Конференција у Латини, Италија: „Далмација: једна заборављена истина“

Латина, Италија, 02. април 2011.

Сала за конференције, Театар „Габриеле Д’Аннунзио“

Књига о злочинима Титових трупа над Италијанима након 8. септембра 1943., представљена у националној Скупштини пре око месец дана, заједно са сведочењима Ајмонеа Финестре, пружа неочекивану историјску слику.

Ко су били Титови партизани одговорни за злочин над Италијанима?

По први пут се истиче да је прво етничко чишћење у Европи почињено 1941. над Србима у Хрватској; Ајмоне Финестра је непосредни сведок тог злочина. Истоветно етничко чишћење, на истом простору и на исти начин почињено је, тек пар година касније, над Италијанима. По сведочењима и по документима који тек сада и невероватном спорошћу излазе на површину, изгледа да су и у овом случају починиоци исти. Наиме (књига-документ Мирослава Самарџића са изворима и архивском грађом „Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, ед. Погледи 2006.), усташе већ концем ’43. схватају да Немци неће добити рат и, на подстицање од стране Титових партизана, масовно прелазе у њихове редове. Уосталом, непријатељи су им остали исти: Срби и Италијани. У редове партизана прелазе чак читави домобрански гарнизони с официрима, прелази и велики број усташких официра. И многи други ратни злочинци су потражили спас у комунистичким редовима, где су оберучке дочекивани и награђивани високим чиновима и функцијама. Ево неколико таквих случајева.

Сулејман Филиповић, један од Павелићевих најближих сарадника и директни учесник у покољу Срба у Босни, прешао је у партизане октобра 1943. да би постао, одмах по завршетку рата, министар у Титовој влади.

Рудолф Петовар, усташки официр командант свих хрватских формација у Херцеговини, прелази партизанима крајем ’43. Партизани га унапредјују у генерала, а после рата – круна свега – проглашавају за Народног хероја!(Примједба уредника: На ову информацију добили смо демант од госпође Тање Петовар )

Ту је и пример усташког потпуковника Фрање Пирца који је, прешавши у редове комуниста унапређен у генерала и одликован Орденом партизанске звезде другог реда. После рата, 1946., постављен је за југословенског амбасадора у Аргентини, где се склонио највећи број усташа на челу са Антом Павелићем. Треба имати на уму да је већ тада комунистичка тајна полиција слала агенте да проналазе и убијају четнике у емиграцији. Међутим, нити један атентат комунисти тамо нису извршили на усташке лидере, па ни на Павелића. Иако се овај озлоглашени усташки вођа, сада у редовима партизана, изјаснио 1948. за Стаљина, па дакле за Информбиро, нити је прогоњен, нити послат на Голи Оток.

Најпознатији је пример преласка у партизане Марка Месића, усташког пуковника у блиском сродству са бившим хрватским председником Стипом Месићем, човеком који је 2001. године одбио Златни орден за војне заслуге који је италијански председник Ћампи доделио последњој италијанској ратној застави града Задра, последњи председник Председништва СФРЈ тужно познат по фрази изговореној у Загребу неколико месеци пред најновији рат на Балкану: „Извршио сам задатак – Југославија више не постоји“. Његов рођени стриц, усташки пуковник Марко Месић, командовао је страшном усташком „Вражјом дивизијом“ и учествовао у опсади Стаљинграда. Руси га заробљавају фебруара 1943. године, а марта 1944. на лични захтев Ј.Б. Тита, овај „црнокошуљашки“ усташки пуковник постављен је за команданта формације сачињене од заробљених Хрвата, касније назване „Прва југословенска народноослободилачка бригада“. Ова ће јединица ујесен 1944. заједно са Стаљиновом војском упасти у Србију и починити велике ратне злочине.

Дакле, анализа нових докумената и истраживање на тему ко су били Титови партизани што су у јаме бацали Италијане је у току и могу се очекивати још многи изненађујући детаљи. Осим тога, постоје документа и сведочења – нажалост појављују се тек у последње време – о стравична 2 сата партизанског терора приликом упада, септембра ’43., у Шибеник. И овде се, као и по осталим далматинским градовима, поновио масакр над Србима, само што су сада масовно убијани и италијански цивили. Досадашња италијанска историографија помиње „необјашњиву крволочну словенску мржњу“ над свим што је италијанско, што је резултирало масакром чак и италијанских свештеника, па наводи и пример Шибеника. Ту „крволочну словенску мржњу“ поменуо је, пре извесног времена, на скупу у Трсту чак и председник Италије, Ђорђо Наполитано. Треба бити историјски поштен и прецизан. Југословени су и Срби, и Хрвати, и Словенци. Хрвати и Словенци никада нису доживелу голготу јама и етничког чишћења попут Срба и Италијана, а Срби су притом били највеће жртве како усташа, тако и партизана. Ако су „Југословени“  крволочно мрзели Италијане и све италијанско, како објаснити бестијални злочин почињен над српским свештеником, протом Константином Крстановићем, баш у Шибенику? Даље истраживање и нове историјске чињенице ће свему овоме дати нове конотације.

Зашто тек сада?

Чланак објављен на целој страници листа Il tempo прошлог 10. марта изазвао је велико интересовање не само у Италији већ и у БиХ, Хрватској и Србији. Интересантни су коментари читалачке публике са балканских простора забележени на страницама он лине. Велики број пита зашто се о масакру над Италијанима тек сада сазнаје, зашто се та страхота досада крила. Наиме, тек у последње време српскохрватска јавност сазнаје да је више хиљада италијанских цивила завршило у крашким јамама, тек сада дознају да је друго по реду етничко чишћење у 20. веку почињено над Италијанима и то након завршетка рата и опет у Хрватској. Тескобно се намеће чињеница о трећем етничком чишћењу пред сам крај прошлог века, по други пут почињеном над Србима у Хрватској. Наравно, ако се чињенице везане за те историјске догађаје наставе да прећуткују и прикривају, ако историја настави да се пише парцијалним чињеницама, постоји опасност да се етничко чишћење на Балкану (и другде) претвори у уобичајен начин решавања политичких проблема. Што је неприхватљиво за мисао и свест сваког цивилизованог друштва.

Фотографије – непобитни докази.

Књига о злочинима над Италијанима доноси потресне фотографије. Многе документују италијанске жртве по Титовим концентрационим логорима и оне побацане у јаме. Последњих 10 фотографија ужаса су сведочанства о српским жртвама, приказују недоклану српску децу коју су италијански војници истргли испод усташког ножа, извучену полуживу из јама. Истичу се, по својој непроцењивој историјској вредности 5 фотографија, непобитни материјални доказ о постојању усташког концентрационог логора на Пагу где су, у само 132 дана пре доласка италијанске војске, усташе побиле преко 8.000 Срба и Јевреја. Италијани су наредили затварање тог логора истог момента када су од НДХ преузели власт. И не само да су логор затворили. Они су злочин и документовали. Исте историјске вредности су и фотографије о злочинима Титових партизана над целим српским породицама, кривим што нису комунистичке. Приказују људе побијене у властитој кући, леже на кухињском поду, по собама, ту је  чак и детенце од својих 7-8 година убијено у креветићу…

Тиме се легитимно намеће питање о улози италијанске војске у периоду 1941-43. у Лици и Далмацији: то су биле трупе окупације или трупе у мировној мисији? Под светлошћу нових докумената и нових сведочења (која нимало нису нова јер већ 70 година леже у италијанским војним и државним архивима), историјски оквир на тему се преокреће. Ту је, на пример, књига израелског професора Менацхема Схелаха „Дуг захвалности – историја односа измедју италијанске војске и Јевреја у Далмацији“, преведено на италијански и штампано у издању Историјског војног архива Генералштаба копнене војске Италије. Књига је непосредно сведочанство о деловању италијанских трупа и војног врха, заслужног за спас 5.000 хрватских Јевреја. Или пак књига Црногорца Васка Костића о италијанском концентрационом логору Преза у Албанији кроз који је прошло више десетина хиљада логораша. У њему је умрла само једна особа и то од старости: човек је имао преко 90 година. Италијанска управа логора присуствовала је сахрани, све са крстом и венцем. Оригинална фотографија сахране, објављена на корицама Костићеве књиге, не тражи коментар, сама говори.И овде су нова историјска истраживања у току.

Закључујем речима које је Ајмоне Финестра изговорио на конференцији у Посланичкој скупштини у Риму 14. фебруара: „Борили смо се до краја и платили велику цену“ и затражио истину прошлости, право на прошлост. Истина припада свима. Зашто да се и даље прећуткује?

Мила Михаjловић