JDP – odbrana umetnosti ili barikada jugoslovenstva

Datum objave: petak, februar 22, 2013
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Povodom nedoumica oko statusa i finansiranja ovog teatra, mnogi postavljaju pitanje: Kako pozorište sa jugoslovenskim prefiksom – posle svega što se ovde dogodilo u poslednjih 20 godina – može da bude kuća  važna za „srpski nacionalni interes”?

Državna komisija Republike Srbije, osnovana sa ciljem da sačini spisak institucija kulture koje će ubuduće imati nacionalni značaj, a time valjda i budžetsko finansiranje ili budžetsku pomoć za opstanak, uradila je prvi deo posla i, kako to obično biva kad se prave spiskovi, došla na udar kritike određenih delova društva. Zamereno je što na spisku nisu „Filmske novosti“, „Muzej žrtava genocida“, „Filmski centar Srbije“… kao ni dva veoma značajna pozorišta „Atelje 212“ i „Jugoslovensko dramsko pozorište“.

OKO ČEGA SE DIGLA DREKA U formalnom smislu ova dva teatra pripadaju gradu Beogradu, pa se članovi državne komisije lako mogu odbraniti od kritika, ali kako, zaista, objasniti da „Filmske novosti“ ili „Filmski centar Srbije“ nisu od državnog interesa. Što se tiče „Muzeja genocida“ tu sam lično zainteresovan, imam prilično jasne ideje na tu temu, obavljene razgovore sa ljudima koji drže da se radi o veoma značajnom pitanju. Smatram da se Muzej mora sagledavati potpuno odvojeno od kulture, obrazovanja, nauke… „Muzej genocida“ nad Srbima (tako bi, verujem, trebalo da se zove) mora da ima posebno mesto u kolektivnom sećanju Srba, a to se ne može ostvariti guranjem istog u razne grupacije, na spiskove, među institucije za koje – kod Srba se to u pravilu događa – na kraju niko ne daje ni žutu banku. Ovo je velika, bolna, pažnje vredna tema i ne sme se sagledavati kolektivno tako da je ostavljamo za drugu priliku i raspravu, nadam se u skorije vreme, i okrećemo se jednoj maloj pobuni u kulturnoj avliji Beograda, a sve u vezi sa gorespomenutim spiskom.
Najveća dreka digla se zbog „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“. Zbog čega ta kuća, grme nezadovoljni, uprkos objašnjenju da formalno pripada gradu Beogradu, nije na spisku institucija od posebnog nacionalnog značaja? A, mora da bude, poručuju oni. E, tu je neko proturio moguće objašnjenje, inače vrlo racionalno, pretvoreno u dilemu: Kako pozorište sa jugoslovenskim prefiksom – posle svega što se ovde dogodilo poslednjih 20 godina – može da bude srpski nacionalni interes? Uz dodatak da bi Jugoslovensko dramsko trebalo preimenovati, po logici; nema Jugoslavije, nema ni Jugoslovenskog dramskog. Može da bude, uzmimo Srpsko dramsko pozorište.

 

 

JUGOSLAVIJA U MALOM Predstaviti to kao mogućnost nekom Jugoslovenu – a takvih je u kulturi Beograda ko na gori lista – znači staviti istog u realnu mogućnost da dobije srčani, eventualno nervni udar. Oni se za „Jugoslovensko dramsko pozorište“, najviše zbog imena, drže čvršće neko davljenik za slamku, to je njihova poslednja nada da će se na ovim prostorima – nekada, bilo kada, nevažno da li će oni to doživeti – ponovo uspostaviti Jugoslavija, što znači da Srbije kao države opet biti neće. Sve što je srpsko takvima je mrsko, nazadno, mračno, antievropski. Uostalom, jedan od danas vodećih ljudi Jugoslovenskog dramskog javno se deklariše kao Jugosloven, dodajući da on sa svojim srpskim poreklom i korenima nema apsolutno ništa. Ali, da mi vidimo kada, kako i zbog čega je nastalo „Jugoslovensko dramsko pozorište“.
Nova, komunistička vlast posleratne Jugoslavije imala je, to se ne može osporiti, gotovo savršeno osećanje za kulturu, njen značaj i uticaj na društvenu svest i tokove, mogućnost širenja ideologije kroz pozorišta, filmsku produkciju, razne vidove umetnosti. Razume se da to nije uvek bilo na visokom umetničkom nivou, ali je predstavljalo i gradilo kulturni obrazac, sam po sebi, i sliku kulture te nove države – Jugoslavije.
Unutar tih ideja nastalo je „Jugoslovensko dramsko pozorište“. U vrhu režima doneta je 1947. godine odluka da se u glavnom gradu Jugoslavije, Beogradu, osnuje centralno pozorište. Ona nacionalna, osnovana u 19. veku; „Narodno pozorište“ u Beogradu, „Srpsko narodno“ u Novom Sadu i „Hrvatsko narodno kazalište“ u Zagrebu, nisu dirali, ali bila im je potrebna snažna, umetnički visoko postavljena pozorišna kuća, sa vrsnim glumcima i rediteljima, koja bi imala jugoslovenski značaj.
„Komitet za umetnost i kulturu“ nove Jugoslavije poziva iz Ljubljane u Beograd mladog Bojana Stupicu, predratnog levičara, arhitektu po obrazovanju, reditelja, dramaturga, scenografa… šalje ga u Rusiju da oceni na koji je način tamošnja vlast osmislila pozorišni život, ovaj odlazi u Moskvu i Petrovgrad, vraća se pun elana i krajem 1946. godine podnosi elaborat za osnivanje jugoslovenskog pozorišta. Već sledeće godine nova država dobija svoju veliku pozorišnu scenu pod imenom „Jugoslovensko dramsko pozorište“. Jugoslavija u malom. Umetnički rukovodilac je Bojan Stupica, Slovenac, njegova desna ruka, Eli Finci iz Sarajeva. Glumački ansambl predvodi Marija Crnobori, dovedena iz Zagreba, gde je sve vreme trajanja Nezavisne Države Hrvatske igrala u „Hrvatskom narodnom kazalištu“ što, razume se, ne govori ništa ružno o njoj, a ovde je spomenuto samo kao dokaz da nova vlast u cilju stvaranja snažne pozorišne i kulturne institucije, kad je glumački posao u pitanju, nije imala ideološke predrasude.

SLUČAJ ŽANKE STOKIĆ Doduše, ovu teoriju prilično ljulja slučaj Žanke Stokić, velike srpske glumice kojoj nije oprošteno što je za vreme Drugog svetskog rata na „Radio-Beogradu“ učestvovala u nekim humorističkim emisijama. Izvedena je pred „narodni sud“ od kojeg je tražila oprost ako ni zbog čega drugog, kazala je, onda zbog pomaganja komunistima, odnosno zbog toga što je za vreme rata u svom stanu krila Koču Popovića i Samuila Pijadu, rođenog Mošinog brata, i jednu jevrejsku porodicu.
Nije vredelo, ova dvojica to nisu htela da potvrde. Osuđena je na dugogodišnji društveno korisni rad (čistila je beogradske ulice), ali se za nju kod novih vlasti zauzimaju neki režimu značajni kulturni radnici. Bojan Stupica, tek zaseo na mesto šefa „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, moli nadležne u Agitpropu, pre svih Radovana Zogovića, da puste Žanku, veliku umetnicu, na njegovu pozorišnu scenu. Dobija potvrdan odgovor, a Milivoje Živanović sav u zanosu trči do Žankine kuće, koja leži bolesna, da joj saopšti radosnu vest. Ona ne može da veruje, plače, potpuno je slomljena od svega što joj se događa, ne može da se digne iz kreveta, zdravstveno stanje se pogoršava i umire tri dana kasnije.
Prva predstava u „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“ odigrana je trećeg aprila 1948. godine – „Kralj Betajnove“ od Ivana Cankara. Ostalo je manje-više poznato, do današnjeg dana, do poslednjeg rova jugoslovenstva koji postoji na tlu bivše Titove države, u Beogradu, gde bi drugde.
Ako je nešto po drugim republikama bivše države imalo jugoslovenski predznak ukinuto je ili je promenilo ime. U Zagrebu, na primer, na kulturnoj sceni ništa se nije zvalo po državi Jugoslaviji. Sloveniju da ne spominjemo.
Sedam godina pošto je u Beogradu osnovano „Jugoslovensko dramsko pozorište“, u Zagrebu je osnovano Satiričko kazalište „Jazavac“, naravno, u slavu Kočićevog „Jazavca pred sudom“ ali, kako je Kočić Srbin vlast novouspostavljene hrvatske države, sa Tuđmanom na čelu, menja ime „Jazavac“ u „Kerempuh“. Od kulturnih radnika Zagreba niko se tada nije pobunio, nije rekao ni reč.
Zbog čega se sve ovo događa u Srbiji, kako to da je ideja jugoslovenstva sahranjena svuda, samo nije tamo gde je napravila najveću štetu? Da li to ima veze sa psihološkom teorijom o žrtvi koja se veže za zločinca ili je nešto drugo u pitanju? To drugo, nema sumnje, ima veze sa antisrpstvom i sve je glasnije u poslednje vreme. Taj eho kruži i odzvanja Beogradom sve jače.
Dok u Zagrebu i Ljubljani, na primer, propagiranje jugoslovenstva i zalaganje za održanje ili oživljavanje duha jugoslovenstva može da proizvede i zakonsku sankciju – uvrede, izbušene gume na kolima i razbijene glave da ne spominjem – u Beogradu i Novom Sadu jugoslovenstvo predstavlja ulaznicu za mnoge kabinete, uže za pentranje do važnih i lagodnih pozicija.
Videćemo kako će se okončati slučaj sa spiskom kulturnih institucija od nacionalnog (čitaj, srpskog) značaja, ali „Jugoslovensko dramsko pozorište“ u ovoj priči može i trebalo bi da bude kamen međaš. Umetnost na jednu, politika na drugu stranu. Kome je do ideologije bilo bi dobro da to radi o svom trošku. Srbija je dovoljno platila sve zablude u koju su je uvlačili i njeni i oni drugi.

 

Piše Ratko Dmitrović

 

Izvor: PEČAT




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top