Izvinjenje „RTS“-a Merčepu i Brodarcu

Datum objave: ponedeljak, jul 11, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Beogradski „nezavisni novinari“ odbijali su i danas odbijaju mogućnost da govore i pišu o zločinima nad Srbima. Za njih je svaka informacija da se takvi zločini uopšte događaju narušavanje principa novinarske neutralnosti. Kako objaviti da u Hrvatskoj ubijaju Srbe, kad u Srbiji niko ne ubija Hrvate. To je bila i još uvek je njihova logika da se čuje i „druga strana“

 U poslednjoj deonici trke za ulazak u Evropsku uniju službeni Zagreb morao je da izvrši i nekoliko zadataka od kojih je sve ove godine Hrvatska okretala glavu i bežala kao od kuge. Među tim poslovima je i hapšenje odgovornih za ubijanje Srba u Pakračkoj poljani i Sisku. Tako su u zatvoru završili Tomislav Merčep i Đuro Brodarac. Ne znam kako će se dotični braniti na sudu (protiv Merčepa je već podignuta optužnica), ali ne bi me iznenadilo, zaista to mislim, da među svedoke svoje odbrane imenuju članove aktuelnog Upravnog odbora „Radio-televizije Srbije“. Zbog čega njih? Zbog Saopštenja za javnost, od 23. maja ove godine, u kojem se UO „RTS“-a izvinjava građanima Srbije i Srbiji, susednim državama i narodima zbog onoga što je srpska državna televizija radila devedesetih godina, pre dolaska na vlast „demokratskih snaga“.

HRVATSKI SUDOVI
Da ne bi bilo nedoumica evo šta u Izvinjenju kaže Upravni odbor „RTS“-a: „’Radio-televizija Beograd’ i ‘Radio-televizija Srbije’ više puta svojim prilozima povredili su osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, humanističkih intelektualaca, pripadnika opozicije, kritički usmerenih novinara, pojedinih manjina, verskih zajednica i susednih naroda i država“.
Može li se iz ovoga zaključiti da su „RTB“ I „RTS“, u vremenu na koje ukazuje aktuelni Upravni odbor „RTS“-a vređali osećanja i moralni integritet i dostojanstvo Tomislava Merčepa i Đure Brodarca? Može. Ne samo njih, nego i celog hrvatskog naroda.
Idemo dalje; Može li se iz navedenog zaključiti da je Srbija – tačnije njena državna televizija – isprovocirala ubijanje Srba u Hrvatskoj? Može. Kako? Po istoj ovoj logici koju primenjuju „antiratni i nezavisni“ novinarski krugovi u Beogradu kad tvrde da ima osnova za podizanje optužnica protiv nekih srpskih novinara, jer su dvojica zločinaca (Srba) na procesima u sudu izjavili da su zločin počinili pod utiskom srpskih medija; čitaj „RTS“-a, „Politike“, „Novosti“.
Ako je, uzmimo, Vukašinu Obradoviću, Gordani Suša, Nadeždi Gaće, Zoranu Ostojiću…to dovoljno da se sudski goni ovaj ili onaj novinar (uzmimo Ratko Dmitrović), onda se primenom ove logike Tomislav Merčep i Đuro Brodarac mogu pozvati na bilo koji segment rada „RTB“-a i „RTS“-a, s početka devedesetih, i kazati da ih je to isprovociralo na „neprimerenu reakciju“ u kojoj je, bože moj, bilo i ubijanja. Pozovu li se pri tome i na Izvinjenje Upravnog odbora „RTS“-a, eto lepe predstave u nekom od hrvatskih sudova.
Zaista, zašto Đuro Brodarac, odgovoran za preko 500 ubijenih Srba u Sisku, ne bi na suđenju rekao da jeste naređivao privođenje sisačkih Srba, ali da je to bilo u nervnom rastrojstvu nastalom kao posledica programa „Televizije Beograd“.
Ta televizija vređala je moja osećanja, moralni integritet i dostojanstvo i bio sam van sebe zbog toga. Kao dokaz prilažem Saopštenje Upravnog odbora „RTS“-a od 23. maja 2011. godine. Može li, dakle, Brodarac i ovako da se brani na suđenju do kojeg će, nema sumnje, doći? Može, svakako. A što se tiče ubijanja on to, izvesno je, nije činio svojom rukom. Tu prljavu rabotu prepuštao je njemu podređenima. Za ono prvo brani ga „RTS“.

„NEZAVISNI NOVINARI“
A kako je to beogradska televizija „vređala osećanja, moralni integritet i dostojanstvo“ hrvatskog naroda, na primer, pošto se ovde bavimo srpsko-hrvatskim poslovima.
Postavite li ovo pitanje nekom iz hora beogradskih „nezavisnih novinara“ i „drugosrbijanaca“ reći će vam da je „Miloševićeva televizija“ hrvatsku vojsku nazivala ustaškom, a novostvorenu hrvatsku državu nastavkom ustaške NDH. I? Šta tu ne stoji, šta nije tačno? Mali je ovo prostor da iznesem sve dokaze, sa užim i širim kontekstom, u prilog tvrdnji da je Tuđmanova Hrvatska stvorena na ideji i tradiciji Pavelićeve Hrvatske. Uostalom, pisao sam o tome u „Pečatu“.
Da li je potrebno, po ne znam koji put, ponavljati da je svih ovih godina, od 1990. godine do danas, Vlada Hrvatske pokrovitelj obeležavanja Dana sećanja na vojni slom ustaške vojske kod Blajburga, u istočnoj Austriji. Tom prilikom, na livadi gde je okončan put jedne od po zlu najstrašnijih armija Drugog svetskog rata, one ustaške, okupljaju se preživeli pripadnici te vojske i članovi Vlade Hrvatske. Na čelu delegacije u pravilu je predsednik Hrvatskog državnog Sabora. Uzgred, to ime, Hrvatski državni Sabor, preuzeto je iz NDH (samo se tada tako zvao) odlukom političkog vrha Tuđmanovog režima iz 1997. godine. Šta je ovo nego priznavanje i održavanje kontinuiteta sa Pavelićevom Nezavisnom državom Hrvatskom
Ustaše? Da, većina jedinica najpre hrvatske paravojske, a onda i regularne armije novopriznate hrvatske države sve do druge polovine devedesetih nadahnjivala se tradicijom ustaške „Crne legije“. Pre dvadesetak dana to je uživo, na Hrvatskoj televiziji, u emisiji „Nedeljom u dva“ potvrdio penzionisani hrvatski general Ante Prkačin, dodajući da „Crna legija“ nije činila nikakve zločine.

USTAŠKA FORMACIJA
Za neupućene; „Crna legija“ je prva velika ustaška formacija kojom je komandovao Jure Francetić, sa pomoćnikom Rafaelom Bobanom, a ostala je upamćena kao „krvava legija“ čije su operacije u Istočnoj Bosni rezultirale spaljivanjem srpskih sela i likvidacijama civila, bez izuzetka i bez preživelih. Ta ustaška „postrojba“ bila je toliko krvoločna da su na kraju Nemci razoružali jedan njen deo i uhapsili Francetića, nastojeći da na taj način smanje strah Srba i njihov pojačani odlazak u partizane.
Sve do 1997. godine po zidovima kasarni hrvatske vojske, širom te zemlje, visili su portreti Jure Francetića, Ante Pavelića, Rafaela Bobana. Poskidani su tek posle intervencije američkog ambasadora u Zagrebu.
Sećate li se razmene zarobljenika kod Tovarnika, devedeset i neke (snimak su emitovale sve TV-stanice bivše Jugoslavije), kad Branimir Glavaš, predstavnik hrvatske strane na razmeni, dočekuje svoje saborce i govor im: „Dobro došli ustaše, slobodno recite da ste ustaše“.
Pojedini reporteri beogradske televizije izveštavajući sa ratišta upotrebljavali su i kvalifikacije „ustaški koljači“, „ustaška bojna“, „Tuđmanove ubice“, „ustaški monstrumi“…pa im se to odavno, od strane beogradskih „nezavisnih novinara“ uzima kao strašan greh, kapitalni dokaz da je izveštavanje „RTS“-a bilo ratnohuškačko, da je, što bi rekao današnji Upravni odbor „RTS“-a, vređalo moralni integritet i dostojanstvo Hrvata i Hrvatske.
Vratimo se Merčepu i Brodarcu, pokoljima srpskih civila u Zagrebu, Pakračkoj poljani, Sisku… Šta su ako nisu „ustaški koljači“ i „ustaški monstrumi“ oni kojima su komandovali Merčep i Brodarac? Muka mi je da opet opisujem načine na koji su klanjem i odsecanjem delova tela likvidirali srpske civile. Sve je zapisano u materijalima prikupljenim za skorašnje suđenje ovoj dvojici. Ili, ako vam se čita uzmite bilo koju knjigu o Jasenovcu. Ništa se promenilo nije, metode su iste, pojmovi su isti: nož, vrat, sekira, krv, reka Sava.
Ovde se radi o tome da su ondašnji i današnji beogradski „nezavisni novinari“ odbijali svaku mogućnost da govore i pišu o zločinima nad Srbima. Za njih je svaka informacija da se takvi zločini uopšte događaju narušavanje principa novinarske neutralnosti. Kako objaviti da u Hrvatskoj ubijaju Srbe, kad u Srbiji niko ne ubija Hrvate. To je bila njihova logika „druge strane“.
Za njih nije ratno huškanje to što, pre početka ratnih sukoba, hrvatske paravojne snage (sami sebe zovu ustaše) po gradovima širom Hrvatske hapse Srbe, pljačkaju njihovu imovinu i potom ih ubijaju. Ne, srpski „nezavisni novinari“ to preskaču i zaustavljaju se na izveštavanju o ubijanju Srba u Hrvatskoj.
Za njih je zločin izveštavanje o zločinima nad Srbima, to je po njima ratno huškanje, narušavanje odnosa sa Hrvatskom i Hrvatima. Znači: ubijanje Srba trebalo je prećutati. Sve dok se ubice ne umore, dok im ne klone ruka.
Beogradski „nezavisni novinari“ (uglavnom sve goli komunistički kadar) tražili su da službeni Beograd, sa svim svojim medijima, događaje u Jugoslaviji početkom devedesetih tretira neutralno, kao da se sve zbiva na Rogu Afrike ili u Južnoj Americi. Može se razumeti da te i takve ljude ne dotiče ono što se događa njihovom narodu. Jednostavno, stvari stoje tako, ali se ne može razumeti zbog čega isti ti novinari, u nameri da opravdaju svoje ponašanje, navode evropske i uopšte svetske medije kao primer profesionalnog odnosa. Niko nikada u savremenoj Evropi nije narušio princip slobodnog novinarstva, okrenutog istini, kao što su to početkom devedesetih, na štetu Srba i Srbije, uradili najpoznatiji i najuticajniji mediji Evrope i Amerike.
Punih deset godina, od kada je „oslobođena“ srpska državna televizija, i dalje se zove „RTS“, odbija svaku pomisao da se istinski i ozbiljno pozabavi položajem Srba u Hrvatskoj, a kada to radi onda je priča svedena na debatnu emisiju u kojoj su na jednoj strani gosti iz Zagreba, neretko Milorad Pupovac, a na drugoj neko od ovih što dolaze iz škole čije je gradivo sažeto u tekstu Izvinjenja UO „RTS“-a.
Nije daleko dan kada će „RTS“ Srbe u Hrvatskoj, sa svim njihovim problemima, tretirati kao Kurde u Turskoj. Neko će reći da je to vreme već stiglo.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top