Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Геноцид без казне

Датум објаве: четвртак, јул 12, 2018
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

pagina

Ђеновљанин Marko Aurelio Rivelli jе, из необjашњивих разлога, слабо познат овдашњоj jавности. Докторирао jе на политичким наукама са тезом „Расна и вjерска политика Независне државе Хрватске 1941-1945″. У Милану 1999. године обjављуjе књигу „L’arcivescovo del genocidio“ (Надбискуп геноцида), посвећену Алоjзу Степинцу кога jе папа Јован Павле II 1998. године у Хрватскоj беатификовао (степеница на путу ка проглашењу за светитеља).

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта 2016.

Књигу jе код нас исте године кад jе издата у Италиjи, обjавила издавачка кућа „Јасен“ из Никшића, у преводу Лазара Мацуре.

Марко Аурелио Ривели 2002. године у Милану обjављуjе и другу књигу, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo“, у коjоj се бави везама Ватикана за време Другог светског рата са нацистима и фашистима.

За књигу „Надбискуп геноцида“ (коjа jе изазвала и велику пажњу jавности у Грчкоj), Ривели консултуjе службене хрватске, ватиканске, немачке, британске, америчке и jугословенске изворе, међу коjима су посебно занимљиви „Дневник“ загребачког надбискупа Алоjзиjа Степинца, хрватски дневни листови и периодични часописи из званичне католичке области из периода 1941-1945, жупни билтени (часописи са стотињак различитих заглавља), документи министарства спољних послова Немачке коjи се односе на извештаjе барона Dijega fon Bergena, амбасадора при Ватикану током Другог светског рата, документа Главног штаба Италиjанске краљевске восjке, документа министарства спољних послова Британиjе од 1922. до 1945. итд ….

„Надбискуп геноцида“, из коjе издваjам неке делове, аутор започиње Сенекином реченицом из „Троjанки“ – „Онаj ко не приjави злочин коjи му jе познат, подржава га“.

Alojzije Stepinac i MarkoneПрве логоре за истребљење у Хрватскоj усташе припремаjу већ од априла и маjа 1941. „Озакоњени“ су 23. новембра 1941, под називом „Логори за интернирање и рад“, jедним посебним декретом-законом коjи су потписали поглавник и министар унтрашњих послова Андриjа Артуковић. Познати као логори расути су по циjелоj териториjи Независне државе Хрватске.

Интернациjу у логоре нису одређивали судови него Усташка надзорна служба, чиjе одлуке су биле коначне: то утврђуjе закон коjи их оснива. У стварности, свако одjељење поглавниковог оружништва има овлашћење да ухапси и интернира било кога у логор. На териториjи хрватске државе активна су 22 логора, али наjвећи дио њих остаће активан кратко вриjеме – онолико колико jе потребно да се изврши етничко-вjерски геноцид. Само два логора – у Јасеновцу и у Староj Градишци – остаће у функциjи до 1945. Биће немогуће утврдити тачан броj жртава коjе су убиjене или страдале од мучења или болести у логорима: све спискове и документарни материjал (у неким логорима ниjе чак ни вођена никаква документациjа о интернирцима) уништиће усташки џелати у бекству.

У почетку jе заповjедник свих логора Миjо Бабић, али његова владавина траjе врло кратко: jуна 1941. Бабића убиjаjу српски партизани. Наслиjедио га jе Вjекослав Лубурић, коjи ће се 9. октобра 1942, за вриjеме jедне свечаности, хвалити да jе „смакао (у логору Јасеновац) више лица него отоманско царство у дугоj окупациjи европских земаља“ (1). Његова сестра, Нада Лубурић, истиче се ефикасношћу коjу показуjе према логорашицама у Староj Градишци (2). Чување логора истребљења повjерено jе специjалном корпусу под називом Усташка надзорна служба.
Чуће се многа сведочења о грозотама коjе су вршене у овим логорима коjи су благо називани логорима за интернациjу и рад: а у поглавниковим логорима смрт jе загарантована, а задаjе се на наjокрутниjи начин.
Начин хапшења, припрема за пут и интернациjа у логоре описани су у извjештаjу коjи Јевреjска заjедница из Мостара подноси команданту италиjанске дивизиjе „Cacciatori delle Alpi“ (Алпски ловци).

 Павелић и блажени Степинац
Павелић и блажени Степинац

„Ноћу су усташе и полициjски органи улазили под оружjем у jевреjске станове, наређуjући свима да се обуку и да одмах пођу с њима, носећи са собом само наjнужниjи прибор. Тако су интерниране циjеле породице, старци и старице, болесници, инвалиди, доjенчад и хендикепирани. Траjало би то од поноћи до зоре, од улице до улице, све док броj тих несрећника не би био довољан за формирање jедног транспорта или док дневна свjетлост не би прекинула ово срамотно дjело. Доведени на перифериjу града у близину жељезничке станице, остаjали су сатима на отвореном, по киши и хладноћи, гладни и жедни, да би касниjе били утоварени у теретне вагоне, 60-70 на сваки вагон, у коjима би били затворени без гриjања , без свjетла и без клозета. Током читавог пута оваj свиjет ниjе добиjао ни хране ни воде, иако су путовали неколико дана. Први такав транспорт за такозвани концентрациони логор био jе увод у стални и систематски прогон Јевреjа. Састоjао се од око 1.000 особа оба пола коjе су спроведене у концентрациони логор Крушчица код Травника.
У Крушчици су смjештени у старе дрвене бараке с рупама на крову и зидовима, коjе нису имале ни подова ни пећи ни просториjа за хигиjену. У тим баракама су бдjели и спавали даноноћно на влажноj земљи, како старци тако и маjке с дjечицом, тако да су се послиjе само недjељу дана jавиле заразне болести од коjих jе неколицина умрла и више стотина обољело.
Послиjе овог првог транспорта услиjедили су нови у размаку од jедне или двиjе недjеље, праћени истим нељудским поступцима и истим неморалним актима у хрватским концентрационим логорима. Понављало се то свакодневно и траjало до краjа прошле године (1941.). Тако се догодило да jе град Сараjево – да се не помињу други градови у Босни – коjи jе приjе ових прогона имао око 8.500 jевреjског становништва, био готово сасвим „очишћен“ од Јевреjа.
Када су допрли први крици ових несрећника у концентрационим логорима, комплетно jевреjско становништво у Сараjеву захватила jе паника. Таква паника узрокована jе монструозношћу насиља, мучења и терора коjи су се одвиjали у концентрационим логорима, а коjе су усташки стражари вршили незамисливом педантношћу и окрутношћу. Бити депортован у неки хрватски концентрациони логор значило jе, и jош увиjек значи, бити осуђен на смрт, али на смрт дугу и постепену због огромних болова и патњи; смрт коjа се очекуjе данима и бесаним ноћима као ослобођење и као милост Божиjа.“

Покатоличавање Срба
Покатоличавање Срба

Први логор истребљења усташе су смjестиле у Даницу код Копривнице, а отворен jе посљедњих дана априла 1941, када су затвори у хрватскоj држави готово препуни. Први конвоj од око 300 интернираца стиже у оваj логор 29. априла; половином маjа у Даници има већ 3.000 логораша. Довозе их затворене у теретним вагонима на коjима пише „покварено воће“. Оваj логор служи било као центар за разврставање за друге логоре било као мjесто за ликвидациjу. У jулу мjесецу броj логораша у Даници достиже 9.000; добиjаjу пола килограма хљеба по групи од 14 логораша. Краjем тог истог jула логор jе затворен: многи логораши су пребачени у друге логоре, а остали су ликвидирани.

Логор Јадовно, смjештен на падинама планине Велебит, први jе усташки логор коjи jе искључиво формиран за истребљење. Активан jе од 22. маjа 1941. када су дошли први логораши коjи су учествовали у његовом подизању: то jе отворен простор ограђен оградом од бодљикаве жице у висини од четири метра. Двиjе бараке, jедна за заповjедништво а друга за стражу, смjештене су ван ограђеног простора. Унутра нема ничега: логораши спаваjу на голоj земљи. Краjем jуна у Јадовно стижу у таласима други хапшеници коjи биваjу одмах ликвидирани: у ритму од 3 до 4 хиљаде дневно интернирце, углавном Србе и Јевреjе, одводе у jедну урвину удаљену пет километара од логора, Шаранову jаму; ту их кољу или убиjаjу маљем, а затим бацаjу у понор. Краjем jула Шаранова jама jе заjедничка гробница за преко 10.000 лешева. Током августа броj оних коjи свакодневно пристижу у Јадовно варира у хиљадама. На таj начин се повећава и ритам смакнућа коjа се сада обављаjу и код jаме Гргин бриjег. Краjем мjесеца логор jе срушен; посљедњих 1.500 логораша стрељано jе на рубу ове двиjе jаме. Међутим, остало их jе jош 150 коjи су добили задатак да доврше рушење логора и да униште све трагове; када су завршили таj посао и они су побиjени на дну провалиjе. Према изворима процjењуjе се да броj покланих и поубиjаних у Јаднову варира између 35 и 75 хиљада.

Усатша поносан на своје дјело
Усатша поносан на своје дјело

Године 1941, 18. маjа у jедном дворцу 25км од Згреба завршава се логор Керестинец у коjи се интернираjу интелектуалци и лица ухапшена у главном граду Хрватске. Стрељања почињу 8. jула, али у ноћи између 13. и 14. jедна група jугословенских партизана продире у логор и покушава да ослободи заробљенике. Ова акциjа пропада: само 14 интернираца успиjева да се спаси, сви други су побиjени. Логор jе распуштен 16. jула.

Други логор кратког траjања jе онаj у Сланом на острву Пагу. Прва група заробљеника ту стиже 25. jуна 1941. За мање од два мjесеца броj покланих пење се на око 10.000. Када италиjанске трупе заузимаjу ово острво 20. августа, налазе читаве гомиле лешева наслагане у jедноj дубокоj jами у предjелу Форнаце. Дана 22. септембра 1941. командир I санитетског вода V корпуса италиjанске воjске, Santo Straci (коjи jе послан у Слано с jедним водом воjника да изврши кремациjу лешева да не би дошло до епидемиjе) подноси шефу Санитета при команди Корпуса, сљедећи извештаj:

Усташе са жртвом
Усташе са жртвом

„Када смо уклонили камење, на неколико центиметара испод земље на свjетло дана изашле су броjне руке, често везане кабловима, ноге босе или са чарапама, главе … По положаjу лешева може се закључити да су заробљеници, везани по двоjе или троjе, наjприjе ископали jаме и да су затим стрељани над истим тим jамама или докраjчени хладним оружjем. Јаме су закопане на брзину док све жртве jош нису биле мртве, а то показуjе трагичан израз лица већине лешева. На неким мjестима, лешеви, набацани без реда jедан на други, формирали су пет или шест слоjева.
Готово сви мушки лешеви имали су везане и ноге и руке. У близини jама нађене су митраљеске чауре, али код већине лешева било jе могуће констатовати смртне ране задате ножем у груди, леђа или врат. Једноj младоj жени сасвим су одрезане доjке. У двиjе jаме нашли смо само лешеве жена и дjеце, а у другима су били помешани мушкарци, жене и дjеца. Успели смо да извадимо и кремирамо 791 леш: 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете између 5 и 15 година, те jедно новорођенче од пет мjесеци. Особа коjа нам jе била водич рекла ми jе да су у великоj већини депортовани бацани у море тако што су били везани за велико камење, а да су многи извршили самоубиство тако што су се сами бацали у море.“

У Ватикану ништа ново - Назингер
У Ватикану ништа ново – Назингер

Око 1.000 српских и jевреjских жена и дjеце, коjи су евакуисани са Пага приjе доласка италиjанске воjске, депортовани су у логор Крушчица у Босни, коjи jе управо припремљен. Бараке немаjу кров, унутра нема лежаjа тако да заробљеници спаваjу у блату. Осим старица, све друге жене, укључуjући и дjевоjчице, сексуално напаствуjу усташки тамничари. Краjем септембра броj логораша пење се на 3.000; затим биваjу премjештени у логоре Лоборград и Јасеновац, а Крушчица бива распуштена.
У логору Лоборград коjи jе припремљен у jедном старом дворцу, затворено jе 1.500 жена и стотињак деце, сви у жалосном стању после мучног боравка у Крушчици. Интерниране жене стрпане су у велике просториjе тврђаве коjе су биле у jезивом хигиjенском стању; епидемиjа тифуса коси многе жртве. Логор jе затворен октобра 1942, а преживjеле логорашице пребачене су у нацистички логор Аушвиц, из коjег се ниjедна неће вратити.

Логор Ђаково завршен jе у децембру 1941, а заповjедник му jе Јозо Матиjевић. У почетку jе ту заточено 1.830 jевреjских жена и дjеце, те педесетак српских девоjчица. Дана 24. фебруара 1942. jедан жељезнички конвоj довози у оваj логор jош 1.200 жена и неколико стотина дjеце. У просториjама бившег млина, коjи се налази у средини логора, нема мjеста за све, тако да многе трпаjу у jедно складиште без прозора и врата у коjем зимска температура стиже до 25 степени испод нуле. Епидемиjа пjегавца односи свакодневно 5-6 жртава; свакоj од жртава ваде се златни зуби приjе покопа. Оброци су минимални; многе жене биваjу убиjане и млаћене, друге биваjу обешчашћене. Свjедок Антун Милер, коjи jе тада имао 10 година, испричаће о jедном свом вршњаку коjи jе био заточен у складиште и коjега jе раскомадао пас нахушкан од стране усташких стражара. Један други преживjели, Јураj Кезић, причаће о мучењу коjем jе подвргнута jедна жена коjа ниjе хтjела да ишчупа златне зубе своjе старе тетке коjа jе умрла од глади. У jулу 1942. логор Ђаково jе распуштен а око 2.400 жена и дjеце пребачено jе у логор Јасеновац.

Ватикан
Ватикан

Стара Градишка jе стара тврђава смjештена на обали Саве. Логор истребљења – углавном намењен женама и дjеци – припремљен jе у jесен 1941. То jе нарочит логор: располаже групом тамничарки, часних сестара, коjе помажу усташким мучитељима (3). Дана 25. априла 1945. трупе Народноослободилачке воjске Југославиjе стићи ће у оваj логор коjи jе распуштен само неколико сати раниjе: осим лешева жртава наћиће само шест преживjелих коjи су били скривени у бунару, три мушкарца и три жене: Анту Беничког, Бранка Јеличића, Зиjада Миџића, Емицу Вагнер, Љубицу Џаjић и Раjку Пивчевић. Биће процењено да jе у Староj Градишци за четири године поклано око 75.000 лица.
Други логори активни су у Лепоглави, Вировитици, Винковцима, Костаjници, Хрватскоj Дубици, Доњем Михољцу, Процидама, Земуну, Горњоj Риjеци, Јастребарском, Славонскоj Пожеги, Сиску. Све су то логори у коjима се одвиjаjу наjсвирепиjа усташка насиља. Али ниjедан од њих не може да се мjери с Јасеновцем, балканским Аушвицем.

(1) Лубурићем се бави jедан извjештаj коjи jе потписао полициjски намjесник њемачке амбасаде у Загребу: „Лубурић jе усташки пуковник из Загреба. Од 1928. до 1941. jе у изгнанству. Оснивач jе и први командант концентрационих логора у Хрватскоj. По његовоj наредби jе до сада ликвидирано 80.000 у Староj Градишки, 120.000 у Јасеновцу и 20.000 у другим логорима. Лубурић jе лично учествовао у покољима: велики jе садиста, нервни болесник, патолошки тип. Веома jе послушан поглавнику и његово поуздано оружjе, спреман на све. Политички jе активан, моторна снага за крваво свођење рачуна у Хрватскоj“.
Послиjе рата, склонивши се у франкистичку Шпаниjу, Лубурић се старао о обjављивању усташког часописа „Дрина“.
(2) „У Староj Градишки био jе свакодневни призор видjети гомиле закланог и унакаженог свиjета. Међу наjкрволочниjим кољачима сjећам се Наде Лубурић. Ноћу се забављала бодући ножем заточенице или их давећи властитим рукама. Даноноћно су бирали нове жртве. Долазили су сатник Стjепан Бошак, усташкиње Нада Лубурић, Маjа Бужон и Божица Обрадовић, вршили су избор и оне коjе су одабрали клали су у jедноj ћелиjи“. (Из свjедочења Паулине Ваjс и Рожике Шинко, коjе су преживеле интернациjу у логору.)
(3) О томе свjедочи, на примjер, Паулина Ваjс, енглеска Јевреjка коjа jе живjела у Хрватскоj и била интернирана у Староj Градишки од 22. децембра 1942. до 15. jула 1943.

Извор: BE92

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top