Branislav R. Vučetić

Datum objave: utorak, septembar 18, 2018
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+
bratunac-Brano.jpg
Branislav Vučetić

Branislav Vučetić (1983.) je ratni stradalnik i svedok bosansko-hercegovačkog rata iz istočnobosanskog sela Bjelovac, kraj Srebrenice.

Njemu su muslimanski vojnici prvo ubili majku Radojku, a onda i brata Milenka i oca Radovana 14. decembra 1992. godine, dok je on sam prilikom napada i pokolja u njegovom selu Bjelovac odveden u srebreničke logore pod kontolom muslimanske Armije BiH, gde je proveo skoro 2 meseca, a potom razmenjen u Skelanima za muslimanske vojnike. Zvali su ga nekoliko puta istražitelji Haškog Tribunala i iz Tužilaštva Bosne i Hercegovine, ali na kraju nije dobio priliku da svedoči o užasima koje je video i preživeo. Ustvari, Brano Vučetić je tako postao simbol stradanja Srba u bratunačkom kraju.

Danas živi i radi u Bratuncu. Često nedeljom ode na groblje da upali sveće za svoje najmilije, kojih više nema.

BIOGRAFIJA

Branislav Vučetić zvani Brano, od oca Radovana i majke Radojke, rođen je 1983. godine u Bratuncu, na istoku Bosne i Hercegovine, malog mesta na obali reke Drine. Odrastao je i živeo sa svojom porodicom u kući, u selu Bjelovac, u opštini Bratunac. Imao je i brata Milenka (r. 1975).

Tokom rata u Bosni i Hercegovini 1990-ih godina doživljava veliku tragediju. Kada je počeo rat, Brano je imao samo 9 godina. Tokom rata je dobio 20 gelera po telu. Nakon rata u BiH, uspeo je da završi, srednju mašinsku školu u Bratuncu. Za život je zarađivao kao konobar u kafiću u Bratuncu, a odskora i kao radnik u velikom trgovačkom centru. Dobio je svoj stan od Ministarstva rada i boračko invalidske zaštite Republike Srpske.

STRADANjE

16. septembra 1992. godine, dok je rat u Bosni i Hercegovini uveliko trajao, a žrtve padale na sve strane, njegova majka Radojka (r. 1946) otišla je sa svojim komšijama u varoš Bratunac, da kupi namirnice za članove svoje porodice. Nju i par komšija koji su se vozili u kombiju presekli su rafali muslimanskih vojnika, koji su bili sakriveni u zasedi iza jedne stene, kraj muslimanskog sela Zalužje. Tom prilikom je nastradalo i 8 meštana Bjelovca među njima i Branova majka, a još 7 Bjelovčana je teško ranjeno.

Dugo je ćutao posle majčine smrti, nije mogao da dođe sebi od šoka. Njegov otac Radovan, odveo ga je u Srbiju, preko Drine u Ljuboviju, da bi ga spasio od ratnih strahota. Tamo je učio školu, a preko vikenda dolazio kući. Nedeljom popodne se obično vraćao u Ljuboviju. Taj vikend neposredno pred zločin nije otišao u nedelju popodne kući, već je to odgodio za ponedeljak.

U ponedeljak 14. decembra 1992. godine, u ranu zoru, jake muslimanske snage Armije BiH, koje predvodi komadant 28. divizije, Naser Orić, napadaju njegovo rodno selo Bjelovac. Brano se zatekao kod kuće. Čuo je oca kako mu viče da beži iz kuće, kod komšinice Mire Filipović, koja je u kući imala još svoje dvoje dece. Sklonila ih je na tavan. Njegov otac Radovan i brat Milenko su taj dan ubijeni od muslimanskih vojnika. Komšinica Mira je pokušala da baci bombe na muslimanske vojnike i tako zaštiti troje dece, ali nije uspela. Ubrzo su svi pohvatani, a Brano je ranjen od bombe koja je ubačena u sobu od strane muslimanskih vojnika. I danas ima u glavi 20 gelera.

Kada su muslimanski vojnici ušli u kuću počeli su da ih psuju i tuku pesnicama, nogama, kundacima, tukli su čak i decu. Mirina deca Olja (2.5 godine) i Nemanja (8 meseci) su vrištala i zapomagala. U kuću je potom ušao jedan bradati muslimanski vojnik sa nadimkom „Mandža“ sa mačetom u ruci, sa kojom je mahao. Krenuo je tako prema Brani, Olji i Nemanji, ali ga je jedan muslimanski vojnik koga su zvali „Miš“ zaustavio i sprečio sigurno klanje. Muslimanski vojnici su se tako igrali „oštrenja noževa“. Iz Mirine kuće Brano je izlazio krvav, nesvestan da je ranjen, u šljiviku je gledao svog brata Milenka nepomično, nesvestan da je on ubijen. Pored njih video je slike svojih mrtvih komšija: Steve i Dragoljuba Filipovića; komšiju Caleta, babu Zlatu Jovanović i još jednu devojku iz komšiluka, koju nije prepoznao koliko je bila unakažena. Sve četvero su odvedeni u prvo u komšijsko selo Poloznik, gde su većinom muslimani. Tamo u Polozniku je video i prepoznao neke komšije muslimane. Umesto ruke pomoći i utehe, dočekale su ga psovke, pljuvanje i batine od komšija.

Branislav R. Vučetić

Naredna tri dana je proveo zarobljen u jednoj garaži bez hrane, bez vode i bez lekarske pomoći. Komšinica Mira Filipović mu je komadima svoje odeće mu previla ranu od gelera. 19. decembra 1992. muslimanski vojnici su ih odveli u jedan privatan zatvor u muslimanskom selu Pirići, blizu Srebrenice. To je bio jedan podrum, koji je bilo vlažan sa neljudskim uslovima života. Povremeno su dobijali krišku kukuruznog hleba, malo vode; a batine i iživljavanje su preživljavali svaki dan. Ni sam Brano ne zna da li je bilo gore kada su muslimanski vojnici bili pijani ili trezni. Tako je proveo 56 dana. Pretvorio se u dečiji kostur, sa vidnim ranama po celom telu. U logoru dok je bio video je nekoliko puta Nasera Orića, kako priča sa njegovim mučiteljima. Dok je bio u tom muslimanskom logoru, povremeno je izlazio u dvorište te kuće. Tu je dobijao batine od svojih muslimanskih vršnjaka. Nije posle izlazio, jer se bojao da će ponovo biti pretučen.

8. februara 1993. godine u Skelanima je konačno razmenjen. Sve do tada nije znao da su mu otac i brat ubijeni. Na razmeni zarobljenika dočekali su ga ujak Dušan i tetka Dostana. Kada je stajao ispred Komisije za razmenu zarobljenika, na pitanje: – „Kuda da te vodimo? Imaš li koga?“. Odgovorio je slabašnim glasom: – „Ne znam… Kod tetke i teča…“. Tako je Brano Vučetić postao član porodice Dostane i Ivana Petrovića. Oni su takođe u tom muslimanskom napadu na Bjelovac izgubili sina Mladena, starog 21 godinu, dok im je sin Slaviša (r. 1965) ranjen u nogu.

Dugo se brano lečio i oporavljao. Pokušavao je da zaboravi sve te ružne slike koje su ga proganjale, ali nije uspeo. Dešavalo se da tih prvih nedelja gubi pamćenje, da ne zna da čita i piše. U dukserici u kojoj je zarobljen, tako je i vraćen. I danas posle toliko godina čuva tu duksericu.

NESUĐENI SVEDOK

Branu Vučetića su tri puta kontaktirali istražioci Haškog Tribunala još 2006. godine, kada je suđenje Naseru Oriću ulazilo u završnu fazu. Dao im je nekoliko izjava i sve je bilo već rešeno da preko Sarajeva otputuje u Hag, kako bi svedočio o užasima koje je video. Čak mu je MUP Republike Srpske po kratkom roku izdao pasoš za tu priliku. No, njemu se više niko nije javljao, a nije ni dobio objašnjenje zašto nije otišao u Holandiju, da svedoči o pokolju u Bejlovcu, kada je za nekoliko sati ubijeno 109 Srba, a čitavo selo spaljeno i opljačkano. Dok za prvih osam ratnih meseci na područiju Srebrenice i Bratunca, muslimanske jedinice Nasera Orića su etnički očistile više od 100 srpskih sela.

Isto je i sa Tužilaštvom BiH. Kontaktirali su ga nekoliko puta 2008. godine, ali nikako da izađe na Sud i kaže javno o onome što je video i preživeo. Istina o stradanju Srba u Podrinju nikoga ne zanima.

ZLOČINCI SLOBODNI

Brano Vučetić zna da se njegovi dželati i njegove porodice danas slobodno šetaju po Tuzli, da tamo žive i rade i niko im ništa ne može.

Tužilaštvo Bosne i Hercegovine i pored brojnih dokaza koji su im dostavljeni ne podižu optužnice protiv osumnjičenih.

Puštanje Nasera Orića, krvnika iz Srebrenice, 2008. godine Brani Vučetiću je jako teško palo, osećao se izdano i poniženo. Nije mu jasno da je nepravda jača od pravde, da pored toliko dokaza sudije zatvaraju oči. Da mu nisu dozvolili da svedoči u Haškom Sudu o užasima koje je video.

Izvor: Zločini nad Srbima

Vezane vijesti:

SLUŽEN PARASTOS ZA 25 UBIJENIH SRBA IZ FAKOVIĆA

OBILjEŽENE 22 GODINE OD STRADANjA SRBA U PODRAVANjU

OBILjEŽENE 22 GODINE OD ZLOČINA NA PAPRATNOJ NjIVI


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top