Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Čekamo vlak za Baju

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Konačno zviždi, fućka lokomotiva. Počinje graja, glasno se razgovara… Motam ceradu, a ona kao kost pa je opet vratim na glavu jer mi je pod njom toplije. Sad vidim da se Mirko zamotao u onu blazinu. Ni ruke mu se ne vide, sakrio ih negdje u blazini. Željezničar otvara vagone. Za njime idu Stevo i ona dva znanca od jučer. Stadoše negdje kod četvrtog vagona, njega ne zatvaraju. Stevo se popeo u vagon i viče: „Ulazite! Polako, klizavo je“. Oni ljudi nekamo odjuriše sa tragljama kojima su dovezli naše kuhinjske stvari. Dođe red na Mirka i mene. Stevo mu pruži ruku, a ja ga malo poguram, pa onda pometnem u vagon tašku i celtu i pružim Stevi ruku. Nekako se uvučem u vagon. Cure su već unutra jer je vagon bio bliže kraju naše kolone, baš pred našim stvarima iz kuhinje. Imamo i peć. Ista je kao u onom vagonu, ali ne gori. Oko nje ima nešto razbacanih drva i uglja. Slame i nema. Same trine i prašina. Mirko odmah, onako umotan, leže u blazinu i šuti. Eto onih dobrih ljudi. Sa taljiga nam bacaju drva i dodadoše da istresemo one dvije kante uglja. Jedan uskoči u vagon pa sitno iscjepka jedno drvo, ali vidimo da nema šibica. A i da ih i ima, nema papira. Vidi on da smo mi uznemireni što nema čime potpaliti, pa nešto pokazuje, kao, neka se smirimo. Ma, kako da se smirimo kad smo se smrzli, a ne možemo potpaliti vatru? Čak imamo i drva i ugalj, a ne možemo potpaliti! Da izludimo. Bespomoćno se muvamo, a ono i vagon mrdnu, krenu, ali ne ide dalje. Onaj drugi čovjek donese u kanti od uglja žara i doda onome kraj peći. Prolomila se radost, veselje. Plješćemo, poskakujemo. On mirno istrese žar odozgo u peć, poslaga ona sitna drva, kroz vratnicu složi još dva, tri komada, zatvori peć i podiže svoje garave ruke u vis u znak uspjeha pa iskoči iz vagona. Toga časa pištaljka je dala signal da vlak krene. Stevo im je mahao, a onda je zatvorio vrata. U vagonu je mrak. Nešto svjetla jedino daje plamen iz peći. Poslije nekog vremena smo se prilagodili jer je vani dan, a mi smo vani gledali u snijeg. Nekako šutke se smjenjujemo oko peći jer se ona brzo ugrijala pa se kraj nje ne može blizu stajati. Sve bolje smo raspoloženi jer nas je peć otkravila, vratila nas u život. Ljepše nam je i radi dnevne svjetlosti. Ono prije je bila i zima i mrak. Netko komentira i pita se kako to da nema prozora, da su samo rešetke, a Suknjaić dobaci: „Pa bilo bi ti sad više zima. Zato nisu napravili“! Odjednom se oglasi Šune (Gojko Radaković) i kaže da u džepu ima komad svijeće. „Nemoj je palit’. Trebat će nam večeras“, primijeti netko. „Pa do Baje ima jedno tri sata vožnje“, kaže Stevo, „a onda ćemo vidjet’ kako ćemo preko i kuda će sa nama“. „Ja mislim da bi mi do noći mogli doći i do Subotice“, dodade on.

Vlak dobro juri. Već je prošlo puno vremena a da nije nigdje stao. Valjda žuri u Baju. Rekoše da je to ruski vojni transport. Stajao je na tri mjesta da se mimoiđe sa drugim vlakovima i tako mi dođosmo u Baju još prije podneva. Vrijeme najgore – za doručak kasno, a za ručak rano iako bi mi mogli pojesti oba.

 

< U Pečuhu smo                                                        Sadržaj                                             Pontonskim mostom preko Dunava >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top