Fudbal, kolektivno sećanje nacionalna bezbednost

Datum objave: sreda, avgust 1, 2018
Veličina slova: A- A+

Svetsko prvenstvo u fudbalu je završeno.  Najvažnijoj sporednoj stvari na svetu je došao kraj i sigurno ćemo još nekoliko godina pamtiti odličnu igru pojedinih reprezentacija, dobar fudbal, nekoliko lepih golova, klizećih startova i lepih devojaka na tribinama. Tih mesec dana pružilo nam je malo prostora i vremena da svoj mozak odmorimo od svakodnevice i prepustimo se daljinskom upravljaču, pivu i dobroj zabavi s društvom. Nažalost, naša reprezentacija nije prošla u nokaut fazu, ali biće bolje drugi put. Međutim, ono što brine je što nije u pitanju samo nokaut faza, naši momci, Savez i društvo su pali nekoliko ispita, opet smo dobili po ušima i pokazali da nemamo izgrađeno jasno sećanje na svoju prošlost.

Vladimir Banković
Vladimir Banković

Ono što je od samog starta predstavljalo „problem“ je činjenica da su naši momci na prvenstvo, događaj koji mnoge reprezentacije shvataju kao rimski gladijatorski Koloseum gde se za svoj grb i zastavu bore do poslednje kapi znoja i „krvi“, poslati uz pesmu „Pukni zoro“ – kafanski hit koji je napisan 2013. godine za potrebe filma. Nismo ni krenuli u Rusiju a već pevamo o tome kako „vidimo odžak siv i želimo da grlimo grudi naše drage“, pevamo da su „najbolji pali ali eto, mi smo preživeli pa se vratismo“. Najgore od svega što verovatno velika većina fudbalera reprezentacijenema pojma kada je pesma nastala. Grešim, još gore je što to većina stanovništva ne zna. Pa ako smo hteli da budimo patriotizam u narodu, i da pobeđujemo kroz sećanje na prošlost, zar nije bilo pesama iz prošlosti koje zaista govore o žrtvama i herojima? Zar smo zaboravili Marš na Drinu? Mogu da zamislim kako tribine grme u Kalinjingradu, Moskvi ili bilo gde drugde u Rusiji. No, izgleda da to nije u trendu, nije marketinški dobro da se pušta Marš na Drinu i da se s ponosom peva pred ulazak na teren. Ako je trebalo pustiti nešto novo, zašto se ne prisetiti pesme THC – „Igraj i pobedi“ koja je napisana kao podrška našim košarkašima za Svetsko prvenstvo u košarci 2014. godine. Odlična pesma, napisana i urađena iste godine, ali podigla je mase, naježila kožu, podsetila na slavne dane i naterala momke da se bore i pevaju tokom takmičenja. Pali smo ispit,  nismo još ni krenuli, a već smo ljosnuli na pod i pljunuli po sebi.

Onda je nastala „vatreni“ šizofrenija. Hrvatska reprezentacija, je, ruku na srce, igrala jako lep fudbal, i prošla dalje. I ne samo do osmine finala, gledali smo ih u finalu, po skromnom mišljenju, zasluženo. Čestitke na lepoj igri, ali tu se završava svaka priča o Hrvatima i „dobrim komššijama“. Ali ne, naš narod, ponesen osećanjem jugonostalgije i ljubavi prema nekim bivšim vremenima, koja u suštini nisu ni postojala, navijao je zdušno za Hrvate, podržavao, nervirao se i slavio nakon svake pobede. Čast izuzecima, nisu se svi ponadali da će to biti trenutak obnove srpsko – hrvatskoh prijateljstva. Uprkos svemu što su igrači Hrvatske reprezentacije pevali u svlačionici, Srbija je navijala „Bravo, komšije“, „Ajmo, vatreni“ uz reči „ne umem ja da mrzim“. Zapravo, nismo ni shvatili da ljubav i mržnja nisu dijametralno suprotne kategorije, već ljubav i ravnodušnost. Sve što je učinjeno srpskom narodu u prošlosti od strane Hrvata, uz pesme koje su pevane, nakon grupne faze fudbalksog takmičenja palo je u vodu. Nisu više bile bitne i žrtve, ni heroji, ni srbojseci, ni Jure Francetić, ni Ante Pavelić, ni Stari Vukašin, ni logori, ni „Oluja“. Sve je otišlo u drugi plan, ostala je jugonostalgija. U zanosu strasti, ponešeni tim osećanjem, podelili smo se i počeli da se raspravljamo da li treba ili ne treba navijati za „komšije“. U toj raspravi, Hrvati su osvojili drugo mesto, došli na Trg Bana Jelačića i doveli Tompsona da peva sa njima. Pukli su komentari „Nisam za ovu Hrvatsku navijao“, „Razočarani smo“ i tako dalje i tako dalje.

U šta ste razočarani? U to što Hrvati imaju svoju državu i što ne zarezuju 2% to da li smo mi navijali za njih ili ne i što je to tako od rata 90ih? U to što dovode Tompsona na binu? U to što se u Imotskom peva „Evo tore , evo dana?“

Moj slatki narode, zaboravio si da je to jedna jedina Hrvatska koja postoji već 150 godina, možda i duže. Tompson je njihov identitet, ono što ih čini Hrvatima, on peva već 20 godina jedno te isto i mi se i dalje čudimo i razočarani smo. A niko nije primetio hrvatske komentare po srpskim i hrvatskim portalima koji jasno kažu „ne uvlačite nam se, ne trebate nam“, „nemojte navijati za nas“. Jasno nam je stavljeno do znanja da se klonimo i da se ne radujemo mnogo. Ali, eto, jugonostalgija nam je proradila, u pogrešnom trenutku, u pogrešno vreme. Pali smo ispit i zaboravili da na njihovoj teritoriji i dalje leže kosti neidentifikovanihi stradalih Srba iz Drugog svetskog rata i rata 90ih godina i da Hrvati i ne pomišljaju da nam pomognu da ih identifikujemo i sahranimo. Zaboravili smo one crne uniforme, logore, jame pa čak i mašine za pravljenje sapuna od ljudske kože. Sve je otišlo u maglu zarad „bratstva i jedinstva“, ništa nam sveto bilo nije. Mada, to samo pokazuje veličinu našeg naroda i naše kulture koja zna za oprost, milost i mir. Nismo se mi pokazali kao loši ljudi, već kao naivni i neinformisani, možda i nezainteresovani.

Naše kolektivno sećanje je opet zakazalo jer, zapravo, nikada nije u potpunosti ni izgrađeno. I dalje tumaramo, zanosimo se bratstvom i jedinstvom, nekakvom ljubavi između dva naroda. Često naša individualna poznanstva sa pojedinim Hrvaticama i Hrvatima zamagljuju činjenicu da to nije njihov kolektivni identitet koji je izgrađen u borbi protiv Srba i srpske nejači. Tu padamo svaki ispit.

Mogli, smo, eto, da naučimo od njih kako se bori za državu, za grb, za zastavu i za narod. Mogli smo da naučimo šta znači kolektivno sećanje na žrtve i heroje, šta znači naklon onima koji su „pali za nas“. Mogli smo da naučimo, takođe, da pevanje nacionalnih ne širi nikakvu mržnju već jača kolektivni duh, podiže moral i stvara sinergiju među igračima. Mogli smo to i ranije da naučimo, na prethodnim takmičenjima. Nije im ovo prvi put da su takvi. Mogli smo, ali, očigledno nismo već nakon dubokog mraka i magle, bez potrebe smo skinuli gaće pred njima i opet ispali naivni – pukla nam je zora i videli smo odžak siv!

Autor: Vladimir Banković

Vezane vijesti:

Kolektivno sećanje i nacionalna bezbednost | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top