Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Добрила Кукољ

Датум објаве: субота, фебруар 5, 2011
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Бањалука

Свједочи:

Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник.

Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и из те просторије ишло се на таван. Таван је био дуж цијеле куће и служио је за су­шење меса, рибе и друго. На првом и другом спрату били су вецеји. На доњем спрату уз кућу је била озидана велика настрешница у коју се изла­зило из куће и даље у двориште, а из дворишта у башту. Под овом настрешницом су били столови и клу­пе гдје се љети одсједало. Кућа је била покри­вена цријепом. У дворишту је био велики зидани бунар из којег се вода доводила у кућу. Уз са­му кућу протиче поток звани „Рашиновац“. На ли­јевој страни дворишта налазила се зграда, магазин. У доњем дијелу, који је био доста укопан у земљу, био је подрум гдје су била смјештена велика бурад за ракију и вино. У том подруму преко љета остављале су се шунке и сланина. На горњем дијелу простор је био подјељен у тако­звана окна у која се појединачно одлагао: грах, пшеница, соја… У посебно окно одвајао се кукурузни шрот за свиње и осталу стоку, а у дру­гом дијелу је било мљевено брашно (пшенично и кукурузно). С друге стране дворишта налазила се велика зидана зграда, у којој је у једном дијелу био смјештен млин за мљевење пшенице и куку­руза, а у другом дијелу су биле огромне бачве у које су се у јесен стављале шљиве и грожђе за печење ракије. Мој дјед је посједовао велики шљи­вик и виноград, и у јесен су радници данима тресли шљиве и брали грожђе. У винограду су посе­бно у лејама биле брескве, то јест шантелије, а око­ло винограда фине крушке уз које су се пе­њале лозе бијелог грожђа и то је грожђе остајало до касно у јесен. Мирис тога воћа је незабо­раван и неизбрисив.

У трећем реду је била штала за краве (било их је десет, колико се сјећам). Посебно је био теочњак за телад. Даље од овог је била коњу­шница гдје су се држали коњи (колико се сјећам, било је два пара). Једни су возили фина украшена кола за свечане прилике, а други су за рад у по­љу – њиви. Имали смо радника који је са коњима радио, али је радио и друге послове. У задњем дијелу дворишта уз саму башту био је зидани сви­њац гдје су се држале свиње. По мом каснијем сазнању, број свиња је био око 150. Преко зиме свиње су се тјерале у шуму Просару гдје су биле посебне колибе за смјештај. Уз сами свињац био је штагаљ гдје се слагало сијено за коње и кра­ве, а слама од жита се стављала у стогове и простирала под стоку од које се правило ђубриво. На крају је био велики кокошињац одвојено за кокошке, гуске, патке и туке. Не знам број, али знам када се пусте да их је било пуно двориште и није их било мање испод двјеста. У самом по­току, који је протицао поред куће, била је и мала воденица гдје се мљело жито. Од пољопривредних машина посједовали смо више плугова за орање, машину-вршалицу за пшеницу, велики тријер за чишће­ње граха, а посебно тријер за пшеницу за остра­њивање непотребног корова.

У мом домаћинству живјело је 12 чланова породице. Дјед Симо, рођен 1881. године, отац Раде, рођен 1904, мајка Савка, рођена 1904, брат Бошко, рођен 1927, сестра Јагода, рођена 1936. и ја. Стриц Милорад 1906. године, стрина Ма­рија 1907. године, брат Рајко 1931. године, сестра рођена 1939. године. (Данас од моје најуже породице жива сам само ја, а од стрица њих четверо).

Ступањем на власт НДХ-а, одмах је при­ступила одвођењу мушкараца на присилни рад и хапшење угледнијих људи, Срба, биљежника, учите­ља и свештеника.

Што се тиче постављања саме власти, Срби су одмах смењени и постављани Хрвати и муслима­ни. Из мог села приступиле су и придружиле се власти хрватске породице (које су и цијело вријеме рата оста­ли код својих кућа), породица Санковић, Шо­пови и Варге. На власти су били Хрвати. Формирана је и усташка сатнија међу којима је било доста Херцеговаца, тзв. црнокошуљаша.

У јуну 1941. године почели су се издавати прогласи и тражити и одузимати оружје од оних који су посједовали. Послије су однешене и уништене све матичне књиге Срба рођених, крштених и вјен­ча­них. Исте године, тј. 1941, крајем јуна, по­чињу прва хапшења, па је ухапшен биљежник, Лончар Никола, рођен 1902. године и његов брат Милан, рођен 1904. године. По мом каснијем сазнању, стријељани су у Дубици.

Први напад Хрвата на наше село десио се у љето 1941. године и то је било и прво бјекство из куће. Овим упадом ухватили су Батајић Петру, ро­ђену 1906. године (која је била стрина мога оца), силовали су је и заклали. Нађена је мртва након два дана. Истог дана ухватили су Мила­ковић Марка, рођеног 1901. године, званог „Аме­риканац“. Он је био први комшија и даљи ро­ђак моје породице (кумови). Њега су такође заклали и кожу дерали. Послије повратка кућама, нађен је на путу поред куће. Овом приликом такођер су ухватили Шолаја Срету (комшија моје породице), клали га, а нису заклали до смрти, па га је у таквом стању нашла његова мајка Ана, молећи људе да докрајче његову патњу. То на­равно нико није могао да учини, али је те ноћи издахнуо. Срето је тада имао 20 година.

Први пут у нашу кућу су ушле усташе и до­мо­брани. Била је то мала група од пет војника. То је био и дан славе мога дједа и оца „Светог Арханђела“ 21. 11. 1941. године. Сјећам се да је отац угасио свијећу, а дјед је рекао дошља­цима да његови синови славе његов имендан. Овом приликом нису никог напали, али су запри­јетили да без њиховог одобрења не смију се оку­пљати. (Овог мога дједа у јулу 1942. го­дине у Јасеновцу су кундацима и бајонетама бо­ли све док није издахнуо.)

Из мог домаћинства и моје ближе породице у 1942. години убијен је дјед Симо, рођен 1881. године, отац Раде, рођен 1904. године брат Бошко, рођен 1927. године, сестра Јагода, рођена 1936, стриц Милорад, рођен 1906, стрина Ма­рија, рођена 1907. године. У породици стрица Илије (брат мога оца) било је седморо: стриц Илија, ро­ђен 1905, стрина Невенка, рођена 1906, најстарији син Милан, рођен 1925, син Миле, рођен 1926, Душан, рођен 1928, Босиљка, рођена 1930, Милован, рођен 1932. Цијела породица је побијена, сви су страдали у хрватском логору смрти – Јасеновцу. Стрицу Мирку Батајићу (нај­старији брат мога оца, рођен 1900. године) и његовом сину Гојку, рођеном 1930. године Хрвати су одсјекли десну руку ради комадића кру­ха. Од дједа Николе (рођени брат мога дје­да), супругу Петру Хрвати су заклали код њене куће, а Радојка, Загорка и Слободанка убијене су у логору Јасеновац. Из ове породице страдала су четири члана. Брат стричевић мога оца, Батајић Остоја, остао је жив у Аустрији, али његова кћи Ље­посава, рођена 1926. и супруга Стоја убијене су у логору Јасеновац.

Из моје најуже породице настрадало је че­тво­ро, од моја три стрица, браће мога оца, де­сеторо чланова, а од стрица мога оца, дједа Ни­коле страдало је шесторо чланова, што укупно изно­си 20 чланова из моје уже и шире родбине.

Посебно истичем за Батајић Гојка, мога стри­чевића, рођеног 1930. године да су му, док смо били у логору смрти у Јасеновцу, стражари за једну корицу круха, на очи свих нас у колони, одсјекли десну руку до лакта.

У мом селу постојале су још двије породице Батајића (даља родбина). Те породице су једно­ста­вно уништене и огњишта су им се угасила. Не мо­гу дати њихова имена, јер не знам, а старијих од мене више нема да бих то дознала. Презиме Батајић постојало је само у селу Међеђа и Д. Градина. Досељени су из Лике.

Породица моје мајке, брат Сава Ружичић, сестра Петра, удата Тривић, такође су убијени у логору Јасеновац. Брат од Саве са шест чланова домаћинства, супруга Стоја, кћи Мила, Бошко, Ма­рија, Ковиљка, Боса и Бранко. Од сестре Петре Тривић, муж Ђорђе, син Мијат, син Јово, кћи Зора и снаха Јагода, сви су побијени у Јасеновцу. Од породице остала је жива само кћерка Стојка. На­по­мињем да је из ове породице снаха Јагода доживјела ужасне муке. Хрвати су јој сјекли дио по дио тијела, силовали је и најзад су је са још не­колико младих жена спалили.

Што се тиче имања и богаства нашег дома­ћинства, све је спаљено и уништено, кућа и сви објекти око куће, а такође и жива стока и усјеви.

Отјерана сам у логор од стране хрватских вла­сти заједно са својом најужом породицом, а то је било почетком јула 1942. године, када смо једноставно истјерани из кућа и без ичега про­тјерани у колони за Јасеновац: дјед Симо, ро­ђен 1881. године, отац Раде, рођен 1904. го­дине, мајка Савка, рођена 1904. године, брат Бошко, рођен 1927. године, сестра Јагода, ро­ђена 1936. године и ја из исте куће (заједно смо живјели). Стриц Милорад, рођен 1906. године, стрина Марија, рођена 1907. године, брат Рајко, рођен 1930. године, Слободан рођен 1934. го­дине, Миља рођена 1936. године и Симо, рођен 1939. године. Друга кућа стрица Илије, рођеног 1905. године, стрина Невенка, рођена 1906. године, син Миле 1925. године, Милан рођен 1926. године, Душан, рођен 1928. године Босиљка, 1930, Милован, 1932. године. Цијела по­родица је настрадала у Јасеновцу и њихово огни­ште је заувјек угашено. Стриц Мирко, најстарији брат мога оца, рођен 1933. године, стрина Ма­рија (1902), Гојко (1930), Славко (1933), и Бо­сиљка 1936. године.

Породица Батајић Николе (брат од мога дје­да), његова супруга Петра (1906), кћери Ра­дојка, Загорка и Слободанка. Из ове куће једино је преживио син Ранко.

Батајић Остоја, брат од стрица мога оца, његова супруга Стоја, кћи Љепосава, син Милош и Миливој.

Родбина од моје мајке, породица Ружичић, брат Сава, супруга Стоја и њихових осморо дје­це.

Породица Тривић Петре (сестра од моје мај­ке), супруг Ђорђе, кћи Зора, син Мијат, Јово, кћи Стајка и снаха Јагода.

Том прилилком и сва даља родбина и сви мје­штани села у ком сам рођена, све је протјерано и присилно одведено у логор Јасено­вац.

Из кућа су нас истјерали хрватски војници и прво нас одвели у дворишта цркве и школе. Ту су одмах одвојили зреле мушкарце од жена и дјеце и заједно нас провели под стражом у село Церовљане. Овдје смо остали око 10 дана. Мушкарци су били одвојени и сједили на чистој лива­ди. Могла су им прићи само дјеца и ту сам по­сљедњи пут видјела свога оца, брата и стричеве. Једног дана су их покупили у камионе и одвезли. Послије овога под стражом и пјешачењем су нас провели у село Уштица. Тамо смо чекали неколико дана, нису нас одмах претјерали у Јасеновац. Касније смо сазнали да није било мјеста у логору, јер су се тада правиле бараке. Добро се сјећам када су нас спроводили кроз село Коштарица (насе­љено хрватским становништвом), како су узвики­вали и лупали у канте говорећи: „Срби, Срби идите у логор, тамо вам је мјесто и тамо завршите!“. Из Уштице смо скелама превезени преко ријеке Саве за Јасеновац. Добро се сјећам када су нас на­тјерали на Саву, моја покојна стрина Марија са четворо дјеце, моја мајка са нас троје, да је стри­на Марија рекла мојој мајци: „Ајде Савка, да прво бацимо дјецу у Саву и ми за њима, јер видиш да нас воде право у смрт!“. Моја мајка је одговорила: „Нећемо, Марија, можда неко од нас и остане жив!“ И ево, остала сам жива и данас постојим.

Уласком у логор дочекани смо бајонета­ма. Две колоне оружника који су нас класирали као стоку и одвајали дјецу од мајки, посебно мушку дјецу до 10 година. Старце и мушкарце одва­јали су посебно и овдје сам посљедњи пут видјела мога дједа Симу. Убили су га, јер је покушао да заштити мога брата Рајка.

Када смо стигли у логор, није нам ништа одузимано, код себе нисмо ништа ни имали, јер смо на свирепи начин истјерани из наших кућа без ичега.

Пошто није било мјеста, смјештени смо на чи­стој ливади и под ведро небо гдје смо прово­дили и дане и ноћи. Једне бараке су биле саграђе­не и у њима су били већ смјештени људи, а друге су дограђиване. За ово вријеме боравка (поче­так јула, крај октобра) преживљавала сам све стра­хоте, за које данас, када размишљам, не могу замислити да човјек може да спроводи над људи­ма. Било нас је на хиљаде, храна никаква. На полумлакој води мјешано је кукурузно брашно, што значи да смо јели пријесно. Дјеца су обо­љевала, добијали прољеве и све што је најгоре. Ују­тро би стражари купили мртву дјецу и бацали их у Саву.

Једном, када смо стајали у реду за храну (давало се парче црног круха), мој брат од стри­ца Гојка Батајића, рођен 1930. године покушао је да узме још једно парче круха, али су га стра­жари ухватили и на очиглед свих нас у колони одсјекли му десну руку до лакта, затим убили. Хи­гијенски услови били су очајни, а одјећа није ни пресвлачена, јер пресвлаке нисмо имали. Када ноћу пада киша, спавала сам у локви воде, а ујутро устајала потпуно мокра. Једно јутро питала сам моју сестру Јагоду је ли она спавала на су­хом и имали испод ње воде. Она је одговорила да нема. Међутим, када сам је подигла и под њом је била локва воде, али јој је тијело било обамрло, па није ни осјетила.

У логору сам остала до касне јесени 1942. године када су мене са осталом дјецом и жена­ма стрпали у сточне вагоне. Возили су нас до Сиска, а затим откачили неке вагоне и вратили назад на станицу у Јасеновац. У вагонима смо остали два до три дана. За ово вријеме није се никуд излазило из вагона, само би нам ујутро отварали врата. У вагону нас је било много; не знам тачно броја, а на вагону је био само ма­ли отвор са решеткама кроз који је мало дола­зило ваздуха. Гушили смо се, јер нам је било јако тијесно, па су се мања дјеца онесвјешћи­вала, а по неко је и умирало. Једноставно, зијевали смо као птићи без хране и воде.

Једно јутро давали су нам воду да пијемо, али то је била сапуница са којом су се прали вероватно хрватски војници и то сам морала пити, јер није било друге. Сјећам се да су се смијали и питали: „Је л’ вам добра вода?“ Трећи дан боравка у вагону повезли су нас према Липику и Пакра­цу. Једни вагони ту су откачени, а други враћени у мјесто Пољана. Изласком из вагона дочекала су нас запрежна кола и одвези у општину Гај, а из тога Гаја распоређивали су нас по селима. Ја сам са својом групом отишла у село Торањ. Ту су ме распоредили у једну хрватску породицу, која се звала Петрлић Стево и Елза. Елза је била Мађарица. Имали су четворо дјеце. Село је било на­сељено са више нација (Талијани, Мађари, Украјинци, Срби и др.). Моју млађу сестру са мајком смјестили су код друге породице (Грандић Бранко). Тада сам почела плакати и молити да ме не раздвајају од мајке и сестре, и том приликом ова Мађарица Елза, код које су ме били дали да будем, дословно ми је одговорила: „Не бој се, што се бојиш, нећу те раздвајати од моје дјеце и нећеш бити гладна. Ја једем крух каквог ни Павелић не једе. Али, ето, можеш спавати са сестром, а ујутро да дођеш код мене!“ Тако је и било. Нисам била гладна, окупали су ме и пре­свукли. Нисам смјела одмах да се наједем, јер сам била превише исцрпљена глађу.

Добро се сјећам да је у овој кући био смјештен један мушкарац (25 или 27 година) и звао се Драган. Био је заробљен на Козари, али се пресвукао у женску одјећу и помјешао се са женама и дјецом, и тако остао жив. Био је парти­зан. (Ово сам открила по мом каснијем са­знању и то послије ослобођења). За вријеме његовог боравка у истој кући, једног дана ми је пришао, питао ме одакле сам и замолио ме да га обавијестим када угледам да долазе усташе у двориште овог газде, јер се од њих сакривао. Тако је било око два мјесеца. Једног дана га је једноставно нестало. По мом каснијем са­знању, вратио се у Босну.

Овдје сам остала годину дана, а тада са осталим из Босне, који су били у том селу, кренули смо назад у Босну. То је било пред крај 1943. године. Касније сам дознала од старијих да нас је неком пропусницом спроводила и одвела нека Чекић Јованка која је била из села Шеварлија или Слабиње. У то вријеме, тадашње власти НДХ, дозволиле су да се жене и дјеца могу вратити али само са пропусницом. Сјећам се да нас је Јо­ванка водила до Хрватске Костајнице и тада пре­ко моста смо прешли у Босанску Костајницу. До­чекале су нас усташе, али када је Јованка по­казала ту пропусницу, пустили су нас. Међутим, када смо прошли мост и цестом уз Уну кренули према Дубици, на колону жена и дјеце, са пла­нине Баља из Хрватске, почели су пуцати на нас. Тада је настао јаук и бјежање. Ја се не могу та­чно сјетити, али мислим да је на тој цести остала бар половина мртвих. Тада смо кренули уз брдо и дошли у неко село Петриња, а затим у село Јасе­ње. Овдје смо остали неко вријеме, нисмо смје­ли ићи кућама. Тада је мајка (у то вријеме била још жива) преко неке породице Пезић из Дубице добила личну карту и коначно смо крену­ли кући. У селу је била власт НДХ и војна сатнија која је све контролисала. Ту смо остали до пред сам Божић, а онда су усташе по кућама опет почели купити Србе, хватати и убијати. Поновила су се убијања и клања. Тада сам побјегла са осталима у планину Козару, село Војскова, и остала до ослобођења земље 1945. године.

Послиље завршетка рата, као ратно сироче смје­штена сам у интернат – дјечији дом гдје сам завршила нижу гимназију, а послије наставила шко­ло­ва­ње у Бањој Луци.

Не могу, а да не наведем моје упе­чатљиво сјећање уласком у сам логор. Пролазила сам кроз колону усташа – црнокошуљаша, а они су одвајали дјецу од мајки. Тај плач и ужас и да­нас ми одзвања у ушима, а мајка ме је тјешиИа: „Не бој се, мила, ваљда ће од нас неко остати жив!“ Испред себе гледам жену – мајку која је држала дијете у наручју, не знам да ли је то ди­јете имало годину дана. Мајка из свег гласа ја­у­че и моли стражара да јој остави њено дијете, али црнокошуљаши одузимају дијете и на мајчине очи и на очиглед свих нас у колони, набијају дијете на бајонету, а послије то дијете бацају псима. Та слика се никада не може и неће избрисати из мог сјећања.

Једног дана, кад смо били смјештени на ли­вади поред Саве, одједном је настао бијег и трчање. Пошто нисам била са мајком, уплашила сам се и потрчала не гледајући ништа испред себе, а не знам ни куда бјежим. Тада сам у страху и бјежању стала ногом на тек рођено дијете које је лежало на земљи. Дијете је вероватно остало мртво, али ја сам и даље бјежала и нисам се оба­зирала. Касније сам сазнала да су усташе тада купиле дјевојчице које су похватали и одводили у смрт ужаса и страха. Не може се то никад, и неће се заборавити године 1942, 1943. и 1944. Из мо­је најуже породице настрадала су четири члана: дјед Симо, отац Раде, брат Бошко и сестра Јаго­да. Од мог стрица, са којим смо живјели у истој кући, три члана породице, а од браће мога оца десет чланова, од стрица мога оца, дједа Николе Батајић шест чланова породице, а од стрица Илије Батајића је убијено седам чланова и њихово огњиште је заувијек угашено. Значи да је од моје родбине у Јасеновцу страдало 20 чланова. Само сам видјела како су дједа Симу измучили и убили, а остале више никада нисам видјела, јер су сви побијени.

Посљедице тог ужаса и зла на мене су оста­виле печат туге, јада и жалости за најмилијима које сам изгубила, а прије тога зла живјела сам срећно и спроводила срећно дјетињство.

Данас патим од више болести: коштана обо­ље­ња, остеопороза кукова, кољена и глежњева, спондилоза кичме и обољење пршљенова. Срчана обољења: ангина пекторис (ишемија и аритмија), панкреаса и гуштерача. За све ове моје болести употребљавам лијекове које ми љекар одреди. Не­када их и не пијем, јер ми је пензија мала. Живим сама, муж ми је умро.


<Гојко Кнежевић                                                           Садржај                                                        Раде Гавриловић>




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top