Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Бранислав Р. Вучетић

Датум објаве: петак, октобар 6, 2017
Објављено у Подриње
Величина слова: A- A+
bratunac-Brano.jpg
Бранислав Вучетић

Бранислав Вучетић (1983.) jе ратни страдалник и сведок босанско-херцеговачког рата из источнобосанског села Бjеловац, краj Сребренице.

Њему су муслимански воjници прво убили маjку Радоjку, а онда и брата Миленка и оца Радована 14. децембра 1992. године, док jе он сам приликом напада и покоља у његовом селу Бjеловац одведен у сребреничке логоре под контолом муслиманске Армиjе БиХ, где jе провео скоро 2 месеца, а потом размењен у Скеланима за муслиманске воjнике. Звали су га неколико пута истражитељи Хашког Трибунала и из Тужилаштва Босне и Херцеговине, али на краjу ниjе добио прилику да сведочи о ужасима коjе jе видео и преживео. Уствари, Брано Вучетић jе тако постао симбол страдања Срба у братуначком краjу.

Данас живи и ради у Братунцу. Често недељом оде на гробље да упали свеће за своjе наjмилиjе, коjих више нема.

БИОГРАФИЈА

Бранислав Вучетић звани Брано, од оца Радована и маjке Радоjке, рођен jе 1983. године у Братунцу, на истоку Босне и Херцеговине, малог места на обали реке Дрине. Одрастао jе и живео са своjом породицом у кући, у селу Бjеловац, у општини Братунац. Имао jе и брата Миленка (р. 1975).

Током рата у Босни и Херцеговини 1990-их година доживљава велику трагедиjу. Када jе почео рат, Брано jе имао само 9 година. Током рата jе добио 20 гелера по телу. Након рата у БиХ, успео jе да зaврши, средњу машинску школу у Братунцу. За живот jе зарађивао као конобар у кафићу у Братунцу, а одскора и као радник у великом трговачком центру. Добио jе своj стан од Министарства рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске.

СТРАДАЊЕ

16. септембра 1992. године, док jе рат у Босни и Херцеговини увелико траjао, а жртве падале на све стране, његова маjка Радоjка (р. 1946) отишла jе са своjим комшиjама у варош Братунац, да купи намирнице за чланове своjе породице. Њу и пар комшиjа коjи су се возили у комбиjу пресекли су рафали муслиманских воjника, коjи су били сакривени у заседи иза jедне стене, краj муслиманског села Залужjе. Том приликом jе настрадало и 8 мештана Бjеловца међу њима и Бранова маjка, а jош 7 Бjеловчана jе тешко рањено.

Дуго jе ћутао после маjчине смрти, ниjе могао да дође себи од шока. Његов отац Радован, одвео га jе у Србиjу, преко Дрине у Љубовиjу, да би га спасио од ратних страхота. Тамо jе учио школу, а преко викенда долазио кући. Недељом поподне се обично враћао у Љубовиjу. Таj викенд непосредно пред злочин ниjе отишао у недељу поподне кући, већ jе то одгодио за понедељак.

У понедељак 14. децембра 1992. године, у рану зору, jаке муслиманске снаге Армиjе БиХ, коjе предводи комадант 28. дивизиjе, Насер Орић, нападаjу његово родно село Бjеловац. Брано се затекао код куће. Чуо jе оца како му виче да бежи из куће, код комшинице Мире Филиповић, коjа jе у кући имала jош своjе двоjе деце. Склонила их jе на таван. Његов отац Радован и брат Миленко су таj дан убиjени од муслиманских воjника. Комшиница Мира jе покушала да баци бомбе на муслиманске воjнике и тако заштити троjе деце, али ниjе успела. Убрзо су сви похватани, а Брано jе рањен од бомбе коjа jе убачена у собу од стране муслиманских воjника. И данас има у глави 20 гелера.

Када су муслимански воjници ушли у кућу почели су да их псуjу и туку песницама, ногама, кундацима, тукли су чак и децу. Мирина деца Оља (2.5 године) и Немања (8 месеци) су вриштала и запомагала. У кућу jе потом ушао jедан брадати муслимански воjник са надимком „Манџа“ са мачетом у руци, са коjом jе махао. Кренуо jе тако према Брани, Ољи и Немањи, али га jе jедан муслимански воjник кога су звали „Миш“ зауставио и спречио сигурно клање. Муслимански воjници су се тако играли „оштрења ножева“. Из Мирине куће Брано jе излазио крвав, несвестан да jе рањен, у шљивику jе гледао свог брата Миленка непомично, несвестан да jе он убиjен. Поред њих видео jе слике своjих мртвих комшиjа: Стеве и Драгољуба Филиповића; комшиjу Цалета, бабу Злату Јовановић и jош jедну девоjку из комшилука, коjу ниjе препознао колико jе била унакажена. Све четверо су одведени у прво у комшиjско село Полозник, где су већином муслимани. Тамо у Полознику jе видео и препознао неке комшиjе муслимане. Уместо руке помоћи и утехе, дочекале су га псовке, пљување и батине од комшиjа.

Бранислав Р. Вучетић

Наредна три дана jе провео заробљен у jедноj гаражи без хране, без воде и без лекарске помоћи. Комшиница Мира Филиповић му jе комадима своjе одеће му превила рану од гелера. 19. децембра 1992. муслимански воjници су их одвели у jедан приватан затвор у муслиманском селу Пирићи, близу Сребренице. То jе био jедан подрум, коjи jе било влажан са нељудским условима живота. Повремено су добиjали кришку кукурузног хлеба, мало воде; а батине и иживљавање су преживљавали сваки дан. Ни сам Брано не зна да ли jе било горе када су муслимански воjници били пиjани или трезни. Тако jе провео 56 дана. Претворио се у дечиjи костур, са видним ранама по целом телу. У логору док jе био видео jе неколико пута Насера Орића, како прича са његовим мучитељима. Док jе био у том муслиманском логору, повремено jе излазио у двориште те куће. Ту jе добиjао батине од своjих муслиманских вршњака. Ниjе после излазио, jер се боjао да ће поново бити претучен.

8. фебруара 1993. године у Скеланима jе коначно размењен. Све до тада ниjе знао да су му отац и брат убиjени. На размени заробљеника дочекали су га уjак Душан и тетка Достана. Када jе стаjао испред Комисиjе за размену заробљеника, на питање: – „Куда да те водимо? Имаш ли кога?“. Одговорио jе слабашним гласом: – „Не знам… Код тетке и теча…“. Тако jе Брано Вучетић постао члан породице Достане и Ивана Петровића. Они су такође у том муслиманском нападу на Бjеловац изгубили сина Младена, старог 21 годину, док им jе син Славиша (р. 1965) рањен у ногу.

Дуго се брано лечио и опорављао. Покушавао jе да заборави све те ружне слике коjе су га прогањале, али ниjе успео. Дешавало се да тих првих недеља губи памћење, да не зна да чита и пише. У дуксерици у коjоj jе заробљен, тако jе и враћен. И данас после толико година чува ту дуксерицу.

НЕСУЂЕНИ СВЕДОК

Брану Вучетића су три пута контактирали истражиоци Хашког Трибунала jош 2006. године, када jе суђење Насеру Орићу улазило у завршну фазу. Дао им jе неколико изjава и све jе било већ решено да преко Сараjева отпутуjе у Хаг, како би сведочио о ужасима коjе jе видео. Чак му jе МУП Републике Српске по кратком року издао пасош за ту прилику. Но, њему се више нико ниjе jављао, а ниjе ни добио обjашњење зашто ниjе отишао у Холандиjу, да сведочи о покољу у Беjловцу, када jе за неколико сати убиjено 109 Срба, а читаво село спаљено и опљачкано. Док за првих осам ратних месеци на подручиjу Сребренице и Братунца, муслиманске jединице Насера Орића су етнички очистиле више од 100 српских села.

Исто jе и са Тужилаштвом БиХ. Контактирали су га неколико пута 2008. године, али никако да изађе на Суд и каже jавно о ономе што jе видео и преживео. Истина о страдању Срба у Подрињу никога не занима.

ЗЛОЧИНЦИ СЛОБОДНИ

Брано Вучетић зна да се његови џелати и његове породице данас слободно шетаjу по Тузли, да тамо живе и раде и нико им ништа не може.

Тужилаштво Босне и Херцеговине и поред броjних доказа коjи су им достављени не подижу оптужнице против осумњичених.

Пуштање Насера Орића, крвника из Сребренице, 2008. године Брани Вучетићу jе jако тешко пало, осећао се издано и понижено. Ниjе му jасно да jе неправда jача од правде, да поред толико доказа судиjе затвараjу очи. Да му нису дозволили да сведочи у Хашком Суду о ужасима коjе jе видео.

Извор: Злочини над Србима

Везане виjести:

СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА 25 УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ ФАКОВИЋА

ОБИЉЕЖЕНЕ 22 ГОДИНЕ ОД СТРАДАЊА СРБА У ПОДРАВАЊУ

ОБИЉЕЖЕНЕ 22 ГОДИНЕ ОД ЗЛОЧИНА НА ПАПРАТНОЈ ЊИВИ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top