Istorijski projekat Srebrenica: Srpski prevod autopsijskih izveštaja Haškog tribunala

AUTOPSIJSKI IZVEŠTAJI FORENZIČKIH STRUČNjAKA HAŠKOG TRIBUNALA NA SRPSKOM

Autopsijski izveštaji su glavna i ujedno najslabija karika u dokaznom materijalu u vezi sa događajima u Srebrenici u julu 1995. godine. Bez adekvatnih forenzičkih dokaza da je u Srebrenici bilo streljano 8,000 ratnih zarobljenika, zvanična priča je lišena svoje glavne materijalne potpore.

U delu naše internet prezentacije koji je na engleskom jeziku čitaoci će naći celokupnu izvornu dokumentaciju tužilaštva Haškog tribunala po ovom pitanju. Između 1996. i 2001. godine forenzički stručnjaci Tužilaštva boravili su na širem području Srebrenice i ekshumirali su sve masovne grobnice za koje su smatrali da su u vezi sa pogubljenjima ratnih zarobljenika. Rezultat njihovog rada je 3,568 autopsijskih izveštaja neujednačenog profesionalnog kvaliteta. Pre svega, tu se samo radi o 3,568 «slučajeva,» a ne tela zato što se skoro polovina tih autopsijskih izveštaja odnosi na po nekoliko kostiju ili fragmenata tela koji ne dopuštaju izvlačenje nikakvih forenzički značajnih zaključaka. Ali čak i sa tom ogradom, jasno je da kada su se 2001. godine haški forenzičari, koji su istraživali Srebrenicu, spakovali i krenuli kući oni u svom dosijeu nisu imali ni polovinu od broja «slučajeva» koji su bili potrebni da bi teza o 8,000 žrtava streljanja bila naučno potkrepljena i pravno održiva.

Da potsetimo čitaoce, haški forenzičari su tada predali «štafetu» Institutu za nestala lica BiH Amora Mašovića i Međunarodnoj komisiji za nestala lica [ICMP] koji su nastavili sa prekopavanjem grobnica. Međutim, u radu te dve organizacije postoje bitne razlike u odnosu na prethodnu aktivnost stručnjaka Haškog tužilaštva. Pre svega, veoma je bitna – zapravo ključna – pojedinost  da grobnica za koje bi se moglo predpostaviti da su u vezi sa streljanjem zarobljenika praktično više nije ni bilo. Ljudskih posmrtnih ostataka preostalih iz sukoba 1992. – 1995. bilo je, naravno, na pretek, ali oni su najvećim delom vodili poreklo od borbenih dejstava vezanih za proboj kolone 28. Divizije Armije BiH nakon pada Srebrenice 11. jula, 1995. Međutim, od 2002. godine do danas to uopšte nije obeshrabrilo dve navedene organizacije (Institut za nestala lica BiH i ICMP) da kopaju na jedinim mestima koja su im preostala – putanjom kojom se kolona probijala pod borbom – i da poginule u okviru tih legitimnih borbenih  dejstava lažno prikazuju kao žrtve «streljanja,» pa i «genocida.» Druga bitna pojedinost je da se, za razliku od haških stručnjaka, eksperti ove dve organizacije ne bave sastavljanjem autopsijskih izveštaja, već samo pišu «potvrde o smrti». Razlika je, opet, ključna. Autopsijski izveštaj, ma koliko defektan bio (a mi smo izveštaje haških stručnjaka kritikovali za bezbroj nedostataka, pa smo ih zato i postavili na našu internet prezentaciju da bi svako mogao da se uveri koliko su u celini profesionalno manjkavi) ipak sadrži niz korisnih podataka o stanju posmrtnih ostataka, kao i o načinu, okolnostima i vremenu smrti, što je sa stanovišta pravilno vođene kriminalističke istrage od izuzetnog značaja. Potvrda o smrti, s druge strane, predstavlja puku konstataciju da je neko mrtav koja je lišena svakog forenzičkog konteksta pa je zato neupotrebljiva kao dokaz za imputiranje krivične odgovornosti. Ona može da posluži  porodici pokojnika za obavljanje nekih privatnih administrativnih radnji, ali ništa više od toga.

Mutatis mutandis, to isto – neupotrebljivost kao dokaz u krivičnom procesu – odnosi se i na DNK uparivanja koja se obavljaju u tajanstvenim laboratorijama ICMP u Tuzli. Mada se ovi rezultati lažno prikazuju kao primena poslednje reči naučne tehnologije na rasvetljavanje zločina u Srebrenici, stvar stoji mnogo prozaičnije. DNK uparivanja potpuno su irelevantna za rešavanje pitanja koje je jedino bitno, a to je pitanje krivične odgovornosti. Za utvrđivanje krivične odgovornosti neophodni su pouzdani dokazi o načinu i vremenu smrti. Za razliku od tradicionalnog metoda  propisno sastavljenih autopsijskih izveštaja,  na pitanja te vrste DNK analiza nema nikakav odgovor.

Autopsijski izveštaji koje donosimo u produžetku  prevod su na srpski jednog reprezentativnog dela materijala forenzičkih stručnjaka Haškog tužilaštva koji je u engleskom delu naše internet prezentacije postavljen u celini. Ovaj materijal odnosi se na sadržaj masovnih grobnica Glogova, Hodžići Cesta, Konjević Polje, Kozluk, Nova Kasaba, Ravnice i Zeleni Jadar. Ali čak i u ovako skraćenoj verziji navedenog materijala pada u oči nekoliko važnih pojedinosti koje su karakteristične za celinu. Pre svega, to je – sa stanovišta vođenja propisne kriminalističke istrage i izricanja kredibilnih sudskih presuda – vrlo   bitna činjenica da u velikom broju tih izveštaja, u rubrici «uzrok smrti» koja se nalazi na kraju, stoji da je odgovor na to pitanje «nepoznat» ili «neutvrđen.» Kako se mogu izvlačiti zaključci o nečijoj krivici u slučajevima gde je taj ključni elemenat nerazjašnjen? Da bi čitaocima pomogli da ovaj podatak lakše uoče, mi smo ga svuda gde se pojavljuje istakli tako što smo ga obeležili posebnom bojom.

Pažljivo isčitavanje ovih izveštaja pružiće ne samo stručnom nego  svakom razumnom  čitaocu niz interesantnih uvida koji, kako bi se to na engleskom reklo,  «speak volumes» (mnogo toga govore) o tome šta se u Srebrenici stvarno dogodilo. Da istaknemo samo jednu zaista  važnu pojedinost. Iz velikog broja autopsijskih izveštaja haških stručnjaka jasno je da su pojedinci na koje se odnose morali poginuti od šrapnela, granate i drugih vrsta projektila koji su katakteristični za borbena dejstva, ali se uopšte ne koriste u streljanju. Tu takođe ima jasnih dokaza o korišćenju «high velocity» projektila (projektila velike brzine) za koje smo u našoj monografiji «Dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida» analitički dokazali da može samo da se odnosi na granate koje ispaljuju artiljerijska oruđa, kao što je top Praga, koji je bio široko korišćen protiv žive sile  tokom sukoba u Bosni ali koji se takođe ne koristi prilikom streljanja. Evo primera jednog takvog autopsijskog izveštaja čime je, barem u tom slučaju, mogućnost streljanja ratnog zarobljenika apsolutno isključena:

Masovna grobnica: Ravnice

ERN X0123882

Case No: RV02 164B

Uzrok smrti:

Višestruke povrede metkom velike energije (brzine).

Da budemo potpuno fer, kao što mi uvek jesmo, značajan broj autopsijskih izveštaja sadrži i belešku „ligatura.“ To znači da je ta osoba u trenutku smrti bila vezana, što povlači zaključak da najverovatnije jeste bila streljana kao ratni zarobljenik. Mi to uopšte ne negiramo. Ali sa stanovišta vođenja kredibilnog istražnog postupka i pravilnog tumačenja ekshumiranih podataka važno je istaći raznovrsnost stanja u kojima su, po ovim autopsijskim izveštajima, posmrtni ostaci bili pronađeni. Neki imaju obrazac ranjavanja od metka, neki od artiljerijskih oruđa, za mnoge uzrok smrti nije mogao biti utvrđen dok su mnogi nađeni sa ligaturama, što jasno ukazuje na streljanje. Da su sve osobe u ovim grobnicama bile streljane, kao što se u zvaničnoj verziji događaja tvrdi, ili da je bar velika većina to bila, stanje nađenih posmrtnih ostataka najvećim delom pružalo bi homogenu sliku a preovlađujući obrazac ranjavanja bio bi u skladu sa teorijom o streljanju. Očigledno je da to ovde nije slučaj.

Činjenica da to nije slučaj neuklopiva je u zvaničnu priču. To znači da se nešto mora radikalno izmeniti. Ili se moraju ukinuti neugodne činjenice, što posle našeg ekskluzivnog objavljivanja ovog forenzičkog materijala više nikada neće biti moguće, ili će se morati preinačiti nepravilni zaključci o pravom značenju ovih dokaza. Ti netačni i propagandno obojeni zaključci bili su izvedeni pod uticajem politike, a to je moglo da prođe samo dok ovaj materijal nije bio dostupan javnosti.

Na žalost pobornika neodržive zvanične konstrukcije o događajima u Srebrenici, ona prva mogućnost za njih više ne postoji. Oni su sada ti koji će morati – da se izrazimo nezaboravnim rečima gospođe Nataše Kandić – da  se „suoče sa činjenicama“, ili će biti prisiljeni da se pomire sa neslavnim urušavanjem njihove priče, što se neumitno odvija u svakom slučaju.

Celokupni forensički materijal istražitelja Haškog tribunala koji je preveden na srpski jezik može se pregledati na našoj internet prezentaciji na sledećoj adresi:

http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=24&Itemid=22

Stichting Srebrenica Historical Project

Fond Istorijski projekat Srebrenica

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM

Telefon:

+ 31 64 878 0907 (Holandija)

+ 381 64 403 3612 (Srbija)