Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Досељавање нових господара у српске куће

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Кроз неколико дана у Грубишно Поље досељене су породице Словенаца. Неке су смјестили у српске куће, а старе и немоћне, неспособне за рад, додијелили су у породице преосталих Срба, да би им уз ослабљену радну снагу још отежали живот. Нама су додијелили двоје старих људи. Имали су близу седамдесет година. Бака је увијек тражила млијека па јајце, а стари је јео све и свирао је виолину. Помагао нам је у лакшим пословима. Недуго иза доласка Словенаца усташе насељавају српске куће усташким породицама из Херцеговине, Далмације и Загорја. Готово у свакој породици има усташа са пушком. Неки су у цивилу, неки имају само усташку капу, понеки је у униформи. Они су унијели додатни страх, јер њихова дјеца причају како су клали по Херцеговини. Они са некима од домаћих усташа или културбундоваца ноћу стражаре и патролирају. Повремено и пуцају. У кућу мога дједа Миле уселио је Мирко Петровић са три сина, двије кћери и женом Луцом. Он је у цивилу. Има пушку и торбу – као зобница за муницију. Једном ми мој нови комшија, вршњак, кад смо сједили на трави између дједовог и нашег винограда, послије ваљда некаквог неслагања око нечег (није то била свађа јер сам ја био врло опрезан) рече: „Мени тебе вако убити”, и симболично ишчупа некакву вишу травку! Даље у разговору смо прешли преко тога као да се није десило. У кућу чика Ђуре Брзина, нашег првог комшије са десне стране, усељени су Словенци, двоје старих људи и њихова већ постарија неудата кћи и неожењен син. Тихи, побожни и врло радини људи. За разлику од дједа, Брзини су нашли боље господарство него што су га оставили.

Milan Bastašić, fotografija iz legitimacije ustaške uzdanice, 1941. godina

Милан Басташић, фотографија из легитимације усташке узданице, 1941. година

У септембру је почела школа. Имао сам нове колеге, али и невоље. Учитељ је био Ђуроковић, усташа. Био сам међу два-три најбоља ђака у разреду, али сам још прољетос почео добивати највише батина. Ако нитко није знао одговорити на учитељево питање, тада је питао Јужина Келемена, а ако не зна ни он, онда сам посљедњи на реду био ја. Ако нити ја не знам, батине, и то грозне, добивам ја. „Па ни ти то не знаш”, урлао је. Због тога сам одбијао да идем у школу, но морао сам. Те јесени добио сам легитимацију усташке узданице као и остали ђаци.

Те 1941. године, на Мариње, 13. септембра у процесију су доведени и сви ђаци без обзира на вјероисповијест. За разлику од предратних процесија, ову сада су са обје стране пратиле наоружане усташе.

Промијенило се друштво и у школи и на ливадама кад смо чували краве. Но, сва срећа, то је мој четврти, посљедњи разред који се завршава на љето. Чувао сам своје краве и радио послове и за дјецу и за одрасле. Јесен и зиму проводили смо углавном код куће. Никамо се није ишло, осим у трговину по неку ситницу. Ни у цркву се није ишло. Црква је била затворена. Украсне кугле на угловима њеног кровишта биле су омиљена мета младих усташа док нису поразбијане. Ту су пуцали усташе Менис, Мусил и Селиж. Препричавале су се приче о нашим људима отјеранима у Копривницу. Било је дојава да су виђени у Госпићу када су тјерани према Велебиту. Видио их је Саво Пемић који је радио у Госпићу у “Кројачкој дворани”. Он је препознао неке од Петровића, Бранка Јовића и још неке људе. Та јесен и зима ’41/42. биле су тако оскудне комуникацијама и информацијама да се готово ничега не сјећам. Већ касно у јесен дошао нам је кум Ранко Бобић, младић који је учио за брицу и није отјеран у Копривницу, са оцем Петром и братом Миланом да нам са још једним колегом нарежу дрва. Мама их је почастила јелом. Ранко исприча понешто о томе како усташе причају што раде са Србима. Каже да му, кад брије некога од њих по врату, дође да му одреже главу, а мама му вели: “Немој, куме, ако бога знаш”. А он опет: „Само да сам сигуран да ћу моћи утећи”.

Учитељ Иво Басташић, Жумберчанин

У нашу кућу повремено је навраћао учитељ Иво Басташић. Он је пред рат дошао на рад у основну школу у Грубишном Пољу. Тада је то за нас било велико изненађење – значи да још негдје има Басташића. Али, како то да је Иво? Значи, није Србин!? А сви Басташићи – и они у Аџићеву и они на Овчари – су Срби. На зиду у нашем разреду био је урамљен некакав папир, ваљда неки школски пропис који је он потписао, па нам је свима оно „Иво” баш изгледало као „Јово”. Оно “И” било је јако “дубоко”. О томе се потпису понекад разговарало. Тада сам први пут дознао да су неки Срби признали папу, па у цркви Ђуру крсте као Јурај, Стеву као Стјепана, Јову као Иву, а Павла као Павао. Казивало се да њих у кући иначе зову Ђуро, Стево, Јово, али крштеница каже своје. Он је негдје 1939. године премјештен у Велику Ператовицу за учитеља и становао је у тамошњој школи са супругом Анком и кћерима Драгицом и Милицом. Имао је лијепе младе коње. Био је врло високог раста, па кад би се презувао више наше куће, он би везао ципеле дигавши ногу на “штекету” од плота. До нас је долазио у чизмама јер је тек двије куће више нас почињао тротоар за варош. Без обзира на то што је био Иво, ухапсише га негдје априла 1942. и отјераше у Јасеновац. По причању госпође Анке, премјештен је из Јасеноваца у Стару Градишку, па опет у Јасеновац и затим му се изгубио траг. На школи у Ператовици постављена је спомен-плоча – Иво Басташић. Његово хапшење био је некакав додатни страх за нас, тим више што је госпођа Анка често ишла школским властима и жупнику молећи да га врате кући. Говорила је да је то са господином Јовом, како смо га звали, учинио нови равнатељ школе усташа Ђуроковић.

Познато је да су у то вријеме (јесен-зима 1941. и прољеће 1942), догађања на простору Билогоре била значајана. Окосница њихове динамике био је отпор Срба драстичном геноциду, који их је изненадио и у првом налету обезглавио, осакатио и дијелом парализирао. Отпор поприма организацијске форме и уз појединачне жилаве отпоре даје евидентне резултате развоја. У том успону намећу се политички разлози ширег подручја Хрватске које Срби, устаници Билогоре, уважавају. Комунистичкој партији Хрватске прихватљив је термин – народни отпор окупатору. На Билогори у Хрватској народ пружа снажан отпор окупатору. Народ у овом дијелу Хрватске масовно је устао против окупатора и његових слугу. Као и у читавој Југославији, и овдје под руководством КП Хрвати и Срби у заједничкој борби против окупатора кују братство и јединство. Таман посла да се каже – туку се Срби, бране нејач и голе животе од кољача друге вјере (да се не каже – од Хрвата). То је тај шири интерес.

У то вријеме погинула су двојица усташа, а тројица су рањени, о чему је глас брзо пронесен. Сазнајемо да је убијен кројачки калфа Ђуро, који је радио код кројача Мајна. Идем са Звонком и Живком да га видимо. Лежао је у просторији у коју се улазило са улице. Једно око му је било отворено па га нетко заклопи, стављајући на њега више пута (док је она ту остала) неку овећу металну новчаницу. Прича се да је међу рањенима и неки жандарски поднаредник. Звонко ми прича да је Ђуру и још једнога усташу убио, а поднаредника ранио неки Гецо када су га хапсили. Он је некада био жандарски наредник, па добро гађа.

С прољећа ’42. неки људи одлазе у домобране и прича се да иду у Босну на четнике. Неки културбундаши одлазе у гестаповце. Од наших комшија отишао је Вилим Трегнер и Карле Рингл. Славко Трегнер је отишао 1943. Дању и ноћу улицом повремено пролазе усташке патроле. Мирко Петровић, Херцеговац из дједове куће, и Фердо Голштајн (Готтстеин), који станује преко пута њега, понекад иду заједно па застајкују код куће и код Трегнера. Тако патролира и Фрањо Хорват из горњег краја, па Фрањо Јозинг, те усташе Херцеговци Вељко Петровић (Мирков брат) и Мирко Маркота. Рјеђе се виде Загорци из српских кућа – Мартињак, Плжета и браћа Дукарић. Пепа Моћник такођер има пушку, али га не виђамо у патролама – опходњама, како они то кажу. Он и даље копа бунаре и краде кокоши као и прије рата. Додуше, сада наоружан. У Сталовици је показивао српске куће 26/27. априла и поштедио је Васу Вукичевића зато што се овај прије мјешовитог брака звао Валент Медвед. Ускоро и тај Медвед оде у домобране. На одсуству се хвалио како је митраљезац (стројничар) и како у Босни пуца по четницима као по зечевима. Завршио је као партизан, а послије рата је готово до смрти био звонар православне цркве Св. Ђурђа у Грубишном Пољу.

 

< Крвав почетак прогона у Србију                             Садржај                 Нема мушкараца, па се организирају жене >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top