Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Београд не жели Владана Десницу

Датум објаве: уторак, септембар 5, 2017
Величина слова: A- A+

Прочитах на „Фонду за стратешку културу“ прегршт срдачних речи Слађане Илић о српском писцу Владану Десници, из северне Далмације („И Десница неподобан за еуропску Хрватску“, 31. август 2017.). Најмање с намером да ма шта од ту наведеног умањим или увеличам, оспорим или похвалим, већ реченом придодао бих неколико мојих речи, с надом и уверењем да ћу бар за још педаљ допринети потпунијем погледу на лик овог знаменитог Србина и по баби Олги, потомка славног српског јунака, ускока и витеза Светог Марка Млетачке републике, Стојана Јанковића.

(фото/snv.hr)
(фото/snv.hr)

Уз сазнање да су речи Слађане Илић настале под посебним околностима, најпре да се запитамо: Чему стално запиткивање међу нама Србима зашто Хрвати не прихватају Србе и не исказују поштовање према ма ком Србину, или према ономе што потиче од Срба? А ако се већ питамо, да ли је то вапај за обновом комунистичког духа братства и јединства, или је то дело бургије у свести која вели да Социјалистичка Федеративна Република Југославија и даље постоји? Зашто се по милион и први пут згражавамо над хрватским непочинствима над неким Србином, и живим и мртвим? Шта би још после Мачве из 1914., Јасеновца, Пага, Јадовна, Пребиловаца, Јастребарског… Бљеска, Олује, масовног и државом смишљеног паљења преко 2.800.000  књига које у ма чему потсећају на Србе…  шта би још требало да се деси па да наша зачуђеност напокон умукне?

Хрвати су давно још укњижили Владана Десницу као свог, хрватског писца, што сам лично установио у неким енглеским књижевним лексиконима. А колико знам са Филолошког факултета нико није ни репом због тога мрднуо, као што су београдске фекултетлије мртви ладни Ивана Гундулића, Марина Држића и остале дубровачке писце сместили у изловану собу српске књижевности под насловом „Дубровачка књижевност“. То му га дође као Петар Кочић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Јован Дучић и остали из Босне и Херцеговине добију свој собичак по имену „Босанскохерцеговачка књижевност“.

Када је била двадесета годишњице смрти Владана Деснице (1987. године), у земунској библиотеци, тада „Јован Поповић“,  лично сам организовао вече посвећено делу Владана Деснице. Гост је био Станко Кораћ, а Јован Радуловић није могао да дође на  ово вече због тога што је у суседном стану, изнад његовог, избио пожар – како је сам он рекао. На Филолошком факултету нико нигде није ни зуцнуо о годишњици, као што се о тај датум престона штампа оглушила начисто. Неколико месеци касније Миодрагу Перишићу, тада уреднику „Књижевних новина“ понудио сам кратак оглед о роману Владана Деснице „Зимско љетовање“. Оглед је штампан, али уз Перишићев срдачан коментар:  „А шта, хоћете и Далмацију“. Он мени није персирао, а ни ја њему.

Нисам уверен да ова мала рекапитулација може бити ма какав показатељ београдске наклоности према Владану Десници, што би требало да буде наша превасходна брига, а не како комшика Илонка доводи свог швалера на породични ручак.

У наступајућим годинама, посебно после пропасти Републике Српске Крајине, други људи показали су више од мене труда и умешности да се сећање на Владана Десницу сачува у Београду. Јован Радуловић, већ као управник библиотеке града Београда, у сарадњи са Душаном Иванићем, организовао је научни скуп о Владану Десници, а неку годину раније Срђан Станишић је у обновљеној „Књижевној речи“ објавио један сепарат посвећен Владану Десници. Оно што је драгоцено у том сепарату о Владану Десници говорили су његови најближи сународници и као и житељ истог села у коме је он проводио већи део године, на свом имању.

И то је све што је Београд имао за Владана Десницу. А мени се враћа мисао о  дворишту које нико не чува и одатле свако може да узме што му је за око запело и за чиме његово срце жуди.  Под турском окупацијом из дворишта српског  Турци су узмали камен из српских православних богомоља и зидали џамије, као, на пример, ону у Призрену, а ми Срби и данас, из мишје рупе, учимо децу о братсву и јединству, тојест о мултикултурализму, глобализму и сличним обезличавајућим бљувотинама и то на стопостотно туђем језику – чак и у вртићима, као припрему за школовање.

Али да се ми вратимо наслову, без шеврдања.

Када је установљена Република Српска Крајина онда су у приличној мери била омеђена знатна српска духовна и материјална добра у северној Далмацији. Осим многостолетних манастира и око стотињак српских православних богомоља, већином подизаних прилично пре и у време млетачко турских ратова, у границама Крајине нашао се и Ислам Грчки, са Дворима Јанковић Стојана. У склоп Двора спадала је и мала богомоља, посвећена Светом Ђорђу, коју је, по предању, подигао Стојан Јанковић. Двори су власништво породице Владана Деснице, а он је био сахрањен у тој малој богомољи, са једним лепим звоником на преслицу. Јануара 1993. године, око Јовање, Хрватска је са знатном оружаном силом напала Крајину од правца Задра према Бенковцу, а на путу јој се нашао Ислам Грчки, иако ју је пред Уједињеним нацијама потпис обавезивао на мирно решавање сукоба са Крајином. Том приликом Двори Јанковић Стојана су спаљени, сашурени до голих зидова, звоник је срушен а плоча на гробу Владана Деснице је разваљена. По зидовима храма биле су исписане уобичајене усташке поруке.

Испред основне школе „Симо Матавуљ“ у Исламу Грчком, у којој је у претходном столећу учитељовао Симо Матавуљ, до доласка хрватске војске налазиле су се бисте Сими Матавуљу и Владану Десници. Бисту Сими Матавуљу подигао је о свом трошку Владан Десница. Портретом је истакнута Матавуљева  нескривена медитеранска ведрина, са јасним цртама срдачне непосредности, уз  дискретну жовијалност. Бисту Владану Десници израдио је Никола Кошевић, ђак београдске Ликовне академије, из Буковића, поред Бенковца.  У најпунијем смислу речи портрет у себи некако пригушено садржи сав набој оне нарочите, и плаховите и мекопутне српске буковачко-котарске нарави, са наглашеним цртама господствености. При изради портрета руку Николе Кошевића водила је сестра Владана Деснице, Наташа.

Још за боравка хрватске војске у Исламу Грчком знало се да ни једна кућа није остала под кровом, као и да је школа начисто урушена, док је биста Владана Деснице откинута са постамента и нестала у мору – како се тих дана причало по Бенковцу. Биста Симе Матавуља прострељена је са неколико куршума, офарбана масном фарбом и бачена у јарак.

Сазнавши за те подвиге хрватске војске, у Удружењу књижевника, од тадањег секретара Вукајла, као члан Удружења тражио сам да се организује протестно вече – због рушења Двора Јанковић Стојана и скрнављења гроба Владана Деснице. Без речи Вукајло је отишао да пита председника. Трибина Удружења још увек бејаше на  гласу као место одакле се шири слобода. После неколико минута Вукајло се вратио и рекао ми да Матија Бећковић, председник Удружења, сматра да је далеко важније да Удружење да подршку Види Огњеновић, будући да јој власт не допушта да и у трећем или четвртом мандату буде ве-де управник Народног позоришта – мада инетерни правилник или закон не допуштају више од једног мандата.

Тако протест није одржан.

Бенковчани су свом великану и знаменитом српском писцу, Владану Десници, 1995. године, на Ивањдан, у центру Бенковца открили исти ону уништену бисту, али изливену из основног, гипсаног одливка. На постаменту, од обровачког камена, мирослављевим словима писало је Владан Десница, а испод године 1905 – 1967. Тада је Бенковац са Ивањданском литијом прославио своју славу први пут од времена пре Другог светског рата. Тај догађај, у литији,  тада су славили и римокатолици.

После 4. августа 1995. биста Владана Деснице је нестала са постамента, а на њему су, преко имена и година, остали трагови од пуног оквира метака из калашњикова. Само је један метак промашио.

У тренутку када су, као весници демократије, нове политичке снаге преузеле власт у Београду, покренуо сам Удружење књижевника Србије да код градских власти тражи да се у Београду постави биста Владану Десници. Аутор Никола Кошевић, зван Ђото, пристао је да  бисту уступи без икакве надокнаде. Од свега тога, од  Драшковићевог кадра у култури, Љиљане Благојевић, остала су обећања, изречена на љубак и шармантан начин.

Седам година касније, поново уз демократску власт у Београду, са чланом градског већа из Коштуничине странке, усагласио сам процедуру поновног тражења од града да се подигне биста Владану Десници. Овога пута без учешћа Удружења књижевника Србије. Атор бисте, Никола Кошевић, није променио мишљење: за бисту није тражио никакву надокнаду.

Предлог за подизање бисте, по устаљеној процедури, са пратећом документацијом, стигао је до комисије, при Секретаријату за културу, града Београда. Недуго затим приспео ми је на кућну адресу одговор од Комисије за споменике и називе тргова и улица (докуменат: С-19 бр. 63-93/05.-Д.М.-25.05.2005). О провидности и бљутавости образложења „да се у овом тренутку тешко може наћи локација где би се биста поставила“ моје тражење је глатко одбијено. Као председник комисије потписао се Бранислав Белић. А још и пре но што ћу добити то писмо, од Коштуничиног члана градског већа (име задржавам за себе), чуо сам да је против подизања бисте Владану Десници у Београду изричито био Марко Поповић, мени од раније знан као кустос у Музеју града Београда.

Очевидно његова моћ у Београду надилази моћ калашњикова у рукама војника Републике Хрватске.

Међутим, Владан Десница, упркос Марку Поповићу, у инат јаловости Филолошког факултета у Београду, и даље постоји и не само по библиотекама у Србији, већ и у духу Срба Равних Котара и Буковице. Зна се и прича, као што је написмено и са дубоким покајањем сведочио и писао партизан из Кистања, Симо Дубајић: да није било Италије у Далмацији, у Другом светском рату, ко зна колико Срба би Хрвати побили по Равним Котарима и Буковици. Огромну улогу у томе имали су четници војводе Ђујића, а штаб четника Милорада Стегњајића био је у Дворима Јанковић Стојана. Војвода Ђујић је са италијанским властима потписао неку врсту пакта о ненападању – само да би се сачували Срби. Политички вођ Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској, при демократском растурању Југославије, доктор Јован Рашковић сведочи о прихватилишту Срба избеглица, у Кистањама, на неколико километара од границе са Независном државом Хрватском. Тада су, веома често, италијански војни камиони, у то прихватилиште криомице довозили Србе који су бежали из Независне државе Хрватске. Отац доктора Јована Рашковића, као виђенији Србин у Книну а стога за приличну суму новца званично уцењене главе од власти државе Хрватске, морао је да емигрира чак у Италију. А исто тако треба увек помињати: на захтев Италијанских генерала укинуто је велико страдалиште Срба, логор Јадовно, у Лици, на Велебиту, и огранак његов на острву Паг. У случају да се та мучилишта и губилишта Срба не укину, Италија је запретила потпуном анексијом тих делова Независне државе Хрватске.

У та времена Владан Десница живео је у Исламу Грчком, у својој кући, у Дворима Јанковић Стојана. Средином 1944. године у партизане га је одвео Ђуро Воларевић, што је значило негде у Буковицу, где се Десница прикључио партизанском покрету.

После рата, а посебно по објављивању романа „Зимско љетовање“ Владан Десница је у Загребу бивао изложен разним облицима нетрпељивости, осуде и шиканирања. На неком конгресу писаца Југославије, у Сарајеву, Густав Крклец је разоткрио позадину тих видова мржње. Да би доказао своју оданост комунистима, али и испољио завист над слободом у писању, као и дубоку припадност свом народу, са говорнице је Владану Десници сасуо у лице да је четник, што је у та времена бивало опасно по живот. Владан Десница је пришао том врлом говорнику, одвалио му шамарчину, и док се овај тетурао од лаке српске руке, пратиле су га речи да је усташко копиле, што је у та времена било мање опасно. И заиста, као главни Густав Крклец је уредниковао неке усташке новине у Земуну, за трајања Независне државе Хрватске.

Пошто  дух Независне државе Хрватске није утрнуо, Владан Десница се у Загребу, где је живео један део године,  често сусретао са питањем на ком језику пише: српском или хрватском. Видећи с ким има посла, одговарао је „на оном између“ – што је уједно и његово опредељење за књижевност. То се може и прочитати, а мени је то рекао и његов синовац Стојан Десница, син адвоката Бошка Деснице, иза кога је остао приличан истраживачки рад над ускочком епопејом у Далмацији, а под насловом књиге „Стојан Јанковић и ускочка Далмација“.

Од много тога што нам је Владан Десница оставио, у загонеткама и шифрама, на разним местима, о духу усташије или духу кроатоцентризма, како рече доктор Рашковић, незаобилазан је и његов приснији разговор са жиријем који му је у Новом Саду доделио Змајеву награду за роман „Прољећа Ивана Галеба“. Један од саговорника, преводилац Петар Вујичић, причао ми је како је све прштало од речи Владана Деснице о усташији у Загребу, да се напросто не може дисати колико је то присутно у јавности.

Нека ово буде мали прилог разумевању душе која је изговорила речи „на оном између“, душе која је гледала сечива погрома над Србима и чије сила се није повукла и чије се оштрице нису иступили него се и над њом надносе, једнаком жестином и безобзирношћу. Као тек искована и наоштрена.

Аутор: Срђан Воларевић

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

И Десница неподобан за еуропску Хрватску | Јадовно 1941.

Десница не може, „усташки син“ може | Јадовно 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top