Dužnosnik

U svom članku na svom portalu “Autonomija”, Dinko Gruhonjić, siva eminencija nekakvog “fantomskog” novinarskog udruženja (NDNV), između ostalog, konstatuje i sledeće:

“…A mi ovde, u Srbiji, bez ikakve sumnje svedočimo temeljitoj civilizacijskog propasti jednog društva i jednog naroda.”

I zaista, svaki razuman čovek,  koji posmatra najnovija društvenopolitička zbivanja u Srbiji, teško bi mogao da se ne složi sa gornjim Gruhonjićevom iskazom. Ali, kontekst u kome je ovakva tvrdnja iznesena, nije onakav kako bi većina građana Srbije, kojima je njihova zemlja na srcu, mogla da očekuje.

Naravno, oni koji poznaju Gruhonjićev “novinarski”, NVO politički rad i njegov otvoreno antisrpski diskurs, koji se proteže godinama unazad, dobro znaju na koji način, on plete svoju medijsku mrežu na severu Srbije. Za sav svoj “podzemni rad” u Srbiji, Gruhonjićev NDNV, prema informacijama iz srpskih medija, dobija “apanažu” u desetinama i stotinama hiljada dolara/evra iz različitih izvora iz inostranstva.

Pre nekoliko dana na njegovoj (i Sejdinovićevoj) “Autonomiji” , Dinko je  objavio članak pod dugačkim naslovom “Rehabilitacijom kvislinga iz II svetskog rata otvoren je put za rehabilitaciju zločinaca iz jugoslovenskih ratova”. Odmah pada u oči da se Dinko u samom naslovu razračunava sa “zločincima iz jugoslovenskih ratova”, misleći pritom, kako se iz konteksta može zaključiti, uglavnom na “zločince Srbe”.

Kroz celi članak Gruhonjić napada one koji smatraju da je Haški sud nelegalan i nelegitiman i koji tvrde da Ratko Mladić nije počinio niti naredio bilo kakav zločin. Ništa novo, jer Gruhonjić godinama, pa i decenijama, vidi, maltene, isključivo zločine Srba, ostrvljujući se čak i na decu “koja bi da dovrše koljački posao svojih očeva“. Za njega su Srbi kratkonogi, genetski deformisani, a oni u Republici Srpskoj posebno se diče svojom “svijetlom koljačkom tradicijom“.

Zapravo, da Dinko Gruhonjić živi u nekoj drugoj evropskoj državi, odavno bi, verovatno, bio kažnjen zbog širenja rasne, verske i etničke mržnje. Ali, odnekud, on je “imun” na srpsko zakonodavstvo, Ustav i pravosuđe: tužilaštvo ne sme ni da ga pomene. Njemu je dopušteno ono što se nikada i nigde nikome na belom svetu ne bi moglo dopustiti. Teško je odgovoriti zašto je to tako. Da li zbog toga što je taj čovek dopisnik Dojče velea? Ili zato što je šef agencije Beta za sever Srbije? Možda zato jer ga, tvrde, podržava američka administracija preko NED, USAID ili mu leđa brane i neke druge, kobajagi, NGO organizacije iz Amerike i Evrope? Možda iza njega stoji Otvoreno društvo Džordža Soroša, a time i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić? Leđa mu čuva Rokfeler lično? Zapravo, jednostavnije bi se, čini se, moglo odgovoriti ko od srpskih protivnika ne stoji iza Dinka Gruhonjića, Nedima Sejdinovića i njihovog NDNV i Autonomije?

Inače, ukoliko nekoga zanima, na šta liči to Nezavisno društvo novinara Vojvodine, neka ode na sajt Slobodne Evrope, gde je Nedim pisao svoje dnevne utiske iz Ujedinjenog Kraljevstva, iz kojih se vidi da u NDNV postoje samo njih dvojica – Dinko i Nedim. Naime, za dan 16. septembar 2012. godine, u tom svom Dnevniku, Nedim Sejdinović beleži i sledeće: “Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima.” Dakle, demokratski, nema šta. Postoji li ijedan častan i dostojanstven novinar, koji bi bio spreman da bude član ovakvog diktatorskog novinarskog udruženja, u kojem dva čoveka, u ime Društva, sami pišu (i usaglašavaju) saopštenja za medije?

Etničko čišćenje, kaže Gruhonjić, u stvari je “eufemizam za genocid”. Pa dobro, ako zaista tako misli, zašto onda nikako da se seti stradanja Srba iz Srpske Krajine, koji su temeljno “očišćeni” iz Hrvatske? Da li je tokom vojne akcije “Oluja” počinjen genocid? Kako je moguće da to srpsko stradanje, egzodus biblijskih razmera, za njega nije značajna tema? Dakle, čovek kome je Srbija, izgleda, dala utočište i državljanstvo, takvo “gostoprimstvo” vraća na najgori mogući način: ružeći srpski narod na sva usta, u svakoj prilici i gde god stigne. A Srbi se prave, što je još najčudnije, da takvo njegovo ekstremno-neprijateljsko ponašanje i pisanje ne primećuju.

Pogledajmo kakve sintagme Gruhonjić koristi u opisima srpskih “ratnih zločinaca”. Nikola Šajinović je za njega “krvnik kosovskog rata”, Vladimir Lazarević je “etnički čistač”. I sad, veći je problem što niko u Srbiji ne reaguje na ovakve Gruhonjićeve provokacije, nego sama aktivnost ovog, možda, instaliranog (anti)srpskog glasnogovornika. Kako to da niko Gruhonjića ne priupita, gde su se denule stotine hiljada Srba s Kosova i Metohije? Etničko čišćenje je pojam rezervisan za sve druge etničke skupine, osim za Srbe? Kada se saberu prognani Srbi s područja Srpske Krajine, Hrvatske i oni sa Kosmeta, dolazimo do broja od najmanje 700.000 ljudi, kojima je uništena sva imovina i koji su bez igde ičega morali, pred naletom ustaških i šiptarskih hordi, da beže u Srbiju ili u daleki svet. O hiljadama civila, koji su tada ubijeni bez diskriminacije, samo zato što su Srbi, da i ne govorimo.

Od završetka rata 1999. godine, pa do danas, na Kosovu i Metohiji je ubijeno je na stotine Srba. I za takva silna ubistva, još niko nije odgovarao. Naravno, to Gruhonjića ne zanima, jer njegova uloga se svodi samo na traganje za “koljačima Srbima”, pa čak i za decom, koja, po njemu, jedva čekaju da odrastu pa da nastave tu “koljačku tradiciju”. Da li za njega pucanje iz puškomitraljeza na decu, koja se kupaju u reci predstavlja zločin, ukoliko su ta deca srpska? Uostalom, po njegovoj naopakoj logici, ta deca će sutra porasti i biće gora od svojih očeva i dedova, pa ih stoga, možda, uopšte ne bi trebalo žaliti?

Ovakva pitanja su ovde legitimna, pošto se Gruhonjić, po svemu sudeći, uopšte ne uzjašnjava o zločinima koji su počinjeni nad Srbima. Ni podmetanje eksploziva i ubijanje putnika u autobusu nije problem? Pogađate, zašto? Pobogu, putnici su bili Srbi! Da li je ubijanje golobradih i nemoćnih mladića u vojnoj koloni u Tuzli, za Gruhonjića i Sejdinovića, možda, herojsko delo, isto onako kao što je to za Tuzlake? Uostalom, takvo mučko ubistvo 224 mlada vojnika JNA u Tuzli se slavi kao “Dan pobede”. Da li je Gruhonjić ikada pomenuo ubistvo vojnika JNA 2. i 3. maja 1992, u Sarajevu? Tada je ugašeno preko 40 mladih života, takođe na prevaru, mučkim napadom na kolonu JNA, koja se, po dogovoru, izvlačila iz Sarajeva? Da li je nešto od gore pobrojanog Gruhonjić negde pomenuo? Da li je pomenuo negde Sijekovac i druga mesta u kojima su Srbi ubijani mnogo pre nego što je rat u BiH buknuo? Izgleda da nije. A ako nije – trebalo bi ga pitati, zašto nije?

“Bošnjačka veza” Gruhonjić-Sejdinović, za sada, funkcioniše gotovo perfektno. “Dužnosnici” (termin koji Gruhonjić voli da upotrebljava), Dinko i Nedim su uspeli da se dobro snađu kao “gastarbajteri” u Srbiji. Ostrvili su se na narod i državu u kojoj žive i rade – i još za takav nekorektan posao bivaju izuzetno dobro plaćeni. A zašto ih srpski organi gonjenja zaobilaze, ako se zna, da kada bi bilo koji Srbin (neki inkognito) na Fejsu, Tviteru ili nekoj drugoj društvenoj mreži, napisao, na primer, “da deca u Tuzli jedva čekaju da porastu i dovrše koljački posao, koji su započeli njihovi dedovi i očevi”, istog časa bi po njega došla policija i bio bi mu određen pritvor? Zar u državi Srbiji za sve ne važe isti zakoni?

Autor: D. Gosteljski

Izvor: Koreni.rs