Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Др. Рудолф Хорват: Лика и Крбава

Датум објаве: недеља, децембар 3, 2017
Величина слова: A- A+

Lika-Krbava_County_Map

МАЛА КЊИЖНИЦА МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ

КОЛО ВЛ – СВЕЗАК 31.

Др. РУДОЛФ ХОРВАТ

ЛИКА И КРБАВА ПОВИЈЕСНЕ СЛИКЕ, ЦРТИЦЕ И БИЉЕШКЕ

СВЕЗАК II. ПОСЕБНИ ДИО

ТИСАК „ТИПОГРАФИЈЕ“ Д. Д., ЗАГРЕБ

ЗАГРЕБ 1941

ИЗДАЊЕ МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ

САДРЖАЈ

1. Село Боричевац

2. Бриње

3. Брлог на риjеци Гацки

4. Дабар код Оточца

5. Госпић г. 1834.

6. Школе у Госпићу

7. Водовод у Госпићу

8. Избори нар. заступника у Госпићу

9. Грачац

10. Језеране

11. Комић у Крбави

12. Компоље код Оточца

13. Кореница

14. Косињ горњи и доњи

15. Лапац горњи доњи

16. Лешће код Оточца

17. Ловинац

18. Село Медак

19. Нови код Госпића

20. Трговиште Оточац

21. Избори народних заступника у Оточцу

22. Пазариште

горње и доње

23. Перушић

24. Избори народних заступника у Перушићу

25. Жупа у Перушићу г. 1768.

26. Личко Петровосело

27. Плитвичка jезера

28. Почитељ у Лици

29. Село Прибоj

30. Село Прозор

31. Некадашње цркве у Рибнику

32. Село Синац

33. Грчко-источна црква у Широкоj Кули

34. Удбина

35. Село Врховине

36. Село Заваље

37. Буна у Брувну и Ловинцу г. 1751.

38. Одакле потjече име »Капела« за гору »Гвозд«?

 

III. БИЉЕШКЕ

1. Госпић

2. Раjчић град

3. Планина Пљешивица

4. Село Мекињар

5. Град Зубар

6. Тврђа Фаркашић

7. Риjека Клокот

8. Село Кварте

9. Калуђеровац

10. Село Жељава

11. Цесаров камен

12. Бобинчево село

13. Село Курjак

14. Село Подлапац

15. Село Свети Рок

16. Рушевине Звониграда

17. Билаj код Госпића

18. Село Брушане

19. Широка Кула

20. Новосело код Госпића

21. Лички Осик

22. Мушалук

23. Село Паланка

24. Село Велика Попина

25. Водовод у Клаповици

26. Село Стаjница

27. Село Крижпоље

28. Село Бjелопоље

29. Водовод у Кореници

30. Грчко-источна црква у Госпићу

31. Црква у Смиљану

32. Римокатоличка црква у Бунићу

33. Канижа код Госпића

34. Смиљан

35. Језеро код Швице

36. Село Кривин Пут

37. Жупна црква у Ловинцу

38. Пољепшање римок. цркве у Бунићу

39. Обнова Жупне цркве у Перушићу

40. Поток Ричица

41. Село Ричице

42. Село Вребац

43. Поплава у Крбави

44. Личко Петрово село

45. Госпић

46. Извор риjеке Уне

47. Нови мост код Косиња

48. Јавни бунари и водоспреме

 

II. ПОСЕБНИ ДИО

1. СЕЛО БОРИЧЕВАЦ

На путу из Доњега Лапца у босанску варошицу Кулен-Вакуф налази се овеће католичко село Боричевац. Ту се настанише Хрвати из Ловинца, кад jе таj краj миром у Свиштову (г. 1791.) откинут од тадашње турске Босне и припоjен хрватскоj Краjини.

Хрвати су г. 1801. у Боричевцу саградили цркву рођења блажене дjевице Мариjе. Ту jе г. 1807. основана и посебна римокатоличка жупа, под коjу спадаjу сви римокатолици из Боричевца, Бротње, Ораховца, Срба, те из Горњега и Доњега Лапца. Турци су г. 1809. спалили циjело село Боричевац. Том jе пригодом изгорjела и жупна црква би. дjевице Мариjе, коjа — ради сиромаштва тамошњих житеља — ниjе била посве обновљена jош ни г. 1834.

У самом селу Боричевцу уредила jе Воjна Краjина царински уред, коjи се звао Модрагреда. Ту се плаћала царина (тридесетина) за робу, коjа jе у Краjину уважана из Турске. Близу Боричевца уредила jе Воjна Краjина »раштел«, коjи се звао Лисичjак. Ту се водила трговина између Турака и граничара. Ради тога jе краjишка управа око раштела Лисичjака подигла утврде и у ње ставила своjе шережане (оружнике), да сприjече боj, коjи би могао планути, када се заваде турски и граничарски трговци. Ипак jе такав боj настао 10. травња 1830., када су на раштел Лисичjак ударили броjни Турци. Том се пригодом тако одликовао шережански баса Опачић, да га jе краjишка управа за награду промакнула на част заставника (Фäхнрицха). Близу раштела Лисичjака постоjао jе чардак Алумовац, гдjе су г. 1834. биле рушевине католичке капеле.

На некоj узвисини код Боричевца подигла jе краjишка управа посебну зграду, коjа jе служила као контумац. Ту би неко вриjеме били задржавани путници из Босне, ако jе ондjе била куга, да jе не пренесу у Хрватску. Из те зграде пружао се красан поглед на турску Хрватску, гдjе се видио Кулен-Вакуф, куће турскога капетана Куленовића и дворац Островица, коjи су Турци заузели г. 1521.

У предjелу Цалати била се 22. српња 1737. крвава битка између Турака и граничара. Ту погибоше броjни граничари, међу њима: пуковник Раунацх, капетан Вук Месић и Никола Новачић. Ране jе допао и пуковник Фрањо пл. Топ, кога су прениjели у Удбину, гдjе jе и умро, а покопаше га у Госпићу.

На самоj граници код Боричевца виде се остаци срушенога турскога дворца, коjе народ зове »Мишљенова градина«. Боричевац jе г. 1834. броjио 43 куће с 510 житеља, а године 1857. имао jе 708 житеља, коjи становаху у 51 кући. Сви житељи биjаху римокатолици, изузев 21 г. 1834. и 44 г. 1857., коjи припадаху грчко-источноj парохиjи у Добромселу. Пригодом пописа 31. просинца 1910. имао jе Боричевац 450 становника, од тога 438 римокатоличке, а 12 грчко-источне вjероисповиjести. У Боричевцу jе г. 1875. основана пучка школа. Циjела jе порезна опћина Боричевац г. 1910. броjила 1239 житеља.

 

2. БРИЊЕ

Бриње се налази на гласовитоj Јозефинскоj цести, коjа води из Карловца у Сењ. Та jе цеста грађена г. 1776. до 1779., а име jе добила по цару и краљу Јосипу ИИ. Али Сењ jе већ у средњем виjеку био с Хрватском споjен цестом, коjа jе водила из Сења преко Вратника, Бриња и планине Капеле у Модруш код Огулина. На тоj цести биjаше Бриње важна постаjа, коjа се спомиње у листини од г. 1408.

У Брињу jе од старине господовала обитељ кнезова Франкопана. Први се спомиње Бартол Франкопан, коjи jе у Брињу становао г. 1343. Бартол jе имао два сина: Стjепана и Анжа (Ивана), с коjима jе у Брињу 21. вељаче 1358. издао неку исправу. Кад jе умро Бартол Франкопан, раздиjелише његови синови очевину тако, да jе Анж добио Бриње, а Стjепан Модруш.

Анж се придружио посланицима, коjи су пошли у Францеску, да младоj хрватскоj и угарскоj краљици Мариjи доведу орлеанскога воjводу Лудовика за мужа. Ови се посланици састадоше 15. липња 1385. у Брињу. Анжов син Никола Франкопан, коjи се оженио Дором, кћерком палатина Николе, кнеза Горjанскога, редовито jе са своjом супругом боравио у Брињу. Чини се, да jе управо Никола Франкопан подигао тврђу изнад вароши брињске. Та се тврђа зове »Сокол« или »Соколац«, а први пут се спомиње г. 1411. У тврђи jе саграђена капела, коjа се до данас прилично сачувала. Професор Ђуро Сзабо описуjе ту капелу овако: »Тлоцрт jоj jе наскроз неправилан. Капела има три спрата. Средњи jе спрат права капела; ребра, оквир врата, кружиште прозора и допрозорници изведени су необичном помњом, а све упућуjе на касниjе готско доба. И доња jе просториjа свођена, стриjелница показуjе, да се и ту помишљало на обрану, док jе горњи спрат с овећим отворима удешен лих за обрану. Сва jе капела грађена од камена. Извана jе у знатноj висини кордонски виjенац око циjеле грађевине, а рубови су њени напосе поjачани. У свем jе та капела jединствен споменик градитељства, напосе градитељства Франкопана.« Тому опису додаjем, да се у тоj капели града Сокола налазе грбови кнезова Франкопана и Горjанских. По том наслућуjем, да су капелу градили Никола Франкапан и његова жена Дора Горjански.

Никола jе Франкопан свога наjстариjега сина Анжа г. 1411. заручио с Катарином, кћерком воjводе Ивана Нелипића. Заруке се обавише управо у граду Соколцу изнад Бриња. Ту jе у студеному г. 1412. боравио цар и краљ Сигисмунд као гост Николе Франкопана. Сигисмунд jе волио Николу, кога jе г. 1426. именовао баном Хрватске и Далмациjе. Никола jе бановао све до своjе смрти, коjа га jе снашла 26. липња 1432. Броjни синови његови подиjелише богату очевину г. 1449. Том jе пригодом Бриње (варош и тврђа Сокол) запало Николина сина Бартола, коjи jе умро око г. 1458. Бартолово тиjело сахранише у цркви св. Мариjе, коjа jе jош и данас жупна црква у Брињу.

Бартол jе оставио кћерку Дору и два сина: Анжа и Николу. Дора се удала за крбавскога кнеза Карла, а браћа њена подиjелише очевину тако, да jе Анж добио Бриње, а Никола град Тржац на риjеци Корани. Тада су редовници Аугустинци имали у Брињу своj самостан и цркву св. Мариjе. Тому jе самостану кнез Анж Франкопан г. 1476. даровао неке земље уз увjет, да приор и редовници читаjу мисе за покоjне кнезове Франкопане код жртвеника св. Бартола, коjи жртвеник стоjи усред цркве св. Мариjе над гробом Анжова оца Бартола. Аугустински самостан у Брињу спомиње такођер исправа, коjом г. 1489. о. Петар, приор самостана св. Мариjе, потврђуjе, да jе Мартин Болковац »в помоћ крова те исте црикве« (св. Мариjе) даровао »девет дуката и jеднога вола«.

Кнезови Анж и Бернардин Франкопан одлуче на прољеће г. 1493., да ће заузети град Сењ, коjи jе некада припадао њихову роду, али им га jе г. 1469. отео краљ Матиjа Корвин. Франкопани су опсjедали Сењ, ради чега се на њих оборила краљева воjска, коjу су водили хрватски банови: Иван Бот и Мирко Деренчин. Пред бановима узмакну Франкопани испред Сења, те се заклоне у Бриње. Али банови дођу и пред Бриње, те почну опсjедати тврђу. Пригодом опсаде погибе бан Иван Бот, кога jе убило тане из топа франкопанскога. Када се пак дознало, да су Турци из Босне провалили у Хрватску, помирио се бан Деренчин с Франкопанима, да узмогну сложно бранити домовину.

У хрватски писаноj листини од г. 1493. вели Анж Франкопан, да столуjе »в нашем граду Брињах«. Другом листином, коjу jе издао г. 1495. »в нашем мjести в Брињах«, даруjе Анж Франкопан самостану св. Николе на Гвозду изнад Модруша 3 кметска селишта (сесиjе) у селу Црници. Исти таj кнез другом исправом од г. 1495., коjу jе такођер издао »в нашем граду Брињах«, даруjе самостану св. Спаса код Сења село Мали Прокичци, за коjе вели, да се налази »ва владањи нашем Брињском«. Трећом jе исправом од г. 1496., боравећи »в нашем граду Брињах«, кнез Анж Франкопан »ва владањи и отачастви нашем Брињском« продао »за 150 златих (дуката)« споменутому већ самостану св. Николе на Гвозду »село, ко се зове Мокро« заjедно »са свими сели (селиштима), ча к њим пристоjи«.

Боравећи »в нашем граду в Брињах«, узео jе Кнез Анж Франкопан године 1499. од племића Јурjа Косињскога његов град Косињ у замjену за предjел Захумље, коjи се налазио у брињскоj жупи. Захумље су чинила 4 села: Битораj, Јесен, Селца и Кракар. Анж се обвезао, да ће Јурjу Косињскому помоћи »град« (т. j. утврђени дворац) зидати; поврх тога дат ће му и »хиже (куће) в нашем вароши Брињах, ке су поли (краj) потока«.

Како jе Анжов брат Никола Франкопан умро без потомака, припаде Анжу и град Тржац на риjеци Корани. Анж jе оставио 2 сина: Вука и Крсту. Вук jе баштинио Бриње, а Крсту западе Тржац.

Године 1530. стиже Бриње тешка несрећа. Турци су наиме спалили циjелу варош брињску, коjоj изгорjеше такођер цркве и самостани. Том jе пригодом турска воjска опсjедала и саму тврђу, али jе ниjе могла заузети. Да се Бриње лакше обрани од нових навала турских, предаде Вук Франкопан тврђу године 1537. краjишкоj воjсци, коjу jе у jужноj Хрватскоj уздржавао краљ Фердинанд. Вук jе то учинио на позив краља Фердинанда од 1. свибња 1537. Краjишки су капетани тврђу у Брињу поjачали, а варош под тврђом напучили новим досељеницима. Брињска jе тврђа године 1537. имала посаду од 34 воjника, коjи су мjесечно добивали 108 фор. за своjе уздржавање.

Првим заповjедником Бриња постаде Јураj Гусић, коjи се спомиње године 1542. Гусића jе наслиjедио Фрањо Мудровчић, коjи Брињем управља године 1550.

У попису краjишке воjске од 1. студенога 1551. стоjи забиљежено, да Фрањо Мудровчић добива мjесечну плаћу од 10 форинти и jош 3 форинта за свога слугу Јурjа Гричића. Мудровчићев замjеник биjаше Иван Лацковић, коjи jе мjесечно добивао 8 форинти за себе и 3 фор. за свога слугу Мартина Адамића. Уз њих jе године 1551. посаду у Брињу чинило jош ових 30 воjника: Марко Симичевић, Јураj Обровчанин, поп Гргур, Иван Планчић, Иван Сабљак, Павао Мифчић, Петар Шварц, Мартин Мартинчић, Петар Соић, Микула Кучинић, Јураj Шимонић, Фране Рударић, Петар Влашић, Иван Турковић, Иван Месић, Иван Томашић, Јурић Плашчанин, Лука Корсуновић, Стипан Ловрековић, Перко Влах, Антун Пантоловић, Стипан Цинтановић, Павао Вреjшић, Петар Јанковић, Антун Алманић, Петар од Слуња, Петар од Кладуше, те Урош и Јураj од Огулина. У име плаће за своjе уздржавање (тj. за храну и одиjело) добиваху воjници већином по 3 форинта на мjесец. Само 2 воjника добиваху мjесечно по 5 форинти, а 5 воjника добивало jе по 4 форинта.

Генерал Иван Ленковић саставио jе године 1563. попис краjишких тврђа, коjе треба разорити или воjничком посадом ваљано опскрбити. Међу потоњима спомиње и Бриње. Ленковић вели, да краљ у брињскоj тврђи уздржаjе 40 плаћених воjника, па истиче, да би њихов броj требало подвостручити.

У брињскоj се тврђи године 1577. налазила посада од 40 харамиjа, т. j. плаћених воjника, обучених у хрватско народно одиjело. Тада се предлагало, да краљ у ту тврђу стави jош 20 харамиjа и 50 хусара (коњаника). Приjедлог jе само дjеломице уважен, jер се године 1579. у Брињу налази 1 капетан, 1 заставник и 50 харамиjа; њихова jе плаћа мjесечно износила 197 форинти:, што су имале подмирити Крањска и Корушка. По извjештаjу капетана Гере од године 1586. требало би тврђи у Брињу продати нови кров, а велику дворану у тврђи поподити; таj ће поправак стаjати 350 форинти. Сењски jе капетан Данило Барбо 5. листопада 1600. предложио надвоjводи Фердинанду, да се ради поштанске везе уздржаjе у Брињу 1 коњаник, коjи ће пошту пренашати.

Трошак за уздржавање краjишке посаде у Брињу године 1612. износио jе мjесечно 225 форинти и 30 краjцара. Крањски сталежи (сабор) у Љубљани 20. ожуjка 1613. извjешћуjу надвоjводу Фердинанда, да Бриње »лежи на угодном брежуљку усред лиjепога равнога поља и к тому на ванредно добром приjелазу, услиjед чега jе корисно погранично мjесто, али зграде су (у тврђи) оштећене и готово без ратних потрепштина« (т. j. без оружjа и мунициjе).

На захтjев Млетачке републике отпремљене су године 1618., по установи мадридскога мира из Сења ускочке обитељи у сусjедна источна села. Том се пригодом у Брињу са своjим обитељима настанише ови Ускоћи: воjвода Перица Лучић, Иван Шикан, Вицко Цебарић, Јураj Чавић, Лука Кривољанић, Шимун Негетић, Томе Богданић, Микула Катиновић, Видо Јаjцанић, Јураj Коринић, Грго Лалосовић, Никула Вукановић, Матеj Кулиновић, Богоjе Милаковић, воjвода Јураj Новакинић, Петар Даничић, Иван Влатковић, Јурица Црноjевић, Вид Солдатић, Павал Арменчић, Иван Ровандић, Јурко Мирковић, Стипан Голеновић, Иван Милохнић, Стипан Голеновић, Јурица Миличић, Илиjа Миловчић, Иван Палоцић, Иван Стрисоjевић, Ловре Домазетовић, Лука Врањанин, Штефан Пророковић, Вицко Полестрилић, Андриjа Спаричић, Станиша Петровић, Паван Залопан, Јураj Мервалчић, Штипан Магличић, Петар Шкорић, Вид Родовичевић,, Јураj Хвосовић, Иван Петровић, Петар Лучић, Павле Трубирог, Јураj Балестретић, Мартин Јурчић, Јурица Малагудић, Иван Кришћин, Вуко Јурчић, Јураj Пађан, Иван Отоковић, Јураj Вук Драгишић, Иван Вук Драговић, Мартин Девић, Мате Колонић, Гргур Костренац, Михо Моштардо, Лука Ладимировић, Јурица Дорић, Петар Белохаjић, Микула Пауковић, Вук Луjчић, Мартин Милошовић, Јураj Дехоровић, Никола Мартиновић, Гргур Бановић, Матеш Чентић, Вицко Вук Драговић, Павао Кавчић, Михо Петровић, Вид Диjанковић, Вицко Краповић, Јаков Микулинчић, Јураj Цуритровић, Иван Батаља, Вукобрад Мишловић, Иван Билачић, Тома Карањ, Јураj Париjа, Андриjа Федерић, Андриjа Пожарива, Петар Меyер, Јураj Пужарина и Вид Врдларчић.

Кад jе Вук Франкопан краљу предао тврђу Бриње, добио jе од краљевих повjереника реверс, да ће се Франкопанима вратити тврђа, када се склопи мир с Турцима. Ипак jе краjишка управа у краљево име и надаље задржала Бриње. Сењски капетан Алберт Херберстеин почео се дапаче сматрати и господаром франкопанских земаља између Бриња и Брлога. Он jе тамо године 1638. настанио 12 до 14 влашких обитељи. Против тога устаде кнез Никола Франкопан, бивши хрватски бан. Он се 20. сиjечња 1639. из Босиљева тужи ратному виjећу у Грацу, да Херберстеин намjерава између Бриња и Брлога населити jоште 100 или 200 »влашких кућа«. Херберстеин jе за своjу обрану писао краљу, да су споменуте земље биле пусте, уколико их ниjе обрађивала воjна посада из Бриња и Брлога.

Наскоро се поjавише размирице између Брињама и досељених Влаха у Лучанима. О тому jе сењски капетан Херберстеин 21. липња 1642. извиjестио ратно виjеће у Грацу, коjе jе 28. липња 1642. одредило посебну комисиjу за поравнање Брињана и Влаха. Ипак jе и даље потраjала досеоба Влаха из Турске тако, да jе на земљишту око Бриња године 1697. било 250 хрватских и 130 влашких кућа.

Харамбаша Драгић довео jе године 1679. у Бриње неколико Влаха из Лике. Кад им jе генерал Херберстеин дозволио, да се настане у Брињу, побунише се католици. Како jе генерал Хеберстеин био на страни Влаха, одселило се више брињских католичких обитељи из Бриња у Крањску. Пригодом великога рата с Турцима ударише Брињани године 1688. на турску тврђу Острожац, коjа се налази на Уни, али их jе оданле потиснула jача турска сила.

Када су Турци године 1689. истjерани из Лике и Крбаве, престаде важност брињске тврђе. Већ 25. листопада 1698. пита краљ Леополд ратно виjече у Грацу, не би ли боље било, да се воjна посада из Бриња премjести ближе Лици и Крбави. Много jе Хрвата из Бриња и околишних села преселио поп Марко Месић у Лику и Крбаву.

Бискуп Мартин Браjковић пописуjе године 1700. жупе у jужноj Хрватскоj. У своме попису каже, да jе у Брињу недавно саграђена жупна црква Узашашћа би. дjевице Мариjе. Католички жупник у Брињу живи од десетине, коjу му даjу жупљани. У сусjедном селу Лучанима налази се неколико кућа »шизматика« (православних), коjи имаjу свога пароха.

Године 1701. требало jе jужну Хрватску подиjелити у 2 диjела, jер ће jедним диjелом управљати Воjна Краjина, а другим диjелом нутарњо-аустриjска дворска комора (т. j. царева финанциjска област). Царски су повjереници 6. студенога 1701. предложили, да комори припадну: Сењ, Оточац, Бриње, Брлог, Прозор, Вилић, Дабар и Језеране са циjелом Краjином сjеверно од планине Капеле.

Кад jе принц Хилудбургхаусен године 1764. уредио Горњу (Карловачку) Краjину у 4 пуковниjе, припаде Бриње оточкоj краjишкоj пуковниjи. Раздиоба се промиjенила године 1765., када су од оточке пуковниjе одиjељена и огулинскоj пуковниjи придиjељена мjеста: Бриње, Језеране, Крижпоље, Стаjница, Водотеч, Прокике, Леденице, Крмпоте и Кривипут. Бриње постаде сjедиштем друге краjишке сатниjе, коjу су чинила мjеста: Бриње, Бискупићсело, Гостовопоље, Ивакуша, Летинац, Перковићсело, Подjановац, Раjковићсело, Скалић, Тумићсело, Водотеч, Каменица, Крбавица, Лучани, Плашчица, Прокике, Шкамница и Жуталоква.

У капелици, коjа се налази у некадашњоj брињскоj тврђи, нашао jе Фрас године 1834. два хрватска написа. Први напис гласи: »У име светога Троjства амен. С помоћjом свеца поштованога Бога 1653.« Други jе напис на олтару, а гласи овако: »На 8. децембра лета 1663. би позлаћена ова палла.« — Изнад села Лучана постоjи узвисина, на коjоj се виде рушевине некадашњих тврђа: Старо Бриње и Врлокуп. Фрас мисли, да су те тврђе некада подигли Римљани, а да су их порушили Татари, коjи су године 1242. опустошили Хрватску.

Недалеко брињске тврђе постоjи жупна црква св. Троjства, за коjу Фрас мисли да jе некада била самостанска црква. (Предаjа каже, да су некада у Брињу били редовници Картузиjанци). Брињска jе жупа у 18. виjеку спадала међу наjодличниjе у сењскоj бискупиjи. Зато су њом измjенице управљали каноници сењскога каптола. Осим жупне цркве постоjи у Брињу такођер капелица св. Фабиjана и Себастиjана. На великом подручjу брињске жупе налазе се jош 3 римокатоличке капеле, поименце: капела рођења би. дjевице Мариjе у Каменици, капела св. Стjепана у Корбавици и капела св. Вида у Скамници.

Брињска jе краjишка сатниjа године 1834. броjила 549 кућа и 6091 становника, од тога 3783 римокатоличке, а 2308 грчко-источне вjероисповиjести. На подручjу брињске сатниjе биjаше 6837 jутара ораница, 985 jутара ливада, 387 jутара вртова и воћњака, 3915 jутара пашњака и 7347 jутара шума.

У Брињу jе дворско ратно виjеће — на приjедлог баруна Клеефелда — основало 4. ожуjка 1772. њемачку школу (т. зв. »тривиjалку«), коjа jе године 1802. имала 20 ученика.

Кад jе престала Воjна Краjина, постаде Бриње сjедиштем велике управне опћине. Та jе испрвице спадала под котарску област у Сењу. Настоjањем угледних Брињана издала jе хрватска влада 21. коловоза 1892. наредбу, коjом се управне опћине Бриње и Језеране диjеле од сењскога котара, те се за њих оснива посебна котарска област у Брињу. Мало иза тога — 29. коловоза 1892. — изађе и друга наредба хрватске земаљске владе, коjом се у Брињу оснива посебан кр. котарски суд за подручjе споменутих управних опћина. И котарска област и котарски суд у Брињу почели су уредовати 1. листопада 1892. Брињски jе котар г. 1910. броjио 18.172 житеља, од тога 12.902 католика, 5267 грчко-источне, а 3 жидовске вjере.

Бриње jе године 1857. броjило 181 кућу с 1819 становника, од тога 1798 римокатоличке, а 21 грчко-источне вjероисповиjести. Пригодом пак пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., имало jе Бриње 1095 житеља, од тога 1016 римокатолика а 76 грчко-источњака.

Франкопански »град« у Брињу претворен jе у рушевину. Наjбоље се уз капелицу сачувала главна кула некадашње тврђе. Недалеко села Лучана виде се рушевине друге тврђе, коjу народ зове »Старо Бриње«. Неки мисле, да jе то остатак римске тврђе.

 

3. БРЛОГ НА РИЈЕЦИ ГАЦКИ

Гацка се код Оточца диjели на два рукава. Лиjеви рукав залази у долину Швице, гдjе твори jезеро Швице. Десни пак рукав пролази кроз Оточац те се испод Брлога раставља опет на два мања рукавца; jедан се рукавац руши у поноре код Влашкога поља, а други у поноре код Гусића поља.

Село Брлог има католичку жупну цркву походjења блажене дjевице Мариjе и грчко-источну парохиjалну цркву св. Саве. Католичка jе црква саграђена г. 1706., а жупни двор г. 1770. Некада jе римокатоличкоj жупи припадала и црквица св. Илиjе; али jу порушише г. 1809. Течаjем 19. виjека службоваху у Брлогу католички жупници: Томо Порубић (1800.—1802.), Томо Деjановић (1802.—1810.), Никола Банић (1810.—1831.), Јураj Иванчић (1831.— 1839.), Ловро Хескy (1839.—1840.), Андриjа Коњиковић (1840.—1847.) те Матиjа Пахек, Матика и Антун Луковић.

Грчко-источна jе црква св. Саве у Брлогу саграђена г. 1742., а обновљена jе г. 1773. У Брлогу су као пароси службовали: Мане Пауловић до г. 1772., Андриjа Љуботина до г. 1805., Јован Иванчевић до г. 1823., Петар Љуботина до г. 1830., Марко Поповић до г. 1843., а у другоj половици 19. виjека Симо Лазаић и Илиjа Рапаић.

На броду поврх риjеке Гацке виде се рушевине града Брлога. Не зна се право, тко jе оваj град подигао. Свакако jе Брлог био знаменита тврђава, како то доказуjе округли торањ, цистерне и подземне просториjе. Брлог jе у 16. и 17. виjеку спадао под оточку капетаниjу. Када jе пак била уређена посебна оточка краjишка пуковниjа, онда jе Брлог био сjедиште краjишке сатниjе, те jе капетан становао у тамошњоj тврђи. На другом брду »Краj« стаjао jе у 16. виjеку Гусић-град. Ову су тврђу подигли крбавски кнезови Гусићи, коjи се заклонише у околицу Брлога, када Турци г. 1527. освоjише Лику и Крбаву. Турци су г. 1575. ударали на Гусић-град тако дуго, док се ниjе предала малена посада, коjоj понестаде хране и мунициjе. Тада су Турци запалили и разорили Гусић-град и сусjедни Брлог. Касниjе су Ускоци из Сења обновили и jош jаче утврдили Брлог, у коjи ставише своjу посаду. На обрану Брлога даде Петар Зрински као велики капетан подићи кулу у Дренову кланцу између Брлога и Шкара. Гусић-град ниjе био обновљен, те од њега преостадоше на брду Краjу само развалине градских бедема и порушени зденац.

Под брдом »Коса« близу Брлога виде се jош останци католичке цркве св. Илиjе. Овамо су некада ходочастили римокатолици из циjеле околице. Црква jе г. 1809. порушена, а олтарска слика св. Илиjе пренесена у католичку цркву брлошку. У Гусић-пољу између Брлога и Компоља, гдjе су течаjем 16. и 17. виjека владали кнезови Гусићи, виде се развалине католичке цркве св. Павла. Нешто подаље виде се рушевине некадашњих тврђица: Брдине, Скамнице и Деривола. Ове су тврђице у 16. и 17. виjеку служиле за обрану од Турака. Када су Турци г. 1689. изгубили Лику и Крбаву, престаде важност споменутих тврђица, те су оне напуштене. На путу из Брлога према Сењу опажаjу се трагови некадашње римске цесте. И сам Брлог био jе наставан у римско доба, дапаче jош и приjе, него ли Римљани освоjише таj краj. Од некадашње тврђе у Брлогу види се четверокут с округлом кулом. Много jе боље сачувана кула, коjу jе Петар Зрински подигао у Дренову кланцу. Народ jе тоj кули дао име »Шимшановка«. У опсегу мjери та кула 54 метра. Кула jе саграђена од камена ломљенца, али зидови су различите дебљине. У сачуваном диjелу те куле виде се jош 3 стриjелнице, кроз коjе су бранитељи могли пуцати из пушака на нападаче.

Брлог jе г. 1857. броjио 720 житеља, коjи становаху у 75 кућа. Од становника биjаше 595 грчко-источне, а 125 римокатоличке вjероисповиjести. У Брлогу jе тада већ постоjала пучка школа, коjа jе основана г. 1781., када jе за њу саграђена и школска зграда. Пригодом пописа житељства, коjи jе обављен 31. просинца 1910., броjио jе Брлог 629 становника; међу овима биjаше 387 житеља грчко-источне, а 242 римокатоличке вjероисповиjести. Поврх тога становало jе 135 житеља у »стариjи Брлог«, гдjе jе 6. липња 1903. отворен поштански уред. Мjесто пучке школе имао jе Брлог 11 година (1781.—1792.) тривиjалку.

Развалине тврђе Брлога стоjе на бриjегу, коjи се успиње преко 100 метара над разину риjеке Гацке. На зараванку тога бриjега подигла jе Краjина г. 1840. стан за капетана, коjи jе дотле становао у тврђи. Ову jе кућу воjни ерар г. 1873. (пригодом развоjачења Краjине) предао управноj опћини Брлог, коjа jе ту уредила пучку школу.

Не зна се, тко jе и када ли jе саградио тврђу Брлог. Она се први пут спомиње у исказу од године 1537., гдjе се набраjаjу трошкови за уздржавање воjске у хрватским тврђама. Тада су у брлошкоj тврђи била 3 њемачка воjника; трошак за њихово уздржавање износио jе 10 форинти на мjесец Брлог jе и г. 1551. имао посве незнатну посаду (надстоjника Марка пл. Грича и 3 воjника), а г. 1563. и 1572. има 6 воjника.

Када су Турци г. 1575. заузели и спалили тврђу Брлог, даде jе сењски капетан Гашпар Рааб обновити и у њу ставити 6 хрватских харамиjа. Брлог jе том пригодом добио 3 топа шестфунташа, 6 старих малих топова, 4 топа трифунташа, 2 жељезна мужара, коjима се оглашивао долазак Турака, 30 центи барута и 99 пушака наслоњача.

Ради честих провала турских пропадоше сва села хрватска у околици Брлога. Зато се онамо г. 1609. доселило 150 »Влаха«, коjи ускочише из турскога Рибника у Лици. Ови су Власи имали 150 људи способних за оружjе. Краjишке се области побринуше, да ти Власи добиjу 200 љубљанских »стара« (по 120 млетачких литара) просе за сjетву. У околицу Брлога дођоше и они »Власи«, коjи г. 1611. ускочише из Подлапаче у Крбави. Међу потоњима биjаше 50 људи способних за оружjе. Витезовић у своjоj кроници пише, да jе 100 краjишких коњаника и 200 пjешака г. 1657. потукло код Брлога 6000 Турака, коjе jе водио неки паша.

 

4. ДАБАР КОД ОТОЧЦА

Тик данашњега села Дабра виде се развалине старога франкопанскога града на 692 метра високом брду Вучjаку. Ниjе се тешко успети на ту градину, коjоj садашњи људи   дадоше име »Соколић град«, док се некада звао »Дабар«, а припадао jе т. зв. »Гацкоj жупи«.

Први пут се Дабар спомиње у листини од г. 1449., када синови хрватскога бана Николе Франкопана међу себе подиjелише франкопанска имања. Том jе пригодом кнез Сигисмунд Франкопан добио градове (тврђе): Оточац, Прозор, Дабар и Врховине. Сигисмунд jе умро г. 1465., оставив само удовицу Јелену и 2 кћери: Барбару и Дорицу. Тада jе Дабар запосjео Сигисмундов брат Мартин Франкопан.

Г. 1486. отео jе Франкопанима (Ивану и Анжу) град Дабар и циjелу »Гацку жупу« краљ Матиjа Корвин. Одсада су у Дабру сjедили краљеви каштелани. Међутим jе Дабру наскоро заприjетила погибељ од Турака, коjи су г. 1527. освоjили циjелу Крбаву и запосjели jужни дио Лике. Дабар jе г. 1561. прегледало воjно повjеренство, коjе исказуjе, да би ту тврђу требало jаче утврдити; нарочито би се морала што приjе поправити врата, кровови и куле, у коjе би требало ставити сталну посаду (32 воjника). И генерал Иван Ленковић г. 1563. препоруча краљу Фердинанду, нека поjача тврђу Дабар, у коjу нека се постави барем 6 воjника. У Дабру jе воjну посаду г. 1572. чинило 40 њемачких слуга (плаћеника), коjи су мjесечно добивали 193 форинта.

Нови краљ Максимилиjан повjерио jе бригу за Краjину своме брату Карлу, коjи jе владао у Крањскоj, Штаjерскоj и у Корушкоj. Надвоjвода Карло исказуjе 30. коловоза 1577., да се у граду Дабру налазе: 3 топа, коjи бацаjу жељезне кугле, тешке 6 фунти; надаље 4 топа трифунташа, 6 малених (старих) топова, 2 жељезна мужара, 99 пушака и 30 центи барута. Воjничка посада у Дабру добива оружjе и мунициjу из Сења, а храну из Огулина. Посаду чини 35 харамиjа, т. j. хрватских воjника, коjи у народном одиjелу служе за мjесечну плаћу.

Испрвице jе Дабар спадао под краjишку капетаниjу у Сењу. Г. 1578. дође под слуњску капетаниjу. Одсада су воjну посаду у Дабру чинили 1 капетан, 1 »воjвода« и 20 харамиjа. Капетан jе добивао мjесечно 20 форинти, а »воjвода« и харамиjе заjедно 177 форинти. С том су плаћом морали себе хранити, облачити и обувати. У Дабру jе г. 1581. заповиjедао капетан Андриjа Тадиоловић, кога jе г. 1586. наслиjедио његов син Никола.

Течаjем 16. и 17. виjека прелазило jе из Турске у Хрватску много Ускока и Влаха. Тако jе и под град Дабар г. 1672. дошло 90 влашких обитељи. Њима jе тадашњи карловачки генерал Јосип гроф Херберстеин дао и земље у Великом Глибодолу, коjе су дотле држали Брињани.

Важност тврђе Дабра престаде г. 1689., када jе поп Марко Месић истjерао Турке из Лике и Крбаве. Како се престало уздржавати кровове на зградама и кулама, почео се Дабар претварати у рушевину. Зато се већ г. 1773. у службеном исказу старих тврђа спомиње Дабар као »посве пропали град«.

Док jе зуб времена рушио стару тврђу, дотле се под њом развиjало село Дабар. Пригодом пописа г. 1857. броjио jе Дабар 131 кућу, у коjоj становаху 1904 житеља, од тога 1157 грчко-источних, а 747 римокатолика. За грчко-источне житеље биjаше у Дабру парохиjална црква св. Јеремиjе, а за римокатолике жупна црква св. Михаља арканђела. (Дабар jе од г. 1730. имао посебнога капелана, а г. 1807. постаде и самосталном католичком жупом.) Дабар jе г. 1857. имао и пучку школу, коjа jе утемељена г. 1835. У погледу управе спадао jе Дабар под краjишку сатниjу у Шкарама. Пригодом пописа г. 1910. броjио jе Дабар 2394 житеља, од тога 1235 грчко-источне, а 1159 римокатоличке вjероисповиjести. Тада се већ разликовало само село Дабар са 144 житеља (116 римокатолика и 28 грчко-источних) од околишних села и заселака (Антици, Бобици, Луг, Љуштине, Крзнарици, Забарjа, Запоље и Живица).

 

5. ГОСПИЋ ГОДИНЕ 1834.

Фрањо Јулиjе Фрас биjаше равнатељ свих школа у т. зв. карловачкоj Краjини, коjу су чиниле 4 пуковниjе: личка, оточка, огулинска и слуњска. Фрас jе г. 1834. написао књигу: »Воллстäндиге Топограпхие дер Карлстäдтер Милитаиргрензе ин Кроатиен«. То jе дjело било двапут штампано (г. 1835. и 1850.), а имаде jош и данас своjу вриjедност. Фрас jе наиме топографски и статистички описао сва мjеста, коjа су г. 1834. била настањена; поврх тога износи све, што знаде о њиховоj прошлости; напосе пак описуjе рушевине старих тврђа и зграда, а доноси и написе, коjи се налазе на зградама. Фрас jе то дjело израдио на темељу властитог опажања, а послужио се и поузданим изворима за прошлост тих мjеста. Овдjе ћемо приопћити извадак из Фрасова описа Госпића од г. 1834.

Трговиште Госпић броjи 184 куће, у коjима стануjе 1050 житеља, од тога 934 римокатоличке, а 116 грчко-источне вjероисповиjести. Госпић jе поштанска постаjа на цести, коjа води из Хрватске у Далмациjу. Трговиште се налази на потоку Новчићи, коjи иза кратког тиjека испод Госпића утjече у риjеку Лику. Госпић има 444 jутра оранице, 71 jутро ливаде, 90 jутара вртова и воћњака, 66 jутара пашњака и 74 неплоднога земљишта.

У Госпићу jе сjедиште генерала бригадира, коjи заповиjеда личкоj и оточкоj краjишкоj пуковниjи; за њега jе г. 1767. саграђена зграда, у коjоj се уз његов стан налазе и бригадни уреди. Госпић jе штопско мjесто личке пуковниjе; зато jе ту г. 1798. саграђен стан за пуковника личке пуковниjе. Напосе су г. 1768. саграђене куће, у коjима стануjу маjор и пуковниjски лиjечник.

Од школа има Госпић: ц. кр. дjечачку главну школу, дjевоjачку школу и т. зв. математичку школу за питомце Воjне Краjине. Уз православну парохиjалну цркву св. Ђурђа постоjи лиjепа римокатоличка жупна црква, коjа jе саграђена г. 1781. Католичка црква има 3 звона, од коjих jе наjвеће тешко 750 фунти, средње 504 фунта, а наjмање 212 фунти. Прва 2 звона лиjевана су г. 1822. у Загребу; зато jе на њима латински напис: »Фуса Заграбиае пер Антониум Сцхифрер 1822«. Треће звоно дадоше г. 1760. у Љубљани лиjевати часници личке пуковниjе, коjи се сретно вратише из рата.

На потоку Новчићи подигнут jе г. 1804. мост, коjи jе дуг 49 хвати. Тамо jе краjишки ерар г. 1799. уредио такођер млин и пилану; али то одстранише Францези, коjи су у Госпићу владали од г. 1809. до г. 1813. Наводно су Францези порушили млин и пилану зато, што jе вода из потока Новчиће поплавила околишне ливаде и поља, а замуљила бунаре.

 

6. ШКОЛЕ У ГОСПИЋУ

Кад jе у Госпићу основано сjедиште краjишке личке пуковниjе, вjероjатно jе одмах основана и пучка школа. Ова jе наскоро претворена у т. зв. тривиjалку, коjа у Госпићу постоjи већ г. 1766. Тривиjалке jе уздржавало дворско ратно виjеће; зато jе на тоj школи био њемачки наставни jезик. Тривиjалку су полазили само дjечаци, jер jе за дjевоjчице основана посебна дjевоjачка школа, коjа се у Госпићу налазила већ г. 1764.

Г. 1775. (мjесеца свибња) дошао jе у Госпић цар Јосип ИИ. Брзо иза тога претворена jе госпићка тривиjалка у »главну школу« (Хауптсцхуле), коjа се звала такођер »нормалка«. Први пут се нормалка спомиње у Госпићу г. 1779. Нормалке су у Воjноj Краjини осниване само у »штопским мjестима«, а уздржавало их jе дворско ратно виjеће. Сви предмети предаваху се у нормалкама њемачким jезиком. Нормалка jе у Госпићу г. 1802. имала 46 ученика, док jе дjевоjачку пучку школу исте године полазило 18 ученица.

Воjна се управа бринула, да Краjина добиjе ваљане подчаснике. За њихово су образовање отворене т. зв. математичке школе у сjедиштима свих краjишких пуковниjа. Таква се математичка школа спомиње у Госпићу први пут г. 1823. Мjесто математичке основаше касниjе у Госпићу пуковниjску Школу. То jе заправо био одгоjни завод, у коме су млади Личани 3 године учили разне предмете, а уз то пливање и мачевање. Из пуковниjске jе школе добила Лика изврсне подчаснике, од коjих су многи постали касниjе и краjишки часници. Пуковниjска jе школа у Госпићу постоjала г. 1858. Иза тога jе та школа премjештена из Госпића у Оточац.

Лички jе пуковник Адолф пл. Берманн 8. просинца 1859. предложио воjном министарству у Бечу, да се уз нормалку у Госпићу оснуjе мала реалка са 2 разреда; трошкови за уздржавање такве школе подмириват ће се дохоцима саме пуковниjе. Краљ jе 6. вељаче 1860. дозволио, да се у Госпићу отвори дворазредна реалка. Управу тога завода преузео jе 1. листопада 1860. Јосип Wелко, коjи биjаше учитељ реалке у Панчеву, а сада постаде мjесни школски равнатељ (Локалсцхулендиректор) у Госпићу. Првим пак учитељем госпићке реалке постаде Фрањо Во-допивец, учитељ реалке у Горици.

Господарство jе било на реалкама по тадашњоj научноj основи обвезатан предмет, коjи се у сваком разреду предавао 2 сата на тjедан. Да се госпићки реалци и практично упуте у господарство, одредило jе 27. ожуjка 1862. заповjедништво личке пуковниjе, да се за обуку у воћарству употриjеби врт код школске зграде, коjи jе дотада уживао надучитељ нормалке. За таj врт, коjи jе запремао само 500 четворних хвати, набавило jе пуковниjско заповjедништво 600 младих воћака, и то по 200 комада jабука, трешања и крушака.

Тадашње су потпуне (велике) реалке имале само 6 разреда. Личани замолише краља, нека дозволи, да се дворазредноj реалци у Госпићу дода jош трећи разред, како би добила обиљежjе праве мале реалке. Краљ се тоj жељи одазвао 12. свибња 1862. Тако jе 1. листопада 1862. у Госпићу отворен трећи разред, како jе 1. листопада 1860. био отворен први, а 1. листопада 1861. други разред. Наравно, да се услиjед тога морао повећати и броj учитеља госпићке реалке. Уз Wелка и Водопивца придошао jе г. 1861. Иван Балашко, а г. 1862. Иван Јамнички и Јосип Wиттассек.

У први разред госпићке реалке г. 1860. уписана су 23 ученика, од тога 13 римокатоличке, а 10 грчко-источне вjероисповиjести, 1861. године 27 (од тога 17 рк. и 10 грч.), а 1862. године 19 (од тога 13 рк. и 6 грч.). У други jе разред г. 1861. прешло 15 ученика, а 1862. г. 14, док jе у трећи разред г. 1862. ступило само 8 ученика. У име примарине плаћало се на почетку школске године 2 форинта и 10 новчића, а у име школарине 5 форинти за циjелу годину. Од примарине и школарине биjаху опроштени синови таквих граничара, коjи су имали обвезу, да служе у воjсци.

За школска се учила бринуло ц. к. воjно главно заповjедништво у Загребу, гдjе се водила управа циjелога териториjа Воjне Краjине. Оданле су одмах на jесен године 1860. у Госпић послана наjпотребниjа учила, поименце: телуриум, земљовидне карте и разни примjерци за обуку у просторучном рисању. Главно jе заповjедништво течаjем године 1861. жртвовало знатне своте за госпићку реалку. Тако jе 31. сиjечња дозначило 597 форинти 86 новчића за набаву школских потрепштина; 21. липња 244 форинти 78 новчића за набаву потребних учила код обуке у физици и у геометриjи; напокон 16. руjна jош 1258 форинти 38 новчића за набаву осталих потрепштина. Слично се радило и године 1862., када су збирке учила госпићке реалке знатно попуњене; уз то jе за кемиjски лабораториj установљен годишњи паушал од 40 форинти.

Испрвице су реалку у Госпићу полазили само дjечаци. Како нигдjе на териториjу Воjне Краjине ниjесу постоjале више дjевоjачке школе, замолише Личани, да се њиховим кћерима омогући виша наобразба поласком реалке у Госпићу. И та jе жеља услишана, те су на jесен године 1864. у први разред госпићке реалке примљене и прве ученице. Тиме се повећао броj ђака госпићке реалке, што jе осигурало и њено право на опстанак.

Кад jе пуковник Берманн године 1859. предложио, да се у Госпићу оснуjе дворазредна реалка, упозорио jе краjишку управу, да би се просториjе за реалку и за нормалку уз незнатну адаптациjу могле наћи у некадашњем пространом генералском стану. У тоj се згради госпићка реалка налазила 9 година; њезин jе управитељ — као »мjесни школски равнатељ« у Госпићу — подjедно управљао и нормалком, с коjом jе тако била повезана реалка.

Одлуком ц. кр. воjнога министарства од 14. вељаче 1868. повjерена jе управа пучких школа у Краjини дотичним надучитељима мjесто т. зв. »мjесним школским равнатељима«. Тако jе престао и Wелков уплив на госпићку нормалку. Wелко jе добио наслов »равнатељ мале реалке у Госпићу«, коjа jе (посве одиjељена од нормалке) постала самосталан завод. У српњу године 1868. инспицирао jе госпићку реалку каноник Стjепан Сабљак, коjи биjаше ц. кр. школски надзорник за све пучке и средње школе на териториjу Воjне Краjине.

Тада се већ у Госпићу градила велика двокатница за самосталну малу реалку. За грађу jе употребљен тесани камен. Градња и унутарње уређење ове зграде стаjало jе 60.000 форинти. Зграда jе довршена у просинцу године 1869., када се у њу уселила мала реалка.

На госпићкоj реалци биjаше испрвице њемачки наставни jезик; само вjеронаук и повиjест предавану се хрватским jезиком. Краљ jе 16. вељаче 1868. прогласио хрватски jезик равноправним њемачком jезику на свим реалкама и гимназиjама у Краjини. Одсада су дакле учитељи мале реалке у Госпићу смjели по вољи предавати хрватски или њемачки. Жалибоже биjаху тада на томе заводу само два учитеља вjешта хрватскому jезику.

Велике су реалке имале 6 разреда све до године 1871. Тада jе броj разреда повишен од 6 на 7, и то тако, да ће нижа реалка добити 4 мjесто дотадашња 3 разреда. То повишење ниjе било могуће провести одмах и на госпићкоj реалци ради помањкања способних учитељских сила. Зато jе у Госпићу четврти разред реалке отворен тек 1. листопада 1872. Равнатељем jе тада био Иван Балашко, jер jе Wелко 29. руjна 1871. премjештен у Петрињу за равнатеља тамошње препарандиjе (учитељске школе).

Госпићка jе реална гимназиjе концем школске године 1872./3. имала 88 ученика, од тога 35 у првом, 30 у другом, 13 у трећем, а 10 у четвртом разреду. Уз обвезатне предмете учили су ђаци почевши од године 1868. необвезатно пjевање и гомбање, а од године 1872. и талиjански jезик. Вjеронаук су испрвице подучавали госпићки римокатолички жупник и источно-православни парох, коjи су за таj посао добивали годишњу награду. Тек 12. липња 1877. дозволио jе краљ, да се на малоj реалци у Госпићу оснуjу учитељска мjеста за римокатоличкога и источно-православнога вjероучитеља.

Многи су Личани вољели слати своjе синове у сењску и риjечку гимназиjу, него ли у госпићку реалку. Наскоро се у Лици готово опћенито поjавила жеља, да Госпић добиjе гимназиjу мjесто реалке. То jе знао и загребачки воjни заповjедник фелдзеугмеистер Фрањо барун Филиповић, коjи jе мjесто Антуна Моллинариjа преузео управу Краjине. Као рођен Личанин хтjеде Филиповић помоћи своjим земљацима. Зато jе од краља исходио 9. коловоза 1878. дозволу, да се мала госпићка реалка суставно преобрази у велику гимназиjу с 8 разреда.

Ова jе виjест силно развеселила све Личане. Филиповић jе 26. коловоза 1878. одредио, да се 1. листопада 1878. у Госпићу отвори први разред гимназиjе мjесто реалке. У таj се разред уписало 65 ученика, док jе прошле jесени (1877.) први разред реалке имао саимо 31 ђака. Одсада се сваке jесени отварао нови даљњи разред гимназиjе мjесто реалке. Посљедњи су реалци оставили Госпић концем липња године 1881. Тако jе Госпић добио чисту гимназиjу, коjом jе од 25. руjна привремено управљао професор Иван Пакоста, а од 24. руjна 1880. професор Мартин Сенековић. На jесен године 1881. отворен jе пети разред гимназиjе, а затим редомице остали виши гимназиjски разреди. Први се испит зрелости (матура) полагао у српњу године 1886. К тому jе испиту приступило 15. кандидата.

Наскоро се опазило, да Лика има бистроумних младића, коjи су жељни науке, али немаjу средстава за школовање. Зато jе jош године 1869. у Госпићу основано »Друштво за потпору сиромашних и вриjедних ученика ц. кр. мале реалке у Госпићу«. То jе друштво године 1879. претворено у »Друштво за потпору сиромашних гимназиjалаца«. Ђаковачки jе бискуп Јосип Јураj Строссмаyер године 1880. госпићкоj гимназиjи даровао 5000 форинти као закладу, из коjе ће се подупирати сиромашни гимназиjалци. Ратно jе министарство 30. студенога 1860. дозволило, да се сиромашним ученицима госпићке реалке могу подиjелити 2 од оних 6 стипендиjа по 63 форинта, што их jе 21. ожуjка 1838. утемељило дворско ратно виjеће. Заповиjедаjући jе генерал Фрањо барун Филиповић 17. студенога 1878. дозначио 400 форинти за набаву књига и зимског одиjела сиромашним и марљивим гимназиjалцима у Госпићу. Исти jе генерал Филиповић склонуо краља, да 5. сиjечња 1880. дозволи 12 стипендиjа по 100 форинти на годину за сиромашне и особито марљиве ученике госпићке гимназиjе. Напокон jе др. Изидор Кршњави, као одjелни предстоjник хрватске земаљске владе за богоштовље и наставу, године 1893. у Госпићу основао интернат, у коjи се примаху сиромашни и марљиви гимназиjалци.

Интернат jе године 1893. смjештен у просториjе дjечачке пучке школе. Касниjе се у Госпићу за интернат саградила посебна лиjепа кућа на повишеном мjесту, преко пута школскога врта. Жалибоже одржао се интернат у Госпићу jедва 7 година. Ради недостатне новчане припомоћи затворен jе госпићки интернат већ године 1900., када се у његову зграду уселила жупаниjска област. Ипак jе тадашња хрватска земаљска влада одредила, да сви бивши интернисти добиваjу годишњу потпору од 200 круна дотле, док не сврше гимназиjске науке.

Хрватска jе земаљска влада одредила 12. липња 1885., да се у Госпићу отвори виша дjевоjачка школа. Исте jе године 1885. у Госпићу основана школа за плетење кошара и за дрворезбарство. За трговачке и обртничке шегрте основана jе у Госпићу године 1886. шегртска школа. Одлуком повjереништва за просвjету и вjере у Загребу од 18. коловоза 1919. утемељена jе у Госпићу учитељска школа, коjоj постаде првим равнатељем др. Анте Цивидини. У школу се одмах уписаше 93 ђака (од тога 25 мушких и 68 женских). Течаjем школске године придођоше jош 32. Тако jе у сва 4 разреда уписано 125 ђака (44 приправника и 81 приправница). Првому испиту зрелости, коjи jе одржан од 23. до 26. липња 1920., подвргао се 21 кандидат.

 

7. ВОДОВОД У ГОСПИЋУ

Госпић jе већ одавна желио водовод.

Први пут се несташица довољне, здраве и питке воде у Госпићу показала године 1876. То биjаше посљедица начина, коjим су течаjем 19. виjека похаране шуме на сусjедним планинама (Љубово и Вребачка Стаза). Села на подножjу тих планина, окренута према Госпићу, биjаху некада богата на врелима, а сада оскудиjеваjу водом. У самом jе Госпићу било 5 jавних бунара, али се кемичком анализом установило, да у бунаре продире нечистоћа из дворишта и захода, услиjед чега се окужуjе вода. (Тако се године 1880. морао затворити бунар, коjи jе године 1877. ископан у дворишту тада грађене госпићке казнионе). Уз бунаре имао jе Госпић и 3 извора воде, али тик потока Новчиће. Чим jе Новчића набуjала, одмах jе замуљила и та 3 врела, у коjима се никако ниjе могла подигнути разина воде. Испрвице се намjеравало кратким водоводом у Госпић довести воду из коjега врела у непосредноj околици. При тому се помишљало на извор у гаjу Јасиковцу; затим на извор Јоховац, коjи се налази уз цесту према Смиљану; напокон и на врело Велики Липовац код Госпића. Прва су 2 извора удаљена од Госпића 3 километра, а треће врело jедва 1300 метара. Мjерењем се установило, да сва 3 извора леже прениско за изградњу водовода. (Велики Липовац лежи дапаче 4 метра ниже од тла пред католичком црквом у Госпићу). Уз то се опазило, да ти извори у љетно доба тако ослабе, да сви заjедно даjу само 1 литру у секунди, што jе премало за опскрбу Госпића. С истога jе разлога напуштена комбинациjа, да Госпић добиjе воду из 10 километара удаљеног Дукина врела у Трновцу, jер се мjерењем год. 1885.—1887. установило, да љети не даjе ни 1 литру воде у секунди.

Ради положаjа врела »Кошна вода« испод Велебита ниjе требало градити посебну кућицу (т. зв. Брунненхаус), него се врело jедноставно обзидало и тако ухватила његова вода. Врело jе тако jако, да jе и по наjвећоj суши давало толико воде, колико jе потребито, да вода тjера jедноставан млин (т. зв. кашикар). Мjерењем његове издашности године 1889. установило се, да врело »Кошна вода« на прољеће даjе 40 литара воде у jедноj секунди, а у сухо љетно доба 25 литара. То jе посве довољно за Госпић, коjи треба у jедноj секунди 7 литара, ако се узме, да има 6000 становника и да сваки становник даномице троши по 100 литара воде.

На позив хрватске земаљске владе израдио jе инжинир Јосип Цхвáла године 1891. проjект за изградњу госпићкога водовода из врела »Шквадре« код Брушана. То jе врело 11 и по километара удаљено од Госпића, а даjе 35 до 40 литара воде у секунди за вриjеме наjвеће суше, како jе то установљено точним опажањем. Врело Шквадре лежи 30 метара више, него ли jе разина трговишта Госпића; вода би дакле текла од врела у Госпић услиjед властитога притиска своjе тежине. Цхвáла jе прорачунао, да би трошкови изградње тога водовода стаjали 155.000 форинти. Поврх тога требало би 3000 форинти дати за извлазбу потребитога земљишта, а 17.000 форинти у име одштете за млинове, коjи су тjерани водом из врела Шквадре.

Ипак се бан Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy не хтjеде одлучити за таj Цхвáлин проjект. Он jе напротив прихватио други проjект, по кому ће Госпић добити воду из врела »Кошна вода«, коjе се налази 13 и по километара удаљено од Госпића. То врело даjе у секунди и љети 25 литара воде, а диже се 80 метара над Госпићем. За изведбу водовода из тога врела израдио jе основу инжинир Фреудентхал из Беча. По његову суду стаjат ће водовод 152.000 форинти.

Врело »Кошна вода« налази се у ускоj увалици на обронку брда Козjака, а састоjи се од многоброjних водених жила, коjе дjеломице извиру постранце, а дjеломице вертикално, те се у дуљини од 50 метара сакупљаjу у кориту споменуте увалице. Вода jе у томе врелу посвема чиста, бистра и проста од животиња, док jе врело »Шквадре« понешто баровито, а своjим положаjем пружа заклоништа разним животињама. Уз ову има врело »Кошна вода« jош и другу предност пред врелом »Шквадре«. Оно се наиме налази за 50 метара више од врела »Шквадре«, а 80 метара изнад Госпића. Тиме jе омогућена неограничена раздиоба и упораба воде у Госпићу, гдjе се не би водовод могао увести у куће, да се узела вода из врела »Шквадре«. Услиjед jакога тлака може се дапаче водовод из врела »Кошна вода« употриjебити за непосредно гашење ватре и за полиjевање улица у Госпићу.

Резервоар за госпићки водовод налази се на обронку бриjега Оштре, те jе за 35 метара нижи од самога врела »Кошна вода«. Резервоар се састоjи од 2 коморе, од коjих свака садржаjе по 300 кубичних метара (т. j. 3000 хектолитара) воде. Приjелаз преко потока Богданице у Канижи код Госпића заснован jе код дрвенога моста, али посебним аквадуктом од дрва, коjи почива на посебним ступовима. За приjелаз преко потока Новчиће у Госпићу употребљен jе свођени мост, а циjеви су проведене кроз сводове моста.

Циjеви су положене у водоводни jарак, коjи jе у Госпићу дубок 160, а изван Госпића 150 центиметара. Промjер циjеви од резервоара до Госпића износи 15 центиметара. Циjеви су у поjединим госпићким улицама међусобно споjене т. зв. кружним суставом (Креислауфсyстем). Тиме jе получено, да не ће вода у циjевима стаjати на миру, услиjед чега се не ће зими смрзавати, а љети умлачити. За jавну jе упорабу у Госпићу засновано 20 водоводних бунара, т. j. изљева. Да се вода не троши бескорисно, ниjесу постављени стални изљеви, него т. зв. вентилни бунари, из коjих вода цури онда, када се отвори вентил. С вентилним су бунарима споjени и хидранти.

Хрватска jе влада у прорачун краjишке инвестиционалне закладе за г. 1893. и 1894. ставила потребите своте. Бан jе у свибњу г. 1893. градњу госпићкога водовода повjерио бечком инжиниру Фреудентхалу. Вода jе 24. просинца 1893. доведена до канишкога моста, а 31. просинца 1893. до средине самога Госпића.

 

8. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ГОСПИЋУ

Подручjе Воjне Краjине ниjе уживало уставна права, каковима се поносила грађанска (банска) Хрватска. Краjина jе уставна права добила тек онда, када се г. 1881. сjединила с грађанском Хрватском. Ипак jе краљ већ г. 1848. признао, да териториj Воjне Краjине чини саставни дио Хрватске и Славониjе. Зато су на хрватски сабор позивани представници Воjне Краjине само онда, када се радило о државоправним стварима.

Први пут jе Краjина била позвана, да пошаље своjе заступнике на хрватски сабор, што га jе сазвао бан Јелачић за 5. липња 1848. Тада jе свака краjишка пуковниjа бирала 5 заступника, и то jеднога за своjе главно (т. j. штопско) мjесто, а 4 за 12 своjих сатниjа. За Госпић се народни заступник бирао 25. свибња 1848., када jе изабран Јуре Прпић.

Пуних 12 година (1848.—1860.) ниjе било сабора хрватскога, jер jе краљ Фрањо Јосип И. владао апсолутно, издаваjући ц. кр. патенте, коjи су имали моћ закона. Текар 20. листопада 1860. вратио jе краљ (т. зв. листопадском дипломом) своjим народима устав. Тако се 15. травња 1861. могао у Загребу опет састати хрватски сабор. Испрвице ниjе на томе сабору било представника Воjне Краjине. Како се пак радило о питањима односа Хрватске и Славониjе према Угарскоj и према цjелокупноj монархиjи, уважио jе краљ захтjев хрватског народа, да на томе сабору буде заступана и Краjина. Зато су накнадно проведени избори на териториjу Воjне Краjине, и то по истом изборном реду, какав jе вриjедио г. 1848. Госпић jе бирао 22. свибња 1861., када jе за народнога заступника изабран надучитељ Петар Лугар.

Краљ jе већ 8. студенога 1861. распустио таj хрватски сабор, и то зато, што jе сабор отклонио бирање деветорице делегата за бечко »царевинско виjеће«, коjе би по краљевоj жељи имало бити централни (средишњи) парламенат за све земље хабсбуршке монархиjе. Хрватска остаде без сабора 4 године. У то jе вриjеме бечки двор настоjао склонути Хрвате, да склопе нагодбу с Аустриjом мjесто с Угарском, с коjом jе Хрватска била у државном савезу до г. 1848. За ту се политику изjавише многи угледни хрватски политичари, поименце Иван Мажуранић, бан Јосип барун Шокчевић, загребачки надбискуп кардинал Јураj Хаулик, хисторичар Иван Кукуљевић, хрватски препородитељ др. Људевит Гаj, па Метел Ожеговић, Иван Вончина, Адолф Вебер, Авелин Ћепулић, Бартол Змаjић и барун Амброз Враницани. Ови политичари основаше »самосталну народну странку«. Против стварања државоправне нагодбе с Аустриjом устаде Строссмаyерова »народна странка«. Строссмавер се наиме боjао, да би савез с Аустриjом донио германизациjу (пониjемчење) хрватских области, jер jе Аустриjа тада jош била дио Њемачке. Против нагодбе с Аустриjом биjаху и т. зв. »унионисти«, т. j. они хрватски политичари, коjи су тврдили, да jе будућност Хрватске наjбоље заjамчена у државоправном савезу с Угарском. Да се у томе питању створи одлука, сазвао jе краљ г. 1865. хрватски сабор. Краjина jе у таj сабор послала готово саме присташе нагодбе с Аустриjом. Такав биjаше и пуковник Петар пл. Симић (од Маjданграда), заповjедник личке пуковниjе. Симић jе за народнога заступника jедногласно биран 12. липња 1865. у Госпићу.

На хрватском сабору, коjи се 12. студенога 1865. састао у Загребу, били су народни заступници подиjељени у 4 странке. Броjем jе релативно била наjвећа Мажуранићева »самостална народна странка«, коjа ипак ниjе имала апсолутну већину. Против »самосталаца« устадоше све друге странке, поименце: Строссмаyерови »народњаци«, Рауцхови »унионисти« и Старчевићева »странка права«. Док се Хрвати међусобно натезаху на своме сабору, дотле се Маџари погодише с Ниjемцима, како ће заjеднички владати у Хабсбуршкоj монархиjи. Ниjемци су Маџарима препустили сву власт у Угарскоj, Хрватскоj, Славониjи и у Ердељу, т. j. у земљама круне св. Стjепана, а за се придржаше власт у осталим (аустриjским) земљама. Краљ jе одобрио таj »дуализам«, те jе од Аустриjе постала »Аустроугарска«.

Тако jе државоправно питање риjешено и за Хрватску, али без судjеловања Хрвата. Краљ jе 25. свибња 1867. распустио хрватски сабор, а мjесто бана Шокчевића буде 27. липња 1867. вођа униониониста Левин барун Рауцх именован намjесником банске части. Рауцх jе добио задаћу, да проведе нагодбу између Хрватске и Угарске. Он jе израдио, да jе краљ 20. листопада 1867. октроирао нови изборни ред. Пригодом самих избора учињен jе велик притисак на изборнике. Тако jе Рауцх концем г. 1867. насилним путем створио у хрватском сабору унионистичку већину. Ова jе 24. руjна 1868. одгласала нагодбу, по коjоj jе Хрватскоj остала аутономиjа (самоуправа) у погледу цркве, школе, просвjете, судства, политичке управе, грађевина и народнога господарства; све друге послове имат ће Хрватска заjеднички с Угарском, односно с циjелом монархиjом.

Против такве нагодбе устаде готово циjели народ хрватски. Нагодба jе сматрана незаконитом већ и ради тога, што код њенога стварања ниjе судjеловала Воjна Краjина, коjоj jе припадала већа половица Хрватске и Славониjе. Рауцх наиме ниjе хтио, да се концем г. 1867. проведу избори у Краjини, гдjе ниjе било присташа његове унионистичке странке. Краjина ниjе бирала заступнике за хрватски сабор нити касниjе код избора, коjи се обавише г. 1871., 1872., 1875., 1878. и 1881. Тек онда, кад jе Краjина коначно 15. српња 1881. била сjедињена с Хрватском и Славониjом, признаше jоj  Маџари право, да бира народне заступнике за хрватски сабор.

По томе jе уставном праву 20. травња 1883. обављен први избор у Госпићу. За мандат народнога заступника натjецаху се два умировљена краjишка часника: маjор Давид Ковачевић и капетан Људевит Кекић. Побиjедио jе Ковачевић, коjи jе добио 131 глас, док су за Кекића гласовала 42 изборника.

Наскоро jе Хрватска добила бана, коjи постаде маjстором у кривотворењу народне воље. То биjаше Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy, коjи jе 1. просинца 1883. именован за бана хрватскога. Кхуен jе у Госпићу провео 5 избора. Први се избор обавио 4. руjна 1884. У име тадашње Кхуенове (маџаронске) »народне странке« кандидирао jе у Госпићу свеучилишни професор др. Стjепан Спевец, а у име »странке права« Ђуро барун Рукавина. Избори се обављаху jавним гласовањем, услиjед чега су за Кхуенова кандидата морали гласовати сви чиновници, а ти су чинили скоро већину изборника у Госпићу. Уз то су за Спевца гласовали сви грчко-источњаци, коjи су се тада већ називали Србима, а коjи су тада у Кхуену гледали свога покровитеља, а неки га дапаче и називаху »српским баном«. Ниjе дакле чудо, што jе барун Рукавина добио само 38 гласова, док jе за дра. Спевца гласовало 127 изборника. Наредне jе године 1885. др. Спевец постао одjелним предстоjником за богоштовље и наставу. Као члан владе jош jе поjачао своj уплив у Госпићу, гдjе jе код избора, коjи се обавио 14. липња 1887., jедногласно изабран за народнога заступника. Исто тако су у Госпићу без протукандидата изабрани свеучилишни професори: др. Томо Маретић 30. свибња 1892. и др. Александар Егерсдорфер 22. свибња 1897. У име »странке права« кандидирао jе против дра Егерсдорфера госпићки трговац Ловре Павелић код избора, коjи се обавио 9. студенога 1901. Тада су од 255 изборника на биралиште дошла 193, те jе Егерсдорфер изабран са 127 гласова, док jе за Павелића гласовало 66 изборника.

Прилике се знатно промиjенише, кад jе Хрватску 26. липња 1903. коначно оставио бан Кхуен-Хéдервáрy. Видjело се то већ код првога наредног избора, коjи jе у Госпићу обављен 5. свибња 1906. Како jе маџаронску »народну странку« приjашњих дана (3. и 4. свибња) задесио љут пораз код избора у другим котарима, одустаде њезин кандидат у Госпићу, гдjе jе нато jедногласно изабран домаћи син Ђуро пл. Томичић, умировљени генерал Томичић jе припадао т. зв. »хрватско-српскоj коалициjи.« За њега jе од 282 уписана изборника гласовало 165, док се 117 изборника устегло од гласовања.

Међутим jе у Госпићу знатно оjачала »странка права«, коjа jе код наредног избора 27. вељаче 1908. кандидирала дра Давида Старчевића, одвjетника у Јастребарском. Од 312 изборника ниjе гласовало 89, а на биралиште ступише 223. Изабран jе Личанин Старчевић, за кога су гласовала 143 изборника, док jе риjечки одвjетник Еразмо Барчић, кандидат хрватско-српске коалициjе, добио 80 гласова.

Све до тада имали су право гласа само они трговци, обртници и сељаци, коjи су плаћали наjмање 15 форинти изравнога пореза. Хрватски jе сабор г. 1910. примио нови изборни ред, по коjем добише право гласа сви Личани, коjи плаћаjу барем 5 форинти изравнога пореза. Услиjед тога се знатно повећао броj неодвисних изборника, док jе броj чиновничких гласова остао исти; зато више ни у Госпићу не могу играти чиновници одлучну улогу, какву су до тада имали. Броj свих изборника у госпићком котару порасао jе од 312 на 904. По томе се изборном реду први избор  у Госпићу обавио 28. листопада 1910. На биралиште jе дошло 680 изборника, од коjих jе 414 гласовало за свеучилишнога професора дра Винка Кришковића, коjи биjаше кандидат хрватско-српске коалициjе. Одвjетник др. Иван Ружић, коjи jе кандидирао у име странке права, добио jе 266 гласова.

Већ 15. просинца 1911. биjаху обављени нови избори за хрватски сабор. У Госпићу се од 904 изборника устегао 251, док су на биралиште дошла 653. У име »Старчевићеве хрватске странке права« кандидирао jе др. Иван Ружић, а у име »хрватске самосталне странке«, коjа биjаше дио хрватско-српске коалициjе, кандидирао jе свеучилишни професор др. Ђуро Шурмин. Изабран jе праваш др. Ружић с 346 гласова, док jе за дра Шурмина гласовало 307 изборника.

Посљедњи су избори за хрватски сабор обављени 16. просинца 1913. Тада jе у Госпићу од стране хрватско-српске коалициjе кандидирао др. Винко Кришковић, а од стране jедне групе праваша (т. зв. »Милиноваца«, т. j. присташа дра Миле Старчевића) госпићки одвjетник др. Иван Браjковић. Броj изборника порасао jе од 904 на 1083, али су код куће остала 233. На биралиште jе дошло 850 изборника, од коjих су 463 гласовала за дра Кришковића, а 387 за дра Браjковића. Тако jе по други пут изабран др. Кришковић, коjи jе Госпић заступао течаjем свjетскога рата. Посљедњу jе сjедницу хрватски сабор у Загребу одржао 29. листопада 1918., када jе jедногласно створио закључак, да се поништуjе (приjе 50 година створена) угарско-хрватска нагодба, те се Хрватска диjели од Аустро-Угарске и проглашуjе самосталном државом.

 

9. ГРАЧАЦ

Краj саме католичке цркве у Грачацу диже се узвисина, коjу народ зове »Градина«. (Та jе узвисина на западу везана уз брдо Ресник.) На споменутоj се узвисини прострла око 160 четворних хвати велика раван, гдjе се виде остаци некога »града«, т. j. утврђенога дворца. Ту биjаше некада сиjело средовjечне »отучке жупе«, коjа jе своjе име добила по риjеци Отучи. (Риjека Отуча извире код Св. Петра испод горе Урлаjа, одакле тече на jуг уз село Томингаj. Јужно од Грачаца, коjи такођер лежи на тоj риjеци, губи се Отуча у 2 понора.)

Грачац се у средњему виjеку звао »Градац« или »Градец«. Наjстариjи му спомен налазимо у исправи, коjом крбавски кнез Карло Курjаковић 22. свибња 1465. продаjе Хрељцу Петричевићу за 24 дуката село Буковици у Лици. Ову jе исправу кнез Карло издао у своме мjесту »Градац«, коjе се налази у Отучjу. — Грачац jе и касниjе припадао кнезовима крбавским. Наjбоље то разабиремо из гласовите повеље, коjом крбавски кнез Иван Карловић склапа насљедни уговор с кнезом Николом Зринским. У тоj повељи набраjа Карловић 22. вељаче 1509. градове и посjеде, коjи припадаjу њему. Међу осталима спомиње Карловић и »цаструм (тврђу) Градец« у Отучи.

Турци су г. 1527. освоjили Лику и Крбаву. Том пригодом пада у њихову власт и Грачац. Касниjе се у Грачацу настанише Турци, коjи су то мjесто држали све до г. 1685. Тада jе у онаj краj преко Велебита провалио Стоjан Јанковић, коjи jе дигао устанак у турском диjелу сjеверне Далмациjе. Јанковић jе г. 1685. заузео и Грачац, одакле Турци праводобно узмакоше. Кад су Турци г. 1689. коначно изгубили Лику и Крбаву, добио jе Грачац нове житеље: Хрвате и грчко-источне потомке досељених Влаха, За римокатолике jе у Грачацу г. 1715. саграђена жупна црква св. Јурjа. Сљедбеници грчко-источне вjероисповиjести добише 2 парохиjалне цркве: успениjа Богородице у Горњем Грачацу и спасовску цркву у Доњем Грачацу. Тривиjална jе школа у Грачацу отворена г. 1787.

Кад jе г. 1746. уређена личка краjишка пуковниjа, постаде Грачац сjедиштем 7. краjишке сатниjе. Зато су у Грачацу уз капетана становали такођер натпоручник и заставник. У Грачацу jе своj дворац саградио барун Кнежевић, коjи jе имао 500 jутара земље. Кнежевић jе г. 1802. то имање продао ц. кр. ерару у замjену за имање Света Хелена код Чаковца у Међимурjу. Тако jе грачачка сатниjа г. 1834. броjила 505 кућа, у коjима становаху 4154 житеља, од тога 3261 грчко-источне, а 893 римокатоличке вjероисповиjести. На подручjу те сатниjе биjаше тада 3821 jутро оранице, 1394 jутра ливаде, 10 jутара вртова и воћњака, 6999 jутара шума и 15.050 jутара пашњака. Католичка jе црква г. 1808. добила 2 прекрасна побочна олтара, од коjих jе десни подигао на своj трошак надвоjвода Људевит, а лиjеви жупник и каноник Винко Чубелић. Главни jе олтар добио умjетнички израђену слику св. Јурjа. Грачац jе г. 1834. броjио 1127 житеља у 137 кућа, 1857. г. имао jе 1487 житеља, а 1910. г. 1267 житеља, од тога 225 римокатолика, а 1042 грчко-источних. У Грачацу од г. 1872. постоjи котарски суд и котарска област, а од г. 1875.. и брзоjавни уред. Управни jе котар Грачац 31. просинца 1910. броjио 26.696 житеља, од коjих jе 19.308 било грчко-источне, а 7388 католичке вjере.

 

10. ЈЕЗЕРАНЕ

Село Језеране спомиње се први пут г. 1476. под именом »Језерин«. Тада jе у Језеранама постоjала црква св. Мариjе. Кад jе г. 1499. Јураj Томковић из Бриња за 9 дуката продао »село Шкиње« самостану св. Николе на Гвозду, биjаше међу свjедоцима тога хрватски писаног уговора такођер »поп Грдин, плебануш св. Мариjе у Језерах«. Касниjе пропаде у Језеранама жупна црква св. Мариjе. Вjероjатно jе спалише Турци, коjи су течаjем 16. виjека често пустошили у оном краjу.

Иза ослобођења Лике и Крбаве од Турака г. 1689. настадоше мирниjи дани, те се наскоро помножало житељство у Језеранама и у околици. Сењски бискуп Мартини Браjковић г. 1700. предлаже, да се посебна римокатоличка жупа оснуjе у Језеранама, гдjе jе тада била само филиjална црква. Ипак ниjе одмах дошло до тога, већ jе у Језеранама уређена т. зв. локална (мjесна) капеланиjа, коjа jе спадала под жупу у Брињу. Права jе жупа основана у Језеранама текар г. 1790. Краj лиjепога жупнога двора саграђена jе г. 1824. у Језеранама нова римокатоличка жупна црква св. Јурjа.

Кад jе принц Хилдбургхаусен г. 1746. уредио оточку краjишку пуковниjу, припадоше jоj и Језеране. Али већ г. 1765. буду Језеране одиjељене од оточке и припоjене огулинскоj пуковниjи. Тада jе у Језеранама основана трећа краjишка сатниjа, коjу су г. 1857. чинила села: Језеране, Црњац (горњи и доњи), Дрежница (горња, средња и доња), Хољевчевосело, Мокро, Подмаљен, Развале, Сертићсело, Глибодол, Чараповосело, Јелвица, Каменица, Кут (велики и мали), Крижпоље, Липица, Месићсело, Муратовосело, Пернарсело, Петровсело, Спраjчевосело, Стаjница, Видаковићсело и Вуjаковосело. Циjела jе та сатниjа г. 1857. броjила 709 кућа с 9117 становника, од тога 6671 римокатоличке, а 2446 грчко-источне вjероисповиjести. Г. 1834. биjаше та сатниjа знатно мања, jер jе имала само 9 села са 448 кућа и 5369 житеља, од тога 5351 римокатолика, а само 18 грчко-источних. Тада се на подручjу jезеранске сатниjе налазило 3450 jутара ораница, 2384 jутра ливада, 343 jутра вртова и воћњака, 1998 jутара пашњака и 8807 jутара шума. Уз поштански уред имало jе село и ерариjалну школу, коjа jе у Језеранама отворена г. 1832. Пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., имало jе само село Језеране 331 житеља, од тога 324 римокатолика. И jезеранска опћина, коjа jе утемељена иза укинућа Воjне Краjине, има готово саме римокатоличке житеље.

 

11. КОМИЋ У КРБАВИ

Име тога мjеста први пут се спомиње г. 1397. Сувремени наиме писац Паулус де Пауло вели, да jе краљ Сигисмунд 6. вељаче 1397. из Книна пошао у Комић. (Ту jе већ тада било сjедиште кнезова крбавских.) Сачувала нам се листина, коjом jе крбавски кнез Павао г. 1468. »у своме граду Комићу« даровао Ивану Гусићу своjу земљу »у покраjини Лици«. Крбавски кнез Карло, брат споменутога Павла, издао jе у Комићу г. 1469. исправу, коjом племићу Ивану Бенковићу, каштелану Звониграда, за 100 дуката продаjе своjу земљу Франовшћину. У Комићу jе становао и Карлов син: Иван Карловић, кнез крбавски. Он jе своjу сестру Јелену удао за кнеза Николу Зринскога (оца истоименог jунака сигетскога). Кнез Иван Карловић г. 1509. посjедуjе у Крбави jош само 3 »града« (т. j. утврђена дворца), поименце: Комић, Удбину и Подлапчец. Ове му градове у травњу г. 1527. отеше Турци. Крсто Франкопан jавља 29. свибња 1527. сењскому бискупу Фрањи Јожефићу, да босански паша »сада тврди (утврђуjе) Удбину, Мрсињ и Комић«.

Турци су Комић у своjоj власти држали 162 године, т. j. од г. 1527. до г. 1689. Испод тврђе населише »Влахе«, чиjи потомци под именом Срби тамо живу jош и данас. Село jе Комић г. 1857. броjило 60 кућа, у коjима становаху 592 житеља. Сви су житељи грчко-источне вjероисповиjести. У селу имаjу грчко-источну цркву св. Николе, а од г. 1874. и пучку школу.

На високом и стрмом брду Саранча поврх села Комића виде се jош и данас рушевине тврђе, коjу народ зове »Карловића двори«. (Ту jе сачувана успомена на хрватскога бана Ивана Карловића, коjи биjаше посљедњи кнез крбавски.) По сачуваним се рушевинама разабире, да jе тврђа била 90 метара дуга, а 60 метара широка. У источном диjелу тврђе биjаше капелица 12 метара дуга, а 5 метара широка. Течаjем времена пропаде већи дио зидова те капелице; наjбоље се сачувао источни зид, коjи jе висок 4 хвата. Тврђа jе имала 3 накапнице (цистерне), коjе су већином порушене; ипак се jош и сада сакупља вода у наjшироj накапници, коjа jе 2 хвата дубока, а ограђена у четверокут тесаним камењем. Тврђа се наслањала према сjеверу и западу на готово окомиту пећину, на коjу се jедва може четвероношке успети. Та jе пећина служила тврђи као торањ; на њоj се налази равњак, коjи jе у попречно 4 хвата широк, а има такођер већ затрпану накапницу.

 

12. КОМПОЉЕ КОД ОТОЧЦА

Ово село лежи близу главне цесте, коjа води из Сења у Оточац. У Компољу се налази римокатоличка жупна црква св. Стjепана. Црква jе г. 1751. саграђена, а г. 1776. обновљена. Црквом су испрвице (почевши од г. 1776.) управљали мjесни капелани, jер jе Компоље спадало под жупу у Оточцу, а од г. 1808. посебни жупници. Из матица крштених, вjенчаних и умрлих види се, да су у Компољу од г. 1776. до г. 1808. редомице служили ови капелани: Томо Орешковић, Петар Вукасовић, Јураj пл. Чолић, Мартин Саркотић, Мартин Јежић, Никола Банић, Никола Зитз и Матиjа Белас. Жупником биjаше Антун Зоричић од г. 1808. до г. 1819., затим Драгутин Вранић од г. 1819. до г. 1826., Јураj Зандонати од г. 1826. до г. 1830., Амброз Кришковић само г. 1831., Винко Жанић од г. 1831. до 1838., Казимир Грегурчић од г. 1838. до г. 1840., Антун Целигоj од г. 1840. до г. 1844., а касниjе Амброз Врањицањи. — У Компољу jе г. 1818. подигнут жупни двор. На брдима виде се развалине Црквине и останци града Островице. Близу Компоља налази се шпиља »Цвиjановићева пећина«. Компоље jе г. 1857. броjило 828 житеља, коjи становаху у 70 кућа. Сви су житељи били римокатоличке вjероисповиjести, а имали су у своме селу и пучку школу. Недалеко тога Компоља налазило се тада »Влашкопоље«, коjе се данас зове »Српско Компоље«. У тому jе селу г. 1857. било 65 кућа с 815 житеља, од тога 478 римокатоличке, а 337 грчко-источне вjероисповиjести.

 

13. КОРЕНИЦА — СЕОБА ВЛАХА

У дугољастоj, али ускоj долини, коjом протjече поток Кореница, налази се овеће село истога имена. Наjстариjи спомен Коренице налазимо у латински писаноj листини, коjом Гргур, син пок. Павла кнеза крбавскога, 28. студенога 1468. посуђуjе 100 златних форинти (дуката) од три хрватска племића (браћа Павао, Јураj и Марко, синови Вида пл. од Бићина); њима у залог даjе своjе 2 земље у селу Јаринском, коjе се налазило »у окружjу кореничком« (ин дистрицту де Кореница) жупаниjе крбавске. Други спомен Коренице видимо у хрватскоj даровници, коjом »кнез Микловуш и кнез Петар и кнез Јураj и кнез Микула, кнези крбавски и веће« даjу неки млин »Францишку Утишевићу«; ову даровницу издадоше споменути кнезови мjесеца ожуjка 1489., и то »на каштели нам в Кореници«. Из ове дакле исправе дознаjемо, да jе у Кореници г. 1489. био каштел (дворац) кнезова крбавских.

Попут остале Крбаве дође и Кореница г. 1527. у турску власт. Домаћи житељи, коjи биjаху сами католици, побjегоше пред Турцима у сигурниjе краjеве. Испрвице ниjе у Кореници било никаквих становника. Касниjе населише Турци и онамо т. зв. »Влахе«, чиjи се потомци данас зову Срби. Краjишки часник Гашпар Стипановић извjешћуjе 17. коловоза 1601. из Оточца грофу Јосипу Рабатти у Сењ, да jе дио тих насељеника ускочио из Коренице у Морлачку, па да се и остали Кореничани спремаjу на биjег из турске Крбаве.

Иван Гостовић, »влашки харамбаша« у Кореници, jавља у коловозу г. 1640. баруну Ивану Алберту Херберстеину, великом капетану сењске Краjине, да у кршћанске земље желе пребjећи Власи, коjи стануjу у Кореници, гдjе имаjу 44 куће са 150 људи способних за оружjе. О томе jе краља Фердинанда ИИИ. извиjестио карловачки генерал Вук Франкопан Тржачки. Он му наиме из Карловца 1640. jавља, да се »коренички Власи« желе настанити у т. зв. Сењскоj драги, али да би згодниjе било, да се населе у Плашкому. Ипак jе краљ 13. руjна 1640. у Регенсбургу потписао спис, коjим дозвољава, да се Власи из Коренице настане у Сењскоj драги.

То се имало провести у липњу г. 1642. Међутим су непосредно приjе тога 3 харамбаше — по имену: Радота Боцић, Огњен Мудрић и Винко Маноjловић — из хрватске Краjине провалили до Коренице, гдjе 30. свибња 1642. побише неке Турке, убивши Јусупа Велића, а заробивши Ахмета, Арслана, Османа, Алиjу, Ибрахима и Јусупа. Ради тога су Турци почели оштриjе пазити на кореничке Влахе. Вjероjатно су Турци дознали, да се спрема на одлазак из Коренице 7 влашких кућа са 60 житеља, међу коjима биjаше 30 за оружjе способних људи. Сењски капетан Иван барун Херберстеин jавља 21. липња 1642. ратном виjећу, да jе 15. липња к њему у Бриње дошло 7 Влаха. Ови изjавише, да су таоци оних 7 влашких кућа, коjе намjераваjу ускочити у Сењску драгу, поименце у Дренов Кланац (Код Брлога). Власи моле, да им капетан ради сигурности у сусрет до Старога Перушића (данашње Врховине) пошаље 50 до 60 краjишких воjника. Али jе истодобно 100 Турака ударило на кореничке Влахе. Људи се већином заклонише у шуме, ради чега им Турци без икакове запреке отеше сав њихов иметак, међу осталим 2500 глава ситне стоке (свиња, оваца и коза), око 200 говеда и 30 коња. Тако jе у Бриње дотрчало само 28 Влаха, међу коjима биjаше 14 за оружjе способних мушкараца. Турци су све до Сараjева опљачкали и »грчке манастире«, из коjих отjераше калуђере. Од ових jе 17 дошло к баруну Херберстедну с молбом, да им дозволи настанити се у хрватскоj Краjини, камо да ће они привести много Влаха.

На прољеће године 1655. понудио се карловачком генералу Хербарду грофу Ауерспергу неки Милак из Коренице, да ће у хрватску Краjину превести 12 влашких кућа. Ауерсперг се поуздавао у Милака, коjи jе недавно омогућио jедном кршћанину биjег из турскога ропства. Да ствар буде jош сигурниjа, послао jе Милак из Коренице у Оточац свога сина, брата и jош 3 Влаха, коjи ће служити као таоци. И заиста jе Милак почетком травња извео из Коренице 12 влашких кућа са 140 особа, међу коjима биjаше 40 за оружjе способних мушкараца. Турци ниjесу пошли у потjеру за Власима, коjи без запреке стигоше у Оточац. Генерал Ауерсперг jавља то 7. травња 1655. из Карловца краљу Фердинанду ИИИ. У томе извjештаjу предлаже Ауерсперг, да се ови коренички Власи смjесте у Плашки код Огулина; подjедно моли, да се из Крањске прибави храна за те Влахе. О доласку тих Влаха извиjестило jе краља и таjно ратно виjеће. Оно jе краљу савjетовало, нека кореничке Влахе насели у Плашком пољу између Огулина и планине Капеле; храну за те Влахе могле би намакнути Крањска и Корушка, коjе су заjеднички обвезане опскрбљивати Краjину. Нато jе краљ Фердинанд потписао 7. свибња 1642. одлуку, коjом дозвољава, да се коренички Власи населе код Плашкога између Огулина и Модруша, гдjе ће им провиjант добављати Крањска и Корушка.

Када су Турци године 1689. били истjерани из Крбаве, опажало се, да у Кореници нема доста житеља. Међутим се у хрватскоj Краjини нашло доста Влаха, коjи су жељели, да добиjу празне земље у Крбави. Тако су кнезови Јован Дракулић и Милин Лалић с неким другим краjишким Власима дошли у Кореницу, гдjе се налазио краjишки капетан Јураj Крижанић, као повjереник генерала Јосипа грофа Рабатте. Крижанић jе на њихову молбу 17. коловоза 1690. дозволио, да Лалић и Дракулић доселе у Кореницу сваки по 30 »добрих и вjерних граничарских обитељи.«

Сењски бискуп Мартин Борковић, коjи године 1700. описуjе Лику и Крбаву, спомиње, да се у Кореници налази 80 грчко-источних кућа, коjе имаjу и свога пароха.

Воjно jе повjеренство године 1712. пропутовало циjелу Лику и Крбаву. У своме извjештаjу, што га jе повjеренство 1. просинца 1712. подниjело краљу Карлу III., савjетуjе му, да подигне тврђу у долини, коjом протjече поток Кореница. У Кореници и у сусjедноj Крбавици биjаху године 1712. филиjале краjишке капетаниjе у Бунићу, гдjе jе заповиjедао капетан Добровоj Кнежевић. Како jе тада планина Пљешивица чинила границу између Босне и Хрватске, морали су краjишници код Коренице градити т. зв. чардаке, из коjих ће се пазити на турске провале.

Ратно jе виjеће на прољеће године 1713. послало у Лику и Крбаву 2 повjереника: Раjмунда грофа Аттемса и Јосипа пл. Либенега, Они су ратном виjећу 7. свибња 1713. послали опширан извjештаj о раздиоби земаља у Лици и Крбави. У том извjештаjу истичу повjереници, да житељи Коренице немаjу доста земљишта; зато би им требало препустити jедан дио Брезовца. Како се пак Кореница налази на скраjњоj граници насупрот турском главном граду Бихаћу, ниjе згодно, што у томе краjу стануjу сами шизматици; требало би онамо населити око 200 католичких обитељи, коjе би чиниле циjелу капетаниjу. Повjереници препоручуjу, да се католици населе у долини и у шуми око Чанка изнад Бунића. У Бунићу већ постоjи 20 католичких кућа, коjе су за земљу платиле по 50 дуката у воjничку благаjну; тамо се налазе и остаци некадашње католичке цркве, коjу би требало обновити. И заиста се у Чанке наскоро доселише католици, за коjе jе године 1719. утемељена посебна жупа, а године 1728. саграђена и жупна црква блажене дjевице Мариjе (пресвете крунице). На рушевинама пак старе католичке цркве у Бунићу саграђена jе године 1745. нова црква рођења би. дj. Мариjе, коjа jе године 1807. претворена у католичку жупну цркву.

Кореница jе испрвице припадала личкоj краjишкоj пуковниjе. Од ње jе године 1765. одиjелиле и припоjиле оточкоj пуковниjи. У свибњу године 1775. дошао jе у Кореницу цар Јосип ИИ. Кореница jе године 1801. добила тривиjалку, коjу jе уздржавао воjни ерар. Како ниjе било друге подесне зграде за ту школу, одредила jе краjишка управа 4. руjна 1801., да се зграда ерариjалне пекарне у Кореници претвори у школску зграду. Првим учитељем кореничке тривиjалке постаде Миjо Ловрековић, бjеловарски учитељски приправник. Тривиjалка jе у Кореници године 1802. имала 29 ученика. За римокатолике jе у Кореници године 1780. утемељена жупа св. Јурjа, под коjу спада и капела св. Петра у Прибоjу. Источно-православна парохиjа кореничка има 2 цркве: у Кореници сабора св. арханђела, а у Врела успениjа Богородице.

Кореница биjаше сjедиште 6. краjишке сатниjе. Кад jе укинута воjна Краjина, постаде Кореница године 1872. сjедиштем управне опћине, Котарске области и кот. суда. Године 1920. отворена jе у Кореници реална гимназиjа, за коjу jе саграђена лиjепа и велика школска зграда. Пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjила jе сама Кореница 318 житеља, од коjих биjаше 200 грчко-источне, 117 римокатоличке, а 1 ине вjероисповиjести; циjела jе порезна опћина кореничка имала 4240 житеља, од тога 4026 грчко-источне, 213 католичке, а 1 ине вjероисповиjести. Коренички jе котар броjио 22.159 житеља, од тога 16.283 грчко-источне, а 5870 католичке вjере уз 5 иновjераца.

 

14. КОСИЊ ГОРЊИ И ДОЊИ

Течаjем средњега виjека истиче се у бушкоj жупи уз доњи тиjек риjеке Лике посебна област, коjа се у хрватским исправама зове »Бочаћи«. Вjероjатно jе та област своjе име добила по граду »Бочаj«, чиjе се рушевине jош и данас виде на 660 метара високом брду између данашњега горњега и доњега Косиња. Некада се Бочаj звао »Косињград« По тому су граду његови власници добили уне »Косињски«. Тако се у латинскоj исправи од године 1461. спомиње »Ласцхо де Косин«, а године 1484. Иван Косински. Кнез Анж (Иван) Франкопан посудио jе године 1489. од Јурjа Косињсикога на 7 година његов град Косињ. Том jе пригодом Франкопан присегао, да ће послиjе 7 година Јурjу Косињскому »повернути та исти град Косињ и села, ка су пода њ, наjприjе Сраквину, друго село Хотиљу Вас, трето село Пол Бук, четерто село Ботуци, ча jе племенита племеншћина Јурjа Косињскога и њега сина Ивана«.

Исти таj кнез Анж Франкопан године 1499. jавља, … »како Јураj Косињски (са) своjим сином Иваном с нами се замими добровољним законом. Наjпрво нам да своj град Косињ осебуjни, ки jе в Бужах в Бочаци в кнештви бушком. И толикоj нам да своjе племените племеншћине: наjпрво Сраквину, друго село Пол Бук, трето село Ботуке, четерто село Хотиљу Вас. А себи оставише своjу племениту племеншћину дидину: село Косињ, ки држи своjим стрицем Иваном в Бочаеи, са всим котаром косињским … и с црикву«.

У околици града Косиња налазило се у средњему виjеку неколико црква. Сењски бискуп Себастиjан Главинић, коjи године 1696. описуjе Лику и Крбаву, изричито вели, да се око Косиња виде рушевине 7 цркава, у коjима се некада народ молио Богу. Међу овима биjаху и рушевине некадашњега павлинскога самостана. Главинић дапаче тврди, да се некада у Косињу налазила тискара, у коjоj се штампаху црквене књиге за свећенике глагољаше. На преосталоj цркви св. Вида у Сраклину виде се 3 узидана глагољашка написа из доба споменутога кнеза Анжа Франкопана. Вjероjатно jе у околици Косиња постоjао и онаj »хоспитал« (гостињац, болница) св. Мариjе Магдалене, коjему jе хрватски бан Павао Курjаковић године 1411. — споразумно са своjим рођацима — даровао читав своj пети дио села Хрваћани на териториjу жупне цркве св. Мариjе дjевице (на граници личке и бушке жупе).

Године 1901. нашао се у Доњем Косињу камен с латинским написом, из коjега се разабире, да jе ту некада стаjао римски »муниципиум Теслеум«. Код Легенца близу воде Беговаче налази се камен с написом, коjи каже, да jе ту у римско доба била граница између племена Ортоплина и Парентина. Приjе Римљана становало jе у околици Косиња неко племе ратоборних Јапода.

Косињ jе од године 1527. до године 1689. припадао Турцима, коjи су онамо населили »Влахе«. Кад jе хрватска воjска године 1689. ослободила Лику, настадоше свађе између Хрвата и тих досељеника. Зато jе гроф Јосип Рабата, »вицегенерал све хрватске и приморске Краjине«, послао Јурjа Крижанића, да као комесар изађе »на лице земље, ради коjе Власи Косињани и Хрваћани jесу мед собом имали велику смутњу«. Крижанић jе 23. свибња 1690. у Косињу издао одлуку, коjа гласи овако:

»Проводил сам с поглавитими Иjудими, с маном будућими, да се сиромахом Хрваћаном велика кривица чини од Влахов Косињанов. Унапридак пако да се ту такове смутње украте, и да не буду имале jедна нити друга стран прилике унапридак бантувати вишње господе, даjем и изручарн Михаљу Шполарићу и сељаном његовим… зачамши од Сраклинов до града Косиња — изнамши оне земље, коjе су главари у реченом конфину (Краjини) владали, — да њима остане. Затим у реченом конфину да буду Хрваћани дужни за свога плована (жупника) у наjбољем месту оставити у земљан дел, како се буде могал поштено одржати мед ними. Ради Кошениц (ливада) да се разумити имаjу. Будућ да су до сих доб у Копиах косили, тако у напридак слобод имали буду — скупа с осталими новими насељеними Хрваћани; скупа братински и приjатељски разумити се имаjу, како право буде. Што се пако овога лета ситве (сjетве) достоjи, овога лета ситва од Влахов до сих доб усиjана да Влахи Косињани за се узму; а од овога датума унапридак већ коj сиjати приповида (забрањуjе) им се. Даjе се толикаjше Хрваћаном никоjе место Сужаин на Црно врило до воље и милошће цесарове свитлости тако и с тим путем, да именовани Михаљ Шполарић — скупа своjими сељани — буде дужан сваку верност и покорност свитлости цесаровоj исказати, цесарску заповид и вишње господе марљиво овршивати и на цесарску службу ходити, како му се заповидало буде. Влахом пако Косињаном поставља се пена (глоба): коj би прико овога изручења и дања споменутим Хрватом какву силу учинил, али (или) у чем другом с ким тим путем бантовал, како jе у именованом конфину, тако да през всаке правде и милошће зостаjе вишњоj господи пене сто цекини. Споменутом пако Михаљу Шполарићу, како и његовим сељаном, заповида се толикаjше унапридак, да има од Влахов Косињанов миран бити, и вишње господе да надаље нима бантовати, него полаг овога изручења и писма да има мирно живити.«

Сењски бискуп Себастиjан Главинић описуjе године 1696. околицу града Косиња овако: Ту се налазе 3 села, коjа пресjеца риjека Лика. На риjеци се врте млинови, иза коjих се (у поноре) губи Лика. Горње село броjи 40 кућа, у коjима стануjу житељи, коjи су овамо дошли од међе Крањске (т. j. из Горскога Котара). У средњем селу стануjу Власи, а у трећем селу 40 сесиjала или фундуса држе Хрвати. Ови се не слажу с Власима, коjи приjете, да ће свађу риjешити оружjем, па да ће — биjући боj као с неприjатељима —покушати срећу, да себи присвоjе посjеде, што их држе католици, коjи их право стекоше. За боj има способних 100 католика и 500 Влаха; од тога jе 150 извjежбаних воjника. Службу духовног пастира обавља Никола Узелац, коjи помоћ спасења пружа католицима и шизматицима. Узелац jе као калуђер или »рашки парох« подређен влашкому бискупу Изаиjи Поповићу из Марче.

Бискуп Главинић завршуjе своj опис Косиња овако: На одласку држао сам говор у слушатељима препуноj цркви шизматичкоj. Када сврших, обвезаше се, да ће одсада бити побожни и вjерни Богу, цркви и цару. Споменути душобрижник Никола Узелац жели, да се (из Лике) макне страни шизматички бискуп. Ако се то изврши, Узелац обећаjе, да ће заjедно с Власима своjим промиjенити мjесто; они ће се одселити у Медак, да учине мjеста за наше Крањце, коjи ће онда моћи сигурно и мирно обрађивати земље, jер ће престати свађе у њиховом сусjедству. Осим тога обећаjе парох Узелац, да ће шизматике оних краjева привести к послушности и к сjедињењу с римском црквом.

Римокатоличке и грчко-источне цркве у Лици описао jе године 1700. сењски бискуп Мартин Браjковић. У том се опису о Косињу налазе те виjести: У Доњем jе Косињу у новиjе доба подигнута црква св. Јеронима. Тамо има преко 50 католичких кућа. Жупник биjедно живи од прихода, коjе му доносе десетина и штоларина. (Десетину подаваjу жупљани од свега природа свога. Штоларина значи пристоjбе, што их jе жупник добивао за крштење, вjенчање, исповиjеди, спорове и за подjељивање посљедње помасти). У Горњем Косињу има такођер 50 католичких кућа, коjе спадаjу под жупу у Доњем Косињу. Ради удаљености обаjу села намjештен jе у Горњем Косињу капелан, коjи jе подређен жупнику у Доњем Косињу. Таj капелан обавља духовну паству и у Кутерову, а живи од десетина попут жупника. Горњи Косињ има дрвену цркву св. Антуна. Ту би ради множине народа требало основати посебну жупу. У подручjу Косиња запосjедоше шизматици (т. j. присташе грчко-источне цркве) исто толико земљишта, колико држе католици. Шизматици имаjу свога пароха, коjи не зависи ни од кога.

У Карловцу jе године 1853. умировљени оточки маjор Фрањо Бацх штампао своjу повиjест оточке краjишке пуковниjе. У тоj књизи тврди Бацх, да jе у Горњем Косињу године 1692. саграђена жупна црква св. Антуна Падованскога, а године 1772. саграђен jе и жупни двор; у Доњем Косињу подигнута jе приjе године 1700. жупна црква св. Ивана Крститеља, док jе жупни двор саграђен приjе године 1772. Кутерево jе већ године 1724. добило своjу цркву Маjке Божjе шкапуларке, а жупни jе двор саграђен у Кутереву године 1807. На подручjу Доњега Косиња подигнута jе приjе године 1772. филиjална црква св. Петра. Горњи пако Косињ има стару капелу св. Вида у Страклину. Та jе капела саграђена свакако приjе године 1769., кад jе заповjедништво оточке пуковниjе тражило, да се та капела поруши; таj налог ниjе био извршен.

Кад jе године 1746. принц Хилдбургхаусен уредио т. зв. Горњу (карловачку или хрватску) Краjину, припао jе Косињ у подручjе личке пуковниjе. Течаjем времена тако се Лика напучила, да су године 1765. нека мjеста (међу тима и Косињ) одиjељена од личке и припоjена оточкоj пуковниjи.

У Горњем Косињу биjаше сjедиште прве сатниjе оточке краjишке пуковниjе. Тамо jе године 1826. основана пучка школа. Мало иза тога — године 1834. — добио jе пучку школу и Доњи Косињ. Пригодом пописа од године 1857. броjио jе Горњи Косињ 35 кућа, у коjима jе становало 518 житеља, од тога 793 римокатоличке, а 335 грчко-источне вjероисповиjести. Много jе већи био већ тада Доњи Косињ, коjи jе имао 99 кућа с 1128 становника, од тога 793 римокатоличке, а 335 грчко-источне вjероисповиjести.

Кад jе укинута Воjна Краjина, постао jе Горњи Косињ 1. сиjечња 1872. сjедиштем велике управне опћине. Ова jе опћина пригодом пописа житељства, коjи jе обављен 31. просинца 1910., броjила 7977 житеља, од тога 5045 римокатоличке, а 2932 грчко-источне вjероисповиjести. У самом Косињу, коjи више ниjе носио ознаку »Горњи«, становао jе тада 621 житељ, од тога 611 римокатоличке, а jедва 10 грчко-источних. Доњи jе Косињ године 1910. броjио 1361 становника, од коjих jе 1325 било римокатоличке, а 36 грчко-источне цркве. Изван jеднога и другога Косиња становаху грчко-источни житељи непомиjешани с католицима у ових 7 села: Кош (623 житеља), Млаква (434), Пољан (246), За-мост (98), Вир (76), Дулибица (65) и Подебљаj (50 житеља). Велико село Липовопоље броjило jе 1244 житеља, од тога 1201 грчко-источне, а само 43 римокатоличке вjероисповиjести. У свим осталим селима косињске управне опћине стануjу сами римокатолици.

 

15. ЛАПАЦ ГОРЊИ И ДОЊИ

Име своjе добише та мjеста по »граду« (т. j. утврђеном дворцу) Лапцу. По тому jе граду своjе име добило и хрватско племе »Лапчани« и хрватска племенска »Лапачка жупа«, коjа се налазила између риjеке Уне и планине Пљешивице.

Приjе доласка Хрвата становаху око Лапца Римљани. Они су имали своjу тврђу на осамљеном (661 метар високом) брду Обиjаjу или Обљаjцу, коjе се уздиже усред равнице између Ораовца те Горњега и Доњега Лапца. Ту jе Фрас године 1834. jош видио неке зидине старе тврђе. На томе брду и око њега нашло се много римскога новца, међу осталим и дукате цара Константина Великога са грчким написом. Чини се, да jе на томе брду био и град Лапац, као сjедиште хрватске племенске жупе.

Тамошња околица биjаше под турском влашћу од године 1527. до године 1791. Хрватскоj припаде таj краj текар миром, коjи jе Турска у Свиштову године 1791. склопила с Аустриjом. Краjишка jе управа од тамошњих житеља године 1800. саставила трећу граничарску сатниjу личке пуковниjе. Сjедиште сатниjе биjаше испрвице Добросело,  одакле jе године 1826. премjештено у Доњи Лапац.

Турци су године 1809. спалили оба Лапца, те сусjедна села Боричевац и Ораовац, у коjима се концем 18. виjека настанише Власи из Босне и Хрвати из Ловинца. Ипак су наскоро обновљене куће, те jе Доњи Лапац већ године 1834. имао 103 куће, у коjима jе становало 1086 житеља, од тога 1029 грчко-источне, а само 57 римокатоличке вjероисповиjести. Тада jе већ у Доњем Лапцу постоjала грчко-источна парохиjа с црквом св. Духа. У студеноме године 1826. отворена jе у Доњем Лапцу и т. зв. тривиjалка, т. j. школа, коjу jе уздржавао воjни ерар.

Близу грчко-источне цркве у Доњем Лапцу биjаше некада кула, коjа jе припадала Ибрахим-паши. Ову jе кулу године 1689. заузео сердар Стоjан Јанковић, коjи jе том пригодом спалио и сусjедно село Боричевац.

Из Доњега Лапца води цеста у Крбаву преко планине Пљешивице испод 1172 м. високога Кука. Цеста jе умjетно грађена с много завоjа, а пружа диван поглед на буjне шуме, коjима су обрасла горска ребра. Ту jе Фрас jош године 1834. видио остатке опкопа, што их граничари подигоше пригодом рата с Турцима год. 1788.—1791. Тамо jе и пирамида, коjу jе поставио лички пуковник Вjекослав Wидмаyер на успомену Краља Фрање И. и његове супруге Каролине, коjи су одавле 15. липња 1808. проматрали долину риjеке Уне и турску Босну. На пирамиду су уклесана 2 латинска написа. На западноj страни пирамиде чита се: »Францисцо И. Аустриае императори ет Царолинае имп. аугустиссимис, орас Оттоманицас хац еx спецула лустрантибус дие 15. Јунии анни 1808«. Источна jе страна пирамиде добила таj напис: »Постерис ин мемориам Лиццанае легиомис трибуно Алоyсио Франц. еqуите Wидмаyер ауспице ерецтум«.

Године 1857. броjио jе Доњи Лапац 104 куће, у коjима jе становало 1237 житеља, од тога 1177 грчко-источне, а само 60 римокатоличке вjероисповиjести. Тада су у Лапцу осим школе и парохиjе били такођер поштански уред и сjедиште заповjедништва треће краjишке сатниjе. Горњи jе Лапац, коjи зову такођер »Попратни Лапац«, године 1857. броjио 53 куће са 730 становника, од тога 488 грчко-источне, а 242 римокатоличке вjероисповиjести. Римокатолици из Горњега и Доњега Лапца спадаху под жупу би. Дjевице Мариjе у Боричевцу; а грчко-источни житељи из Горњега Лапца под парохиjалну цркву св. Петра и Павла у Добромселу.

У Доњем Лапцу остаде сjедиште краjишке сатниjе до престанка Воjне Краjине године 1873. Тамо jе иза тога основана управна опћина, коjа jе спадала под котарску област и под котарски суд у Удбини. На темељу наредбе хрватске земаљске владе од 21. коловоза 1892. отворена jе у Доњем Лапцу 1. листопада 1892. кр. котарска област, под коjу дођоше 2 управне опћине: Доњи Лапац и Срб; потоња jе опћина дотле спадала под котарску област у Грачацу. То jе хрватска влада учинила на опетоване молбе тамошњих житеља, коjима биjаше теготно путовати у знатно удаљену Удбину и Грачац. С истога jе разлога хрватска земаљска влада 29. коловоза 1892. одредила, да се у Доњем Лапцу 1. листопада 1892. за споменуте 2 опћине отвори посебан кр. котарски суд. Ради нових области добио jе Доњи Лапац и брзоjавни уред.

Пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjио jе Доњи Лапац 1044 житеља, од коjих jе било 936 грчко-источне, а 108 римокатоличке вjероисповиjести. Тада се у Горњем Лапцу налазило 745 становника, од тога 407 грчко-источних, а 338 римокатолика.

 

16. ЛЕШЦЕ КОД ОТОЧЦА

То jе чисто хрватско село краj риjеке Гацке, на главноj цести, коjа из Госпића води у Оточац. Римокатоличка жупна црква блажене дjевице Мариjе (пресвете Крунице) у Лешћу грађена jе год. 1786., а жупни двор год. 1828. Дотле jе Лешће спадало под жупу у Оточцу, али jе већ од године 1745. имала т. зв. локалну (мjесну) капеланиjу. Течаjем 19. виjека службоваху у Лешћу ови жупници: Јураj Биличић од год. 1800. до 1812.; Фран Михалић од год. 1812. до мjесеца студенога год. 1821., када jе умро; Мато Тољанић од ожуjка год. 1822. па до српња год. 1830., када jе умировљен; Јураj пл. Зандонати од сиjечња год. 1831. до вељаче год. 1846., када jе умро; Јосип Кружић од ожуjка год. 1846. до травња год. 1847., када jе умро; Андриjа Коњиковић од г. 1847. до своjе смрти г. 1873. када га jе наслиjедио Томо Јеличић. У подручjе жупе Лешће спада такођер капелица св. Фрање. Близу Лешћа виде се на брду Карину развалине некакве куле. Лешће има пучку школу (дjечачку« и дjевоjачку). Некада jе у Лешћу била приватна пучка школа, у коjоj би ученике у читању и писању подучавао домаћи жупник. Текар г. 1831. отворила jе краjишка управа у Лешћу jавну пучку школу. Близу Лешћа налазе се старине из римскога доба, н. пр. разни написи и остатак кипа некога римскога цара. Недалеко Лешћа види се полукружна кула с 2 споjна зида, уграђена у камену литицу. То су рушевине Карин града. Лешће jе пригодом пописа житељства године 1910. броjило 1437 становника, коjи су сви римокатоличке исповиjести.

 

17. ЛОВИНАЦ

Држи се, да су Ловинац у средњем виjеку посjедовали племићи Ловинчићи. Ови се касниjе од страха пред Турцима преселише у околицу Босиљева. (Тамо jе Мартин Ловинчић године 1531. од кнеза Вука Франкопана добио посjед у Радовцу на риjеци Купи).

Почетком 16. виjека припадао jе Ловинац крбавском кнезу Ивану Карловићу. Разабирамо то из уговора, што га jе кнез Никола Зрински: 10. коловоза 1509. у своме граду Зрину склопио с Иваном Карловићем. Зрински се наиме вjенчао с Карловићевом сестром Јеленом. Како су оба кнеза (Карловић и Зрински) тада били jедини мушки чланови своjих родова, обвезаше се уговором, да онаj од њих, коjи би умро без дjеце, оставља преосталом другу и рођаку сав своj иметак. Зрински jе тада посjедовао 9 »градова« (утврђених двораца) с имањима, а Карловић 22 »града«, од тога 3 у крбавскоj, а 7 у личкоj жупаниjи. Међу овим потоњима наводи се у споменутом уговору од године 1509. такођер »град Ловинац«.

Турци су и надаље често проваљивали у Лику и Крбаву. Тако пропадаше многи градови кнеза Ивана Карловића, jер их ниjе имао тко уздржавати и бранити; jедни су наиме кметови на подручjу тих градова погинули у борбама, друге су Турци похватали и одвели у ропство, а трећи су побjегли у сигурниjе краjеве, да се заклоне пред сигурном пропашћу. Међу тако пропалим градовима биjаше и Ловинац. Зато Карловић године 1522., кад обнавља своj уговор с Николом Зринским, не спомиње у томе уговору Ловинца.

Вjероjатно се град Ловинац течаjем 16. виjека претварао у рушевину. Касниjе га обновише Турци, те jе по своj прилици у Ловинцу становао какав ага, их jе у њему била турска посада. Када су Турци били године 1689. истjерани из Лике, припаде и Ловинац бечкоj дворскоj комори, т. j. финанциjскоj области Цара и Краља Леополда И. Комора jе Лику 10. вељаче 1692. продала грофу Зинзендорфу. У томе купопродаjном уговору спомиње се и град Ловинац. Да jе тада у Ловинцу доиста био утврђени дворац (»каштел«), свjедочи нам и сењски бискуп Главинић. Описуjући наиме Лику, спомиње Главинић године 1696. и »цастеллум Ловинац«.

Послиjе изгона Турака из Лике почну се у Ловинац досељавати Буњевци. Први се насељеници зову: Ковачевићи, Будаци, Ивици, Врбани, Бркићи, Сердари, Крпани и Вркљани. За њих jе године 1704. саграђена римокатоличка црква св. Миховила. По тоj цркви звао се Ловинац неко вриjеме (од године 1751. до године 1861.) службено »Санкт Мицхаел«. Ловинац jе г. 1826. добио тривиjални, а г. 1892. поштански уред.

Рушевине »града« Ловинца виде се jош на брду Цвитуша. Град биjаше окружен 1 метар дебелим зидом, а имао jе облик пачетворине (дуг 33, а широк 19 метара). Унутар зида разабира се останци двиjу кула. Недалеко тих рушевина постоjе 2 понора: Вркљански и Пећина; у први понор понире поток Опсеница, а у други поток Хољевац.

 

18. СЕЛО МЕДАК

Тамо, гдjе се данас налази Медак, биjаше некада римско насеље. Ондjе су наиме ископани римски споменици, међу осталима римски миљоказ и 2 саркофага с написима.

Послиjе Римљана дођоше у Медак хрватски досељеници. Они су тамо на обали риjеке Лике подигли и тврђу. Ипак jош ни данас точно не знамо, кому jе припадао Медак. Само се наслућуjе, да jе и Медак неко вриjеме био власништво кнезова Крбавских.

Хрвати оставише Медак године 1527., кад jе Лика дошла под власт Турака, чини се, да се 25 година иза тога у Медак доселише Турци. Послиjе њихова изгона из Лике (године 1689.) добио jе Медак нове житеље: Влахе или Рашане. Разабирамо то из описа Лике, што га jе године 1696. саставио сењски бискуп Себастиjан Главинић. У томе латинском опису приповиjеда Главинић о Метку овако:

»Медак jе стара тврђа, изграђена на обали риjеке Лике. Ондjе су насеобине своjе поставили Власи или Рашани, шизматици, коjи су овамо дошли из приморских страна. Рачуна се, да имаjу 70 кућа. Њихов jе краj доста простран; коњ би требао циjели дан, да га обиђе. Велика плодност земље храни становнике, коjи jе обрађуjу. Овамо jе из Босне — из града, коjи се зове Сараjево, — прилетио неки влашки бискуп или владика по имену Атаназиjе Глубовић, оставив у Сараjеву своjу браћу и рођаке. Исти се (владика) наjприjе смjестио у Котару, коjа земља припада Млечанима, гдjе jе такођер подигао своjти кућу међу Власима. Примамљен пак добротом земље у Медак, почео jе себи градити нову куриjу. Али jер jе шизматик, те би могла настати прилика, да друге одвраћа од jединства римокатоличке цркве, забранио сам му наставак даљње градње и дуљи боравак у Лици. То сам учинио из два разлога, и то прво зато, што нема приволу од апостолскога краља, и друго зато, што Власи или Рашани у оним странама Хрватске, коjе су наjближе мору, имаjу бискупа или владику, кога jе изабрало и поставило Његово цесарско и краљевско Величанство, те кога jе потврдила апостолска римска столица. То jе по имену господин Изаиjа Поповић, коjи столуjе у Морчи. Ради тога не може се други послати у његову диjецезу. Кад jе то чуо нови владика (Глубовић), рече, да ће наскоро у1 томе послу путовати у Беч до царскога двора«.

Владика Атаназиjе, кога ту спомиње бискуп Главинић, ниjе се звао Глубовић него Љубоjевић. Он jе jош године 1681. постао метрополита дабробосански у Сараjеву. Пригодом великога рата, коjи jе Аустриjа од године 1683. до године 1699. водила с Турцима, устадоше против Турака и многи кршћани у Босни.

Да се заклони пред осветом турском, побjегне метрополита Љубоjевић године 1688. из Сараjева у »равне Котаре«, коjи припадаху Млетачкоj републици. Љубоjевић jе наиме као дабробосански метрополита управљао такођер грчко-источном црквом у турскоj Далмациjи, те у тада jош турскоj Лици и Крбави. Из равних се Котара Љубоjевић године 1695. доселио у Медак, гдjе jе почео себи градити владичански двор. Кад му jе то године 1696. сприjечио сењски бискуп Главинић, остави Љубоjевић село Медак и пође до краља Леополда И. у Беч. Краљ га jош исте године именуjе владиком зринопољским у Бановини, т. j. у банскоj Краjини између Уне и Купе. Нато jе хрватски бан Адам гроф Баћан 23. руjна 1696. наложио свим поглаварима банске Краjине, да заштићуjу; владику Атаназиjу Љубоjевића и њему подређене калуђере, те читав »влашки или рашки народ« између Уне и Купе у вршењу вjере по њиховом обреду. Љубоjевић jе на своjи трошак подигао манастир Комоговину, коjи постаде столицом његове епископиjе. Из Комоговине jе гдjекада долазио у Лику и Крбаву, ради чега jе увиjек имао неприлике. Токар на jесен године 1707. добио jе Љубоjевић од краља Јосипа И. потврду, да jе он одсада такођер владика Лике и Крбаве.

Медак jе године 1700. броjио 110 кућа. У њима становаху сами шизматици, коjи су имали и пароха свога. Ради великих глоба одселише се године 1715. из Метка натраг у млетачку Далмациjу са своjим обитељима: Илиjа Лустинић, Радослав Марунић, Раде Орлић, Јанко и Вукадин Поробиjа, Илиjа Крековар, Митар Чокешић, Остоjа Драгешић, те Милош и Томо Скорић. Исте се године са своjом обитељу у Сриjем одселио Милош Фуртар. Истражному jе повjеренству заставник Радошин Сукнаић извиjестио, да ће у млетачку Далмациjу отићи из Метка jош 30 кућа.

Кад jе године 1746. била уређена личка краjишка пуковниjа, постаде Медак сjедиштем 9. краjишке сатниjе. Владика Даниjел Јакшић, коjи jе грчко-источном црквом управљао од г. 1751. до г. 1774., саградио jе себи у Метку љетну резиденциjу, у коjу jе смjестио и калуђере. Исти jе владика године 1770. основао српску народну школу на Медачкоме мосту. Јакшићев jе насљедник владика Петар Петровић продао таj дворац краjишкому ерару, те jе у њему одсада становао заповjедник медачке сатниjе. Ова jе сатниjа године 1836. броjила 7118 људи, коjи становаху у 731 кући. На подручjу те сатниjе биjаше тада 12.813 jутара оранице, 3180 jутара ливаде, 19 jутара вртова и воћњака, 15.960 jутара пашњака и 7262 jутра шума. Само jе село Медак броjило 105 кућа с 1057 житеља, од тога jедва 5 римокатолика. У Метку биjаше грчко-источна црква рођења Јованова, а и поштански уред, jер се то мjесто налазило на главноj цести, коjа jе из Краjине водила у Далмациjу. Тада се већ радило о тому, да Медак добиjе тривиjалну школу, коjа jе тамо отворена године 1836. Краj села се налазила »Медачка градина« у рушевинама.

Медак jе године 1857. броjао 1158 житеља, коjи становаху у 106 кућа. Под конац 19. виjека почео се народ из Метка селити, а многи су потражили зараду у Америци. Тако се десило, да jе Медак пригодом пописа житељства, коjи се обавио 31. просинца 1910. броjио само 460 житеља, од тога 423 грчко-источне, а 37 римокатоличке вjероисповиjести.

 

19. НОВИ КОД ГОСПИЋА

Јужно од Госпића: постоjи село Нови, изнад коjега се на брежуљку виде останци некадашње тврђе. То биjаше »Новиград«, коjи се латински звао »Новум цаструм«. Први пут се Новиград спомиње године 1449., када се подиjелиш« кнезови Франкопани. Тада jе кнез Дуjам Франкопан уз Острвицу, Слуњ и Леденице добио такођер Новиград у Лици. Дуjам се дао по книнскому каптолу (као jавном биљежништву) законито увести у посjед Новиграда, што му 22. српња 1464. потврђуjе краљ Матиjа Корвин. У тоj, иначе латински писаноj повељи, зове се Новиград именом »цаструм Уywаз«, што ће рећи »тврђа Нова вас«.

Касниjе припаде Новиград кнезовима Крбавским. Пригодом уговора, што га jе Иван Карловић, посљедњи кнез Крбавски, године 1509. склопио са своjим сваком Николом Зринским, спомиње међу своjим посjедима и Новиград у Лици. Када су Турци године 1527. освоjили Лику, припаде им такођер Новиград. У њиховоj власти остаде Новиград до године 1689.

Карловачки jе генерал Херберстеин с краjишком воjском провалио у Лику већ мjесеца руjна године 1685. Он jе тада (15. руjна) дошао и под Нови код Госпића, гдjе су Краjишници попалили 400 кућа у околишним селима. Турци почну из тврђе пуцати на Краjишнике, коjи им брзо узвратише мило за драго. Том jе пригодом скоро изгорио Новиград. Наредне jе године 1686. на Нови ударио маркез Парелла из Напуља, кога jе краљ Леополд именовао генералом. Парелла jе имао премало воjника; зато га Турци из Новога поразише у отвореном боjу.

Хрвати су Нови заузели године 1689. Тада надиме на позив попа Марка Месића дођоше 15. липња под Нови Краjишници из Бриња, Оточца, Сења и Подгорjа. Турци се у Новом тако уплаше, да ниjесу ни помишљали на Обрану тврђе. Они предадоше Хрватима тврђу без икакова отпора уз увjет, да смиjу слободно отићи у Удбину. Месић им то дозволи; он jе дапаче одредио, да 300 Хрвата отпрати 80 Турака до Билаjа. Ипак ниjесу из Новога отишли сви Турци, jер се покрстише обитељи Асић, Чанић, Јенгић, Мусић, Шабан и Тунић. К њима jе Месић године 1691. довео Хрвате из разних краjева. Тако настаде овеће село, у коjем jе испрвице било и сjедиште личке пуковниjе.

У Новому jе године 1690. саграђена црква св. Антуна Падованскога. Тамо jе све до године 1776. било и сjедиште архиђакона за Лику и Крбаву. Нови jе настрадао године 1692., када у Лику продриjеше босански Турци, коjи су опљачкали и спалили Нови и Дивосело. Личани су ове Турке на повратку потукли у Плошчанском кланцу. Вjероjатно су Турци том пригодом запалили и тврђу изнад Новога. То наслућуjем по опису бискупа Себастиjана Главинића, коjи године 1696. вели, да jе та тврђа имала 4 куле, али да сада постоjе само њезине рушевине. Нови jе године 1834. броjио 71 кућу и 665 римокатоличких житеља, а године 1857. има исти броj кућа са 658 житеља. Пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., имао jе Нови 948 становника, самих римокатолика.

 

20. ТРГОВИШТЕ ОТОЧАЦ У ХРВАТСКОЈ ПРОШЛОСТИ

Када се личком жељезницом возиш из Загреба у Далмациjу, видjет ћеш много природних љепота. Међу наjљепше ипак спада поглед на Гацко поље, коjе угледаш, чим влак иза Врховима изађе из подуљег тунела. Гацко jе поље са свих страна окружено високим планинама, те изгледа као велики зелени саг. Кудагод погледаш, свуда видиш ливаде или плодне оранице, на коjима повjетарац љуља благословљено класjе. Ова 280 четворних километара велика котлина налази се ипак 465 метара над разином Јадранског мора. Посебан чар Гацком пољу пружа биjела риjека, коjа виjуга сад лиjево сад десно. То jе риjека Гацка, коjа извире из 3 jака и непресушна врела код Лешћа, примаjући вjероjатно воде неких личких или крбавских понорница. Гацка тече према сjеверозападу, а на томе путу утjече у њу 6 потока, Мjестимице широка 8 до 16 метара примиче се сребрена Гацка трговишту Оточцу, гдjе се диjели у два рукава. Лиjеви рукав, коjи jе краћи, оптиче оток, па твори jезеро Швице између села Горња и Долња Швица; затим се разилази у више тракова, коjи се губе у разним понорима. Десни (главни) рукав Гацке протjече кроз Оточац даље према сjеверозападу; он се испод Брлога диjели опет у два рукава, коjи се руше у поноре: jедан код Влашкога поља, а други код Гусића поља. Даље тече Гацка под земљом, те утjече у Јадранско море вjероjатно код Св. Јурjа, особито пако код Жрновнице.

Гацка jе долина одваjкада напучена хрватским живљем. Грчко-источних досељеника из 17. виjека има само на обронцима планина, коjе са сjеверне стране обрубљуjу Гацко поље. Ово jе поље већ од природе створено за посебну управну jединицу. И заиста jе Гацко поље већ у наjстариjе доба хрватске повиjести чинило засебну жупу. Гацка jе тада чинила наjсjеверниjу жупу далматинске бановине, jер jе сjеверно од планине Капеле почимала посавска Хрватска. Када се г. 829. Људевит, бан посавске Хрватске, дигао против насиља франачкога, наговоре Франци бана Борну из jужне (далматинске) Хрватске, нека им помогне у борби против Људевита. За ову услугу обећаше Борни, да ће му дати и сjеверну Хрватску. Борна послуша Франке, те удари на Људевита. Битка се била на риjеци Купи. Али усред битке оставе »Гаћани« бана Борну, коjи ради тога буде хаметом потучен. Ипак jе Борна и надаље остао баном jужне Хрватске, па и владарем Гацкога поља.

Средином 10. виjека спомиње Гацку жупу бизантински цар Константин ВИИ. Порфирогенет у своме дjелу »Де администрандо империо«. Тада jе Гацкоj области припадао и град Сењ, коjи jе наjближа лука за долину Гацке.

Угарско-хрватски краљ Андриjа ИИ. даровао jе године 1219. циjелу Гацку крижарском реду Темпларима, коjи су имали своj самостан близу Св. Јурjа испод Сења. Монголи и Татари опљачкаше и попалише сва села у Гацком пољу г. 1214. Божjаци су Гацку године 1269. уступили хрватском херцегу Бели. Али већ године 1290. припада Гацко поље крчким кнезовима Франкопанима. Ови су у Гацком пољу утврдили Оточац jаким зидовима и округлим кулама, да га лакше бране, ако би опет у онаj краj провалили какви Монголи. Тако jе Оточац постао средиштем Гацкога поља. Зато су Франкопани у Оточцу изградили цркву блажене дjевице Мариjе, те капелицу св. Фабиjана и Себастиjана. У именику опатиjа чува се спомен и на некадашњу опатиjу св. Николе у Оточцу. Франкопани су често и становах у своме утврђеном Оточцу. То нам доказуjе извjештаj, што га кнезови Дуjмо и Фридрик Франкопан саставише 2. српња 1314. управо у Оточцу, коjи се тада спомиње први пут.

Краљ Карло Роберто издао jе 12. листопада 1316. исправу, коjом крчком кнезу Дуjму Франкопану за вjечна времена осигурава Гацку жупаниjу, гдjе уз »град« (т. j. тврђу) Оточац постоjе села: Дољани, Обреш и Лазничић. Пошто jе Дуjмо већ наредне године 1317. умро, замолио jе његов син Фридрик краља Карла Роберта, да му потврди све приjашње даровнице и повластице. Краљ jе то и учинио године 1322. — Касниjе се у Гацкоj спомињу кнезови Иван и Стjепан Франкапан. Они су г. 1388. граду Сењу подиjелили статут, коjи броjи 168 параграфа. Ту се у 161. параграфу каже ово: »Када Моровлахи сађу с планина, идући до Гацке, могу на сењским пашњацима остати два дана и толико ноћи, а исто толико времена, када се натраг враћаjу. Ако остану дуље, плате казну од 500 либара«. И кнез Никола Франкопан назива се »гачким жупаном« г. 1408., када с Млечанима склапа трговачки уговор.

Крчки кнез Сигисмунд Франкопан основао jе у Оточцу г. 1461. посебну бискупиjу за Гацко поље и за Сењ. То доказуjу списи у фрањевачком самостану на Трсату. А у Сењу чуваjу се jош и сада бискупска патент, те печат и прстен некадашњих оточких, бискупа.

Наскоро jе Гацкому пољу заприjетила велика погибељ од Турака. Чим су наиме Турци г. 1463. освоjили Босну, почеше проваљивати у jужну Хрватску. Тако су Турци г. 1467. провалили према Оточцу, али их Хрвати jуначки сузбише на риjеци Гацки.

Кад jе хрватским баном г. 1513. постао веспримски бискуп Петар Бериславић, замолио jе од папе Леона X. помоћ, да узмогне Хрватску обранити од нападаjа турских. Посредником између папе и бана Бериславића биjаше Винко Андрић, тадашњи бискуп у Оточцу. По њему jе папа у ожуjку г. 1515. отпремио бану Бериславићу 2000 дуката, много жита и нешто топова с барутом. Мало иза тога послао jе папа угарско-хрватскому краљу Владиславу ИИ. у новцу 20.000 дуката с изразом своjе жеље, да се већи дио тога новца употриjеби за утврђивање градова у Хрватскоj. Подjедно jе папа обећао краљу, да ће му по оточком бискупу Винку Андрићу послати jоште 7000 дуката за обрану Хрватске и Далмациjе. Када су Турци г. 1520. провалили у Гацко поље, разбиjе их бан Петар Бериславић 10. свибња 1520. код Оточца. Касниjе се спомиње jош оточки бискуп Браjковић. Ипак jе наскоро престала бискупиjа у Оточцу, jер су Турци г. 1527. освоjили Лику и Крбаву, те угрозили Гацко поље.

Одсада jе повиjест Оточца везана с повиjешћу обране остатака Хрватске. Осман ага Глумац из Удбине пође г. 1527. кроз Глибодол према Брињу. Оточани дочекаjу Турке код Дабра, гдjе их хаметом потуку. Осман-ага хтjеде побjећи, али Оточани убише под њим коња, а њега тешко ранише; касниjе га нађоше мртва у неком шупљем стаблу, камо се рањен заклонио. Зато су оно поље, гдjе биjаше то шупље стабло, назвали именом »Османагино поље«.

Заповjедником тврђе у Оточцу биjаше 1. студенога 1551. Андриjа Тадиjоловић, а његов jе замjеник био Винко Лацковић. Тадиjоловић jе имао мjесечну плаћу од 10 форинти за себе и 3 фор. за свога слугу Гргура Крзнарица, а Лацковић 8 фор. за себе и 3 фор. за свога слугу Луку Грдаковића. Тада jе тврђа оточка имала 34 воjника, коjи се зову: Павао Јурjевић, Мартин Желеско, Петар Кошланин, Гргур Пећлин, Иван Богданић, Иван Оршић, Јурић Богданић, Кирин (Квирин) Гомерчић, Миховил Вормић, Криштоф Аталић, Иван Карал, Стипан Мустафа, Иван Срећа, Марић Цвитановић, Петар Мустафа, Марко Шимонић, Јураj Деспот, Мартин Францић, Марко Гоjмерчић, Миховил Мартинчић, Јураj Краjач, Лука Грдаковић, Марко Мартинчић, Гргур Лазић, Лука Грдаковић, Мартин Потурица, поп Марко Грубишић, Гргур Чурић, Раде Хамаглиjа, Лала Прерадовић, Гргур Неманић, Гргур Кохмановић, Јандреj Грдошић и Павао од Огулина. Сваки jе воjник добивао мjесечну плаћу од 3 форинта за своjу храну и одиjело; само jе 6 воjника добивало мjесечно по 4 фор., а 4 воjника по 5 форинти.

Године 1563. уздржавала jе Краjина у оточкоj тврђи 60 плаћених воjника. Генерал Иван Ленковић савjетовао jе исте године, да се у Оточац смjести jош 40 воjника, како би посада броjила 100 бранитеља.

И године 1543. провалише Турци на Гацко поље, али их код Оточца дочека и потуче бивши хрватски бан Петар Кеглевић. Пригодом касниjих борба с Турцима истичу се Ускоци из Сења. Они су често преко Гацкога поља залазили у турске земље, одакле би доводили ратни плиjен. Кад jе пак уређена Воjна Краjина, онда су краjишке посаде унишле у тврђе Оточац, Прозор и Брлог на Гацком пољу. Ове су тврђе попут Сења чиниле т. зв. »Приморску Краjину«, коjа се спомиње већ г.  1563.

На бриjегу изнад Оточца подигнута jе године 1619. мала утврда, коjоj дадоше име »фортица«. Првим заповjедником те »фортице« биjаше Андриjа Колаковић. Турци су 20. просинца 1619. просинца сасjекли одjел оточке посаде, коjи се враћао из Сења са живежем. Под jесен године 1623. Дознало  се, да на Оточац креће 6000 Турака. Ради тога jе у Оточац 21. руjна 1623. кренуо из Сења карловачки генерал Вук Франкопан са 100 воjника. Турци су 23. руjна заиста дошли пред Оточац, али се не усудише да га опсjедаjу. Када пак ударише на сусjедну тврђу Прозор (у листопаду г. 1623.), поразио их jе Вук Франкопан.

Оточац постаде сjедиштем посебне краjишке капетаниjе, под коjу спадаху тврђе: Брлог, Прозор и Дреновкланац, те воjнички чардаци: Синац, Јурjеве Стиjене, Голобрдо, Дољане, Годача и Морска гора. Свим овим посадама заповиjедао jе оточки капетан, коjи биjаше виши часник, подређен изравно самому генералу. Оточки jе капетан с већином своjих воjника становао у тврђи Оточцу, а други воjници изван тврђе у малим дрвеним кућицама, коjе биjаху постављене на високе ступове усред риjеке Гацке, да се лакше бране од неприjатеља.

Велика jунаштва починише Оточани у т. зв. тридесетгодишњем рату. Многи наиме Оточани судjеловаху г. 1631. у бици код Леипзига, г. 1632. код Лüтзена и г. 1634. код Нöрдлингена. Оточани се одликоваху г. 1639. код приjелаза преко риjеке Везере, г. 1641. код Греуссена, г. 1644. код Зеитза и г. 1646. код Бессина у Чешкоj.

Позитивно знамо, да су у тврђи оточкоj као заповjедници вршили службу краjишки капетани: гроф Сигисмунд Парадеисер, барун Андриjа Бернхард од Обернбурга, Иван Јаков пл. Портнер и барун Лео Бернхард Гали. Портнера су Оточани г. 1661. уморили, а Гали постаде касниjе краjишким пуковником. Осим тога становаху у оточкоj тврђи неко вриjеме: поручник барун Иван Антун Москон, заставник Јурица Орешковић, пушкар Иван Јакоблић,  те воjводе: Мате Орешковић и Мико Грачанин.

Осим ове праве тврђе имао jе Оточац на брду и споменуту своjу »фортицу« с 3 округле куле. Оваj су каштел обновили и утврдили сењски Ускоци, коjи се по закључку мадридског уговора од г. 1618. мораху из Сења преселити у Оточац. Заповjедником посаде у томе оточком каштелу биjаше касниjе Фрањо пл. Гушић. Кад jе он г. 1687. умро, наслиjедио га jе барун Иван Гали, а овога опет стражмештар Фрањо Вилим Гали. Данас jе оточки каштел развалина, коjа се ипак jош добро сачувала. Нема више нити приjашње велике тврђе оточке, jер jу г. 1823. порушише, а на истом мjесту подигоше године 1829. неколико ерариjалних зграда, међу овима и »аудиториjат« (воjни суд).

Оточани судjеловаху на воjни, коjу jе сењски велики капетан Петар гроф Зрински подузео г. 1651. у турску Лику, гдjе поробише Широку кулу. У савезу пак с Огулинцима провалише Оточани г. 1655. преко Коренице на Крбавско поље, одакле се вратише с великим плиjеном и с много заробљених Турака. Андриjа Гусић, заповjедник краjишке посаде у Оточцу, сукобио се године 1655. с Турцима недалеко самог Оточца. У томе су боjу побиjедили Турци. На боjишту паде око 250 Хрвата, а Гусић мораде с преосталим Оточанима побjећи, да себи спасу своj живот. Ипак су Оточани брзо осветили своj пораз; jош исте наиме године у два наврата потукоше Турке. Једнако се Оточани великим jунаштвом одликоваху г. 1657., када заjедно са Сењанима разбише на Гушића пољу 6000 Турака, коjи поробише Брезовац, Рудопоље, Врховине и Дабар.

Пригодом великог рата с Леополдом, г. 1663. пође Алипаша Ченгић с 8000 Турака према Оточцу с намjером, да запали Брлог. Код Јурjевих Стиjена близу риjеке Гацке дочека Турке сењски капетан Петар гроф Зрински с много мањом воjском. Тамо се 16. руjна 1663. заметнула крвава битка, у коjоj погибе 2070 Турака. Зрински jе том пригодом заробио 8 застава и 370 Турака, међу њима брата Алипаше Ченгића, коjи биjаше jањичарски ага, и много угледних Турака. У тоj бици одликоваху се Оточани.

Кад jе карловачки генерал Херберстеин г. 1685. почео Турке тjерати из Лике и Крбаве, наjвише му помоћи за таj посао пружише Оточани, Сењани и Брињани. Турци су коначно године 1689. макнути из Лике и Крбаве, нашто jе краљ Леополд морао уредити управу у тим земљама. Краљ jе наjприjе године 1692. продао Лику грофу Адолфу Зинзендорфу, али се наскоро одустало од тога. Нато су Лику и Крбаву године 1701. подиjелили између краjишке управе и т. зв. унутарње аустриjске коморе (финанциjалне области). Том jе згодом Оточац с оближњим тврђама предан управи краjишких капетана, коjи се настанише у Брињу и у Оточцу.

Године 1716. заметнуше Турци рат с царем Карлом ВИ. У томе рату воjеваху Оточани под заповjедништвом сењскога великога капетана баруна Теуффенбацха. У боjу код Костаjнице г. 1717. водио jе Оточане привремени заповjедник Матиjашић, а у боjу код Зриња г. 1717. водио их jе воjвода Парамински. Оточани судjеловаху такођер у рату, што га jе цар Карло ВИ. од г. 1737. до г. 1739. водио с Турцима.

Ратно виjеће, коjе jе управљало приморском и карловачком Краjином, повjерило jе кнезу Хилдбургхаусену, да проведе потребите реформе на тоj Краjини. Он jе године 1746. ту Краjину подиjелио териториjално на 4 пуковниjе: личку, оточку, огулинску и слуњску. Све су те пуковниjе чиниле одсада т. зв. Горњу Краjину, коjом jе заповиjедао генерал у Карловцу. Тако jе од некадашње оточке капетаниjе настала краjишка пуковниjа, коjоj биjаше сjедиште у трговишту Оточцу. Првим пуковником оточке пуковниjе постаде гроф Карло Херберстеин. Личка и оточка пуковниjа заjедно изградише године 1762. цесту од Перушића до Оточца по налогу карловачкога генерала грофа Бенвенута Петаззиjа. Исте jе године изграђен такођер пут од капеле св. Фабиjана и Себастиjана до великога оточког моста, коjи jе подигнут године 1756.

Краљица Мариjа Терезиjа биjаше Оточанима захвална за помоћ, коjу jоj пружише у њеном рату за аустриjско насљедство, те у њена три рата против прускога краља Фридрика ИИ., коjи jоj jе отео Шлеску. Зато jе Мариjа Терезиjа исправом од 13. руjна 1746. дозволила, да се у Оточцу сваке сриjеде држи тjедни саjам. Једнако jе повељом од 28. липња 1774. дозволила Оточцу два велика годишња марвинска саjма: 24. српња и 24. руjна. Краљица jе Оточац г. 1765. учинила трговиштем, дозволивши, да се у Оточцу уреди воjни магистрат. Првим начелником постаде Јураj Цетињанин. Кад jе Цетињанин умро, постаде начелником оточким 7. вељаче 1784. пушкар Прпић. Али већ г. 1787. укине цар и краљ Јосип ИИ. воjни магистрат у Оточцу. Мариjа Терезиjа даровала jе оточкоj пуковниjи 3. сиjечња 1779. заробљену пруску воjничку заставу, као успомену на побjеду код Колина, гдjе се Оточани г. 1758. одликоваху особитим jунаштвом. Застава jе похрањена у католичкоj жупноj цркви св. Троjства, коjа jе грађена г. 1684., а обновљена г. 1774. даром краљице Мариjе Терезиjе, те њенога сина и (у воjничким стварима) сувладара Јосипа ИИ.

Оточац jе двапут посjетио цар Јосип ИИ. Први пут биjаше то 5. свибња; 1775., кад jе цар одсjео у оточкоj тврђи (граду). Други пут jе цар (и тада већ краљ) Јосип ИИ. у Оточац дошао 28. липња 1786., кад jе у томе трговишту прегледао све воjничке зграде, оружjе и мунициjу. Двапут jе у Оточац дошао такођер цар и краљ Фрањо И. са своjом трећом супругом Каролином. Он jе надиме године 1818. преко Оточца путовао у Далмациjу и натраг, те jе у Оточац на поласку дошао 28. травња, а на повратку 27. липња 1818.

Католичка жупна црква у Оточцу има при улазу оваj латински напис:

»Наррентур jуститиае, ет Цлементиа ин Фортес

Исраел-Јудицум Цап. 5. Вере 11.

О Регина Орбис, прима атqуе пииссима Матер

Јуститиа Илвриос ет пиетате регенс,

Прима Реформатриx Илyрорум, магна Тхересиа!

Ту перфецисти, qуод неqуиере Вири.

Прима доцес Артем белланди, прима Цроатас

Легибус емендас, ет пиетате трахис.

Мартем леx, легем пиетас аттемперат, аррнис

Цорпора, леге манус, цор пиетате дамас;

Темплуим хоц прима сацрас, ин qуо Тиби jуре Паренти Грати Илyри сацрант цорпора, Цорда манус.

Анно Домини МДЦЦЛXXИВ.«

Посебан латински напис у светишту цркве казуjе нам имена оних одличника, коjи су живjели у доба, када се обнављала ова католичка жупна црква у Оточцу. Напис гласи овако:

»Мунере Тхересае Јосепх цорреге, Јоанне

Праесуле: Темпла, Клефелд фацта реценте мицант,

Про Маресехалус Велла, — Мüллерqуе трибунус,

Wинкелманн перагенс ин легионе вицес,

Ауреитер примус маjор, Вукассовицх алтер,

Заиттониqуе арцхипароцхус, аннус ерат.

Ан 1774 но.«

Римокатоличкоj жупноj цркви у Оточцу припадаjу три капелице. Од ових jе капелицу св. Ивана Непомука подигао г. 1746. на своj трошак капелан Андриjа Павлаковић. То се разабире из хрватског написа на капелици, коjи гласи: »Ова капелица jе учињена на част светога Ивана Непомуцена и трошком капелана Андре Паулаковицх лета 1746.« — Друга jе капелица Маjке Божjе од седам жалости подигнута на брду Калвариjи испод рушевина самога каштела. Ову jе капелицу г. 1725. посветио сењски бискуп Похмаjевић. — Жупни jе двор подигнут г. 1775., како нам казуjе оваj латински напис, коjи jе постављен при улазу у ову jеднокатницу: »Јуибенте генерале бароне а Клефелд, ет ита воленте трибуно а Мüллер фуит Оттоценси пароцхо Јоанни д’ Вукассовицх праесенс прорсус нова хабитатио еxтруцта (1775.)« — Трећа jе капелица блажене дjевице Мариjе саграђена г. 1776. у Пољицу код Оточца. Над улазом у ову капелицу стоjе уклесани ови латински стихови, коjи показуjу, да jе капелица грађена у вриjеме, кад jе владала краљица Мариjа Терези jа, те кад jе пуковником у Оточцу био Мüллер, маjорима Ауреитер и Вукасовић, а жупником Иван пл. Вукасовић:

»Аере патронае аугустиссимае Императрицис

Ет регинае Мариае Тхересиае, суффрагиисqуе региминис

Цолонелли де Мüллер, нец нон зело дуорум

Региминис маjорум д’ Ауреитер ет де Вукассовицх,

Атqуе пиис попули Отоценсис лаборибус,

Фуит сацеллум истуд ин хонорем Б. В. М. ерецтум,

Оттоценси пароцхо Јоанне де Вукассовицх анно

1776.«

Приjе тога жупника Ивана Дуjма пл. Вукасовића служили су у Оточцу као католички жупници редомице: Беговић, Стипшић, Миjо Бодловић, Јураj Јуришић, Зорко Локатели, Антун Бонифацио, Иван Старчевић, Лука Девчић и Јосип Затони. Послиjе Вукасовића биjаху пак у Оточцу жупници: Јураj Мордакс од Таксенфелда (бивши Исусовац, jер jе г. 1773. био укинут ред Исусоваца), затим Фрањо пл. Фустинион, Тадиjа Дразеновић, Томо Дуjмовић (добио част опата и носио митру код свечаних миса и обреда), Павао Побор, Ватрослав Вински (зачасни каноник), Јосип Мажуранић (коjи jе г. 1879. умро у Загребу као зачасни каноник и умировљени жупник оточки), те Филип Кришковић.

Краљица Мариjа Терезиjа издала jе одредбу, да се у свим већим краjишким мjестима имаjу основати пучке школе. Првим учитељем у Оточцу буде 30. листопада 1764. именован фурир Фöyтх. Њега jе 18. просинца 1768. наслиjедио учитељ Филипи, коjи jе имао већ толико ученика, да их више ниjе могао сам подучавати. Зато jе краjишка управа у липњу г. 1770. поставила jош jеднога учитеља, и то Ендерса. Мjесто Филипиjа дође у Оточац 2. свибња 1775. за учитеља Валкони из Карлобага. Ендерса jе пако г. 1777. наслиjедио Фрањо Жавер Аицхлер као други учитељ оточки.

Управу пучке школе у Оточцу преузео jе г. 1781. надучитељ Песдић. Тада jе већ као други учитељ у Оточцу службовао Јаков Јанковић. Све дотле подучаваху оточки учитељи у приватним кућама, jер ниjе било посебне школске зграде. Текар године 1782.  добио jе Оточац jеднокатну зграду, у коjоj ће бити краjишка »главна школа«. Над улазом поставише плочу с уклесаним латинским написом: »Сцхола про инструендис пуерис, еxтруцта аб Императоре Јосепхо ИИ. 1782.«

Тада су школу полазили само дjечаци, а обучавало се њемачким jезиком. Учитеља Јанковића наслиjедио jе 17. коловоза 1785. учитељ Јураj Петрак. Кад jе пак умро надучитељ Песдић, буде 14. свибња 1790. његовим насљедником именован Јосип Мüллер. Овога jе 14. руjна 1798. наслиjедио надучитељ Луцха, коjи jе дошао из вараждинске Краjине. Луцху jе замиjенио Алоис Wехнер, овога пак Аберле, коjи jе умировљен г. 1820. Тада jе надучитељем у Оточцу именован Фрањо Бегрy, кога jе г.  1822. наслиjедио Иван Јанушковић. Године 1825. дође у Оточац надучитељ Томо Врбаннић, г. 1841. надучитељ Фрањо Радочаj, г. 1843. надучитељ Јосип Млађеновић, г. 1846. надучитељ Јураj Сертић, 1. свибња 1849. учитељ Петар Фабиани, 2. ожуjка 1852. учитељ Павао Галац, а 16. коловоза 1852. учитељ Дане Рукавина. Истодобно су у Оточцу као подучитељи службовали: од г. 1820. Мирко Антолић, од г. 1822. Стjепан Егић, од г. 1829. Никола Марковић, а од г. 1833. до г. 1843. Никола Радотић.

Међутим jе почетком 19. виjека у Оточцу отворена пучка школа за дjевоjчице. Ова школа ниjе имала посебне зграде све до године 1828., када jе добила приватну кућу оточког палира Мартина Лугера. Касниjе проширише зграду дjечачке пучке школе, у коjоj су до укинућа Воjне Краjине службовали учитељи: Петар Лугер, Пинтер, Левар и Кучера. Кад jе »главна учиона« године 1870. претворена у »грађанску школу«, надоградише jоj други кат. Кучера jе г. 1872. постао надзорним надучитељ ем свих школа на териториjу бивше оточке краjишке пуковниjе. Први jе управу »грађанске школе« у Оточцу преузео равнатељ Габрић, а кад jе он био умировљен, наслиjедио га jе равнатељ Павао Орешковић.

Од осталих догађаjа течаjем 19. виjека за Оточац ваља споменути у првом реду борбе с Францезима. Оточка jе пуковниjа почевши од г. 1792. доприниjела велике жртве у дуготраjним ратовима, што их jе Аустриjа водила против Францеске, нарочито у Италиjи г. 1796. и 1797., у Њемачкоj г. 1802. и 1805., те код Беча г. 1809. Кад jе Наполеон био г. 1809. први пут потучен код Асперна и Есслинга (сjеверно од Беча), затражи он помоћ од свога пасторка Еугена из Италиjе и од маршала Мармонта из Далмациjе. Мармонт jе сретно из Далмациjе прешао преко Велебита у Лику, одакле jе 28. свибња 1809. кренуо преко Перушића на Гацко поље. Он jе намjеравао, да се без великих боjева протуче кроз Оточац у Крањску, гдjе би дочекао францеске помоћне чете из Италиjе. Премда су главни батаљуни оточке пуковниjе боравили на ратишту, ипак су Оточани одлучили, да маршалу Мармонту сприjече пут преко Оточца. Да им отешча изведбу ове намjере, наговори Мармонт босанске Турке, да провале преко границе Воjне Краjине, гдjе су поробили и попалили читав низ наших села. Тако су Оточани морали jедан дио воjске послати на Кордун, да сузбиjу Турке. Ипак jе у Оточац дошао приличан броj воjника, коjи ће дочекати маршала Мармонта. Њихов заповjедник биjаше капетан Антун Туцхy. Он даде на риjеци Гацки срушити мостове, да Францезима отешча долазак у Оточац. Кад jе Мармонт дочуо, да га у Оточцу заиста чека неприjатељска воjска, коjа jе спремна за боj, промиjени своjу основу, те мjесто преко Оточца крене преко Синца, Дреновакланца и Брлога у Бриње. Већ биjаше близу Бриња, кад ли дознаде, да га и ондjе чекаjу краjишке чете, коjе води капетан Максо Сцхмидт. Боjећи се, да ће му Брињани заприjечити приjелаз преко планине Капеле, врати се Мармонт натраг у Жутулокву, те оде преко Сења, Винодола и Риjеке пут Италиjе.

Наполеон jе ипак 5. и 6. српња 1809. потукао аустриjску воjску код Wаграма. Цар и краљ Фрањо мораде 14. листопада 1809. с Наполеоном склопити т. зв. »бечки мир«, коjим му одступа све хрватске земље jужно од риjеке Саве. Тако jе и Оточац доспио г. 1809. под францеску власт. Наполеон jе умио израбити храброст хрватских краjишника. Међу осталима мораху и Оточани поћи с њим г. 1812. у Русиjу. На тоj воjни претрпjеше Оточани страховите невоље услиjед глади и ужасне зиме, те се мало тко вратио кући. Већ слиjедеће године 1813. доспиjе Оточац опет под власт цара и краља Фрање.

Босански су Турци често проваљивали преко међе, да робе и пале краjишка села. Да им се освети, наложи генерал барун Wалдстäттен г. 1836. оточкому пуковнику Чолићу, нека за узврат провали с Оточанима у Босну. Премда су босански Турци дознали за оваj нападаj и сабрали до 15.000 људи за обрану, ипак их jе Чолић потукао код Брековице. Овдjе погибе у боjу 400 Турака, међу осталима и турски вођа Мустаjбег Рустанбеговић из Бихаћа, те Бећирбег Куленовић из Вакуфа. Од Оточана остаде на боjишту наредник Дивjак с 50 мртвих момака, а 100 рањеника допремише Оточани у Руданово, гдjе биjаше уређена болница.

Пуковника Чолића наслиjедио jе Цасанова, коjи jе у Оточцу службовао од г. 1838. до г. 1843. Он jе дао трг пред бившом »генералиjом« засадити дрвећем. Тако jе ударио заметак оточкога шеталишта. На тому jе тргу саграђена касниjе (за бановања Ивана Мажуранића) грчко-источна црква. Првим парохом у Оточцу постаде Илиjа Машић. Приjе тога jе грчко-источна црква св. Ђурђа у Оточцу спадала под парохиjу у Свици.

Оточани се као краjишници храбро пониjеше г. 1848. и 1849. у Италиjи, гдjе су под водством рнаршала Радецкога сретно сузбили сардимскога краља Карла Алберта и његове »Пиjемонтезе«. Истих година 1848. и 1849. ратоваху други батаљуни оточке пуковниjе под водством хрватскога бана Јелачића у рату против Маџара и код опсаде Беча.

У жупну цркву св. Троjства ударила jе године 1868. муња. Тони jе пригодом ова црква посве изгорjела, али jу наскоро поправише и обновише. Јака jе бура године 1882. одниjела кров на »фортици«, коjа jе године 1804. била темељито поправљена и преудешена за барутану. Ова jе »фортица« напуштена године 1873., кад jе развоjачена Воjна Краjина. Од године 1882. претвара се »фортица« у рушевину.

Оточац jе године 1834. броjио 97 кућа, у коjима jе становало 370 житеља, од тога 316 римокатолика. Пригодом пописа г. 1857. имао jе Оточац 69 кућа с 545 становника, од тога 500 римокатолика, а 45 грчко-источних. Послиjе укинућа Воjне Краjине почео jе Оточац нагло расти, jер се у њ доселиле многоброjни трговци и обртници. Циjели jе управни котар Оточац 31. просинца 1910. броjио 34.804 житеља, од коjих jе 17.866 било католичке, 16.933 грчко-источне вjере, док jе 5 било иновjераца.

Пригодом пописа житељства, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjило jе трговиште Оточац 2676 становника, од коjих биjаху 2333 римокатоличке, 338 грчко-источне, а 5 друге вjероисповиjести.

 

21. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ОТОЧЦУ

Кад jе хрватски бан Јосип Јелачић за 5. липња 1848. сазвао у Загреб први хрватски народни (а не сталешки) сабор, дао jе и на подручjу Воjне Краjине провести прве изборе народних заступника. Тада jе оточка краjишка пуковниjа бирала 4, а воjна опћина Оточац 1 народнога заступника. Граничари су 27. свибња 1848. изабрали Стипана Саркотића, Максима Прицу, Мирка Крестића и Антуна Пераљевића, а становници трговишта Оточца 2. липња капетана Матиjу Сабљара.

Воjна jе Краjина била заступана такођер на хрватском сабору, што га jе г. 1861. сазвао бан Јосип барун Шокчевић. Тада jе трговиште Оточац 22. свибња изабрало за народнога заступника Јосипа Мургића, а за његова замjеника Јосипа Стипетића. Истога су дана граничари оточке пуковниjе изабрали Мату Сладовића из Лешћа, Марка Стоjановића из Врховина, Самоjла Косановића из Коренице и Марка Божићковића из Шкара.

За хрватски сабор од г. 1865. бирала jе оточка пуковниjа 4 народна заступника. Избор се обавио 17. липња у селу Јањцу, а изабрани су: пуковник Арсен Проданов, потпуковник Мате Елгер, маjор Јосип Нолден и капетан Диониз Паић. Становници трговишта Оточца ниjесу се могли сложити, те су кандидирали више лица. На биралиште jе 19. липња приступило 119 изборника, од коjих jе 56 гласовало за домаћега сина капетана Адама Јовановића, коjи jе проглашен народним заступником, премда jе добио само релативну, а не апсолутну већину свих присутних изборника.

Воjна Краjина ниjе била заступана на т. зв. Рауцховом сабору, коjи jе г. 1868. склопио државоправну нагоду између Хрватске и Угарске. Краjишници ниjесу судjеловали нити код избора, коjи су обављени г. 1871., 1872., 1875., 1878. и 1881.

Истом онда, кад jе териториj Воjне Краjине 1. коловоза 1881. сjедињен с грађанском (банском) Хрватском и Славониjом, добили су бивши граничари уставна права, те се помишљало на изборе народних заступника. На подручjу бивше оточке пуковниjе створена су 4 изборна котара, коjима су сjедишта била: Оточац, Перушић, Брлог и Личко Петровосело.

Први jе избор за котар Оточац обављен 19. травња 1883. Хрватска jе опозициjа кандидирала свеучилишнога професора дра Франа Врбанића, али jе за народнога заступника био изабран владин кандидат Никола Омчикус, умировљени потпуковник.

Живахна се изборна борба водила у руjну г. 1884., кад jе прве своjе изборе у Хрватскоj провео бан Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy. Он jе у Оточцу кандидирао Јосипа витеза Рукавину, коjи биjаше умировљени котарски предстоjник. Њему jе за протукандидата поставила »странка права« гласовитога Јозу Гержанића, бившега градског биљежника у Сењу. Од 159 уписаних изборника дошло jе на биралиште 127, те jе 75 гласова добио Рукавина, а 52 Гержанић.

Трећи jе избор у Оточцу обављен 14. липња 1887. Хрватска jе опозициjа у Оточцу тако ослабила, да ниjе ни поставила свога кандидата. На биралиште jе дошло 140 изборника, коjи су jедногласно изабрали за народнога заступника Јосипа Рукавину, кандидата маџаронске »народне странке«.

Боље биjаше 1. липња 1892., кад jе »странка права« у Оточцу кандидирала загребачкога зубара дра Анту Павелића. Гласовало jе 280 изборника, од тога 65 за Павелића, а 215 за владинога кандидата дра Шандора Егерсдорфера, свеучилишног професора из Загреба.

Четврти jе избор обављен 21. свибња 1897. Од 199 изборника гласовало jе 168, од тога 112 за маџарона Ферду Шаjа, а 56 за Јозу Гержанића, кандидата »чисте странке права«.

Пети jе избор обављен 7. студенога 1901. Од 183 уписаних изборника гласовало jе 155. За народног jе заступника изабран с 97 гласова загребачки одвjетник Фердо Шаj. Праваш Лука Грчевић, умировљени капетан, добио jе 58 гласова.

Код избора, коjи jе у Оточцу обављен 3. свибња 1906., ниjе »народна странка« ни поставила свога кандидата. Од 213 изборника дошло jе на биралиште 148, те jе с 80 гласова био изабран загребачки одвjетник др. Живко Петричић, кандидат »чисте странке права«. Коалирац др. Јово Половина добио jе 14, а изванстраначки кандидат Шандор Перц 54 гласа.

Седми jе избор обављен 27. вељаче 1908. Од 235 изборника гласоваху 204, и то 133 за професора дра Милана Огризовића, кандидата »Старчевићеве хрватске странке права«, а 71 за праваша Цезара Акачића, кандидата коалициjе.

Промjеном изборнога закона од г. 1910. знатно jе повећан броj изборника. Тако jе котар Оточац добио 930 изборника, од коjих jе 696 дошло на биралиште 28. листопада 1910. Праваши су ушли у изборну борбу подиjељени у 2 групе, од коjих jе jедну водио др. Јосип Франк, а другу др. Миле Старчевић. У Оточцу jе у име »Франковаца« кандидирао Милан Павловић, посjедник из Крижпоља, а у име »Милиноваца« одвjетник др. Живко Петричић. Од стране хрватско-српске коалициjе кандидирао jе др. Срђан Будисављевић, а од стране присташа бана Томашича свеучилишни професор др. Едо Ловрић. Петричић jе добио 280, Павловић 268, Будисављевић 122, а Ловрић 26 гласова. Како ниjедан кандидат ниjе имао апсолутну већину свих гласова, дошло jе сутрадан 29. листопада до ужег избора између Петричића и Павловића. Гласовало jе 611 изборника, и то 315 за дра Петричића, а 296 за Павловића.

Слично се збило 15. просинца 1911., кад jе на биралиште дошло 577 изборника. Коалициjа jе подупрла кандидатуру »Милиновца« дра Зивка Петричића, да не прође др. Милан Огризовић, коjи jе додуше изjавио, да кандидира изван свих странака, али за кога се знало, да спада међу »Франковце«. Петричић jе добио 307 гласова, а Огризовић 270 гласова.

Десети jе избор обављен 16. просинца 1913. Борба се водила између »Милиновца« дра Живка Петричића и »Франковца« дра Крунослава Локмера, одвjетника у Оточцу. Коалициjа jе додуше кандидирала дра Срђана Будисављевића, али су Срби добили упуту, да гласуjу за Петричића, да не прође Локмер. Од 1236 изборника гласовало jе 650, и то 341 за Петричића, 298 за Локмера, а само 11 за Будисављевића. Тако jе за народнога заступника био изабран др. Живко Петричић.

 

22. ПАЗАРИШТЕ ГОРЊЕ И ДОЊЕ

На подножjу Велебита у некадашњоj бушкоj жупи налазило се »Доње Жажично«, гдjе jе на врху Грачини године 1490. био павлински самостан. О том говори хисториjска исправа од 1. студенога 1411. овако: »Племенити људи Драшковићи из села Жажична долњега, на ких дели имиња jе врх, ки се зове Градчина, основаше на том врху молстир (манастир) и црикву св. диве Мариjе, те jу даjу редовником св. Павла.«

Држи се, да jе данашње доње Пазариште управо тамо, гдjе jе у средњем виjеку било село Доње Жажично. Шематизам сењске бискупиjе од године 1896. казуjе, да жупљани jош и сада своjу цркву св. Јакова зову »клоштар«; чине пак то зато, што jе ту заиста некада био самостан редовника Павлина, коjи се (ваљда од страха пред Турцима) преселише у Цриквеницу, те jе народ од преосталих рушевина подигао садашњу жупну цркву.

Описуjући Лику и Крбаву године 1696. jавља сењски бискуп Себастиjан Главинић, да се испод села Пазариште, Островица и Хотеш налазе рушевине од 4 цркве. Једна од тих цркава има зидане стиjене и свод, али нема крова, коjи би jе штитио од кише и сниjега; у тоj цркви постоjи jош крстионица од четворнога камена са старим написима. — Вjероjатно jе народ ову цркву претворио у своjу жупну цркву. Учинише пак то свакако концем 17. виjека. Имамо наиме попис личких жупа, коjи jе године 1700. саставио сењски бискуп Мартин Браjковић. У томе попису гледе Пазаришта стоjи биљешка: У новиjе доба подигнута jе црква узашашћа дjевице Мариjе. Жупник живи од сабирања (лукна), коjе доприносе католички Власи иначе звани Буњевци; њихових jе кућа много. Под Пазариштем jе стара црква испод тврђе Островице. Тамо би ради множине становника имала бити жупа, или би ондjе имао непрекидно боравити капелан.

Маjор Бацх, писац повиjести оточке пуковниjе, вели, да jе жупна црква Узашашћа блажене дjевице Мариjе у Горњем Пазаришту саграђена године 1690., а жупни двор године 1818. Исти Бацх тврди, да jе жупна црква св. Јакова у Доњем Пазаришту саграђена приjе године 1700., али да jе била филиjалка жупе у Горњем Пазаришту. Неко jе вриjеме Доње Пазариште имало сталнога капелана, коjи биjаше подређен жупнику у Горњем Пазаришту. Од те локалне капеланиjе постала jе године 1777. у Доњем Пазаришту посебна жупа, за коjу jе већ године 1772. подигнут жупни двор.

Пазариште jе испрвице припадало личкоj краjишкоj пуковниjи. Од ње jе године 1705. одиjељено и припоjено оточкоj пуковниjи. Сва тамошња околица од Велебита до риjеке Лике чинила jе посебну краjишку сатниjу, коjоj ипак ниjе било сjедиште у Горњему или Доњему Пазаришту, него у селу Кланцу. Ова (друга) краjишка сатниjа престаде постоjати године 1873., кад jе Краjина развоjачена. Међутим jе већ 1. сиjечња 1872. почела дjеловати велика управна опћина, коjа jе такођер испрвице имала своjе сjедиште у Кланцу, док jу ниjесу концем године 1893. премjестили у Пазариште.

У Кланцу jе као у сjедишту краjишке сатниjе основана пучка школа године 1834.  У Горњему Пазаришту отворена jе школа исте године 1834. Пригодом пописа године 1857. имало jе Горње Пазариште само 17 кућа, у коjима jе становало 810 житеља, од тога 800 римокатоличке, а 10 грчко-источне вjероисповиjести. У Доњем се Пазаришту тада налазило 13 кућа са 190 житеља, самих римокатолика. Село Кланац броjило jе 1857. године 49 кућа са 637 становника, од тога 380 римокатоличке, а 257 грчко-источне вjероисповиjести.

Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910. живио jе 331 становник у оном Пазаришту, коjе се приjе звало Кланац, те гдjе се г. 1910. налазило сjедиште управне опћине. Само 66 становника биjаше у Доњем, а 230 у Горњем Пазаришту, премда jе порезна опћина Горње Пазариште броjила 1152, а порезна опћина Доње Пазариште 2182 житеља. Циjела управна опћина Пазариште броjила jе 1910. године 5632 становника, од тога 5627 римокатоличке, а само 5 грчко-источне вjероисповиjести.

У селу Житнику код Пазаришта родио се 23. свибња 1823. велики хрватски родољуб и писац др. Анте Старчевић. Тамо су рођена и оба његова синовца: др. Давид Старчевић и др. Миле Старчевић, коjи биjаху такођер хрватски политичари.

 

23. ПЕРУШИЋ

Међу хрватским племићким обитељима, коjе у средњему виjеку наставаху бушку жупу, налазила се и обитељ Перушић. Та jе обитељ у 15. виjеку (вjероjатно иза пада Босне године 1463.) подигла своj »град«, т. j. утврђени дворац, коjи jе по тоj обитељи добио име Перушић. Први пут се »каштел« Перушић спомиње године 1487.

Од чланова племићке обитељи Перушић спомињу се у другоj половици 15. виjека Доминик и Гашпар. Доминик Перушић биjаше године 1468. у служби крбавскога кнеза Ивана. Гашпар jе Перушић године 1487. био банов намjесник и каштелан града Рмња. Исти jе Гашпар Перушић године 1492. уз многе друге хрватске великаше и племиће ставио своj печат на повељу, коjом се њемачкому краљу Максимилиjану и његовим потомцима заjамчуjе право на угарско-хрватско приjестоље, ако би краљ Владислав ИИ. (односно његов син) умро без законитих потомака. На темељу тога права изабран jе на сабору у Цетињу 1. сиjечња 1527. Максимилиjанов унук Фердинанд Хабсбуршки за краља хрватскога.

Кад су Турци у травњу године 1527. освоjили Крбаву и Лику, дође у њихову власт и Перушић. Одавле се хрватски сељаци заклонише на сjевер у долину риjеке Гацке, а неки вjероjатно пођоше у Сењ. Тврђа у Перушићу остаде пуста и разваљена до године 1553., кад jу jе обновио потурица Малкочбег, коjи биjаше султанов намjесник у Босни. Унутар двострукога каменог зида налазила се jака кула на наjвишем мjесту; на самом пак зиду биjаху високи и чврсти чардаци, из коjих су Турци могли одбиjати jурише неприjатељске воjске. Исти jе Малкочбег недалеко тврђе године 1555. населио Турке, коjи ће ту тврђу бранити.

Одсада jе Перушић био главна обрана турске Лаке, као што jе Удбина била за Крбаву. Криво су то гледали сењски Ускоци. Зато они године 1569. подузму воjну на Перушић. Ускоци су допрли до саме тврђе, пред коjом разбише 2800 Турака. Преостали Турци утекоше у тврђу, одакле су морали гледати, како Ускоци на ломачи пале 2 мартолоза (влашка разбоjника), коjи су у Сењу дjецу крали и Турцима продавали.

Граничари из Оточца и околишних села ударе године 1636. на Перушић, те га заузму и развале. Одсада су Турци у Лици остали без праве заштите; зато су настоjали да што приjе обнове тврђу у Перушићу. То jе дознао и краљ Фердинанд, коjи 27. свибња 1637. из Прага налаже ратном виjећу у штаjерском Грацу, нека се побрине, да сприjечи намjеру турску.

Ипак су Турци поновно утврдили и населили Перушић. Они дапаче одлучише обновити и »Стари Перушић« код Врховина. О том jе краjишки генерал Вук Франкопан Тржачки jавио 13. ожуjка 1641. из Карловца ратном виjећу у штаjерски Градац ову виjест:

Мене jе капетан Портнер из Оточца обавиjестио, да jе од своjих таjних поузданика дознао, како Турци намjераваjу опет подићи тврђу Перушић, коjу су граничари већ одавна опустошили. Турци су од порте (т. j. султанове владе у Цариграду) добили дозволу, да смиjу Перушић запосjести с 12 агалака (т. j. чета, коjе воде аге). Оба турска бега — онаj у Клису и у Крку (Книну) — имаjу од порте налог, да чуваjу маjсторе и раднике, коjи ће зидати утврде око Перушића. Било би нужно, да се заприjечи та изградња Перушића. Али за ту сврху не би била достатна укупна сила Краjине, већ би требало дићи пучки устанак или спремити jош већу помоћ.

Гашпар Франкопан, син генерала карловачкога, ниjе могао подниjети срамоту, да су Турци доиста обновили тврђу Перушић, коjоj дадоше име »Стари Перушић«. Како се Гашпар одликовао jунаштвом, одлучио jе године 1642., да сруши Стари Перушић. У ту сврху састави чету, с коjом провали до Перушића. Ту jе Турке потукао и тврђу им оштетио, па се онда вратио кући с великим ратним плиjеном. — Сличну jе навалу на Нови Перушић године 1642. извео Томица Хољевац, поркулаб (заповjедник тврђе) у Брињу. То ниjе било право сењском капетану Ивану Ернесту Херберстеиму, коjи Хољевца 21. липња 1642. тужи ратном виjећу, jер да се тиме изазивљу Турци на провалу у хрватску Краjину.

У турскоj власти остаде Перушић до године 1689., када jе карловачки генерал Херберстеин повео воjну за ослобођење Лике и Крбаве. Генералу се придружи поп Марко Месић, католички жупник у Бриња, коjи дигне Оточане и Брињане. Редомице заузму Хрвати личке тврђе, а 28. липња 1689. дође хрватска воjска и пред Нови Перушић. Да се не пролиjева крв, предложише Турцима, нека се предаду уз увjет, да смиjу слободно отићи из тврђе. Турскому су диздару (т. j. заповjеднику тврђе) напосе обећана за мито 2 коња. Ипак су Турци испрвице оклиjевали с предаjом тврђе, jер се надаху помоћи из Бихаћа. Кад jе та помоћ изостала, оставе Турци у ноћи од 29. на 30. липња Перушић, те се запуте преко Широке Куле у Удбину.

Ипак ни jесу из Перушића отишли сви Тура. Тврђу jе наиме оставило само 150 Турака са своjим обитељима. У Перушићу остаде 45 Турака, коjи са своjим обитељима становаху у 20 кућа. Ови су наиме Турци одлучили, да ће се покрстити, како би могли задржати своjу имовину. О томе извjешћуjе поп Марко Месић овако:

»Кад jе вазета Лика и Крбава, дошал jе генерал карловачки у Перушић з манум скупа; и стоjећи на вратих Перушића генерал, — а Турци, што су остали у Перушићу да ће се крстити, сви су изашли пред град. И почел jе (генерал) мени говорит, да Турцима повим, да ки годер се хоће крстити, мора бити веран господину Богу, вери католичанскоj и њиховоj цесарскоj свитлости; даjе свакому све оно, што jе уживал за Турчина, мушкому и женскому; а он, ки jе прошал, да све његово остане код цесара; и да унапридак нимаду живити оним начином нити правицом, како су под Турчином по ниjедан начин; него каковом правицом кршћани живу, тако да они и њихова дица живу у сваком дуговању.«

Краљ Леополд ниjе Лику и Крбаву вратио Хрватскоj, коjоj jе припадала приjе турске окупациjе. Господаром Лике и Крбаве прогласила се бечка дворска комора, т. j. финанциjална управа краља Леополда И. Комора jе те земље 10. вељаче 1692. за 80.000 раjнских форинти продала грофу Адолфу Синзендорфу. Тако jе и Перушић постао диjелом ново утемељене грофовиjе. Али већ године 1693. дође Синзендорф у сукобе с краjишким капетанима у Сењу, Брињу и Оточцу. Наскоро се увидjело, да гроф уопће лоше управља Ликом и Крбавом. Он jе примjерице у Лици забранио жито жети и сиjено возити, што jе у народу изазвало погибељно огорчење. Кад jе о тому био обавиjештен краљ Леополд, даде године 1693. развргнути купопродаjни уговор о Лици и Крбави. Дворска jе комора грофу Синзендорфу вратила уплаћени новац, те jе поновно преузела управу Лике и Крбаве.

Вук Влатковић, каноник сењски, добио jе године 1695. од каптола сењског налог, да уреди црквене прилике у ослобођеноj Лици. Влатковић 21. вељаче 1696. извjешћуjе, да jе у католичке цркве претворио 4 турске џамиjе (он их зове »мечити«), и то по jедну у Перушићу, Будаку, Билаjу и Рибнику; он jе први у тим црквама служио свету мису, обављао крштења и диjелио свету причест. Подjедно каноник Влатковић каже, да у споменутим црквама свету мису служе и сакраменте диjеле свећеници, што их jе онамо послао сењски бискуп Себастиjан Главинић.

Сачувао нам се опис Лике и Крбаве од године 1696. То jе описао сењски бискуп Главинић, коjи jе особно обишао сва мjеста у Лици и Крбави. Наjпрво jе дошао у Перушић, за коjи пише, да jе 4 миље удаљен од Оточца. Перушић има на угловима градскога зида 4 браника; поврх тога има и jедну округлу кулу. У тоj тврђи стануjу само 4 особе, од коjих бискуп спомиње жупника и каштелана (заповjедника тврђе). Изван тврђе у селу стануjе око 300 људи, од коjих jе 80 способно за оружjе. У околици Перушића виђаjу се ту и тамо зидови племићких куриjа, у коjима су приjе становали одличниjи Турци. У тоj се околици опажаjу такођер трагови многих старих црква. Како у цркви ниjе било звонара, дао jе бискуп бубњањем сазвати људе у цркву, коjа се налазила изван тврђе. Ту jе одслужио свету мису, а затим jе народу дао цjеливати криж и књигу еванђеља. Том jе пригодом бискуп позвао људе, да дигну три писта и да за њим изговараjу риjечи, коjима присижу подложност и вjерност св. Троjству, католичкоj вjери и цару Леополду. Главинић вели, да ће Перушић наскоро краj тврђе добити капелу. За градњу те капеле доважа већ народ грађе и друго дрво; требало би чавала и жељеза.

Тврђа се у Перушићу ниjе дуго одржала. Службени извjештаj од године 1713. казуjе, да се тврђа у Перушићу већ претвара у рушевину. Ипак се jош и сада jасно разабире, да jе перушићка тврђа била опасана двоструким дебелим зидовима, коjи су дуги око 150 метара. Наjбоље се сачувала округла кула, коjа jе jош висока до 10 метара. На тоj се кули виде прозори, међу коjима се особито истиче онаj, коjи изнутра има у самом зиду 2 камене клупе. Кула jе некада била грађена на 3 ката; зато се jош и сада у њеним зидовима виде 22 рупе, у коjе биjаху усађене греде за поjедине катове. На останцима некадашњих бедема разабиру се пушкарнице, т. j, лукње, кроз коjе су бранитељи могли пуцати на неприjатеље. Из куле се отвара видик на поље, коjе биjаше некада зарасло шумом. У том се пољу налази бунар Ахметовац, коjи нас именом своjим сjећа на турско доба.

Док тако пропада стара тврђа у Перушићу, дотле се недалеко од ње лиjепо развиjа село Перушић. Много jе тому придонио положаj Перушића, коjи jе на главноj цести, што из Госпића води у Оточац.

Кад jе принц Хилдбургхаусен године 1746. по налогу краљице Мариjе Терезиjе уредио личку краjишку пуковниjу, постаде Перушић сjедиштем сатниjе, т. j. управне, судбене и воjничке jединице споменуте пуковниjе. Перушић jе године 1765. одиjељен од личке и припоjен оточкоj краjишкоj пуковниjи. Већ године 1779. постоjи у Перушићу краjишка школа (т. зв. тривиjалка) за дjечаке. Дjевоjачка jе школа у Перушићу отворена тек године 1874.

Пространа жупна црква св. Крижа саграђена jе у Перушићу године 1698. У звоник те цркве ударио jе гром двапут (године 1842. и 7. вељаче 1753.). Жупни jе двор у Перушићу саграђен године 1772. У Перушићу дjеловаху два жупника, — по имену Никола Похмаjевић и Иван Крститељ Кабалин, — коjи су касниjе постали бискупи у Сењу. (Похмаjевић jе бискупом сењским постао 16. травња 1718. и умро у Сењу 7. вељаче 1730., док jе Кабалин за бискупа сењског именован године 1772.). Под жупу у Перушићу спада филиjална црква пресв. Троjства у Подовима, коjа jе подигнута приjе године 1772.

Пригодом пописа житељства године 1857. броjио jе Перушић 561 житеља у 45 кућа. По вjери биjаше 558 римокатолика, а само 3 грчко-источна. Тада jе већ Перушић имао поштански уред, а касниjе добио jе и брзоjавну постаjу. У Перушићу jе године 1892. уређена станица за личку дилижансу, коjа jе тада прометала путнике од Госпића до Огулина. Почевши од 23. ожуjка 1920. има Перушић и жељезничку постаjу на главноj прузи, коjа од Сплита води преко Книна и Госпића у Загреба.

Манифестом од 8. липња 1871. одредио jе краљ Фрањо Јосип, да се мjесто воjничких судова оснуjу на краjишком териториjу котарски судови и котарске области. То jе 1. сиjечња 1872. проведено у Перушићу, гдjе те области остадоше и онда, кад jе Краjина 1. коловоза 1881. дефинитивно припоjена грађанскоj (банскоj) Хрватскоj. Перушички jе котар 31. просинца 1910. броjио 20.925 житеља, од тога 17.313 римокатоличке, а 3609 грчко-источне вjере уз 3 иновjерца.

 

24. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ПЕРУШИЋУ

Први jе избор народнога заступника за хрватски сабор обављен у Перушићу 19. травња 1883. Тада jе био изабран Томо пл. Орешковић, поштар у Перушићу, коjи jе ступио у владину »народну странку«.

Права се политичка борба повела у руjну године 1884., кад jе Перушић бирао други пут. Владин jе кандидат био Анте Бинички, умировљени маjор. Њему jе »странка права« као протукандидата поставила дра. Андру Бакарчића, одвjетника на Риjеци. Свих jе изборника било само 46. Од њих jе на биралиште дошао 41, те jе Бакарчић добио 22, а Бинички 19 гласова. Али већ код наредног избора, коjи jе у Перушићу обављен 14. липња 1887., изабран jе Бинички jедногласно, jер му хрватска опозициjа ниjе поставила протукандидата. Премда су наиме у изборном котару перушићком сељаци чинили преко 90 постотака свега житељства, ипак су већину изборника чинили чиновници и учитељи, коjи су морали гласовати за владинога кандидата, jер jе гласовање било jавно, а не таjно. С истога jе разлога 1. липња 1892. био без протукандидата изабран подархиђакон и жупник Фрањо Ковачић, кандидат »народне странке«.

Пети jе избор у Перушићу обављен 19. свибња 1897. Од 60 уписаних изборника дошло jе на биралиште 38, коjи биjаху одвисни људи; зато су сви гласовали за умировљенога професора Мартина Секулића, кандидата маџаронске »народне странке«. Исти jе Секулић изабран и 9. студенога 1901., али ипак не jедногласно, jер му jе »странка права« као протукандидата поставила Марка Дошена, трговца из Госпића. Од 62 изборника гласовало jе 55, од тога 36 за Секулића, а 19 за Дошена.

Секулић jе умро 14. травња 1905. Зато jе 4. студенога 1905. дошло до накнадног избора, код коjега jе изабран владин кандидат др. Лука Марjановић, предстоjник владиног одjела за правосуђе. Њему jе ишла у прилог неслога праваша, jер jе »чиста странка права« кандидирала Фрању Цањугу, жупника из Госпића, а други праваши Марка Милеуснића, велепосjедника из Буковца код Загреба.

Осми jе избор у Перушићу обављен 3. свибња 1906. Тада jе на биралиште дошло 36 одвисних изборника, коjи су гласовали за Белу пл. Адамовића, пропалога властелина из Чепина код Осиjека, док jе код куће остало 25 правашких изборника.

Исте jе године 1906. пропала маџаронска »народна странка«; зато више не може ни постављати своjе кандидате у Перушићу. Код првога наредног избора, коjи jе обављен 27. вељаче 1908., броjио jе Перушић 74 изборника. Од њих jе 46 дошло на биралиште и гласовало за учитеља Марка Бадовинца, кандидата »чисте странке права«.

Кад jе хрватски сабор г. 1910. промиjенио изборни закон, порастао jе броj изборника у Перушићу на 304. Први jе избор по томе изборном закону обављен 28. листопада 1910. Тада jе у »чистоj странци права« већ постоjао раскол, те jе у Перушићу у име Франкових присташа кандидирао жупник Стипе пл. Вучетић, а у име »Милиноваца« (т. j. присташа дра. Миле Старчевића) велепосjедник Марко Милеусндћ. На биралиште jе дошло 259 изборника, од коjих jе 141 гласовао за Вучетића, 85 за Милеуснића, а 33 за свеучилишног професора дра. Ладислава Полица, присташу бана др. Николе пл. Томашића.

Наредни jе избор у Перушићу обављен већ 15. просинца 1911. Тада jе на биралиште дошло 189 изборника, од коjих jе 150 гласовало за праваша Стипу пл. Вучетића, а 39 за дра. Ладислава Полица, кандидата ново створене Томашићеве »странке народног напретка«.

Дванаести jе избор народнога заступника у Перушићу обављен 16. просинца 1913. Тада jе од 435 изборника гласовало 314., и то 216 за праваша Стипу пл. Вучетића, а 98 за госпићког одвjетника дра. Милу Мишкулина, кандидата хрватско-српске коалициjе.

 

25. ЖУПА У ПЕРУШИЋУ ГОДИНЕ 1768.

По налогу оточке краjишке пуковниjе дошао jе 21. студенога 1768. у Перушић личко-крбавски архиђакон Иван Крститељ Кабалин, да упише и проциjени дохотке жупне цркве и жупника перушићког. Кабалин jе то обавио у присутности Еустахиjа Јурина, капетана перушићке сатниjе, и Јурjа Зимера, синдика (т. j, старатеља и рачуновође) жупне цркве у Перушићу. Кабалин, Јурин и Зимер потписаше записник, из коjега дознаjемо ове податке:

Жупна црква Узвишења св. Крижа у Перушићу подигнута jе године 1698. Патронат врши сењски бискуп, коjи именуjе жупника и уздржаjе цркву у Перушићу. Црква jе зидана и у добром стању, а опскрбљена црквеним покућством и украсима. У цркви мањка под, а jош ниjе посве довршен црквени строп. Требало би намjестити достоjниjу проповиjедаоницу и табернакул, т. j. светохраниште, у коjему се чуваjу показница (мостранца) и цибориj (посуда с посвећеним хостиjама за пресвету причест). Жупна црква нема никакова капитала (новчане закладе) ни некретнина, а не добива никаквога дохотка од звоњења ни од гробнице (коjе ваљда ниjе ни било у цркви). Једини jе приход жупне цркве милостиња, коjу народ у т. зв. шкрабице даjе пригодом свете мисе. Држи се, да таj приход годимице износи 13 раjнских форинти. (Раjнски jе форинт вриjедио 60 краjцара или 80 денара).

Жупни jе двор зидан и удобан, а жупник има ове приходе: Годишњи производ воћа и поврћа вриjеди 6 форинти. Ново стечени врт, у коме расте зеље, даjе годимице 10 товара зеља, што по 54 краjкцара вриjеди 5 форинти и 40 краjцара. На »Ограда« званоj земљи ужива жупник 7 jутара. Тамо добива 4 воза сиjена, што по 3 форинта вриjеди 12 форинти; затим 5 пожунских мjерова (вагана) пшенице, што по 2 форинта и 33 краjцара вриjеди 13 форинти и 15 краjцара; те 20 пожунских мjерова просе, што по 1 форинт и 41 и по краjцара представља вриjедност од 33 форинта и 45 краjцара.

Штоларина jе жупнику у Перушићу носила ове годишње дохотке: За вjенчање се жупнику плаћало 34 краjцара. Како се годимице просjечно вjенчало 28 парова, добивао jе жупник 15 форинти и 52 краjцара. Годимице се у перушићкоj жупи просjечно покапало 30 одраслих људи и 45 дjеце. За спровод одраслога плаћало се жупнику 34 краjцара, што jе донашало 17 форинти; за спровод дjетета плаћало се само 7 краjцара, што jе жупнику донашало годимице по 5 форинти и 15 краjцара. Кад jе жупник о благдану св. Триjу Краља благосливљао куће своjих жупљана, дариваху му хљеб и сухо месо, што jе вриjедило око 7 форинти. За крштење дjетета ниjе се жупнику ништа плаћало. Исто тако ниjе жупник добивао ништа, кад jе у цркву уводио младу жену (прве недjеље иза вjенчања). Нити за т. зв. »впелавање« жене, кад она .први пут иза порода иде у цркву, ниjе се жупнику ништа плаћало.

Жупљани су жупнику у Перушићу подавали т. зв. »шеснаестину«, т. j. шеснаести дио свога природа. Та jе даћа жупнику годимице донашала просjечно 44 пожунска мjерова (вагана) пшенице, што по 2 форинта и 33 краjцара представља вриjедност од 112 форинти и 12 краjцара; затим 244 пожунска мjерова ражи, jечма и зоби, што по 1 форинт и 4 и по краjцара представља вриjедност од 411 форинти и 45 краjцара; онда 68 пожунских мjерова т. зв. пире (од коjе се пригодом сватова правио и »пиров колач«), што по 1 форинт и 7 и по краjцара вриjеди 76 форинти и 30 краjцара; затим 20 пож. мjерова наполице, што по 1 форинт и три четвртине краjцара вриjеди 20 форинти и 15 краjцара; напокон 169 пожунских мjерова зоби, коjа се продавала по 54 краjцара, те представља вриjедност од 152 форинта и 6 краjцара. Од пчела, перади и овима сличног природа ниjе се жупнику подавала »шеснаjстина«.

У перушићкоj жупи биjаше тада 60 т. зв. »инквилина«, коjи се хрватски зову »жељари« или »хижари«. Ови немаjу земљишнога посjеда, него само кућу, у коjоj стануjу. Сваки инквилин мора жупнику за његову душобрижничку паству платити по 12 краjцара, што за свих 60 износи 12 форинти. Поврх тога подаваху ти инквилини жупнику и неке даће у нарави. Тако jе жупник годимице добивао 8 оваца или коза, што по 1 форинт вриjеди 8 форинти; затим 26 jањета или jарета, што по 30 краjцара представља вриjедност од 13 форинти; онда 18 мjерова масла или маслаца, што по 34 краjцара вриjеди 10 форинти и 12 краjцара; напокон 13 повjесма лана, што по 4 краjцара вриjеди 8 форинти и 40 краjцара.

У свему jе годишњи приход жупника перушићког износио 947 форинти и 3 краjцара. Под жупу у Перушићу спадаху године 1768. двиjе филиjалне (подручне) цркве, поименце: црква св. Троjства у Подовама и црква св. Николе у Калуђеровцу. Црква св. Троjства jе подигнута на прастарим темељима, али jе обновљена године 1752. Та jе црква зидана и доста пространа, али би jоj требало поправити кров и строп. Црква нема никаквог уреса и покућства, изузев сребрен калеж, коjи уосталом припада жупноj цркви. Једини jе приход ове цркве милостиња, коjу народ даjе у шкрабице пригодом свете мисе. Годимице се тако у тоj цркви сабере 9 форинти. Црква jе од жупне цркве удаљена 1 и по сата хода.

У Калуђеровцу jе народ године 1748. подигао цркву св. Николе, коjа jе зидана и за тамошњи народ доста пространа. Требало би на тоj цркви поправити кров, под, строп и олтар, те jе боље опскрбити украсом и покућством. Црква нема никакова капитала и некретнина, па нити доходака од гробнице и звоњења. Једини jе приход милостиња, коjе у шкрабицу годимице дође 2 форинта и 16 краjцара. Краj цркве постоjи дрвена и неудобна кућица, коjу би требало темељито обновити. У тоj кућици стануjе капелан, коjи у Калуђеровцу мjесто жупника обавља све духовне послове. Он ужива малу земљу, коjа се jедне године сиjе, а друге коси, па тако капелану даjе у пшеници или у сиjену годишњу вриjедност од 4 форинта. Народ у Калуђеровцу даjе капелану годимице у име »шеснаjстине« пшенице у вриjедности од 3 форинта и 24 краjцара, jечма и просе у вриjедности од 26 форинти и 16 краjцара, пире у вриjедности од 7 форинти и 30 краjцара, наполице (т. j. ражи помиjешане са пшеницом) у вриjедности од 3 форинта и 9 краjцара, те 15 пожунских мjерова зоби, коjа по 4 краjцара вриjеди 13 форинти и 30 краjцара. Поврх тога добива капелан од жупљана на темељу посебног уговара годимице пшенице у вриjедности од 16 форинти и 25 краjцара. Просjечно се у годину дана вjенчаjу 3 пара, што капелану по 34 краjцара донаса 1 форинт и 42 краjцара. Исто толико добива капелан за 3 спровода одраслих, док дjецу покапа бесплатно. О Трим Краљима добива круха и меса у вриjедности од 30 краjцара. Према тому циjели годишњи приход сталнога капелана у Калуђеровцу износи jедва 78 форинти и 7 краjцара.

 

26. ЛИЧКО ПЕТРОВОСЕЛО

Тко путуjе цестом из Прибоjа у Петровосело, наужит ће се прекрасног видика на лиjепу равницу, коjа се пружила према босанскоj међи. Око се у првом реду зауставља на Личко Петровосело, коjе се бjеласа испод брда Чалопека. Још године 1772. ниjе ту било никакових кућа, већ jе та равница служила Босанцима као пашњак за њихову стоку. Краjина jе ту равницу добила текар године 1791., кад jе Турска морала Аустриjи миром у Свиштову одступити узак комад земље уз босанску границу (површину од 11 и по четворних, миља).

Да се точно установи међа између турске Босне и хрватске Краjине, састављено jе мjешовито (турско- аустриjско) повjеренство. Ово jе своj посао започело године 1791., а довршило га jе текар године 1795. Међутим jе краjишки капетан Петар Кüхн настоjао, да се што више обитељи из оточке краjишке пуковниjе настани на споменутоj лиjепоj равници испод Чалопек-брда. И заиста се тамо већ на прољеће године 1792. настанило много граничара, коjи су почели куће дизати и земљу обрађивати. То биjаше криво босанским Турцима, коjи тако изгубише досадашње своjе пашњаке. Ради тога навале Турци jош исте године 1792. на краjишке досељенике. Капетан Петар Кüхн дочека Турке и тако их смлати, да су одсада оваj краj пуштали на миру. Ради тога су насељеници свому селу дали име »Петровосело«, да овjековjече име капетана Петра Кüхна.

Дуж нове границе босанско-хрватске даде краjишка управа године 1796. подићи чардаке, у коjима ће стражарити наши граничари, да Турцима сприjече провале у краjишки териториj. Исте jе године у Петровосело дошао православни свећеник Василиjе Орлић. Он jе пуних 6 година служио литургиjу под ведрим небом, док ниjе године 1802. у Петровуселу саграђена грчко-источна црква св. Петра и Павла, Броj житеља непрестано jе растао. Зато jе краjишка управа дала године 1832. у Петровуселу отворити пучку школу.

Течаjем времена продуљило се Петровосело према Ваганцу, гдjе су посљедње куће Петровасела готово повезане с кућама села Решетара испод брда Чалопека. На другоj пак страни допрло jе Петровосело готово до села Жаљаве. Из Петрова-села води испод Пљешивице државна цеста у Заваље. Ова jе цеста дуга 9 километара, а грађена jе године 1834.

Личко jе Петровосело године 1857. броjило 1679 житеља, коjи становаху у 118 кућа. Међу житељима биjаше 1267 припадника грчко-источне, а 412 римокатоличке цркве. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910. броjило jе Петровосело 1063 житеља, од тога 795 грчко-источњака, а 265 римокатолика. Петровосело има водовод из врела, коjе се налази под Великим Јаворником.

 

27. ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА

У котлини између двиjе велике планине (Мале Капеле и Личке Пљешивице) створила jе вода наjљепши своj украс: дражесна jезера и дивне водопаде. То су »Плитвичка jезера«,  коjа  своjе име добише по селу »Плитвице«, по коjему jе прозван и поток Плитвице. Продоље тих Плитвичких jезера виjуга се од jуга према сjеверу у дуљини од 8300 метара, док уздушна (равна или зрачна) линиjа износи само 5640 метара.

У свему има ту 16 jезера. Сва су jезера међусобно споjена чаробним слаповима, коjи довађаjу воду из виших jезера у ниже. Наjвише jе »Прошћанско jезеро«, коjему jе разина 639 метара виша од разине Јадранскога мора. Наjнижу точку чине т. зв. »Саставци«, гдjе се поток Плитвице састаjе с постанком риjеке Коране. Ту jе разина воде само 483 метра изнад морске разине, дакле за 156 метара нижа од разине Прошћанског jезера. Према тому су Плитвичка jезера нанизана ступњевасто (или »на таване«, како се изразуjу географи). Тому jе узрок нагнутост котлине, у коjоj настадоше Плитвичка jезера.

Плитвичка jезера диjелимо на горња и доња. Горња jезера леже на доломиту, т. j. на тврдом камену, коjи воду хвата, држи и сакупља. Доња пак jезера имаjу своjе лежиште на вапненцу, коjи воду пропушта (прождире). Израчунало се, да из Прошћанског jезера у jедноj секунди истjечу 1162 литре воде, из »Козjака« само 1143 литре, а из jезера »Калуђеровца« jедва 894 литре воде. То нам показуjе, да се путем од свршетка Прошћанског jезера до свршетка jезера Козjака губи (т. j. у земљу повире) 119 литара воде у jедноj секунди, а на путу од Козjака до Калуђеровца jош даљњих 149 литара воде. Мисли се, да свих 16 Плитвичких jезера заjедно садржаjе 245 милиjуна хектолитара воде.

Одакле толика вода у ономе кршу? Наjвећи дио своjе воде добиваjу Плитвичка jезера с обронака сусjедних планина (т. j. Мале Капеле и Личке Пљешивице). Један дио тих вода видимо, jер у Плитвичка jезера долази риjекама, потоцима, врелима и буjицама. Друге воде не видимо, jер у jезера улазе подземним жилама, коjе избиjаjу постранце и на дну jезера. Само тако може се разjаснити и поjмити силна и подjеднака множина воде у Плитвичким jезерима.

Дуго ниjе хрватски народ знао циjенити природну љепоту Плитвичких jезера. Турци су таj краj запосjели у 16. виjеку, вjероjатно већ године 1527., када освоjише Лику и Крбаву, а наjкасниjе године 1592., када заузеше град Бихаћ. Плитвичким jезерима текао jе послиjе ослобођења Лике и Крбаве (год. 1689.) кордун, т. j. граница између хрватске Краjине и турске Босне. Ту jе често долазило до крвавих сукоба између Турака и наших граничара. Већа jе сигурност у томе краjу настала текар године 1791., кад jе Турска иза великога рата морала Хрватскоj одступити оближња мjеста (Дрежник, Петровосело, Заваље и т. д.), те се кордун помакнуо нешто даље према риjеци Уни.

Путуjући кроз Лику и Крбаву, дошао jе цар Јосип ИИ. године 1775. и на Плитвичка jезера. Он се дивио природноj љепоти, какве ниjе било ни у коме диjелу његове простране државе. Тако су Плитвичка jезера први пут дошла до циjене, jер се о њима много причало на царскоме двору у Бечу. То jе понукало надвоjводу Јосипа, да и он године 1801. дође погледати љепоту Плитвичких jезера.

Цар и краљ Фрањо, коjи jе године 1818. са своjом супругом Луjзам путовао по jужноj Хрватскоj и по сусjедноj Далмациjи, сврнуо се и на Плитвичка jезера, кад jе из Оточца ишао преко Прибоjа на кордун. Да види природну красоту, дошао jе године 1845. на Плитвичка jезера и саски краљ Фридрик Аугуст ИИ. Хрватски бан Јосип Јелачић посjетио jе Плитвичка jезера двапут. Први пут jе ондjе био у коловозу године 1848., кад jе обишао банску и jужну Краjину, а други пут jе на Плитвичка jезера повео и младу своjу супругу баницу Софиjу.

Прву су бригу за уређење Плитвичких jезера преузели часници оточке краjишке пуковниjе. Ипак jе размjерно мален броj људи долазио на Плитвичка jезера ради њихове удаљености од прометних путова. Прилике се знатно промиjенише, кад jе држава почела градити »личку жељезницу«. Чим jе 11. липња 1918. промету предана жељезничка пруга Огулин— Врховине, одмах jе порасао посjет Плитвичких jезера, коjа су само 23 километра удаљена од жељезничке постаjе у Врховинама.

Једва се почела градити »личка жељезница«, већ се jавише шпекуланти, коjи намjераваху у своjу корист израбити Плитвичка jезера. Концем године 1913. сложио се наиме конзорциj, у коjи ступише неки грофови, одвjетници и политичари из Риjеке, Загреба и Мüнцхена. Конзорциj jе одмах поднио молбу, да му се дозволи »употреба воде Прошћанског jезера и jезера Козjака дуж риjеке Коране за производњу електричне снаге у индустриjске и расвjетне сврхе«. По основи тога конзорциjа требало би на Плитвичким jезерима подићи 2 хидроцентрале за добивање електричне струjе помоћу пада тамошње воде. Прва би се централа имала градити на Градинском jезерцу изнад Козjака. У ту би се централу имала свести сва вода, коjа долази из Прошћанског jезера са средњим тиjеком од 4 кубичних метара {т. j. 4000 литара) воде у jедноj секунди. То би за посљедицу имало потпун престанак наjљепших слапова, коjи се налазе управо на т. зв. средњим jезерима (између Прошћанског jезера и Козjака). Друга би се централа имала градити на риjеци Корани. У њу би се имала свести вода из Козjака и из потока Плитвице са средњим тиjеком од 4 и по кубика воде у jедноj секунди. Кад би се то провело, онда би се слапови т. зв. доњих jезера и слапови риjеке Коране претворили у незнатне слапиће. Према тому би Плитвичка jезера изгубила наjљепши своj чар: дивне слапове, коjима се вода руши из виших у нижа jезера.

Жупаниjска jе област у Госпићу већ 6. вељаче 1914. одбила молбу споменутога конзорциjа. Она jе то учинила на приjедлог свога инжинира, коjи jе као стручњак с темељитим разлозима естетске нарави свjесно и одлучно устао против подjеле замољене концесиjе.

Против споменуте молбе устаде и »Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких jезера«. То jе друштво 18. липња 1914. дапаче замолило хрватски сабор у Загребу, нека се створи закон, коjим ће се Плитвичка jезера за увиjек сачувати као »хрватски народни перивоj«.

Одсада се jавно мниjење у Хрватскоj живо занимало за судбину Плитвичких jезера. Претегао jе назор, да треба око Плитвичких jезера одредити т. зв. шумски заштитни раjон  (околиш). На подручjу тога околиша мораjу се шуме помно чувати, а огољела већ мjеста наjбрижниjе пошумљивати, да се тако сачува и поjача множина воде, коjа пада из облака. Позната jе чињеница, да маховина и лишће у шуми попут спужве задржава воду пригодом jаких киша; услиjед тога та вода полаганиjе тече и продире у земљу, одакле настаjу хладни шумски извори.

Ниjесу ипак слапови jедини ужитак, што га пружаjу Плитвичка jезера. Уз чаробан поглед на jезера и њихове слапове угодно дjелуjе здрав горски зрак, коjи jе посве чист (без прашине), а уз то и увиjек свjеж (дапаче и за наjвеће љетне жеге). Вjероjатно jе управо таj горски зрак с множином озона помогао до ванреднога здравља околишног житељства, у коjему се налази размjерно врло много стараца и старица од преко 80, дапаче и преко 100 година. Странцима веома годи купање у свjежоj води Плитвичких jезера. За напитак служи добра горска вода. У свратиште jезера Козjак, коjе се налази 590 метара изнад морске разине, уведен jе водовод из врела потока Плитвице у висини од 606 метара. Та jе вода топла само 10 ступњева Целзиjевих, дакле угодна и способна за напитак. У висини од 709 метара изнад мора извире »Црна риjека«, коjа има обиље бистре и као лед хладне воде. Треба jош споменути, да су Плитвичка jезера пуна пастрва, међу коjима има и таквих, коjе су тешке по више килограма. (Године 1915. ухваћена jе у Плитвичким jезерима пастрва, коjа jе тежила 7 и по килограма.) За сладокусце има у Плитвичким jезерима и обиље ракова.

Услиjед броjних природних дарова могу Плитвичка jезера заиста служити као зрачно љечилиште, као угодно љетовалиште, те као љупко одмаралиште. За добивање електричне струjе могле би се изградити хидроцентрале недалеко Плитвичких jезера на риjеци Корани од Селишта до Дрежника.

Огулински краjишки пуковник Јосип барун Мароjчић позвао jе око године 1850. све часнике карловачке Краjине (т. j. пуковниjе: личке, оточке, огулинске и слуњске), да дођу на Плитвичка jезера, гдjе ће се међусобно упознати. И заиста се на Плитвичким jезерима састало много краjишких часника, коjи су ондjе провели дан и ноћ. Ту се развила веселица, jер су часници пjевали и плесали коло, док jе воjничка глазба свирала, а момци су на ражњу вртjели jањце. Како тада jош ниjе било кућа, разапеше граничари на Плитвичким jезерима воjничке шаторе, под коjима су часници преноћили. Том jе пригодом пуковник Мароjчић предложио, да се код Плитвичких jезера направи кућа, у коjоj би излетници могли наћи своjе заклониште.

На своме службеном путовању дође године 1860. на Плитвичка jезера, подмаршал Иван витез Wагнер, заповjедник циjеле карловачке дивизиjе, коjу су чиниле споменуте 4 краjишке пуковниjе. Wагнер се дивио прекрасним jезерима, гдjе остаде, доклегод се видjело. Кад jе пала ноћ, опазио jе, да нема заклоништа, гдjе би могао преноћити. Зато jе и он пожурио изградњу туристичке куће на Плитвичким jезерима. Ову задаћу преузеше године 1861. краjишки часници оточке пуковниjе, на чиjем су се териториjу налазила Плитвичка jезера. За градилиште изабраше наjљепши зараванак Велике Пољане изнад jезера Козjак, одакле се пружа диван видик на jезера и околишне планине.

Ту jе године 1862. довршена т. зв. путничка кућа, у коjу »смjестише лугара, да полазнике Плитвичких jезера дочекуjе станом и храном«. Приземље те куће саградише од камена, а први кат од дрвета. Око циjелога првога ката подигоше веранду (т. j. отворени ходник) за разгледавање. За путнике биjаше у првом кату уређена велика соба с 2 дуга стола, око коjих биjаху клупе. Посебна jе соба уређена за шумарске чиновнике, коjи су из Оточца у службеном послу долазили на Плитвичка jезера. Путничка jе кућа поправљана год. 1888. и 1906. Она постоjи и сада као добро уређена »лугарска кућа«. Испод ове куће саградила jе хрватска земаљска влада године 1892. jеднокатну зграду, у коjоj стануjе цестар. У тоj су »цестарскоj кући« уређене 2 собе за жупаниjскога мjерника и за друге чиновнике, коjи у службеном послу долазе на Плитвичка jезера. Источно од »цестарске куће« подигнута jе године 1894. друга кућа, у коjоj стануjу оружници. Влада jе године 1898. оружничку постаjу из Прибоjа стално премjестила на Плитвичка jезера.

У Загребу jе године 1890. покренута мисао, да се оснуjе »Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких jезера и околице«. Хрватска jе земаљска влада 20. листопада 1893. потврдила правила тога друштва, коjему jе сврха: да се на Плитвичким jезерима створе прилике за примање и боравак великога свиjета; да се траjно очуваjу красоте Плитвичких jезера и околице; да се проуче природне прилике тога краjа, т. j. геологиjа, клима, хидрографиjа, флора и фауна; да се уреде и у реду држе путови, стазе, насади, шеталишта, забавишта, клупе и видиковци; да се познавање Плитвичких jезера шири сликама, свечаностима, забавама и обjавама на хрватском и на другим jезицима; па да се иде на руку онима, коjи желе градити виле на Плитвичким jезерима.

Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких jезера купило jе за 40.000 круна овећи посjед код jезера Козjак. Тамо jе већ 1. коловоза 1894. започело градњу великога друштвенога хотела по нацрту, што га jе израдио загребачки архитект Јосип Дрyак. Градња хотела и господарских зграда стаjала jе 165.000 круна. Трошком пак од 36.000 круна набављено jе покућство и други наред за хотелске просториjе и за 28 елегантно уређених соба. Свечано jе отворење друштвенога хотела обављено 24. свибња 1896. у присутности многоброjног народа из циjеле околице Плитвичких jезера. Том jе пригодом присуствовало хрватско пjевачко друштво »Велебит« из Госпића, а свирала jе воjничка глазба 79. пjешачке пуковниjе бана Јелачића.

Друштвени се хотел налази 590 метара изнад разине мора, а 55 метара поврх jезера Козjак. Једнокатна jе зграда зидана од тврдога камена, те свакому посjетнику импонира своjом величином, jер се диже попут каквога великашкога дворца. Изнад првога ката уздиже се торњић за разгледање околице; пред самим пак хотелом налази се у облику полукруга зидана веранда, гдjе гости сjеде и уживаjу, гледаjући прекрасну природу. Лиjеп се видик пружа и с велике терасе у првом кату.

Док се jош градио хотел, подигао jе Шандор пл. Вучетић године 1895. своj љетниковац на убавом брежуљку усред лиjепога наравнога перивоjа. Како jе Вучетић био поштански равнатељ у Загребу, побринуо се, да Плитвичка jезера добиjу поштанску, брзоjавну и телефонску везу. У новиjе доба изграђено jе изнад, jезера Козjак jош неколико вила.

Плитвичка се jезера диjеле на горња и доња. Горњих jезера има 12, а зову се: Прошћанско jезеро, Цигиновац, Округљак, Велико jезеро, Мало jезеро, Вир, Батиновац, Галовац, Милино jезерце, Градинско jезерце, Бук и Козjак. Доња су ова 4 jезера: Миланово jезеро, Гаваново jезеро, Калуђерово jезеро и Новаковића брод. Прошћанско jезеро запрема 118 jутара површине; дуго jе 2900 метара, а широко попречно 220 метара. (Наjвећа ширина износи 500 метара.) Језеро Козjак запрема површину од 143 рали заjедно с оточићем, коjи jе дуг 270, а широк 60 метара. Сва су друга Плитвичка jезера малена, те запремаjу површину од 1 до 20 рали. Наjљепши су слапови код jезера Галовца.

 

28. ПОЧИТЕЉ У ЛИЦИ

Код села Почитеља извире поток Почитељица, коjи утиче у риjеку Лику код Новога села. Земља Почитељ (терра Поцхyтел) спомиње се први пут године 1263. као власништво »личкога кнеза Петра« (цомес Петрус де Лyка), коjи jе припадао хрватскому племену Могоровић. Краљ Бела одузео jе од кнеза Петра ту земљу, мjесто коjе му jе у замjену дао 5 других земаља (посjеда). Године 1332. спомиње се Јураj Млатковић, коjи биjаше »кнез почитељски« (цомес де Поцхител). Касниjе припаде Почитељ кнезовима Крбавским. Тако су крбавски кнезови Томаш и Бутко »под Почителом« потврдили хрватски писани уговор између 2 хрватска племића. У вриjеме великога хрватског покрета против краља Сигисмунда под конац 14. виjека превладаше у Почитељу браћа Хорвати (Иван, Павао и Ладислав) и њихов савезник Иван Палижна. Тада jе већ у Почитељу постоjала тврђа (»град«), у коjу су хрватске усташе затворили маџарске великаше, коjе заробише године 1386. у бици код Горjана. Крчки кнез Иван Франкопан, коjи биjаше присташа краља Сигисмунда, опсjедао jе почетком године 1386. тврђу Почитељ, коjу jе гладом, присилио на предаjу, па тако ослободио затворене Маџаре.

Почитељ и надаље припада крбавским кнезовима Курjаковићима. Сачувала се повеља, коjу су године 1432. у селу Подграђу »под нашим градом Почитељем« (суб ностро цастро Поцител) издали крбавски кнезови: Карло и Томо, синови покоjнога кнеза Павла, и Фрањо, син покоjнога Бутка. Томини синови Иван и Грга, кнезови Крбавски, даруjу године 1446. »под Почитељом« некому племићу 2 земље у Лици. Оно »Подграђе«, коjе се спомиње године 1432., постаде касниjе варош (оппидум). Тако су 3 крбавска кнеза (Иван, син пок. Томе, те Павао и Карло, синови кнеза Карла Крбавскога) неку повељу издали године 1451. »у вароши под Почитељем« (ин оппидо суб Поцител). У своме граду Почитељу (ин цастро ностро Поцхител) пишу 3 крбавска кнеза (Томо, Иван и Грга) године 1455. млетачкоj републици, да ће jоj помагати против свакога осим против краља свога. И посљедњи крбавски кнез Иван Карловић посjедуjе град Почитељ, коjи спомиње у своjоj исправи од године 1509.

Турци су град Почитељ заузели на прољеће године 1527. Они у Почитељу владаjу до године 1689. Рушевине некадашњега града, коjе народ зове »Вуксанова градина«, виде се jугозападно од данашњега села Почитеља. У тому селу стануjу готово сами досељени грчко-источњаци, коjи имаjу посебну парохиjу са црквом Успениjа Богородице. Почитељ jе године 1834. броjио 109 кућа с 1086 житеља, а 1857. године 112 кућа с 1340 становника. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., диjелио се Почитељ на горње и доње село. Горњи jе Почитељ имао 440 житеља (од тога само 2 римокатолика), а Доњи Почитељ 424 житеља (од тога 10 римокатолика).

 

29. СЕЛО ПРИБОЈ

На цести, коjа из Оточца води у Бихаћ, налази се овеће село Прибоj. То jе право горско село, jер се смjестило с обjе стране цесте у висини од 670 метара над морем. Премало jе тамо поља и ливада, а превише голога и пустога камења. Зато се народ у Прибоjу више бави обртом, него ли пољодjелством. Прибоjчани су већ одавна познати као врсни ковачи. Тамо jе готово свака кућа ковачница. Ту се од жељеза израђуjу косе, српови, ножеви коричаши (у корицама) и они малени ножићи, што их бивши граничари носе као привjеске.

Некада jе Прибоj био погранично мjесто оточке краjишке пуковниjе према турскоj Босни, jер jе граница ишла врхом 1649 метара високе планине Пљешивице, спуштаjући се на Рудановац, одакле jе преко Прибоjа водила на Гавранић-мост, коjи се налази на риjеци Корани недалеко села Садиловца. Тада се у Прибоjу обдржаваху саjмови, на коjима су трговци из Босне измjењивали своjу робу с трговцима из т. зв. Горње Краjине. На тим jе саjмовима ваљда пречесто долазило до свађе и крађе, ради чега jе Мüллер, пуковник оточке пуковниjе, забранио држање саjмова у Прибоjу.

Кад jе године 1788. дошло до великога рата између Аустриjе и Турске, чувала jе оточка краjишка пуковниjа своj »кордун« код Прибоjа. Око 30.000 Турака пробило се 11. студенога 1789. уз бочине Клокочевице до Прибоjа, гдjе jе ударило на Оточане, коjима jе заповиjедао пуковник Кулнек. Премда jе Турака било много више него ли граничара, ипак су Турци узалуд 3 дана jуришали на Оточане. Када се увjерише, да не могу пробити кордун код Прибоjа, оставише Турци то боjиште, узмакнувши у Изачић.

Миром у Свиштову (године 1791.) морала jе Турска одступити Аустриjи комад своjе Босне од Цетина преко Дрежника и Доњега Лапца до међе (тада jош млетачке) Далмациjе. Тако се и граница оточке краjишке пуковниjе помакнула с планине Пљешивице нешто на исток према Бихаћу. Тиме престаде Прибоj бити погранично мjесто. То jе повећало сигурност Прибоjа, коjи се одсада нешто боље развиjао.

Тамо jе пуковник Никола Мастровић, коjи jе од године 1843. до године 1848. управљао оточком краjишком пуковниjом, дао године 1847. на своj трошак градити цркву св. Петра и Павла. Ова црква спада под римокатоличку жупу у Кореници. Пуковник Цасанова даде године 1840. градити цесту, коjа из Прибоjа води преко Мирић-Штропине у Лесковац на Плитвичким jезерима. Други пак оточки пуковник Аугуст Биллек даде године 1852. пробити пут из Прибоjа преко села Језерца до Козjака, наjљепшег jезера плитвичког. Напокон jе године 1870. промету отворена и нова цеста, коjа се од Прибоjа низ бочине Клокочевице спушта у Петровосело. Ова цеста своjим завоjима (серпентинама) раставља Пљешивицу од Мале Капеле. Пуковник Аугуст Биллек даде године 1851. у Прибоj довести воду испод виса Великог Јаворника. (Исти jе водовод касниjе продужен у Жељаву и у Петровосело.) Краjишка jе управа године 1866. отворила пучку школу у Прибоjу. Ово jе село године 1910. броjило 434 становника, од коjих биjаше 416 римокатолика, 16 грчко-источњака, а 2 иновjерца.

 

30. СЕЛО ПРОЗОР

Близу Лешћа налази се село Прозор. Ту jе занимљива римокатоличка црква св. Крижа. Саградише jе год. 1794. употребљаваjући код градње останке некадашњега римскога храма. Тако jе у цркву узидан и jедан камен поганскога бога Приапуса. Више пак старинских споменика с написима оштећено jе и уништено пригодом градње цркве. Прозор jе некада спадао под жупу у Оточцу, али jе имао посебнога капелана свога већ од године 1749. Жупа jе у Прозору основана године 1807., а жупни jе двор подигнут г. 1818. У њему су течаjем 19. виjека становали жупници: Антун Вељачић, Никола Жиц, Томо Јежић, Антун Кришковић, Јозо Коњатиски, Гргур Франић, Балтазар Хабулин, Јураj Вељачић, Јосип Сеитз, Гргур Поточњак, Винко пл. Влатковић и Никола Коцмут. На брду Прозору виде се већ издалека рушевине некадашње тврђе Прозор. Чини се, да jе ова тврђа постоjала jош у римско доба. За ово говори и бунар, у коjи jе вода доведена кроз оловно циjеви, какве употребљаваху Римљани код изградње водовода. Уз то се у Прозору нађоше останци великога римскога храма, поименце саркофаг с написом, 2 митреjа и много написа. Ова jе тврђа Хрватима служила за обрану против Турака у 16. и 17. виjеку. Турци су године 1578. подсjедали Прозор, коjи jе иза тога био запуштен до године 1619., када га Хрвати поновно утврдише. Посади jе неко вриjеме заповиjедао Андриjа Колаковић, а стражмештар биjаше Петар Банић. Село Прозор има и пучку школу, коjа jе утемељена год. 1840. Први пут се Прозор спомиње године 1449. (пригодом диобе франкопанских имања), кад jе то село припало кнезу Сигисмунду Франкопану. У бечком ратном архиву налази се тлоцрт града Прозора од године 1701. По тому нацрту, коjи jе обjелоданио проф. Ђуро Сзабо, видимо, да jе тврђа Прозор имала облик четверокута. На jедном углу биjаше jака округла кула, на другом четвероугласти торањ, на трећем торњић, кроз коjи се улазило у тврђу, док се на четвртом углу састаjаху чврсти градски зидови. Године 1857. живjело jе у селу Прозор 856, а 1910. године 758 становника. Сви су житељи у Прозору римокатоличке вjероисповиjести.

Турци су на jесен године 1623. одлучили, да ће силом или приjеваром заузети Прозор. О тому су 11. листопада 1623. краља Фердинанда ИИ. извиjестили његови повjереници — кнез Вук Франкапан и Сигисмунд Гусић — овако: Малена воjничка посада у Прозору ниjе 9 дана добила хране. Услиjед глади побjегло jе из тврђе 13 воjника. Побjегла би и преостала четири бранитеља, да ниjесу 24. руjна 1623. у Прозор дошли Вук Франкопан и Сигисмунд Гусић. Они су у Прозор смjестили петорицу Сењана и 1 Винодолца, коjима обећаше у име краља, да ће сваки добивати мjесечну плаћу од 8 форинти за своjе уздржавање. Када се Франкопан и Гусић вратише у Бриње, дође им 1. листопада на вечер поуздани гласник, коjи донесе виjест, да ће Турци наскоро – ударити на Прозор. Франкопан и Гусић одмах саставе у Брињу чету воjника, с коjима се пожуре у Прозор. За тамне ноћи између 3. и 4. листопада 1623. дође под Прозор 120 турских коњаника с 4 развиjене заставе. Половица Турака сиђе с коња, да у jуришу полети на тврђу. Међутим се Франкопан и Гусић договоре, како ће Турке притиснути с 2 стране. Франкопан jе с jедном четом коњаника стаjао сакривен у засjеди, док jе Гусић с другом четом пjешака био у тврђи. Чим jе Гусић дао отворити врата, да из тврђе поjури на Турке, одмах jе и Франкопан ударио на Турке страга. Уплашени Турци почну бjежати пред Хрватима, коjи су их немилице прогонили. На биjегу погибе 27 Турака, међу коjима биjаше и одличник Селим Бахирагић. Хрвати су заробили 23 Турчина, међу њима и Дели Алиjу, гласовитога харамбашу из Бунића. Уз то су Турци изгубили 2 заставе и 49 коња, коjи припадоше побjедницима. Франкопан и Гусић поjачаше нато воjничку посаду у Прозору, коjу опскрбише такођер стрељивом и храном за 3 тjедна.

 

31. НЕКАДАШЊЕ ЦРКВЕ У РИБНИКУ КОД ГОСПИЋА

Турци су из Лике истjерани године 1689. У опустошена и празна села почео се досељавати народ из других краjева. Тако настаде и село Рибник уз лиjеву обалу риjеке Лике, десетак километара jужно од Госпића. За прву потребу сазидана jе римокатоличка црквица у кутићу међу водама, коjе своjим завоjем у округ чине мален полуоток.

Године 1700. дођоше у Лику гроф Антун Коро-нини и барун Јакоб Фридрик Рамбсцхиссел, да као повjереници кр. коморе устроjе Краjину према новому воjничком суставу. Народ се узруjао, кад jе увидио, да ће му таj воjнички сустав отети стара уставна права. Од узруjаности плане и буна, и то наjприjе у Удбини. Одавле су краљевски повjереници побjегли у Рибник, гдjе утекоше у цркву, да себи спасу живот. (Тада jе наиме црква вриjедила као сигурно заклониште. У самоj цркви ниjесу области смjеле ухватити нити злочинца.) Но узруjани народ 6. коловоза 1702. продре у рибничку цркву, гдjе убиjе оба краљевска повjереника. Тако jе жупна црква у Рибнику била крвљу обешчашћена; зато jу бискуп даде затворити, а касниjе буде црква и срушена. О тому страшном догађаjу сачувала се предаjа код народа у Рибнику све до данас.

Римокатолици у Рибнику подигоше већ године 1711. нову црквицу на другом мjесту: усред села. Ова jе црквица била малена попут какве капеле, али довољна за тада jош малоброjни Рибник. За грађу те црквице употриjебише камење од старе порушене цркве. Звоник jе приграђен касниjе. Тако су рибнички католици добили нову жупну цркву св. Петра и Павла.

Пуних 150 година служила jе та црква без икакових неприлика богослужjу. Али иза тога снађоше цркву редомице разне несреће. Прва се несрећа десила у недjељу дне 30. липња 1861. Управо jе свршила св. миса, кад ли настаде велика олуjа. Приjе него ли jе народ изашао из цркве, удари гром у звоник. Муња улети и у саму цркву, гдjе 11 људи израни, а двоjицу убиjе. Од грома се потресу зидови и звоник, а знатно се оштети и црквени свод.

Друга се несрећа збила на саме Духове 4. липња 1865. Кад се наиме свршила служба божjа, те jе многоброjан народ изишао из цркве, наjедном се свом снагом срушио црквени свод, коjи jе разорио побочне олтаре, а шатро небницу (балдахин), засторе и црквено покућство. Божjа провидност сачувала jе народ, jер би много људи погинуло, да се jе свод срушио за траjања св. мисе.

Иза ове несреће остадоше у цркви св. Петра и Павла 4 голе зидине и кров са звоником. У циjелоj Лици ниjе било ружниjе и неподобниjе цркве. Неспретно призидан звоник и распуцани црквени зидови служили су више на ругло и срамоту неголи на урес, jер то ниjе било налик кући божjоj.

Трећи jе ударац задесио рибничку цркву 10. травња 1866. Тада jе наиме дувао силан вjетар jуговић, коjи jе срушио црквени кров и сва 4 зида. Од некадашње цркве преостадоше само звоник и светиште; али и то двоjе распуцано, очекуjући коначну пропаст од каквог потреса, грома или вjетра. Преживjела се и пропала стара црква св. Петра и Павла, jер »вриjеме гради, вриjеме и разграђуjе«.

 

32. СЕЛО СИНАЦ

У томе jе селу jош год. 1707. подигнута римокатоличка капела св. Илиjе. Капелан Симон Дегорициа даде ову капелу год. 1741. срушити и подићи садашњу жупну цркву св. Илиjе. Црква jе довршена год. 1750., а посветио jу jе год. 1751. сењски бискуп Јураj Вук барун Чолић, како то казуjе латински напис у цркви. Тада jе бискуп посветио и главни олтар. Испрвице jе Синац спадао под римокатоличку жупу у Оточцу; само jе имао локалну капеланиjу. Жупни jе двор саграђен год. 1818. Као жупници у Синцу дjеловаху: Јосип пл. Дегорициа до год. 1799., Мартин Саркотић од г. 1800. до г. 1830., Фрањо Ивић од год. 1831. до год. 1846., Мате Матасић од г. 1847. до г. 1869. Матасића jе г. 1870. наслиjедио жупник Матошец. У краjишко доба биjаше Синац сjедиште посебне краjишке сатниjе. Сада jе сjедиште велике и чисто хрватске опћине. У Синцу jе некада била гласовита »тривиjалка«, т. j. краjишка школа, коjа jе основана године 1781., кад jе за њу подигнута и школска зграда. Та jе тривиjалка одгоjила много угледних часника. Први се учитељ звао Микић, коjи jе подjедно у жупноj цркви обављао службу оргуљаша. Тривиjалка jе у Синцу укинута г. 1792. Сада има Синац пучку дjечачку и дjевоjачку школу. У Синцу jе Воjна Краjина утемељила дjевоjачку пучку школу год. 1831., дакле истодобно када и у Лешћу. Синац се први пут као село (вилла Сyнацз) спомиње текар године 1408. Ипак знамо, да jе Синац постоjао већ у неолитско доба као неко људско насеље. Да су тамо касниjе живjели Римљани, доказуjе нам релиjеф бога Митре, коjи jе ископан у Синцу. Пригодом пописа житељства године 1857. броjио jе Синац 2106 становника, од коjих jе 2097 припадало римокатоличкоj, а 9 грчко-источноj цркви. Иза тога се много житеља из Синца одселило у Славониjу, а многи су пошли на рад у иноземство, нарочито у сjеверну Америку. Зато jе Синац код пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjио само 1485 становника, од коjих биjаху 1482 римокатоличке, а 3 грчко-источне вjероисповиjести.

 

33. ГРЦКО-ИСТОЧНА ЦРКВА У ШИРОКОЈ КУЛИ

Већ године 1880. показала се потреба, да грчко-источни житељи у Кули добиjу нову парохиjалну цркву мjесто старе цркве, коjа биjаше тиjесна и рушевна. Дуго се времена ниjе црквени одбор могао сложити у питању, гдjе би требало градити нову цркву. Млађи су чланови одбора били за то, да се нова црква подигне у самом селу, гдjе би служила за украс. Ипак су претегли стариjи одборници, коjи одлучише, да се и нова црква има градити на истом мjесту, гдjе постоjи стара црква, премда jе то мjесто одвише осамљено, а изложено непогодама времена без икакве заштите.

Основу за градњу нове парохиjалне цркве израдио jе инжинир Јосип Цхвáла, коjи биjаше тада технички извjеститељ код жупаниjске области у Госпићу. Цхвáла jе и надзирао градњу цркве, коjу jе достао подузетник Ловро Павелић из Госпића уз циjену од 11.000 форинти.

Стару су парохиjалну цркву порушили у липњу године 1891. Почетком српња године 1891. почео jе Павелић градити нову цркву. Како jе градилиште било на каменом брежуљку, ниjе требало с темељима ићи дубље од 70 центиметара. За градњу jе употребљен камен, коjи jе Павелић нашао у 3 километра удаљеном каменику. Изнад светишта и црквенога тиjела подигнут jе свод од цигле, коjа се произвела у Госпићу. Само т. зв. попрузи сводова изведени су од камених плоча, од коjих, су начињени такођер облуци над црквеним вратима и прозорима. Црква jе потарацана клесаним плочама. Стубе, довратници и ниша пред главним улазним вратима изведени су од сивога и црнога камена вапненца. Кор држе 2 укусна ступа од лиjеванога жељеза. Велики прозор на прочељу цркве урешен jе облуцима од обдjеланога камена. Исти украс добише и прозори на торњу, док jе сличан урес код осталих прозора изведен у цементном морту, како jе изведен и т. зв. главни виjенац. Ради погибељи од грома стављен jе на звоник муњовод. Криж и jабука на звонику начињени су од бакрене — у ватри позлаћене — плаше. Црквени jе кор покрит црном, а звоник биjелом штаjерском пласом.

Павелић jе нову парохиjалну цркву у Кули довршио године 1892. на задовољство црквеног одбора. Како се за нову цркву ниjе могао употриjебити црквени намjештаj из приjашње парохиjалне цркве, одредио jе одбор своту од 4000 форинти за набаву новога намjештаjа. Од исте своте набављена су и два овећа звона за нови звоник.

 

34. УДБИНА

Тамо, гдjе се данас налази трговиште Удбина, било jе неко људско насеље jош приjе рођења Исуса Криста. Касниjе су ту превладали Римљани, коjи подигоше своjу тврђу нешто сjеверниjе од данашње Удбине. Хрвати се на Крбавском пољу настанише у 7. виjеку. Они су тамо основали крбавску жупу, коjа jе послиjе припала обитељи Гусић. Сjедиштем жупе постаде град Крбава (цивитас Цорбавиенсис), гдjе jе већ године 1185. своjе сиjело имао и римокатолички бискуп крбавски. Таj се град под именом Крбава спомиње у исправама од године 1332., 1375. и 1469 Име »Удвина« (а не Удбина) налазимо први пут године 1491. у кроници Ивана Томашића. И касниjи споменици из године 1493., 1509., 1332., 1375. и 1469. Име »Удвина« (а не Удбина) »Удвина«, а Крбавско поље носи године 1522. име »Удвинско поље«.

Течаjем средњега виjека везана jе прошлост Удбине са судбином кнезова Крбавских, нарочито пак са судбином Ивана Торквата Карловића, посљедњега кнеза Крбавскога. Откако су Турци године 1463. освоjили Босну, често проваљиваху у земље кнезова Крбавских. Турци су у Крбаву продирали долином риjеке Унца, jер су им Хрвати приjечили пут преко риjеке Врбаса, на коjоj уздржаваху неколико важних тврђава (међу тима и Јаjце). Услиjед честих турских провала нестаде житељства на Крбави. Ту су наиме Турци jедне Хрвате поклали у борби, друге одвели у своjе ропство, а треће присилили, да утекну у сигурниjе краjеве.

Хрватски племић Иван Кобасић из Брековице jавља 5. коловоза 1524. Бемардину Ричану, врховном капетану аустриjскога надвоjводе Фердинанда, да крбавски кнез Иван Карловић нема никакових користи од свога имања у Крбави, »гдjе jе остао без кметова, коjи су му приjе обрађивали поља). Напротив мора Карловић трошити новце за уздржавање посаде у тврђи Удбини. Зато Кобасић моли Ричана, нека склоне надвоjводу Фердинанда, да он пошаље помоћ (у новцу) за обрану Удбине; ова наиме заштићуjе и његове земље (особито Крањску, Корушку и Штаjерску), у коjе ће Турци проваљивати, ако у њихове руке падне Удбина.

Карловић jе Удбину одржао jош неко вриjеме. Споменути Кобасић дапаче 4. травња 1527. jавља из Брековице: »Господин бан (Иван Карловић) побио jе под Удбином неке Турке.« Али већ 27. свибња 1527. пише Крсто Франкопан из Крижеваца сењскому бискупу Фрањи Јожефићу хрватско писмо, у коме се тужи, да му Турци поробише имања у jужноj Хрватскоj, коjа се тада за разлику од Славониjе звала »Хрвати«. Франкопан изричито каже: »Оно, ча смо имили у Хрватих, то нам савсема Турци разробише, покли jе Удвина взета«. Подjедно Франкопан додаjе, да босански паша »сада тврди Удвину, Мерсин и Комић«. Према тому jе Удбина у турске руке пала на прољеће године 1527.. и то између 4. травња и 27. свибња.

Турци су Удбину одмах утврдили, како то тврди Франкопан у своме писму бискупу Јожефићу. Да jе Удбина добила jаке утврде, види се већ по томе, што jе краjишки генерал Андриjа Ауерсперг узалуд године 1582. ударао на таj град. Турци су око саме тврђе изградили и своjу варош, коjа jе око године 1620. броjила 300 кућа. Ова се варош састоjала из два предграђа, коjа биjаху окружена зидовима.

Када су Хрвати године 1689. под водством карловачкога генерала Херберстеина отjерали Турке из Лике, дође ред и на Крбаву. Тада се у тврђи удбинскоj налазила посада од 500 Турака, коjи биjаху на гласу ради своjе храбрости. Хрватска jе воjска 3. српња 1689. стигла пред Удбину. Тамо jе Хрвате већ дочекало 300 Турака, те се под самом тврђом заметнуо љути боj. Турци су пред већом силом узмакнули у тврђу, коjа биjаше готово непредобитна. Хрвати се брзо увjериле, да би узалуд пролиjевали своjу крв, удараjући на тврђу обичним jуришима. Зато jе генерал Херберстеин одлучио, да ће Турке на предаjу тврђе присилити дугом опсадом. У тврђи jе наиме било довољно хране, али ни jеднога бунара. Услиjед суше нестаде воде у цистернама, а Хрвати спречаваху Турцима узимање воде из врела око тврђе. Тако се наскоро у тврђи поjавила оскудица воде. Већ 17. српња биjаху Турци у тврђи присиљени, да крух и погаче миjесе крвљу закланих животиња, jер ниjе било воде ни за ту сврху. Од jада су Турци непрестано из тврђе пуцали на хрватске воjнике, да их отjераjу. Страховита jе жеђа присилила Турке, да из тврђе више пута провале, не би ли се како дочепали коjег извора. Тако jе долазило до оштрих крешева, у коjима jе погинуло много хрватских и турских jунака. Напокон су Турци почели преговарати с генералом Херберстеином о предаjи тврђе. Склопљен jе уговор, по коjему ће Турци у тврђи оставити своjе топове, заставе и пушке, а с пртљагом и ситним оружjем отићи из Удбине преко планине Пљешивице у Босну, камо ће их испратити хрватска воjска. То се и догодило 21. српња 1689. када jе из Удбине на пут кренуло око тисућу Турака (мушкарци, жене и дjеца). Путем се Турци завадише с пратњом, те неки Турчин убиjе jеднога Плашчанина. Нато се заметне борба, у коjоj изгинуше сви Турци осим њих 30.

Сењски бискуп Главинић пише године 1696., да jе Удбина постала стражом Хрватске против Турака. Унутар старих зидина подигоше Хрвати разне зграде, коjе су служиле воjноj посади. Важност Удбине престаде, кад jе миром у Свиштову (године 1791.) помакнута граница Хрватске даље на исток. Од онда се некадашња тврђа претвара у рушевину. Тако се до данас сачувало нешто од зидина, па и доњи дио главне куле, коjа биjаше округла, те коjу jе наоколо опасао двоструки зид.

Удбина jе године 1857. броjила 82 куће, у коjима jе становало 1216 житеља, од тога 1187 римокатоличке, а 23, грчко-источне вjероисповиjести. Римокатолици су имали жупну цркву св. Николе, а православни спадаху под парохиjу у Мутилићу. Удбина jе тада имала пошту, а биjаше сjедиште личке краjишке сатниjе. Школа jе у Удбини основана године 1773. Пригодом пописа житељства, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjила jе Удбина 1475 становника, од коjих су 1244 припадала римокатоличкоj, а 231 грчко-источноj цркви. Циjели jе котар удбински тада броjио 13.101 житеља, од тога 9581 грчко-источне, а 3520 католичке вjере.

 

35. СЕЛО ВРХОВИНЕ

Врховине су у средњем виjеку припадале кнезовима Франкопанима, коjи су тамо саградили и тврђу (цаструм). Када се Франкопани године 1449. подиjелише, добио jе кнез Сигисмунд Франкопан »тврђе: Оточац, Прозор, Врховину и Дабар«. Тада су у Врховинама становали сами римокатолици. Године 1502. настаде спор између сењскога и оточкога бискупа ради убирања десетине. Тада jе краљ Владислав ИИ. одредио да жупници и сви клерици у Врховини, Дабру и у окружjу Гацком спадаjу под jурисдикциjу бискупа у Оточцу.

Један сат хода од Врховина налази се брежуљак, на коjему jе некада стаjала тврђа »Стари Перушић«. Тврђа биjаше окружена зидом, а jош године 1834. видио jе тамо Фрас останке порушене цистерне (накапнице). Та jе тврђа припадала хрватскоj племићкоj обитељи Перушић. Кад су Турци године 1527. освоjили Лику и Крбаву, служила им jе тврђа »Стари Перушић« као краjна точка за њихове предстраже против хрватске Краjине. Зато jе године 1642. на ту тврђу навалио кнез Гашпар Франкопан Тржачки, брат Катарине Зринске. Гашпар jе на jуриш заузео тврђу, из ње jе отjерао Турке, а затим jу jе запалио. Од онда се тврђа претварала у рушевину. Исте jе године Гашпар Франкопан развалио и тврђу Црна Власт, коjа се налазила недалеико Старога Перушића на округлом и невисоком бриjегу. Ту jе некада вjероjатно постоjала римска насеобина Арупиум, jер се тамо ископало различитих урна, у коjе су Римљани стављали пепео умрлих. Године 1774. нашао jе неки пастир у Црноj Власти посуду са 60 дуката, коjи су ковани у вриjеме краља Мати jе Корвина. Изнад села Црна Власт опажаjу се трагови редовитих опкопа. Тамо су ископани разни комади од вареног метала. Фрас jе године 1834. у Врховинама видио и рушевине двиjу старих цркава. Село Црна Власт звало се у краjишко доба »Доње Врховине«.

У селу Доње Врховине биjаше заповjедништво 7. краjишке сатниjе оточке пуковниjе. Зато jе тамо уређен поштански уред (на половици пута од Петровасела у Оточац), а године 1837. отворена jе у Врбовинама и пучка школа. Кад jе Краjина развоjачена, постадоше Врховине сjедиштем велике управне опћине, под коjу спадаjу и Плитвичка jезера. Врховине су добиле на личкоj жељезници важну жељезничку постаjу, коjа jе отворена 11. липња 1918. Кроз Врховине пролази и аутобусна линиjа, коjа води од Сења преко Оточца на Плитвичка jезера и даље у Бихаћ.

Горње и Доње Врховине заjедно имале су 1834. године 152 куће с 1859 житеља, од тога 1757 грчко-источне, а 102 римокатоличке вjероисповиjести. Године 1857. имаjу Доње Врховине 96 кућа с 1305 житеља, а Горње Врховине (Власт) 49 кућа с 851 житељем. У Доњим Врховима биjаху 182 римокатолика, а у Горњим Врховинама становаху сами грчко-источни житељи. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., броjиле су Врховине 1043 становника, од тога 914 грчко-источних, а 129 римокатолика. Потоњи спадаjу под жупу у Синцу, док за грчко-источне житеље постоjи у Врховинама посебна парохиjа.

 

36. СЕЛО ЗАВАЉЕ

Миром у Свиштову (године 1791.) морала jе Турска одступити Аустриjи уз босанско-хрватску границу дугољаст, али узак комад земље, коjи jе запремао површину од 11 и по четворних миља. Краjишка jе управа у Заваљу године 1795. саградила врло велику зграду, коjа се звала »раштел«. (Под именом »раштел« разумиjевало се такво погранично мjесто, гдjе су Краjишници смjели трговати с Турцима из Босне, а да се ипак ни jесу могли помиjешати, jер би из тога лако настао крвав сукоб).

Око раштела настадоше наскоро и приватне куће, у коjе се доселише католички Личани. За њих jе већ године 1795. подигнута и римокатоличка црква св. Фрање Серафинскога. Босански су Турци године 1809. ненадано нахрупили у Заваље, гдjе спалише цркву и све куће. Али брзо се обновило село, а године 1816. саградише и нову римокатоличку цркву. Ова постаде жупном црквом године 1818., кад jе у Заваљу подигнут жупни двор.

Испрвице jе око раштела у Заваљу била само jака ограда од храстова дрвета. Зато се Турци на jесен године 1817. договорише, да ће се кроз ову ограду пробити у двориште и поробити складиште разне робе, коjа се налазила у раштелу. И заиста су Турци нахрупили на дрвени плот, да провале у раштел. Али на дворишту нађоше краjишкога заставника Стевана Грбића, кога jе тамо праводобно послао маjор Вишнић. Граничари су одбили броjниjе Турке, коjи се раштркаше на све стране. Једна се група Турака заклонила у Заваљскоj дражи, гдjе jе на њу наишао шережански вицебаша Лацко Бабић. Премда jе Бабић уза се имао само 7 шережана, ипак jе одважно ударио на Турке, те их jе дjеломице побио, дjеломице отjерао преко међе. За своjе jунаштво био jе Бабић одликован на особит начин. Њега наиме представише цару и краљу Фрањи И., кад jе 28. травња 1818. дошао у Оточац, те jе владар своjом руком прикопчао Бабићу на прса сребрену колаjну.

Наредне године 1819. надозидаше на раштел у Заваљу први кат. Да се пак лакше обрани двориште раштела, порушена jе године 1833. око њега дрвена ограда, те jе саграђен чврсти зид с пушкарницама и са спремиштем за топове. Одсада више ниjесу Турци ни покушали да ударе на раштел. То jе дониjело већу сигурност и селу Заваљу, коjе се брзо проширило по зараванку испод Пљешивице.

У раштелу заваљском редовито jе становао заповjедник циjелога »кордуна« оточке краjишке пуковниjе. То jе обично био маjор, кому биjаху подређене краjишке страже у свима »чардацима« на кордуну. Заваљски jе раштел служио и као »контумац«. Ту jе наиме у доба куга и колере требало смjестили људе, стоку и робу, коjа се довозила из Босне. У тоj постаjи чекало се (већ према одредби) по 10, по 21 па и по 42 дана, док jе обављена раскужба. Кордуна нестаде године 1872., када су порушени чардаци и када jе укинута комтумацна постаjа у Заваљу.

Заваље jе године 1857. броjило 453 житеља (самих римокатолика), коjи становаху у 33 куће. У селу биjаше већ и пучка школа. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., имало jе Заваље 782 становника, од тога 752 римокатоличке, а 30 грчко-источне вjероисповиjести. Заваље jе г. 1872. ради турске границе добило брзоjавни уред.

 

37. БУНА У БРУВНУ И У ЛОВИНЦУ ГОДИНЕ 1751.

Лички jе пуковник Антун Лосy године 1751. увео батине и њемачку команду. То су Личани примили с великим негодовањем. Узбуђеност се jош повећала, када су неки краjишки часници почели граничарима преоштро судити. Тако jе поручник Лабицки у Брувну обичавао краjишнике за незнатне прекршаjе кажњавати с 50 па и са 100 батина. Слично jе радио поручник Хољевац у Ловинцу. Њихова jе окрутност тако раздражила граничаре, да су почели приjетити. Ипак ниjесу часници марили за те приjетње. Напокон jе мjесеца липња године 1751. планула отворена буна у Брувну и у Ловинцу. Оборужани пушкама, сjекирама и косама навалише граничари у Брувну на кућу, гдjе jе становао поручник Лабицки, те убише свога тирана. Слично се догодило у Ловинцу, гдjе jе разjарен народ ранио поручника Хољевца; и њега би граничари убили, да му не помогоше неки приjатељи, те jе жив утекао.

Карловачки генерал Леополд барун Сцхерзер, коjи jе заповиjедао циjелом »хрватском« или т. зв. »горњом« Краjином, био jе тада на допусту. Сцхерзера jе замjењивао генерал Бенвенуто гроф Петаззи, коjи се налазио у Брлогу на Купи. Петаззи се по своjоj дужности побринуо, да што приjе угуши буну у Лици, да се не рашири и по другим краjевима. Зато jе Петаззи 12. липња 1751. одредио, да из Оточца мора одмах у Брувно и у Ловинац кренути 1 штопски часник с 500 воjника; не буде ли то довољно за свладавање устанка, има онамо поћи циjела оточка краjишка пуковниjа.

Наскоро се показало, да jе Петаззи био одвише уплашен. Буна jе наиме већ и престала, кад jе у Лику стигло 500 Оточана. Из Брувна jе 31 бунтовник пребjегао у Турску. Против осталих Брувњана и Ловинчана буде поведена судбена истрага, коjа jе потраjала готово 3 мjесеца. Осуда jе изречена 30. руjна, а потврђена 4. листопада 1751. На смрт jе осуђено 7 бунтовника, на 3 године »робиjе« 8 бунтовника, а на 3 мjесеца затвора 6 бунтовника. Три бунтовника осуђена су на шибе (морали су трчати кроз шпалир од 300 воjника, коjи ће их ударати шибама). Спаљено jе 9 кућа, чиjе станаре протjераше из Лике. (Међу овима биjаше и грчко-источни парах у Брувну). Генерал Сцхерзер дошао jе у Госпић, да особно присуствуjе, када ће крвник 6. листопада 1751. мачем сjећи главе оноj седморици осуђеника. Иза тога смакнућа морали су кнезови и поткнезови из Брувна и Ловинца пред генералом клечећи положити присегу вjерности.

С торњева у Брувну и у Ловинцу скинута су звона, коjима jе народ звонио, на узбуну. Имена тих села даде генерал написати на црне таблице, коjе jе онда крвник сломио. За казну су брисана та имена, те оба села добише њемачка имена по заштитницима жупних цркви. Тако се Брувно одсада кроз 110 година службено звало »Санкт Петер«, а Ловинац jе добио службено име »Санкт Мицхаел«. Тако остаде све до 19. српња 1861., кад jе краљ Фрањо Јосип »милостиво« допустио, да се та мjеста опет зову онако, како их jе народ увиjек називао. Државни jе ерар заплиjенио куће и посjеде оних Брувњана, коjа утекоше у Турску. На њихова се мjеста населило 14 католичких обитељи из Пазаришта, Перушића и Мушалука. Али већ године 1Т54. стиже одлука, да се куће и земље имаjу дати оним брувањским бjегунцима, коjи ће се вратити из Турске.

 

38. ОДАКЛЕ ПОТЈЕЧЕ ИМЕ »КАПЕЛА« ЗА ГОРУ »ГВОЗД«?

Јозефинска цеста, коjа из Карловца води у Сењ, прелази преко 888 метара високога седла, коjе Велику Капелу диjели од Мале Капеле. Тик овога седла стаjао jе некада на 623 метра високом брду павлински самостан св. Николе, коjи се у средовjечним листинама зове самостан »св. Микуле на Гвозди«. Оваj самостан основао jе око године 1390. гроф Анж (Иван) Франкопан, коjи jе са своjом женом Аном и са своjим сином Николом становао у сусjедном граду Модрушу. Грофови Франкопани поклонише павлинском самостану толико посjеда, да jе у томе самостану могло живjети 80 редовника, самих хрватских Павлина. Осим тога одмараху се у самостану путници, коjи путоваху из Приморjа и у Приморjе. Но у 16. виjеку опустио jе таj самостан ради честих провала турских. Мало по мало претворио се у рушевину и самостан и капела св. Николе. Истом послиjе изгона Турака из Лике год. 1689. могло се помишљати на обнову споменутога самостана. Павлини су наиме jош увиjек водили рачуна о богатим посjедима тога самостана. Павлин Матевчић сагради год. 1708. нов самостан, употриjебивши грађу разваљенога самостана. Нови самостан биjаше знатно мањи, jер су у њему становала само три Павлина; ипак jе и он имао неколико соба, у коjима ће преноћити путници, jер у оно доба jош ниjе било jавних свратишта. Једнако су Павлини уз самостан обновили и капелу св. Николе. По тоj капели почео jе народ већ приjе тога именом »Капела« називати оно седло, преко коjега води пут из Муњаве у Језеране, односно из Карловца у Сењ. Оваj приjелаз налазимо првипут именом »Капела« означен у извjешћу ратнога виjећа од год. 1655., када jе онаj краj био већ лишен старога житељства, коjе познаваше име »Гвозд«. По павлинскоj капели почео jе касниjе народ називати именом »Капела« и сусjедне горе. За праву гору (а не само за седло) налазимо име »Капела« први пут год. 1692. у писму сењскога капетана грофа Рудолфа Едлинга. У писму краља. Леополда И. од 30. липња 1696. налазимо већ двиjе горе »Капеле«. Што jе западно од споменутога седла, коjим иде Јозефинска цеста, добиjе име »Велика Капела« (главна брда: Клек, Битораj и Бjеласица), дочим се источни наставак прозвао »Малом Капелом« (главно брдо: Селишки врх). Данас тамо нема павлинскога самостана, jер jе краљ Јосип ИИ. год. 1786. укинуо ред Павлина: тако се самостан уз Јозефинску цесту по други пут претворио у рушевину, коjа се jош и данас види.

Хисториjско име »Гвозд«, коjе се често спомиње у изворима Средњега виjека, постоjи ипак и данас: Именом »Гвозд« зове се брдо поврх Дољњега Модруша, насупрот некадашњега павлинскога самостана.

 

III. БИЉЕШКЕ

 

ИЗ  ПРОШЛОСТИ  ЛИКЕ  И  КРБАВЕ

1. Госпић ниjе постоjао у средњем виjеку. То jе мjесто настало тек у турско доба, а заметак му jе учинио ага Сенковић. Он jе наиме на згодном мjесту изнад врела, коjе тече у риjеку Новчићу, подигао своjу кулу. Недалеко те куле развило се мjесто, коjему дадоше име Госпић. То се мjесто први пут спомиње године 1692. у оном уговору, коjим jе гроф Зинзендорф од дворске коморе купио циjелу Лику. Сенковићева jе кула испрвице имала 2 ката. Горњи дио куле даде срушити касниjе управа Воjне Краjине. Том су пригодом ставили на Сенковићеву кулу нови кров, а на зиду пробили врата и прозоре. Зидови те куле биjаху дебели 1 метар, а промjер куле износио jе 8 метара. Сенковићева jе кула у краjишко доба служила као складиште. Иза укинућа Воjне Краjине постаде та кула власништво госпићке опћине, коjа jу даде порушити под конац 19. виjека.

2. По сата хода источно од Госпића извире из литице врело »Кулина«, одакле здрава вода тече у риjеку Новчићу. Изнад врела постоjе рушевине неке тврђе. То су останци »Раjчић-града«, коjи се спомиње године 1692., кад jе гроф Адолф Зинзендорф од дворске коморе у Бечу купио Лику за 80.000 раjнских форинти. Међу рушевинама тога »Раjчић-града« разабире се округла зграда, коjа се изнад земље диже нешто преко jеднога метра. Ова jе кула у промjеру имала 7 метара, а њени зидови биjаху дебели 2 метра и 16 центиметара. На зидовима виде се jош пушкарнице, т. j. шкуље, кроз коjе су бранитељи могли гађати нападаче.

3. Силна планина Пљешивица, коjа Крбаву диjели од долине риjеке Уне, звала се некада »Вражjи вртал« (њемачки »Теуфелсгартен«, латински »Хортус диаболи« или »Диаволи монс.« Тако ту гору зове Томашић у своjоj кроници, описуjући догађаjе несретне године 1493. Иван Тонко Мрнавић пише животопис хрватскога бана Петра Бериславића. Спомињући jуначку банову смрт године 1520. на гори Пљешивици, изриjеком каже, да jе та планина »ради страхоте« добила »име Вражjи врт« (номен аб хорридитате »Хортус диаболи«). Име Пљешивица за ту планину долази први пут године 1696. у опису Лике и Крбаве од бискупа Себастиjана Главинића.

4. Данашње село Мекињар (горњи и доњи) звало се у средњему виjеку »Мекинан«. Први пут се спомиње 15. свибња 1466., када се водила код »крбавског стола« (суда) парница између Бобињана и Мекињана. Над школском зградом у Мекињару виде се останци предримске утврде. На пољу пак испод села биjаше у средњем виjеку католичка црква. Тамо jе Фрас године 1834. на мjесту званом »Црквина« видио лиjепо израђено и украшено камење као остатак споменуте цркве. За турских провала нестаде католичких  житеља у Мекињару. Онамо су Турци населили грчко-источне »Влахе«, чиjи потомци као »Срби« jош и данас тамо живу. Мекињар jе године 1857. броjио 98 кућа с 1041 становником. У селу биjаше само грчко-источна парохиjална црква св. Ђурђа. Пучка jе школа утемељена г. 1873.

5. Град Зубар спомиње се ту трном уговору, коjим jе гроф Адолф Зинзендорф године 1692. од дворске коморе у Бечу за 80.000 раjнских форинти купио Лику. Рушевине тврђе Зубара постоjе на 701 метар високом чуњастом брду, коjе се види на путу цестом из Осика до Новог села.

6. Иван Тонко Мрнавић, коjи jе написао животопис хрватскога бана Петра Бериславића, спомиње, да га Турци убише године 1520. близу тврђе, коjа се звала »Арx Фаркасси«. И сењски бискуп Себастиjан Главинић, коjи описуjе Лику и Крбаву године 1696., изриjеком наводи, да се на међи налази »цаструм Фаркасицх«, па додаjе, да гора Пљешивица раставља Фаркашић од турских тврђа у сусjедноj Босни. Данас постоjи село Фркашић на обронку планине Пљешивице jугоисточно од Коренице. Нема двоjбе о том, да jе споменута тврђа Фаркашић стаjала негдjе код данашњега села Фркашића (источно од села Билопоља).

7. Риjека Клокот извире испод Личке Пљешивице готово на граници Босне и Хрватске; краткога jе тока, jер наскоро утjече у риjеку Уну. Држи се, да jе Клокот наставак свих потока, коjи се налазе на Крбавском пољу. Ови наиме потоци пониру у земљу, jер их од Уне, камо шаљу своjе воде, раставља планина Пљешивица. Свакако jе пак Клокот наставак риjеке Коренице, коjа извире у Врелу, а понире код села Поноре недалеко мjеста Коренице. Код извора Клокота боравио jе године 1345. угарско-хрватски краљ Људевит И. Он jе наиме године 1344. послао у jужну Хрватску бана Николу Банића с овећом воjском, да Владислави, удовици кнеза Нелипића, одузме град Книн, коjи биjаше некада краљевски град. Владислава се дуго опирала и храбро jе бранила Книн, премда jе Банићу у помоћ дошао и босански бан Стjепан Котроманић. Нестрпљиви jе краљ Лудевит мислио, да Банић не ће моћи заузети Книн. Зато jе сам краљ на прољеће године 1345. с 30.000 воjника кренуо из Угарске у jужну Хрватску. То jе уплашило jуначку кнегињу Владиславу, те jе она у липњу годину 1345. предала Банићу град Книн уз увjет, да краљ њеном сину Ивану Нелипићу потврди сав остали посjед. Краљ jе за предаjу Книна дознао 13. српња 1345., када jе с воjском своjом допро до Бихаћа на риjеци Уни. Да му се воjници одморе од дуготраjнога и напорног пута, ударио jе краљ код врела Клокота своj табор, у коме остаде 18 дана. Ту jе у аудиjенциjу примио и jуначку кнегињу Владиславу Нелипићеву, коjоj потврди уговор, што га jе склопила с баном Николом Банићем.

8. Недалеко Перушића налази се село Кварте. Ту jе некада било римско насеље, како доказуjу разни ископани римски споменици. Међу тима биjаху: и 3 jавне римске камене мjере, од коjих jе наjвећа садржавала 33.3 литре, средња 13.5 литара, а наjмања 7.95 литара. Те су мjере године 1899. послане у загребачки археолошки музеj.   Недалеко  од села Кварте постоjи кула, коjа се зове »Штитар«. То jе име од села Шћитер, коjе се спомиње у листинама од године 1484., 1486., 1487., 1492. и 1508. Село Кварте броjило jе 1857. године 68 кућа, у коjима jе становало 919 житеља, од тога 897 римокатолика. Пригодом пописа године 1910. била су у тому селу jедва 533 житеља, од тога 527 римокатолика.

9. У Калуђеровцу код Перушића биjаше средином 19. виjека жупна црква св. Николе посве трошна. Позвани вjештаци установише, да се има циjела црква срушити изузев светиште, коjе има свод наслоњен на тврде зидове. Жупник Андриjа Тринаjстић почне на све стране тражити помоћ, jер су домаћи житељи малоброjни и сиромашни. (Сељаци из Калуђеровца знаду правити врло добре глинене лонце, коjе на коњима разважаjу по циjелоj Лици и Крбави. Тако лончариjом прехрањуjу своjе обитељи, jер имаjу премало плодне земље.) На препоруку пуковника Проданова из Оточца даровао jе краљ Фрањо Јосип тисућу форинти за обнову жупне цркве у Калуђеровцу. Нато почну сељаци градити вапненице и палити вапно за градњу зидова. Из околишних шума доважаху дрва, из коjих су онда код куће тесали греде и пилили даске. Једнако су доважали пиjесак, те искапали и приређивали камен. Сами су жупљани бесплатно дворили зидаре, коjи су зидали црквене зидове. Тако jе до jесени године 1865. била изграђена готово нова црква, коjа jе добила и нови кров и посве нову сакристиjу. Премда jош ниjе имала звоника, ипак jе тако обновљена црква св. Николе благословљена 30. листопада 1865. Благослов jе уз асистенциjу троjице жупника обавио Фабиjан Соколић, подарциђакон из Пазаришта. Прву пак свету мису отпjевао jе домаћи жупник Андриjа Тринаjстић, коjи се наjвише бринуо за обнову цркве.

10. Уз цесту, коjа из Петрова села води испод планине Пљешивице у Заваље, смjестило се село Жељава (некоћ звано »Шељава«). Ово jе село настало око године 1780. Како биjаше на граници босанско-хрватскоj, много jе страдало пригодом великог рата, што га jе Аустриjа 3 године (1788.—1791.) водила с Турском. Код Жељаве jе у свибњу године 1789. дошло до окршаjа, у коме су оточки граничари немилице побили Турке. У томе се боjу особитом храброшћу одликовао разводник (фраjт) Студен, коjи jе зато од пуковника добио 6 дуката у име награде. Турци из Острошца и Изачића ударише на Жељаву у коловозу године 1789., али их опет поразе граничари. Ипак се и касниjе слабо развиjало то село, док jе год Босна припадала Турскоj. Тако jе Жељава године 1857. имала jедва 13 кућа, у коjима jе становало само 69 житеља. Брже се то село напучивало тек иза године 1878,. кад jе у Босни престала власт Турака, те jе наша граиница постала сигурниjом, пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjила jе Жељава 876 становника, од коjих jе 651 припадао грчко-источноj, а 225 римокатоличкоj цркви. Жељава добива воду путем водовода испод виса, коjи се зове Велики Јаворник.

11. Цесаров камен зове се 573 метара високи бриjег на подножjу планине Пљешивице. Име jе своjе таj бриjег добио 14. липња 1818. Тада jе наиме онамо дошао цар и краљ Фрањо И., коjи се са своjом супругом Каролином путовао по jужноj Хрватскоj и по Далмациjи. Цар jе с тога бриjега проматрао лиjепу долину риjеке Уне. Имао jе и прекрасан видик на босанске планине. Граничари су на спомен царева посjета тому бриjегу дали име »Цесаров камен«. О тому jе неколико редака уклесано такођер у камену литицу на споменутом мjесту.

12. Некада jе у Крбави становала хрватска племићка обитељ Бобинац. Село, у коjему становаху племићи Бобинци, звало се »Бобина вас.« У хрватскоj исправи од године 1449. спомиње се »поп Блаж племенем Бобинац, викар у Лици«. Уз Бобинце становаху у »Бобиноj ваши« године 1466. племићи Матељ Вуконић, Јаков Фрицковић и Павао Нос. Они су 15. свибња 1466. водили пред »крбавским столом« (судом) парницу против своjих сусjеда Мекињана у данашњем Мекињару. Та jе парница 28. липња 1467. завршена у прилог Мекињана. Племићи Бобинци изгубише своjе посjеде године 1527., када Турци освоjише Крбаву. Бобинци се праводобно заклонише у долину риjеке Гацке. Тамо код Горњега Прозора постоjи и данас »Бобинчево село«, у коjему се године 1900. налазило 10 кућа са 70 житеља.

13. Јужно од Удбине налази се село Курjак, коjе jе године 1857. броjило 51 кућу са 1005 житеља грчко-источне вjероисповиjести. Ови спадаjу под парохиjалну цркву рођења Богородице у Средњоj Гори. На стрмоj хридини изнад села Курjака виде се рушевине »града Курjака«. Ту биjаше наjстариjе сjедиште крбавских кнезова Курjаковића; они су име добили по свом прадjеду Курjаку, коjи jе живио концем 13. и почетком 14. виjека, те коjи се у латинским листинама од године  1298.  до године 1304. зове »Цуриацус«, односно »Цуриацхус« с придjевком »де Цорбавиа«.

14. Данашње село Подлапац добило jе своjе име по 974 метра високом брду Лапац, испод кога се налази. Ту jе некада био »град« (утврђени дворац) кнезова Крбавских, а звао се »Подлапчец«. У исправи од године 1509. спомиње се, да кнез Иван Карловић посjедуjе у Крбави 3 града, поименце: Удбину, Комић и Подлапчец. Турци су таj град заузели године 1527., па га у своjоj власти држаху до године 1689. Концем 17. виjека доселише се у околицу тога града нови житељи. Подлапац jе средином 18. виjека постао сjедиштем краjишке сатниjе. Тамо jе године 1779. отворена пучка школа (т. зв. тривиjалка), коjа jе године 1802. имала 25 ученика. Подлапац jе године 1834. имао 100 кућа с 1295 житеља. Пригодом пописа године 1857. броjио jе Подлапац 116 кућа, у коjима jе становало 1098 житеља, од тога 1070 римокатоличке, а 28 грчко-источне вjероисповиjести. За римокатолике постоjи у Подлапцу посебна жупа са црквом св. Јурjа. Ова jе црква саграђена 9. липња 1718., кад jе у Подлапцу био капетан Јурица пл. Хољевац, а жупник Миjо Маринић, родом Сењанин. Жупна jе црква продуљена године 1747., кад jе добила и торањ. Кад jе 1. сиjечња 1872. у Подлапцу основана управна опћина, звало се то село jош »Подлапача«. На молбу тамошњих житеља препоручила jе године 1903. главна скупштина личко-крбавске жупаниjе хрватскоj влади, да село Подлапача промиjени своjе име у »Подлапац«. Влада jе ту промjену имена дозволила 11. сиjечња 1904.

15. Године 1834. броjио jе Свети Рок код Ловинца 132 кућа, у коjима становаху 1484 житеља, цд тога 1478 римокатолика. Село се смjестило испод горостасног Велебита, а име jе добило по своjоj жупноj цркви св. Рока. Посебна jе жупа у Св. Року основана године 1790. Приjе тога биjаше тамо сталан (т. зв. локални) капелан, подређен жупнику у Грачацу. Поштански уред, коjи се приjе налазио у недалеком селу Церjу, премjештен jе године 1832. у Св. Рок ради нове умjетне цесте, коjа jе тада била изграђена преко Велебита до Обровца и даље до Задра. У Св. Року остаде поштански уред до 1. листопада 1892., када jе премjештен у Ловинац, гдjе jе сjедиште управне опћине. Пучка jе школа у Св. Року отворена године 1854.

16. На осамљеном брду, коjе се диже у долини риjеке Зрмање, виде се jош и данас големе рушевине Звониграда. Око год. 1220.—1223. припадао jе Звониград кнезу Вишану, коjи биjаше рођак брибирскога кнеза Гргура Шубића. За тога Вишана приповиjеда сплитски архиђакон Тома у своjоj повиjести сплитске надбискупиjе, да биjаше велик заштитник кривовjераца богумила. Касниjе налазимо Звониград у посjеду кнезова Нелипића. Тако краљ Сигисмунд 29. студенога 1412. у Брињу издаjе листину, коjом кнезу Ивану Нелипићу дозвољава, да слободно располаже са свима своjим градовима и посjедима. Ту се међу осталим градовима спомиње »такођер град Звониград«. Исти jе Нелипић године 1434. потврдио, да своjоj кћери Катарини, супрузи кнеза Анжа (Ивана) Франкопана дугуjе 50.000 дуката (ваљда у име мираза); за таj дуг предаjе jоj сва имања и градове своjе, па ту изриjеком спомиње и »цаструм« (т. j. утврђени дворац) Звониград с покраjином Одорjа. Касниjе превладаше у Звониграду кнезови Крбавски. Тако jе године 1468. каштеланом у Звониграду био хрватски племић Иван Бенковић, службеник крбавскога кнеза Карла Курjаковића. Карлов син Иван кнез Карловић склапа 22. вељаче 1509. насљедни уговор с кнезом Николом Зринским, коjи се оженио његовом сестром Јеленом. У томе уговору набраjа Карловић своjе градове, међу коjима спомиње и Звониград. У турске jе руке Звониград пао између год. 1522. и 1527.

17. Тко се вози жељезницом из Госпића у Рибник, опазит ће на осамљеном брежуљку развалине града Билаjа, кога зову такођер Белаj и Бjелаj. То биjаше своjина Томе пл. Твртковића, коjи jе од год. 1446. до г. 1448. био подбан Хрватске и Далмациjе. Твртковић jе град Билаj године 1451. одступио хрватскому бану Петру Таловцу. Касниjе дође Билаj у власништво кнезова Крбавских. Видимо то из листине од 22. вељаче 1509., гдjе крбавски кнез Иван Карловић набраjа Билаj међу своjим градовима у Лици. Испод тврђе Маjске постоjала jе и варош, коjа се спомиње г. 1512. Турци су Билаj држали од год. 1527. до г. 1687., када им га иза опсаде отеше Хрвати. Месић jе год. 1691. у Билаj населио Хрвате, чиjи потомци стануjу тамо и данас. Од г. 1807. има Билаj посебну жупу св. Јакова. Код Билаjа се 21. свибња 1809. водила крвава борба између Личана и францеског маршала Мармонта. Год. 1834. имао jе Билаj 51 кућу са 514 житеља. године 1857. броjио jе 550, а 1910. године 609 становника, самих католика.

18. Село Брушане под Велебитом припадало jе од године 1527. Турцима. То jе село године 1685. заузео кнез Јерко Рукавина. Он jе тамо створио своjе имање, на коjе jе године 1692. населио Хрвате из Моравица у Горском Котару. То биjаху обитељи Абрамовић, Чоп, Иванчић, Лисац, Наглић, Петерлић, Плеса, Санковић и Шнебергер. Ови су досељеници испрвице били кметови Јерка Рукавине. Кад jе пак у Лици уређена Краjишка пуковниjа, постадоше споменуте обитељи граничари, jер у Краjини ниjе нигдjе било кметова. У Брушанима jе стално боравио краjишки натпоручник. За њега jе године 1765. саграђена посебна кућа. Исте jе године у Брушанима грађена и велика зграда, у коjоj уредише складиште жита (нарочито проjе), да народ не страда од глади, ако настане рат или слабо уроде поља. У Брушанима jе вjероjатно већ концем 17. виjека подигнута црква св. Мартина. Тамо jе испрвице била т. зв. локална (мjесна) капеланиjа, коjа jе постоjала већ године 1759. Капеланиjа jе године 1807. претворена у римокатоличку жупу. Брушане jе године 1834. броjило 481 житеља у 54 куће. Пригодом пописа године 1857. наброjило се 589 житеља у 60 кућа, а године 1910. има то село 680 становника, самих римокатолика. У Брушанима jе године 1846. отворена пучка школа.

19. Широка Кула биjаше сjедиште дванаесте краjишке сатниjе личке пуковниjе. Источно од села постоjе рушевине тврђе »Куле«, коjу су Турци године 1689. без отпора предали генералу Херберстеину под увjетом, да смиjу слободно отићи из Лике. Посљедњи jе турски »диздар« (т. j. заповjедник или поркулаб) у тоj тврђи био Дурак ага Козличић, коjи jе jош много година иза тога живио у Босни. Бискуп Главинић, коjи године 1696. описуjе Лику, вели за тврђу Кулу, да jе »пространа куриjа висока и округла, а грађена на 3 ката«. Близу Широке Куле постоjала jе и тврђа »Гребенар«, чиjе се рушевине виде jош и данас. Турци су године 1689. и Гребенар без отпора предали хрватскоj воjсци. У околици Широке Куле налазе се останци jош неких тврђа, црква и зграда. Тамо jе и »Градина код развала«, коjу су вjероjатно некада саградили Римљани. На високом брду постоjе и рушевине Отешкога града. — Код Широке jе Куле године 1651. гроф Петар Зрински потукао Турке. Кад jе у Широкоj Кули основано сjедиште краjишке сатниjе, подигоше године 1766. кућу, у коjоj ће стално боравити краjишки капетан. Римокатолици су године 1734. у Широкоj Кули саградили цркву св. апостола и еванђелисте Матеjа. Године 1769. постоjи у Широкоj Кули мjесна капеланиjа, коjа jе године 1816. претворена у самосталну жупу. За житеље грчко-источне вjероисповиjести постоjи у Широкоj Кули посебна парохиjа са црквом »Успениjа Богородице«. Село jе године 1834. добило пучку школу. Тада jе Широка Кула броjила 175 кућа, у коjима jе становало 1966 житеља, од тога 1435 грчко-источне, а 531 римокатоличке вjероисповиjести. Широка jе Кула године 1857. броjила само 1685 житеља, коjи становаху у 175 кућа. Касниjе су од широке Куле отциjепљене многе куће, те су од њих створена нова села. Зато jе само село Широка Кула године 1910. броjило 361 житеља, од тога 185 римокатолика, а 176 грчко-источних.

20. Новосело код Госпића утемељено jе године 1781., када се ондjе настанило неколико хрватских обитељи. Тамо jе године 1755. генерал Леополд барун Сцхерзер  одржао велики воjнички логор. Године 1834. имало jе Новосело 99 житеља у 11 кућа, а 1857. године 14 кућа са 154 житеља. Сада броjи Новосело 210 становника, коjи су сами римокатолици, а спадаjу под жупу у Билаjу.

21. Лички Осик налази се на главноj цести, коjа из Госпића води у Оточац. Тоj чињеници има Осик приписати своj напредак у 19. виjеку. У Осик jе наиме године 1842. пренесена римокатоличка жупа св. Јосипа, коjа jе године 1691. била основана у сусjедном селу Будаку. (Поп Марко Месић населио jе Хрвате године 1691. у Будак, гдjе jе године 1771. саграђен мост преко риjеке Лике). У Осику jе некада било стално сjедиште краjишког натпоручника 12. сатниjе личке пуковниjе. Зато jе у Осику иза развоjачења Краjине уређена управна опћина, али jе опћинско заступство 28. студенога 1893. створило закључак, да се сjедиште опћине премjести из Осика у Широку Кулу, гдjе jе фактично средиште циjеле управне опћине. У Осику jе године 1859. отворена пучка школа. Осик jе године 1834. броjио 30 кућа, у коjима су становала 293 житеља. Данас броjи 323 становника, самих римокатолика.

22. Мушалук jе овеће село између Осика и риjеке Лике. Тамо се налази римокатоличка капела св. Духа, коjу jе године 1700. дао градити поп Марко Месић. Он jе одредио, да га иза смрти и покопаjу у тоj цркви, како свjедочи и латински напис. (Месић jе умро 2. вељаче 1713. у Карлобагу, одакле му тиjело прениjеше у Мушалук и сахранише у цркви св. Духа). Близу Мушалука виде се рушевине тврђе Будак, коjа се данас зове »Бешић градина«. Ту jе некада становала  хрватска  племићка обитељ   Буђачки, коjа се пред Турцима заклонила на сjевер према риjеци Купи, гдjе jе основала град »Будачки«. Сењски бискуп Себастиjан Главинић, коjи године 1696. описуjе Лику и Крбаву, вели за остатке тврђе код Мушалука ово: »Сусjедно брдо има торањ, коjи jе некада тамо подигнут, а зове се Будак. Торањ jе округао и доста висок, али му мањка кров«. Мушалук jе године 1834. броjио 66 кућа са 715 житеља. Данас има 827 становника, самих римокатолика; од тога стануjе у самом селу 382 житеља, а други су расиjани по засеоцима.

23. Паланка jе село на риjеци Зрмањи, коjа ту чини лиjеп водопад и тjера неколико млинова. Преко Зрмање изграђен jе године 1798. код Привиза красан мост, на кому jе 30. травња 1809. дошло до окршаjа између Личана и францеског генерала Мармонта. Како се Паланка налази на главноj цести, коjа из Лике води у Далмациjу, а близу jе и граница далматинска, подигнута jе тамо у 18. виjеку трговачка тридесетница (царинара) под именом Звониград. (Недалеко наиме стоjе рушевине средовjечнога Звониграда). У Паланки биjаше некада и уред за плаћање даће од вина, коjе се овуда из Далмациjе уважало у Лику. Од године 1807. постоjи у Паланци римокатоличка жупа са црквом рођења бл. дjевице Мариjе, коjа има jедва 155 жупљана.

24. У селу Велика Попина подигла jе краjишка земаљска влада (код главнога воjнога заповjедништва у Загребу) године 1874. добар водовод упорабом глинастих — изнутра поцаклених — циjеви, какове произвађаjу домаћи лончари у селу Компољу код Оточца. Вода jе узета из врела »Љубово«, коjе се налази у планини 994 метра изнад морске разине. До првих кућа у Великоj Попини, коjе стоjе 780 м. изнад мора, удаљено jе споменуто врело 2800 метара. Тамо jе уређено напоjиште за благо и т. зв. изљевни бунар, у коjи долази вода из тога водовода. Сам водовод иде jош 1500 метара даље до пучке школе, гдjе jе такођер уређен изљевни бунар с напоjиштем. Циjеви за таj водовод обложене су бетоном, а имаjу промjер од 15 центиметара; сваки текући метар такве циjеви стаjао jе 5 форинти и 20 новчића.

25. Сличан jе водовод године 1885. хрватска земаљска влада дала извести у Клаповици код Удбине. Тамо jе у дуљини од 4300 метара доведена вода из врела на Кремену, коjе се налази 1300 метара изнад разине мора. Водовод иде до раскрижjа цесте према Удбини у висини од 738 метара, а има 2 изљевна бунара и 2 напоjишта за стоку. Промjер циjеви за таj водовод износи само 10 центиметара; зато jе текући метар циjеви стаjао само 2 форинта и 60 новчића.

26. У селу Стаjници биjаше некада локална (мjесна) капеланиjа, коjа jе спадала под римокатоличку жупу у Брињу. Краљ Јосип ИИ. претворио jе ту капеланиjу године 1789. у посебну жупу, што jе бискуп Мартин Браjковић предлагао већ год. 1700. Стаjница jе у краjишко доба спадала под трећу сатниjу, коjоj биjаше сjедиште у Језеранама. Тада су у Стаjници стално боравила 2 краjишка часника (поручник и натпоручник). У Стаjници биjаше и воjнички магазин, у коjему се чувала храна за граничаре. Године 1834. броjила jе Стаjница с наjближом околицом 116 кућа, у коjима jе становало 1440 житеља, од тога 1428 римокатолика и 12 грчко-источњака. У самоj Стаjници било jе 1857. године 48 кућа с 505 становника, од тога 504 римокатолика. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., имала jе Стаjница jедва 367 житеља, коjи биjаху по вjери сами римокатолици. Осим жупне цркве св. Николе постоjе на подручjу стаjничке жупе jош 3 капеле, поименце капела бл. дjевице Мариjе у Чараповуселу, капела св. Петра и Павла у Петровуселу, те капела св. Мариjе Магдалене у Спраjчевуселу. Пучка jе школа у Стаjници отворена године 1831.

27. Крижпоље се некада звало »Крижевачкопоље«, а спадало jе под краjишку сатниjу у Језеранама. Жупна jе црква »Нашашћа св. Крижа« основана године 1784. Уз посебнога жупника имало jе Крижпоље у краjишко доба и сталнога часника, а године 1830. отворена jе у Крижпољу и пучка школа. Године 1834. броjило jе Крижпоље 29 кућа, у коjима становаху 554 житеља, од тога 552 римокатолика. Године 1857. има Крижпоље 35 кућа са 455 становника, самих римокатолика. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., броjило jе Крижпоље 562 житеља, од тога 501 римокатолика.

28. Село Бjелопоље код Коренице добило jе године 1879. водовод, коjи има циjеви од лиjеванога жељеза. За таj су водовод употребљена 2 врела: »Рушице« и »Макловац«. Та су врела обзидана у квадрату од 1 метра, а покривена каменим плочама. Од врела воде жељезне циjеви, коjе имаjу 6 центиметара у промjеру, до 4 километра удаљене школске зграде у Бjелопољу. Цjелокупан пад воде износи на тоj удаљености 20 метара; дубоку драгу код Бjелопоља прелази водовод властитим тлаком воде. Како оба врела (Ружице и Макловац) у љетно доба ослабе, употребљена jе приjашња накапница (цистерна) као резервна спремица. У ту се наиме накапницу напушта вода, коjа из врела долази по ноћи у љетно доба, а у прољеће и на jесен онда, када споменута врела обилуjу водом. Текући метар циjеви за таj водовод стоjао jе 4 форинта 3. 50 новчића.

29. Хрватска земаљска влада извела jе године 1886. у Кореници водовод, за коjи су дjеломице употребљене циjеви од лиjеванога жељеза, а дjеломице од каменштине. Водовод jе ухватио врело »Слатка водица«, коjе су обзидали и насипом осигурали. Сувишна вода из овога спремишта (резервоара) истjече у мален бунар, коjим се могу служити путници и околишни житељи. Циjеви воде 3600 метара далеко у 2 бунара, од коjих се jедан налази пред Кореницом, а други у самом селу испред опћинског уреда. Из тога другог бунара излиjева се сувишна вода у напоjиште за стоку. Коренички водовод даjе довољно свjеже воде и у љетно доба, те jе права благодат за Кореницу. Текући метар циjеви стаjао jе 2 форинта и 80 новчића.

30. У Госпићу jе Михаjло Груић, владика из Плашкога, 27. листопада 1903. посветио обновљену грчко-источну цркву. Стари — већ иструли — иконостас замиjењен jе новим, коjи jе лиjепо израдио умjетни столар Шеремет у Загребу. Шеремет jе израдио такођер дрвени кор и укусне столице; особито се свидио владичански столац. Иконе jе на иконостасу умjетнички осликао загребачки професор Бауер. Цркву jе изнутра а фреско сликао Антонини из Загреба. Мjесто приjашњих 7 обичних прозора добила jе црква боjадисане прозоре, коjе дадоше на своj трошак израдити обитељи Димић, Јерковић, Петричевић, Подкоњак и Станић. Уређен jе и простор око те цркве. Ту jе дао укусну жељезну ограду поставити др. Матанић, коjи jе тада управљао госпићком опћином.

31. Године 1864. довршена jе градња нове жупне цркве би. дjевице Мариjе од Кармела у Смиљану. Грађена jе додуше трошком воjнога ерара, али и знатном пожртвовношћу домаћих жупљана и бригом смиљанскога жупника Томе Јеличића. Ову jе цркву 17. коловоза 1864. посветио сењски бискуп др. Вjенцеслав Соић.

32. Бунић jе године 1864. добио нову жупну цркву бл. дjевице Мариjе мjесто старе цркве, коjа биjаше грађена jош године 1743. Нова jе црква за спомен пак. маршала Гедеона Лаудона грађена знатним трошком од 30.000 форинти. Сав jе трошак подмирило ратно министарство у Бечу из закладе, коjу jе основао Лаудон на успомену своjе двоjе дjеце, коjа преминуше у Бунићу. Црква jе грађена од самога тесанога камена, а посветио jу jе 24. коловоза 1864. сењски бискуп др. Вjенцеслав Соић у присутности многоброjнога народа и свећенства. Прву jе свечану мису у тоj цркви пjевао Антун Циганић, жупник и подарциђакон из Осика код Госпића. Градњу цркве у Бунићу руководио jе Јулиjе Ласман, пуковниjски палир из Оточца. За градњу jе употребљен камен из каменика код Дебелога брда. Камен су клесали приморски клесари, а цркву су зидали талиjански зидари. Градња jе започела године 1862., а довршена jе у коловозу године 1864. Црква jе грађена у мjешовитом готско-романском слогу. Над светиштем и над црквеном лађом налази се свод, а сакристиjа jе смjештена иза олтара у продуљеном светишту. Кров jе покрит лимом, а црква jе попођена клесаним плочама од свиjетло-сивога вапненца. Како jе црква грађена на брежуљку, види се већ из далека, те украсуjе циjелу околицу. Сликовитости саме цркве много придонаша, што jе простор око цркве насут и осигуран високим потпорним зидовима, да се добиjе мjеста за опходе (процесиjе) око цркве. Пред црквом jе зидана гробница, у коjоj почиваjу споменута дjеца славнога Лаудона, Та jе гробница покрита споменплочом, а ограђена жељезном решетком. Бунић jе г. 1864. имао 132 куће, у коjима су становала 1554 житеља, од тога 380 римокатолика, а 1174 грчко-источних; потоњи спадаху под 3 парохиjе, и то 591 у Бунићу, 374 у Дебелом Брду, а 209 у Крбавици.

33. Канижу код Госпића населио jе поп Марко Месић године 1691. хрватским житељством. Тамо jе основан и капуцински самостан, коjи jе године 1786. укинут по налогу цара и краља Јосипа ИИ. У бившоj самостанскоj згради настанио се заповjедник десете сатниjе личке пуковниjе, коjоj биjаше сjедиште у Канџи. На равници »Канижа-гаj« одржани су год. 1782. и 1807. велики воjнички логори. Тамо су учињене и направе за краjишко топништво, коjе jе уведено године 1768. Канижа спада под римокатоличку жупу у Госпићу. То jе село године 1834. броjило 53 куће са 432 житеља, а 1857. године 509 житеља уз исти броj кућа. Пригодом пописа, коjи jе обављен 31. просинца 1910., имала jе Канижа 827 становника, од тога 813 римокатоличке, а 14 грчко-источне вjероисповиjести. У Канижи jе године 1829. отворена пучка школа.

34. Смиљан биjаше сjедиште 11. сатниjе личке пуковниjе, ради чега jе ондjе стално боравио краjишки капетан. То jе село своjе име добило по некадашњоj тврђи Смиљану, чиjе се рушевине виде на брду Векавцу. И на брду Крчмару постоjе рушевине неке тврђе. Околица Смиљана припадала jе Турцима од године 1527. до године 1686., кад jе таj краj од Турака очистио кнез Јерко Рукавина. Дотле су имали своjа имања у Смиљану, Бужиму и у Трновцу турске аге из Новога код Госпића, поименце: Ризван и Зенковић. У Смиљану jе године 1708. основана римокатоличка жупа. Ту се осим жупне цркве бл. дjевице Мариjе од Кармела налази и католичка капелица, подигнута на част безгрjешнога зачећа Богородице. Грчко-источни житељи у Смиљану имаjу цркву св. Петра и Павла. Та jе црква некада била парохиjална, а сада jе то филиjала парохиjе у Госпићу. Смиљан jе године 1830. добио т. зв. тривиjалну краjишку школу. Тада jе Смиљан имао 206 кућа, у коjима jе становало 1880 житеља, од тога 1401 римокатоличке, а 479 грчко-источне вjероисповиjести. Иза тога су од Смиљана отциjепљена нека мjеста, коjа прогласише посебним селима. Зато jе Смиљан године 1857. броjио само 110 кућа с 1132 становника (535 римокатолика и 597 грчко-источних). Циjепање се наставило и надаље, те jе Смиљан године 1910. броjио сам за се jедва 50 житеља; но зато jе циjела порезна опћина Смиљан имала 2286 житеља, од тога 1698 римокатолика, а 588 грчко-источних.

35. Језеро код Швице, у коjему понире jедан рукав риjеке Гацке, ниjе било увиjек пуно воде. Љети се то jезеро сваке године осушило, те jе онда мjестимице (особито на обалама jезера) порасла густа и висока трава, коjу jе народ косио као ливаду своjу. Кад jе проведена регулациjа риjеке Гацке, доведено jе у Швичко jезеро толико воде, да jе ниjесу могли прогутати приjашњи понори. Услиjед тога остало jе циjело jезеро под водом кроз циjелу годину. Тешко jе то осjећао околишни народ, коjему jе узмањкало сиjена. Да се опет одводни Швичко jезеро, започела jе краjишка влада године 1877. чистити поноре у самому jезеру, а затим бушити брежуљке код тих понора. Ове се радње наставише све до године 1888., када су трошком од 18.000 форинти коначно приведене краjу. На почетку Швичкога jезера изведен jе велик доводни канал до огромног понора, коjи се зове »Јама«. Таj се понор наиме налази на таквом мjесту, да се у њ могла слиjевати вода само онда, када jе порасао водостаj jезера; сада пак може у таj понор утjецати сва вода, коjа слапом Гацке пада у Швичко jезеро. Једнако jе на свршетку Швичкога jезера прокопан бриjег Бук.

36. Криви Пут jе некада спадао под римокатоличку цркву св. Јакова у Крмпотама. Посебна jе жупа у Кривом Путу подигнута године 1794. На подручjу те жупе виде се рушевине опатиjе некадашњих редовника Павлина (»биjелих фратара«}. Жупна црква бл. дjевице Мариjе »Сниjежне« служи околишному народу као завjетна црква; зато народ из сусjедних жупа ходочасти у Криви Пут. Папа Лео XИИИ. подиjелио jе године 1892. потпун опрост вjерницима, коjи на благдан Маjке Божjе Сниjежне дођу у Криви Пут па у жупноj цркви обаве св. исповиjед и приме пресв. причест. Почетком 19. виjека пренесено jе из Крмпота у Криви Пут сjедиште прве краjишке сатниjе огулинске пуковниjе. Та jе сатниjа године 1834. имала 7 села с 367 кућа и 4582 житеља, од тога 3895 римокатоличке, а 687 грчко-источне вjероисповиjести. На подручjу те кумпаниjе биjаху тада 1332 рали ораница, 1667 рали ливада, 67 рали вртова и воћњака, 37 рали винограда, 6308 рали пашњака (већином по кршевитоj планини) и 6920 рали шума. Криви Пут jе године 1834. имао царинару, а године 1846. добио jе и пучку школу. Године 1857. броjио jе Криви Пут 71 кућу, у коjоj jе становало 870 житеља, самих римокатолика. Прва jе краjишка сатниjа крмпотска (са сjедиштем у Кривом Путу) године 1866. имала 515 кућа, у коjима jе пребивао 6341 становник, од тога 5509 римокатоличке, а 832 грчко-источне вjероисповиjести. Тада су тоj сатниjи припадала села: Алан, Биле, Букова, Црно, Чардак, Чишћавац, Дринак, Франциковац, Јаворjе, Кларичевац, Кленовица, Криви Пут, Крмпоте, Кузмин, Леденице, Липник, Лонговац, Лупоглав, Малић, Мрзлидолци, Омар, Подмелник, Подомар, Пољице, Повиле, Рушево, Смоквица, Старосело, Сушањ, Св. Илиjа, Св. Јелена, Шатор, Шоjатскидолци, Тужевић, Вељун, Водно, Воjводуша, Вратаруша и Вукелићдрага.

37. Жупна црква у Ловинцу спада међу наjљепше римокатоличке цркве у Лици. Њезину jе вањштину лиjепо дао уредити жупник Ј. Пилепић, коjи jе набавио и потребито црквено рухо. За унутарњост цркве побринуо се године 1891. жупник Јураj Ибел. Он jе у цркви уредио клупе, исповjедаонице, крстионицу и проповиjедаоницу. Ибел jе за цркву прибавио красне оргуље, сабираjући добровољне приносе од угледниjих Ловинчана у широком свиjету. (Тада jе опћина Ловинац имала 8 генерала). Жупник jе дао цркву изнутра укусно боjадисати. На своду изнад светишта насликана су 4 еванђелиста. Покраjна jе стиjена украшена сликом, коjа приказуjе Изакову жртву. У црквеноj лађи виде се на своду 3 велике слике, од коjих прва приказуjе пропетога Спаситеља, друга би. дjевицу Мариjу, а трећа: како Бог даjе Моjсиjу 10 заповиjеди.

38. У Бунићу пољепшаше римокатолици године 1865. своjу жупну цркву. Трошком од 600 форинти подигнут jе нов укусан велики олтар, што га jе израдио кипар и позлатар Антун Заjц из Љубљане. На олтар jе стављена лиjепа слика св. Катарине, заштитнице жупне цркве у Бунићу. Ову jе слику насликао Павао Кüнел, академички сликар из Љубљане. У истоj су цркви посве обновљена и два побочна олтара, да доликуjу великом олтару. Стара jе проповjедаоница замиjењена новом, укусно позлаћеном. Уз то су набављене 2 лиjепе казуле, миловидна небница и мисал са златорезом. У подручjу исте жупе налази се капелица св. Антуна. Како се та капелица већ претварала у рушевину, наговорио jе жупник своjе жупљане, да jе готово с темеља обнове године 1865. трошком од 959 форинти. Капелица jе том пригодом за 4 и по хвата продуљена, а добила jе и нов лиjеп олтар св. Антуна.

39. У Перушићу jе жупна црква св. Крижа обновљена године 1865. настоjањем и бригом жупника Филипа Кришковића. У лиjепо осликаном светишту налази се главни жртвеник, сав изграђен од мрамора. Тамо jе — мjесто старога на лиму сликанога — постављен нов дрвен криж, на коме jе разапет Спаситељ. Криж jе набављен из Тирола. Десно од крижа налазе се мраморни кипови Аарона и св. Петра, а лиjево исто тако мраморни кипови Моjсиjа и св. Павла, Обновљено jе и 7 побочних олтара, коjи ниjесу направљени од мрамора, него од дрва. Ту се налазе лиjепе слике св. Рока и св. Николе, коjе jе насликао Вjенцеслав Каргачин у Сењу. Обновљена jе и проповjедаоница, а набављена jе посве нова крстионица, коjа вриjеди 150 форинти. Дозволом духовнога стола благословио jе обновљену цркву домаћи жупник Кришковић, и то 14. руjна 1865. (на црквени год), када се слави узвишење светога крижа, на коме биjаше пропет Исус Крист. Многоброjним се проштењарима веома свидjела обновљена црква у Перушићу, коjа jе по своjоj градњи слична некадашњоj исусовачкоj цркви св. Катарине у Загребу. Црква има десно и лиjево капелице, над коjима jе кор. Црквени jе под лиjепо поплочен. Само се опћенито опажало, да би мjесто старих »врискуља« требало на кор ставити нове и цркви достоjне оргуље.

40. Поток Ричица jе услиjед jаких и дуготраjних киша године 1878. Тако набуjао, да jе изашао из корита и поплавио околишне земље. Та jе поплава потраjала 4 мjесеца и проузрочила несташицу хране за људе и за стоку. Поплава Ричице биjаше посљедица замуљења њеног понора, коjи ниjе могао примити сву воду, коjа jе нагло надошла. Да се убудуће сприjечи слична несрећа, требало jе из Ричице извести одводни канал према Грачацу до понора »Медоковића jама«. Године 1880. ископан jе таj канал, коjи jе 1 километар дуг, а за коjи jе требало корито копати већим диjелом у самоj литици, ради чега се морало минирати камење. Канал jе широк 1 и по метра, а знатно jе дубок (при концу и 12 метара). Када су мjерници допрли до »Медаковића jаме«, опазише, да се при дну канала — само 15 метара пред jамом — налази велик отвор, коjи jе у вези с »Медаковића jамом«. Зато се ниjе даље минирало, те вода из канала утjече у таj велик отвор. Уређење тога доводнога канала настављало се до године 1886., а стаjало jе 26.700 форинти. Опазило се, да нови таj понор може прогутати сву њему приведену воду, коjа онда подземно тече испод Велебита у сусjедну Далмациjу, гдjе се опет поjављуjе.

41. Село Ричице, кроз коjе тече поток Ричица, основао jе поп Марко Месић године 1691., када jе довео прве житеље и у село Свети Рок. Ричице су године 1790. добиле посебну римокатоличку жупу. Године 1795. саграђена jе у Ричицама лиjепа жупна црква св. Мариjе Магдалене. Близу жупне цркве виде се рушевине некога старога града (тврђе). Ричице су године 1834. имале 88 раштрканих кућа, у коjима су становала 732 житеља, сами римокатолици. Тада су под жупу у Ричицама спадала села: Брничево, Церjе, Гудара, Разбоjине, Ричице и Штикада. Уз ова мjеста спадаjу године 1857. под жупу у Ричицама jош 2 нова села: Матиjевићи и Пршић. То су хрпе кућа, коjе се одиjелише од села Ричице, услиjед чега jе то село године 1857. броjило само 58 кућа са 623 становника, док jе циjела ричичка жупа имала 2260 житеља. На подручjу ричичке жупе Отворена jе године 1869. пучка школа у Штикади. У Ричицама постоjи колодвор на жељезничкоj прузи Госпић—Грачац, коjа jе 15. липња 1922. предана промету.

42. Село Вребац налази се на потоку Јадови, коjи тече у риjеку Лику. Краj парохиjалне цркве св. Богородице видио jе Фрас године 1834. останке некога пропалог дворца, а нешто подаље — на мjесту, коjе народ зове »Црквина«, — стаjаху рушевине неке средовjечне католичке цркве. Вребац jе године 1834. броjио 91 кућу с 821 становником, а год. 1857. имао jе исти броj кућа с 911 житеља. Пригодом пописа, коjи се обавио 31. просинца 1910., броjио jе Вребац 1084 становника, од тога само 7 римокатолика. У Врепцу jе године 1869. основана пучка школа. Изнад села подиже се планина »Вребачка стаза«, коjа Лику диjели од Крбаве, а допире до висине од 1199 метара над разином мора.

43. Крбава jе године 1878. доживjела велику поплаву. Услиjед jаких и дуготраjних киша набуjаше многоброjна врела, коjа своjу воду шаљу у велику крбавску равницу између Удбине и Бунића. Наjвише су воде привели потоци Крбавски и Удбински, те периодични потоци Суваjа и Карамуша. Понори ни jесу могли прогутати толику воду, колика jе притjецала. Како jе пак та вода са собом донашала свакоjако грање, лишће, земљу, дапаче и камење, забртвише се ждриjела неких понора. Ради тога jе вода у Крбави остала и кроз зиму године 1878., па и течаjем циjеле године 1879. На jедноj страни Крбавскога поља биjаху поплављена села Писач и Толић, а на другоj Пећани и Јошани. — Када се водом напунила Крбава, поjавила се jака вода у Бjелопољскоj равници код Коренице. Крбава лежи 626 метара изнад морске разине, а Бjелопољска равница 604 метра. Како их раставља планина Камена Горица, коjа jе висока преко 800 метара, jасно jе, да jе Бjелопољска равница подземно споjена с Крбавом. Из Крбаве и Бjелопољске равнице тече вода подземно даље на исток (испод силне планине Пљешивице) у сусjедну Босну, коjа jе код Бихаћа знатно ниже положена. Недалеко хрватско-босанске међе излази та вода на видjело као jако врело Клокот, коjе утjече у риjеку Уну. — Споменута jе поплава понукала краjишку земаљску владу, да године 1880. даде у Крбави чистити поноре и доводне канале. Ове jе радње наставила и хрватска земаљска влада, кад jе Краjина 1. коловоза 1881. сjедињена с грађанском Хрватском и Славониjом. Трошком од 10.000 форинти обављане су споменуте радње све до године 1890.

44. Личко Петровосело имало jе стару и неугледну цркву, коjа биjаше слична магазину. Настоjањем трговца Петра Шорка подигнута jе у Личком Петрову Селу г. 1893. нова грчко-источна црква, коjу jе на Сретениjе г. 1894. посветио владика Михаjло из Плашкога.

45. У Госпићу су 1. руjна 1894. почели градити велику школску зграду, и то у наjљепшоj улици — сучелице »Свратишту к Динwалтеру«. Градњи се приступило зато, да у тоj jеднокатници буду смjештене све 3 пучке школе у Госпићу, поименце: дjечачка, дjевоjачка и виша дjевоjачка школа. Одавна се већ опазило, да зграда, у коjоj се од г. 1885. налазила виша дjевоjачка школа, нема довољних просториjа за таj завод. Нижа дjевоjачка школа имала jе 2 разреда у Медаковићевоj улици, а друга 2 разреда у бившем генералову стану, гдjе се налазила и дjечачка пучка школа, те гдjе ће се уредити станови за госпићке учитеље.

46. Извор риjеке Уне. Код Суваjа извире риjека Уна, коjа мjестимице диjели Босну од Хрватске. Сам jе извор по себи природна красота. Уна наиме извире из високе пећине, па до редовитога свога корита ствара више већих и мањих — а веома лиjепих — водопада. Под првим се водопадом налази овећи млин, коjи тjера вода своjим падом. Иза овог поредана су jош 3 млина у размацима од неких 50 метара. Млиновима не смета нити суша нити киша, jер и у влажноj и у сушноj години има увиjек jеднако и довољно воде. — Изнимка се опазила jедино 9. српња 1895. Тога jе наиме дана у 3 сата послиjе подне изненада посве изостала вода. Зачудио се тому наjдоњи (четврти) млинар, коjи поjури к сусjедном (трећему) млинару, а заjедно с њим к jоште вишему. Напокон се сва 4 млинара састадоше код наjгорњега (првога) млинара, гдjе опазише, да jе извор Уне посве пресахнуо. »Што ли jе ово?« запрепаштени питаjу млинари jедан другога. »Пропадосмо, браћо, ако нас заувиjек напусти Уна!« рече наjстариjи млинар. Четврт сата гледали су млинари уплашени jедан у другога и у сухо ждриjело извора Уне. На jедном им се тужна лица разведре, jер вода опет потече, како jе и приjе четврт сата текла. — Таj изванредан природни поjав даде повода многим празновjерним баjкама и наклапању беспослених жена. Млинари су пак себи то часовито пресушење извора Уне тумачили овако: Вjероjатно се у нутрињи брда нека пећина свалила пред риjеку понорницу, те jе вода требала нешто преко четврт сата, док jоj jе разина стигла до висине пећине, да узмогне преко пећине опет даље тећи.

47. Нови мост код Косиња. На доњем току риjеке Лике налазе се размjерно густо насељена мjеста, поименце: Горњи Косињ, Крш и Млаква на горњоj, а Доњи Косињ и Липовопоље на доњоj страни поља, коjим протjече Лика. Тамо, гдjе jе то поље наjуже, подигла jе некада Воjна Краjина дрвени мост преко Лике. Понори те риjеке налазе се нешто ниже код Кућишта. Ако на jесен потр а jу дуље времена кише, тада се корито Лике напуни водом тако, да jе понори не могу доста брзо прогутати. Слично бива на прољеће, ако сниjег на планинама почне нагло копнити. Таквом се пригодом вода у риjеци дигне и 20 метара изнад редовите своjе површине те поплави све куће и путеве уз десну и лиjеву обалу Лике. — Гдjекада се догађало, да jе Лика за високог водостаjа оштетила — дапаче порушила и одниjела — споменути дрвени мост. Тако jе на пр. Лика г. 1879. одниjела мост код Косиња, гдjе jе г. 1880. трошком од 6100 форинти саграђен нови дрвени мост, а трошак jе подмирила краjишка инвестиционална заклада. Једнака се несрећа збила и на прољеће г. 1915. Ради тога jе тадашња хрватска земаљска влада одлучила, да ће мjесто дрвеног моста саградити камени мост. Изведбу jе тада осуjетио свjетски рат, а послиjе рата нестаде и хрватске земаљске владе. Да се ипак jедном докраjче неприлике, што их jе трпио народ услиjед помањкања ваљаног моста, дали су сами Косињани г. 1925. израдити нацрте за градњу каменог моста; они су нацрте заjедно с прорачуном подниjели министарству грађевина у Београду уз молбу, да држава подигне таj мост. И заиста jе држава г. 1928. приступила градњи тога моста. Трошком од 630.000 динара изграђени су г. 1929. темељи, ступови и зидови за привозне рампе. Ову jе градњу извео инг. Х. Фреунд, подузетник из Госпића. Нато jе држава обуставила даљњу градњу, те jе мост остао недовршен пуних 6 година. Истом г. 1935. наставила jе градњу Савска бановина, под чиjу jе управу дошла цеста, коjа од Госпића води кроз Перушић у Косињ. Посао jе преузела твртка И. Славец из Љубљане, а градњу jе изводио инг. А. Новак, и то по основи инг. Миливоjа Фрковића. Мост jе трошком од даљњих 870.000 динара довршен и промету предан у просинцу г. 1936. Сви су дакле трошкови за градњу тога моста износили равно 1,500.000 динара. — Нивелета надвисуjе темеље моста за 12 метара. Дужина моста с упорњацима (али без при возних рампа) износи 70 метара, а ширина између камених парапета (ограде) 5 и по метра. Мост састоjи од 3 полукружна свода, коjи почиваjу на 2 ступа и 2 упорњака, а сваки има 18 метара свиjетлог отвора. Градња jе изведена од тешкога камења, коjе се вадило и тесало близу моста. Бетон jе употребљен само за темеље ступова и за jош неке мање радове. Градњом тога моста управљао jе инг. Миливоj Фрковић, а сталан су надзор вршили инжинири Ј. Племић и В. Лесковац.

48. Јавни бунари и водоспреме. На рачун »краjишке инвестиционалне закладе« изведене су г. 1890. у Лици и Крбави броjне радње, да народ дође до питке воде. Тако jе трошком од 2668 форинти подигнута водоспрема (резервоар) у Иванкуши, трошком од 4247 форинти накапница у Пољицу код Удбине, трошком од 655 форинти бунар Букариновац код Шкара, троском од 3026 форинти накапница у Србу, док jе накапница у Дољанама код Оточца стаjала 1609 форинти, а водоспрема у Днопољу код Лапца с бунаром Шашића 5018 форинти.

 

ИЗВОРИ  И  ЛИТЕРАТУРА

Код састављања овога дjела употриjебио сам све, што нађох у мени приступним изворима и литератури. Напосе спомињем ове зборнике, књиге, монографиjе, расправе и цртице:

Lopašić Radoslav: »Spomenici hrvatske Krajine«. (Izdala Jugoslavenska akademija u 3 knjige god. 1884., 1885. i 1889. u Zagrebu.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Građa za topografiju ličko-krbavske županije u srednjem vijeku«. (Vjesnik hrvatskoga arheološkoga društva. Nove serije sveske 6. i 7.)
Laszowski pl. Emilije: »Hrvatske povjestne građevine«. (Zagreb 1910.)
Šurmin dr. Đuro: »Hrvatski spomenici«. (Izdanje Jugoslavenske akademije.)
Lopašić Radoslav: »Dva hrvatska junaka«. (Izdala »Matica Hrvatska« g. 1889.)
Šišić dr. Ferdo: »Ljetopis Pavla Pavlovića, patricija zadarskoga«. (»Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog zemaljskog arkiva«, odina 6.)
Kukuljević pl. Ivan: »Acta Croatica«.
Thallóczy-Barabás: »Codex diplomaticus comitum de Blagay«.
Fras Franjo: »Vollständige Topographie der Karlstädter Militargrenze«. (1835.)
Valvasor: »Die  Ehre des  Herzogthums  Krain«.
Patsch Karl: »Die Lika in römischer Zeit«. (Wien 1900.)
Sladović Manojlo: »Povjesti biskupija senjske i modruške ili krbavske«. (Trst 1856.)
Szabo Đuro: »Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji«. (Izdanje »Matice Hrvatske« u Zagrebu g. 1920.)
Grbić Manojlo: »Karlovačko vladičanstvo«. (Tri sveska. Karlovac 1891.)
Kukuljević pl. Ivan: »Neke gradine i gradovi u Hrvatskoj«.
Devčić Ivan: »Malo po Kordunu«. (»Prosvjeta« g. 1908.)
Chvála Josip: »Mostovi u županiji ličko-krbavskoj«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1892.)
Devčić Ivan: »Grad Bužim«. (»Prosvjeta« g. 1906.)
Lapaine Valentin: »Stare ceste«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za g. 1892.)
Devčić Ivan: »Zubor i Rajčić-grad«. (»Prosvjeta« g.  1908.)
Laszowski pl. Emilije: »Brinje«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Devčić Ivan: »Počitelj-grad«. (»Prosvjeta« g. 1907.)
Chvála Josip: »Pravoslavna crkva u Kuli«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Devčić Ivan: »Lovinac-grad«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Franić Dragutin: »Plitvička jezera«. (Zagreb 1910.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Krčki knezovi Frankopani«. (Izdanje »Matice Hrvatske«.)
Devčić Ivan: »Zvonigrad«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Banović Vaso: »Gacka dolina«. (Zagreb 1932.)
Chvála Josip: »Katolička crkva u Buniću«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Devčić Ivan: »Udbina«. (»Prosvjeta« g. 1894.)
Laszowski pl. Emilije: »Popis dohodaka crkava i župa u arhiđakonatu ličko-krbavskom g. 1768«. (»Vjestnik arkiva«, knjiga 6.)
Devčić Ivan: »Iz bivše bužke knežije«. (»Narodne Novine« od 3. travnja 1903.)
Chvála Josip: »Gradnja vodovoda u Gospiću«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Magdić Mile: »Grad Prozor«. (»Narodne Novine« od 2. travnja 1904.)
Franić Dragutin: »Gospodarstvena važnost Plitvičkih jezera«. (Zagreb 1919.)
Devčić Ivan: »Sokolac-grad više Brinja«. (»Narodne Novine« od 25. rujna 1903.)
Petričević Marko: »Prijenos sijela biskupije krbavske s Udbine u Modruš«. (»Nastavni Vjesnik«, knj. 17.)
Chvála Josip: »Opskrba ličkoga krša vodom«. (»Narodne Novine« od 17. lipnja 1909.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Rodoslovlje knezova krbavskih od plemena Gusić«. (»Rad« Jugoslavenske akademije, knjiga 134.)
Šematizmi senjske biskupije.
Izvješća »Društva za (uređenje i pojjepšamje Plitvičkih jezera« god. 1894.—1898.

Извор: svetosavlje.org

Преузимање фаjла




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top