Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Геноцид у Херцеговини: Кад се то звало само истребљење

Датум објаве: понедељак, март 12, 2018
Објављено у Херцеговина
Величина слова: A- A+

koricka-jama_znak

Како су, кад и гдjе убиjани Срби по Херцеговини; прича jе коjу нико више нема право да заборавља и прешућуjе. Фронтал стога отпочиње jош jедан фељтон.

Трагична драма српског народа Херцеговине, започета стварањем „Независне Државе Хрватске“ (10. април 1941. године), учинила jе оваj кршевити краj ареном наjгнусниjих злочина коjе jе запамтила свjетска историjа, али и колиjевком првог масовног устанка против фашистичке тираниjе у поробљеноj Европи.

Оно што су подивљале усташке хорде починиле у прољетним и љетним покољима херцеговачких Срба 1941. године превазилази машту и бестиjалност наjсвирепиjих злочина коjе jе историjа запамтила.

Мушкарци, жене, дjеца и старци убиjани су на наjбрутаниjе начине: спаљивањем на кућном огњишту, ударањем маљевима, полугама и шипкама, печењем на ражњу, дављењем жицом и конопима, бацањем у мрачне поноре и брзе херцеговачке риjеке. Пушчани метак био jе Божиjа благодет.

Током рата 1941.-1945, у Херцеговини jе од усташа, муслимана, Ниjемаца и Италиjана убиjено и бачено у jаме, риjеке и поноре преко 12 000 Срба. До сада jе евидентирано 108 масовних стратишта са око 7 000 жртава усташког геноцида у Херцеговини.

Први талас усташког геноцида над херцеговачким Србима почео jе у ноћи између 31. маjа и 1. jуна 1941. године у Мостару. Група усташких „ловаца на главе“ ухапсила jе петорицу Мостараца, одвела их на обалу Неретве код села Ортиjеш и тамо четворицу звjерски убила, док jе пети заробљени успио да побjегне и спаси живу главу. Сутрадан, 1. jуна, група усташа ухапсила jе у Требињу 60 Срба, од коjих су одмах на бруталан начин убили деветорицу, и то у присуству њихових породица.

Сљедећег jутра по Требињу су освануле плакате коjима се обзнањуjе да ће убудуће усташке власти за jедног убиjеног Хрвата стрељати по 100 Срба. Био jе то знак за почетак геноцида над Србима у Херцеговини.

Невесиње

Првог jуна почела су масовна хапшења и убиjања Срба из Невесиња и околине. Група од око 800 усташа упала jе другог jуна у село Удрежње код Невесиња, побивши при томе 27 српских домаћина.

Шест дана након тога у Невесиње jе стигао главни усташки поглавник за Босну и Херцеговину, Јуре Францетић и издао наређење да се у Невесињу и Гацку побиjе по 20 наjугледниjих талаца. У ноћи између 9 и 10 уна у шупама воjног логора у Невесињу, маљевима, гвозденим шипкама и ножевима масакрирано jе 20 угледних невесињских Срба. Затрпани су у jаму коjу су претходно сами себи ископали.

Гацко

Први талас усташког покушаjа истребљења Срба наjжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повjереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића, похапшени су сви мушкарци из села Корита старости између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. jуна 121 ухапшени бачен jе у 30 метара дубоку jаму „Голубњачу“.

Приjе него што су бачени, над jамом су им маљевима разбиjане главе и вађене очи. Наjстариjа жртва крваве корићке ноћи био jе осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док jе наjмлађи био четранестогодишњи дjечак Коста Глушац, коjи jе jедини храбро пружао отпор зликовцима над jамом.

Међу страдалницима наjвише jе било мjештана из породице Сворцан, те Бjелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулиjа, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан и други. Егезкутори злочина били су прве комшиjе, муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, од коjих мjештани села Корита нису очекивали такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што jе српско.

Они коjи су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за вjежбање гађања. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизниjе учинити. Истог дана у близини jаме убиjено jе и седам мушкараца из породице Миловић, коjи су заjедно сурвани у jаму Голубњачу. Поуздано jе утврђено да jе у ту jаму, из тог краjа, бачено 167 Срба, а петог jуна у исту jаму бачено jе jош 50 људи, чиjа имена нису утврђена jер су дотjерани из других срезова.

Код села Степен на подручjу општине Гацко, усташе су убиле 19 наjугледниjих гатачких Срба из овог села, и њихове лешеве побацали у jаму „Голубњача“. Тачан броj Срба коjи jе у jунским покољима прогутала jама у Коритима, никада се неће утврдити, али jе неколико децениjа касниjе из jаме извађено око 180 лобања и на том мjесту изграђено спомен обиљежjе и капелица.

Послиjе покоља, из богатог села Корита опљачкано jе око 15 000 грла крупне и стине стоке, коjа jе већином подиjељена извршиоцима злочина, усташама и муслиманима из сусjедног села Фазлагића Кула.

Љубиње

Први талас усташког геноцида жестоко jе погодио и ондашњи љубињски срез. У прва три дана jуна дивљи усташки одред од око 500 људи опљачкао jе у Љубињу и околини и све што jе било српско. При пљачкању села убиjено jе 8 Срба коjи су се опирали, а 170 jе ухапшено.

korita-spomenik

Споменик у Коритима

Сви су страдали у jами Капавица, у љубињском краjу, гдjе су бачени након што су звjерски убиjени. Њих су по десеторицу везивали у ред jедним конопом, пред довођење над jаму завезали би им очи да не би могли видjети куд их усташе воде ни шта им спремаjу. Над jамом би првоj троjици из ланца маљевима разбиjали главе, да би та троjица, суновраћаjући се у бездан, повлачили и остале за собом.

У ноћи 13. и 14. jуна љубињске усташе су из котарског затвора изабрале 26 наjугледниjих талаца, масакрирале их и бациле у jаму Пандурица. Међу убиjенима налазио се и свештеник Божидар Шаренац, чиjи се отац прота Шћепан Шаренац 1918. године енергично успротивио свима онима коjи су хтjели да се свете Хрватима и муслиманима због злочина што су их током Првог свjетског рата починили над Србима.

У столачком, чапљинском и коњичком срезу први талас усташких злочина ниjе имао разорне посљедице. У тим краjевима ниjе било много ухапшених ни побиjених Срба. То jе успавало Србе из ових краjева, што ће скупо платити у следећем, другом таласу покоља.

Пише: Радован Паповић

Извор: frontal

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

2 komentara za Геноцид у Херцеговини: Кад се то звало само истребљење

  1. stavre je napisao:

    Morate da pisete, inace ponovice se opet. Da znaju ljudi sta im misle i sa koga imaju posla

  2. Marko je napisao:

    Dušan Bastašić,slažem se sa g.Cvetom,treba to zaboraviti.Važno je danas da imamo za puder i šminku,hranu i mašnicu za kuče,a koga više briga za nečijeg dedu(koji je tih godina doduše bio u cvetu mladosti od 20-30 godina) ili neko dete,od 5-6 godina,koje bi danas imalo 80(a to je priznaćete ipak staračka dob), koji je na najbrutalniji način lišen života jer je bio Srbin(ko mu je kriv).Samo mi ne dirajte kuče,jer ako bi ga neko povredio to mu ne bih nikad oprostila.I naravno treba imati razumevanja za iskazivanje poštovanja prema tim zlikovcima od strane njihovih današnjih potomaka,jer to su ipak njihovi preci,a potomci ubijenih ne treba da „šire mržnju“ iznoseći istinu o stradanju svojih predaka,jer to je bilo davno,čak pre 70 godina.I naravno život nije masakr za one koji nisu doživeli masakr.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top