Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Bolnica u Đakovcu

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Posebno sam se obradovao što su došla troja kola iz Djakovca. U jednima su vozili engleske uniforme, robu, ćebad i cipele. „Evo, tuj ćeš moći i leći pa spavaj do bolnice. Ćebadi ima pa ćemo te pokriti“, kažu mi. Tako oni mene spakovaše i rekoše kočijašu da na mene pazi, da mi ne bude zima. Krenusmo. Naša kola su srednja. Zaspao sam zadovoljan sa gomilom lijepih dojmova. Poslije četiri, pet sati vožnje stigli smo u bazu. Kad sam izašao iz kola, bilo mi je zima. Jutro je hladno pa mi kočijaš dade jedno ćebe da ga ogrnem. Reče jednom drugu da me odvede u bolnicu, a ćebe da vrati. Uđosmo u poveliku prostoriju sa nekoliko kreveta, u svima bolesnici. Taman ovaj moj pratioc smotao ono ćebe, kad uđe neki čovjek i pita šta trebamo. „Evo, ovog bolesnika ja dovez’o iz Gakova u bolnicu“, reče. „Dobro, dobro druže. Sad ću ja njega smjestiti, a doktor će doći sutra“, odgovori nam. „Onda do viđenja. Ja moram natrag“, reče moj pratioc i ode. Konačno u bolnici. Ali, nema kreveta. „Sad ću ja donijet’ friške slame, krparu i ćebe, a sutra ćemo vidjeti za krevet. Je l’ ti šta treba“, upita taj postariji čovjek, neka vrijedna dobričina. „Dajte mi vode ako imate“, kažem. „Ima, ima, kako ne bi imali“, odmah reče i donese mi lončić vode. „Fala i laku noć“, kažem. „Brzo će i dan“, reče pa izađe. Nagurao mi je više slame pod glavu da to zamijeni jastuk, ali ja nikako da se ugnijezdim. Konačno, lijepo sam i odspavao dobra tri sata u kolima pa me ne hvata san. Probudio me razgovor bolesnika. Svanulo je, a onaj poznanik od noćas polijeva po sobi i poče da čisti nekakvom metlom od suhe trave.

Uglavnom, ne praši se. „Evo, imate novog drugara. Dovezli su ga iz Gakova noćas. Ne znam još ni kako se zove“, reče ostalima. „Ja sam Milan Bastašić iz Grubišnog Polja, a doš’o sam iz Virovitičke brigade“, predstavim se. Svi šute, a jedan zapita šta će biti za doručak. „Nisam bio u kuhinji, al’ po mirisu bih rek’o da je kajgana, a valjda i čaj“, reče onaj. Nasred sobe su dva kuhinjska stola i kraj njih klupe. Neki već sjedaju za stol, a neki se vani umivaju. Pođem i ja van. Rekoše mi gdje je zahod i na povratku mi jedan polije da se umijem. Malo šetam po vani da se osušim jer nemam ručnika. Dođoše dvije žene. Jedna nosi košaru i kantu, a druga manjerku i košarku. Postaviše žlice i šalice, a u tanjure dijele kajganu i stavljaju pred svakoga. Onda napuniše šolje čajem i dadoše nam po komad kruha. Došle su poslije nekog vremena, pokupile suđe i obrisale stolove. Mi smo morali u krevete jer sad treba da dođe doktor. Bolesnici razgovaraju glasno, to su već stari znanci, a ja šutim i kupim iskustva. Budući da sam bio najbliži vratima, doktor se odmah zaustavi kod mene. Poslije nekoliko riječi, naredio je onom našem domaćinu da me kasnije dovede u ambulantu. Tamo me je malo duže ispitivao, pokretao zglobove i slušao oko srca. Nešto je mrnđao i na kraju je rekao domaćinu (valjda bolničaru) koje lijekove da mi dade. „Svakako ga stavi na krevet. Ne smije ležati na zemlji“, dodade doktor. Kad smo se vratili u sobu, vidim tamo čika Stevu Lalića Tabanka. Dijeli lijekove! „Zdravo, čika Stevo, kako ste“, kažem. On se začudi, odmah me prepoznao, pita šta tu radim. Umjesto mene domaćin mu objasni i dade mu cedulju da vidi koje lijekove trebam primati. „Dobro, lezi ti. Donijet ću ti lijekove. Ja sam tu stalno pa ćemo se viđati“, reče mi. Bilo mi je drago da sam ga vidio i da je tu. Puno je puta bio u našoj kući i volio je i mene i Jovanku. Hvalio nas je pred našim roditeljima, govoreći kako smo ga znali poslužiti i jelom i pićem kad oni nisu kod kuće. Pričalo se da je on bio u Zelenom kadru, da je bez kuće i kućišta, da ne voli raditi, ali da je dobričina i uredan. Znao sam ja da su ga zvali frenterom, ali to nikad nisam čuo u mojoj kući. Za mene je on bio pošten i uredan i tako sam ja prema njemu uvijek imao određeno poštovanje. Donio je uskoro desetak tableta, rekao mi kako da ih uzimam i stavio ih na nekakav papir kraj uzglavlja. Domaćin se tuda vrzmao i donese mi kutiju od šibica pa veli: „Stavi ti te tvoje pučice u ovu škatulju da se ne raspu“. Zahvalim se i uradim kako je rekao. Predvečer mi, u nekoliko navrata, donese lijep, drveni krevet. Kad ga je sastavio, donio je strožu, jastuk i plahtu. „Sad ti prijeđi na krevet. Ovo ćebe si ostavi za pokrivanje“, reče mi. Onu slamu smotao je u krparu i odnio. Dosta sam spavao i preko dana. Poslije nekoliko dana, dođe mi u posjetu čika Savo Pemić, onaj krojač iz Gospića. Nisam ga poznavao, ali čuo sam o njemu. „Tabanko mi je rekao da si tu. Ovdje su moje, Vuka i Marija. Jučer su otišle u Grubišno sa ženom Mladena Brkića. Otići će one do snaše Evice i kazat će joj da si ti ovde. Ja sam ovdje šef šnajderaja. Blizo sam pa ćemo se češće viđati“, reče on i ode. Osjećam se nekako zadovoljan i siguran – tu su dva čovjeka na koje mogu uvijek računati. Zglobovi, osobito u laktovima, boljeli su kod savijanja. Sa koljenom je bilo dobro. Tu sam ležao negdje do kraja septembra jer je doktor govorio da trebam još ležati radi srca.

Navraćale su i teta Marija i Vuka i uvijek bi mi ponešto donijele, kao pravom bolesniku.

 

< Bolesnik i „dezerter“                                                             Sadržaj                                                      Učim za šnajdera >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top