Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Динамит у дворишту, мине у закону

Датум објаве: понедељак, децембар 24, 2012
Величина слова: A- A+

Да право и правда нису исто и да ће требати jош пуно времена да све жртве рата

буду jеднако третиране, наjбоље знаjу чланови удруге Правда из Бjеловара. Њих стотину
заступа интересе свих оних коjима су током деведесетих година минирани стамбени
обjекти на подручjу изван ратног дjеловања. Умjесто одштете, посљедњих годину и
по на њихове адресе учестало стижу рjешења о наплати судских трошкова за изгубљене
спорове против Републике Хрватске, коjа ниjе осигурала заштиту њихове имовине. Нагомилани
током дугих судских година, ти трошкови данас износе и до сто хиљада куна.

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dinamit-tekst-novossti.JPG

 

Један од наjдрастичниjих примjера jе онаj Гоjка Чизмића, коjи jе након правомоћно одбиjеног тужбеног
захтjева због високих парничних трошкова на jавноj дражби изгубио сувласнички дио
своjе очевине. Оврхе над рачунима, углавном сиромашним пензиjама, и дражбе над дjедовином
приjете многим оштећеним хрватским држављанима српске националности, коjи су се
усудили да туже државу. Стога су невладине удруге покренуле инициjативу за промjену
законске регулативе како би они чиjе су куће уништене у ратном раздобљу у зони изван
ратних дjеловања могли бити обештећени. Доцумента, Центар за мир, Грађански одбор
за људска права, удруга Правда, Српско народно виjеће и Проjект грађанских права
прослиjедили су свим надлежним органима, од предсjедника Иве Јосиповића, преко Сабора и Владе, до министарстава, Државног одвjетништва
и институциjа Европске униjе, наведену инициjативу са хитним мjерама ослобађања
од судских трошкова свих жртава терористичких аката.

Јавно заговарање праведниjег законског рjешења први пут jе наишло на одjек
у програму актуалне Владе за раздобље до 2015. године, међутим како се годину дана
послиjе доласка на власт Кукурику коалициjе наведена проблематика jош ниjе нашла
на дневном реду, невладине организациjе упозораваjу на растући броj поjединаца коjи
нису остварили ниjедан вид обештећења, а приjети им наплата трошкова изгубљених
парничних поступака.

– Грађани српске националности по други
су пут жртве правног система Хрватске. Први пут то смо били када су нам миниране
куће, а други пут када смо правним путем изгубили битку за своjе право. У Хрватскоj
jе, према подацима ДОРХ-а, у поступку 381 случаj тужби против државе ради надокнаде
штете услиjед терористичког акта, што значи да то нису велике прорачунске ставке,
тек 1,5 промила државног прорачуна. Но, то jе само jедан дио оних коjима jе учињена
штета услиjед терористичког акта. У Бjеловару jе у периоду од 1991. до 1995. минирано
и експлозиjом уништено око 650 кућа. Питам се гдjе су сви ти оштећени људи – каже Јовица Бркић из удруге Правда, коjи се нада обећаноj помоћи предсjедника Јосиповића.

– Рекао нам jе да се наш проблем мора риjешити и да ће се ставити на чело инициjативе
коjа ће покренути одређене активности да се грађани српске националности обештете
и добиjу задовољаваjућу сатисфакциjу. До сада немамо нити jедног папира, одлуке,
пресуде, гдjе би писало да jе држава требала заштитити своjе грађане српске националности
у зони гдjе ниjе било ратног дjеловања. Наша имовина и ми нисмо били под заштитом
ниjедне државе, а нисмо ни сада. Законски немамо више никакво право, за што се држава
jако добро побринула jош приjе десетак година – додаjе Бркић.

Током деведесетих риjетки су се усудили
тужити Републику Хрватску ради своjе имовине уништене терористичким актом. На руку
им jе тада ишао чланак 180 Закона о обвезним односима, по коjем jе држава у тим
ситуациjама сносила одговорност за насталу штету. У вриjеме када су у корист оштећених
Срба почеле стизати прве првоступањске пресуде, тадашња власт на приjедлог Владимира Шекса и Вице Вукоjевића доноси фамозни Закон о измjенама Закона
о обвезним односима и брише чланак 180, чиме се штете од тероризма стављаjу изван
снаге до доношења новог закона. У служби државних интереса, како jе предлагач обjашњавао
те измjене, пуних седам година траjала jе правна празнина у коjоj ниjе било законског
оквира за рjешавање питања одговорности због штете настале терористичким актом.

Почетком 2000-их Европски суд за људска
права у Стразбуру почиње усваjати тужбе оштећених грађана српске националности и
доносити одговараjуће пресуде за накнаду нематериjалне штете за душевне боли. Под
европским притисцима, Рачанова влада 2003. доноси Закон о одговорности за штету насталу услиjед
терористичких аката и jавних демонстрациjа, но њиме су оштећени Срби опет изиграни.
Мислећи да имаjу право на накнаду штете, грађани су поновно покретали судске поступке,
али су их губили, уз обавезу да због велике вриjедности предмета плате енормно високе
судске трошкове. Законом из 2003. заправо су ретроактивно укинута права стечена
Законом о обвезним односима те се оштећене Србе упућивало на одредбе Закона о обнови
из 1995. године, изjедначаваjући их тако са особама чиjа jе имовина оштећена ратним
дjеловањем на ратном подручjу. Такођер, према проблематичном чланку 11, искристализирана
jе судска пракса према коjоj су сва њихова тражења била у застари.

– Иронично jе да грађани српске националности
коjи су мирно сjедили у своjим кућама док им jе нетко те исте куће дизао у зрак,
послиjе свега мораjу плаћати судске трошкове држави коjа се ниjе побринула за њихову
сигурност. Ти су људи живjели на подручjу гдjе jе била успостављена цивилна власт,
гдjе jе полициjа нормално функционирала, гдjе ниjе било рата и гдjе нису падале
гранате. Експлозивне направе постављали су људи усред ноћи, те мине нису могли купити
у мини-маркету, справе су стручно постављане, што ниjе могао урадити било тко, а
то значи да jе то рађено смишљено од стране тадашње власти, у циљу протjеривања
Срба – говори Боjана Иванишевић, одвjетница коjа чланове Правде заступа у судским споровима

– Апсурдно jе штету насталу услиjед терористичког акта усмjеравати на Закон
о обнови као да jе то ратна штета, односно посљедица више силе за коjу се примjењуjу
правила друштвене солидарности. То jе игра пребацивања лоптице, док jе настала штета
посљедица грубог пропуста државе да наведену штету сприjечи, односно ухити починитеље
и од њих надокнади вриjедност уништене имовине – закључуjе одвjетница.

Осим што се Закон о обнови односи само на обнову обитељске куће, без пословних
и господарских обjеката или покретне имовине, он поставља и низ строгих ограничења
коjа особе коjима су куће уништене терористичким актом не испуњаваjу. Приjе свега,
ту jе увjет да jе подноситељ захтjева деведесетих година морао имати приjављено
пребивалиште на адреси уништене куће, затим да нема другу усељиву кућу или стан
на териториjи некадашње Југославиjе, те да након обнове куће десет година мора живjети
на тоj адреси. Реализациjа права на обнову практички jе била немогућа и због прекратког
рока од само 14 мjесеци. Како то изгледа у пракси наjбоље показуjе стање на бjеловарском
подручjу, гдjе од неколико стотина захтjева за обнову позитивно ниjе риjешен нити
jедан, већ jе током времена, како су поjединци обнављали своjе обитељске куће, Уред
државне управе само смањивао категоризациjу штете.

– Имали смо случаj да су оштећени након укидања чланка 180 подниjели захтjев
за обнову коjи jе био одбачен, како jе обjашњено, зато што се ради о терористичком
акту, те су нас упутили да чекамо “своj” закон. У том чекању, странка у неимаштини
продаjе плац са рушевином, а након доласка новог закона 2003. поновно подноси захтjев
и добива одговор да мора тражити своjе право на основу Закона о обнови, иако су
jе већ jедном одбили. Оваj пут одговор jе гласио да странка не може добити накнаду
штете jер jе продала плац са уништеном некретнином. Значи ли то да jе моjа странка
морала 1995. бити видовита и знати да ће 2003. изаћи Закон о одговорности за штету
насталу услиjед терористичког акта коjи ће jе опет вратити на Закон о обнови? Да
ниjе трагично, било би смиjешно, да се сви као друштво смиjемо. Минирање туђе имовине
дешавало се током лудих, ратних деведесетих, али питам се зашто данас нитко не призна
штету тим људима, него се сви праве блесави – каже Боjана Иванишевић.

Према мишљењу велике већине правне струке, наведени закони су по своjим намjерама
и посљедицама коjе су произашле из њихове примjене у дубокоj супротности са уставним
начелима Републике Хрватске. Како Закон о одговорности за штету насталу услиjед
терористичких аката и jавних демонстрациjа чини само 12 чланака, свакако да jе било
довољно простора, мjеста и времена да се сва битна питања разраде и да Хрватска
искаже солидарност према своjим грађанима српске националности, за што очито ниjе
било политичке воље. То доказуjе и рjешење Уставног суда из 2008. коjим се не прихваћаjу
приjедлози за покретање поступка за оцjену уставности закона из 2003. године, што
не треба чудити када се зна да jе међу уставним суцима тада сjедио и Вице Вукоjевић.

Опет под притиском европских кругова,
влада Јадранке Косор 2009. доноси одлуку о отпису правомоћно досуђених трошкова
у поступцима коjи су започели до 1996. године. Случаjеви коjи су покренути након
закона из 2003. остали су у немилости, па чак и када jе нова власт дониjела уредбу
коjа jе због увођења имовинског цензуса била краjње рестриктивна и омогућавала отпис
дугова jедино корисницима социjалне скрби, хрватским бранитељима, воjним и цивилним
инвалидима рата. Пошто не спадаjу ни у jедну од наведених категориjа, оштећеници
српске националности опет су остали ускраћени.

– Како сада ствари стоjе, у тоj игри политике ми у Хрватскоj немамо никаквих
права нити могућности за накнаду штете настале терористичким актом, jер се не налазимо
ни у jедноj групациjи по формулациjи нових закона. Државно одвjетништво терористички
акт преиначуjе у тешко кривично дjело угрожавања jавне сигурности коjе након десет
година застариjева, за разлику од терористичког дjеловања коjе нема застаре. Некада
jе на подручjу Бjеловара живjело 15.000 Срба. Под притиском приjетњи, минирања кућа
и господарских обjеката те онемогућавања права на одштету, данас их jе остало само
1.870, углавном стариjих. Ако држава за то ниjе одговорна, тко онда jест? – жели
знати Јовица Бркић.

 

Пише: Паулина Арбутина

 

Извор: НОВОССТИ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top