свештеника, архиjереjа и епископа, владика СПЦ, помера границе усташке нељудскости. Матрица jе банално слична – укидање грађанских права, jезика, школовања, отимање имовине, забрана исповедања вере, ношење траке са словом П – православац. Па покрштавање, прогон, терање у логоре, смрт. Читаве породице свештеника СПЦ бацане су у jаме на Велебиту /Атанасиjе Јевтић ”Од Косова до Јадовна”/. Европска историjа ниjе забележила  већа зверства од усташких.

Не зна се шта jе било теже – бестиjалност усташа или њихово пресвлачење у Титове партизане након 1943. Многи су тако, као победници ушли у Београд. Последице и данас знамо, видимо и осећамо.

Субота 21. Јун 2014.

Субота jе, на срећу, осванула сунчана. У апсолутноj тишини, праћени придошлим Бањалучанима, крећемо на ходочасће на Јадовно. Као на длану, промичу краj нас лепоте Личког поља, зеленило, реке, непрегледна поља и ливаде. Лепота у Бога. Овде су у Воjноj краjини, стотинама година живели и стварали Срби заjедно са своjим суседима. Како прота Милутин Тесла пише: ”…махом Срби православне, а мање католичке вере…”. Уз дозволу светских сила, овде jе над Србима, само у jедном веку, почињен континуирани злочин с предумишљаjем – геноцид, прогон и католичење. Данас овде Срба мало има.

Предвођени  и праћени џиповима хрватске полиициjе,  клизимо новим ауто-путем ка Велебиту. Сем северне Ирске и редовних сукоба католика и протестаната, као и КиМ, нема државе у Европи у коjоj вас полициjа спроводи током ходочашћа.

Гледамо куполе цркава покушаваjући да уочимо неку православну, преосталу након “културне” револуциjе “бранитеља”. Тек понека назире се у даљини, ушушкана међу брдима и засеоцима. Нове, модерне куће, припадаjу Хрватима насељеним из БиХ. Оне старе, разрушене, су српске.

На скретању за Велебит дочекуjе нас група “бранитеља” с транспарентом : ”Пиjетет за хрватске жртве”. Око њих наоружани полицаjци. Наравно, пиjетет за све невино страдале жртве.

Крећемо завоjитим путем узбрдо. Око нас непрегледна, буjна, листопадна шума. Како се пењемо, помаљаjу се чувени, велебитски борови, у своj своjоj раскоши.

Изнад нас хеликоптер. Прати нас целога пута.

Стижемо до заравни испред Шаранове jаме. Сабирамо се око споменика. Носим Богородицу Казанску. И млади и стари, радо ме одмене. Кривудавом стазом спуштамо се до Шаранове jаме у коjу jе бачено око 10.000 невиних Срба. Палимо свеће, почиње опело. У вековноj тишини горjа звоне гласови свештеника, пењу се до врхова крошњи коjе закриљуjу небо над Велебитом.

Ни птице се не чуjу, утихнуле и оне. Само се снопови Сунца пробиjаjу до маховином и вресом обраслих стена.

Као jедан, тихо изговарамо молитве за покоj душа jадовничких жртава.

Након опела крећемо узбрдо, седам киломатара дугом стазом мученика, велебитском Виа Долоросом. Пешачимо до места некадашњег логора. Мирише зова, касно уцветала. Заустављамо се и палимо свеће код стратишта, jама краj коjих пролазимо. На заравни где jе био смештен логор, jош стоjи Часни крст на сред ливаде омеђене наслагама камења, остацима логора. Гледамо куд ходимо по високоj трави.

С дубоким пиjететом, достоjанствено и без мржње, сликамо се са развиjеном српском заставом.То jе наjмање што можемо да учинимо за страдале претке.

Зар да се шаховница под коjом су их клали  руга њиховом костима!?

Индикативно jе да се Јосип Броз никада ниjе поклонио сенима страдалих у Јасеновцу нити на Велебиту.

ТЕСЛИН СМИЉАН

Праћени редарственицима и неизбежним хеликоптером, спуштамо се до Смиљана. Нигде живе душе до нас ходочасника и хрватске полициjе.

Сунце високо поскочило на небу.

Родна кућа Николе Тесле и храм СПЦ, посвећен Светим апостолима Петру и Павлу, налазе се у ограђеноj порти СПЦ. Црква jе подигнута 1765. са дозволом Мариjе Терезиjе. Спалиле су jе усташе у Другом светском рату. Обновљена jе после рата. Теслину кућу девастирали су “бранитељи” у последњем рату. Данас, преуређена jе у безлични савремени музеj, с мноштвом података на малом простору. Ни трага, ни помена, да jе то био парохиjски дом проте Милутина Тесле коjи jе своjом добротом и знањем задужио католике, муслимане и православне житеље Краjине, те га jе за труд турски ага даривао арапским коњем и персиjским мачком. Ни трага од Протине библиотеке на више страних jезика, покућства, икона…

Кустос /ица/ меље податке, без истинске надахнутости. Нема емпатиjу.

Група лепе деце, неки клуб из Загреба, рекла бих, незаинтересовано слуша. Питам jе /с jасно уочљивим, београдски отвореним вокалима/ :

– Да ли има неких артефаката, на пример нешто од Протине богате библиотеке?

-Све jе у Београду /сада она отворено арткулише Е/. Избегава да одговори да jе све попаљено и порушено.

„Сачуваj ме Боже, хрватског господства“/Крлежа/.

-Не, у Београду jе збирка коjу jе донео Сава Косановић, његов сестрић – не одустаjем.

-Има нешто и у Загребу, зар не?

Деца ме гледаjу као Марсовца. Професорке убледеле.

Прескаче да се дружио с Пупином те да му jе сломио прст када су се “квачили”; српским исељеницима; да jе васпитан на српским народним песмама и легендама; да jе држао шареницу, тканицу и стихове Ј.Ј. Змаjа краj узглавља.

-Ово jош припада Српскоj цркви – додаjе господична, кустосица.

-Наравно, ово jе порта СПЦ – додаjем jа.

Да не бих више правила белаjа, стегнута срца, захваљуjем се и излазим. Позивам децу да дођу у Београд и виде Теслину заоставштину.

Да простаклук буде већи, не само да унутрашњост Музеjа, родне куће Николе /Милутина/ Тесле ни jедним атомом не одражава парохиjски дио, већ jе и посебна капиjа направљена – да деца, не даj Боже, не би прошла краj православне цркве.

Не видим у шта jе уложен силан новац за прославу 2006.!!?

На ганз швапском поздрављам “редарственика”/jедног од десетак распоређених по порти /коjи ниjе хтео да ми покаже где jе билетарница/.

Продавачице карата биле су, пак, врло љубазне.

У близини, налази се имање /вртић/ коjи jе Теслин сестрић, Сава Косановић, оставио као задужбину. Хрватска Влада, слепа, глува и нема, оглушуjе се о захтеве да се задужбини врати прави статус.

На гробљу, повише храма СПЦ, сахрањен jе Теслин брат, Дане. Од 1991. ту годинама већ лежи необележена плоча – споменик за око 600 мучки убиjених Срба, од тога око 119 из породице Тесла.

Како ли jе ту страшну вест о усташким злочинима над рођацима и земљацима примио Никола Тесла у САД? Како ли jе преболео ову трагедиjу и геноцид над српским, православним народом у Хрватскоj?!

Свако повезивање данашње Хрватске с делом и животом Николе Тесле, након ових чињеница, у наjмању руку jе неумесно.

Тешко jе данас поjмити размере свих злочина над Србима током НДХ.  Мада су о томе писали страни и домаћи аутори, од Авра Манхатана, Смиље Аврамов, Василиjа Крестића, до Атанасиjа Јевтића, као и многих хрватских аутора, млади не знаjу за све ове страхоте. Зато jе морална обавеза стариjих, научника пре свих, да зарад мира и сузивота, даље истражуjу сложену проблематику геноцида над Србима у Хрватскоj.

Недеља 22. jун 2014.

Након литургиjе коjу jе у црквеном храму у Плашком служио парох Горан Славнић, уз саслужење пароха из суседних парохиjа, ходочасници су се дружили са изузетно приjатним домаћинима. Тешко jе данас, у XXИ веку, у сред ЕУ, бити Србин у Хрватскоj.

Захваљуjемо се љубазним домаћинима и стегнута срца крећемо ка Београду.

Богородица Казанска враћа нас кући.

Мир свима.

П.С. После пар дана, др Иван Биондић из Риjеке даjе своj коментар о нашем ходочасћу.  Како jе цело ходчашће лепо снимљено камерама хрватске полициjе, лако се да видети да нема ни jедну додирну тачку с Биондићевим писаниjем.

Опрости му Боже, не зна шта чини!

Пише: Данка Коjадиновић

 

Везане виjести:

Данка Коjадиновић: ИСТИНА И ПОМИРЕЊЕ

Shimon Peres in Croatia –Jasenovac , Croatian Aschwitz – Jadovno …

Genocid nad Srbima u Hrvatskoj počeo „Otkosom“ novembra 1991.

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top