Душан Басташић - И Слана је Јадовно
На подручје некадашњег усташког логора Слана сам први пут дошао 2006.
Као и тада 1941., и онда је на Слани пржило сунце. Рекао би наш народ "гори земља". Овдје нема земље, Слана је сами камен. Једини живот који се ту одржава је биљка зелених назубљених листова отровног садржаја.
Камен на Слани је оштрих ивица. По њему је и обувеном тешко ходати. Још увијек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом у камену градили те објекте и цесту која води „од никуда никуд“, а која се још увијек добро види. Ноћу су се смрзавали под импровизованим надстрешницама.
Прочитао сам све што ми је било доступно, а везано за Слану.
Сјетио сам се преживјелог Јевреја који је свједочио како је усташа наредио двојици да легну и прије пуцња у главу викао: „ Хајде, реците 'иже јеси... иже јеси...'“.
И оног стријељања од стране још невичних младих усташа, када су рањени мученици јаукали молећи православне молитве.
И преживјелог Даруварчанина Јоже Балажа, који је у бараци нашао урезано у греди: „Поповић, Попара....Грубишно Поље“.
И оног усташе који је на суђењу рекао да је међу око 1.300 православаца, који су у року пар дана одвезени бродом на обалу и поклани у оближњим јамама, било највише Грубишнопољаца и Пакрачана.
И оног другог који је свједочио како су дјеца пред клање запомагала: „ Жандаре, немој ме клати...“.
И онога који је свједочио о убијеној мајци са дјететом, чија глава стрши из мајчиног трбуха у коме му је тијело жицом ушивено.
На Слани су још увијек видљиви дугачки ровови у којима су Талијани септембра 1941. затрпали пепео ексхумираних па спаљених, плитко закопаних лешева. Евидентирали су и број лешева: 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете у доби од 5 до 14 година.
Неко се добро побринуо да се Јадовно и Слана ријетко помињу. Ово очито прикривање самог локалитета усташког злочина, и његовог карактера има свој континуитет.
Од 1947. до 1966. године, у организацији Савеза бораца Пага, полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акције прикупљања финансијских средстава за подизање споменика на овом мјесту злочина. Анте Земљар је у својој књизи Харон и судбине (стр. 25) забиљежио да је акцију за подизање споменика водила организација Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост, наставља Земљар, она је из више разлога престала а једна од тих је новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли која изискује и одговарајућа стручна и обилна финансијска ангажирања. У ову сврху били смо се обратили и широј јавности, али је и овај потез већ у почетку замро због мршавог одазивања. Под новим руководством удружења бораца, којег је водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручје барем скромно обиљежи једним написом на урвинској надморској стијени у Сухој, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага је сакупљеним средствима 7. септембра 1975. године на једној литици на прилазу плажи Суха (Пашка Слана) подигао спомен-обиљежје на којем пише:
„Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан је овдје логор смрти Слана. У страшном трајању у непуна три мјесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреја, Хрвата и других нашло је смрт у канџама фашистичких звијери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!
Поводом 30. годишњице побједе над фашизмом и ослобођења земље НАРОД ОТОКА ПАГА 7. РУЈНА 1975. ГОДИНЕ“.
Ни ријечи, дакле, да су то учинили усташки злочинци...
У својој књизи, Харон и судбине 1988., Земљар је још записао:
"Од стране Опћинског одбора Паг за обиљежавање спомен – подручја Слана наручена је изградбена документација која ће захватити читаво подручје бивших логора и гробова. У 1988. години већ се пројектира изградња цесте која ће од села Метајне водити према Слани. Она ће ићи паралелно са цестом коју су градили логораши тако да се ову остави недирнуту као монумент времена."
Не само да поред (1975. године) постављене плоче није више ништа урађено на иначе регистрованом Спомен подручју Слана, него је и та једна плоча уништена у протеклом рату.
Почетком ове године покренули смо иницијативу за обнову Спомен плоче. Добили смо сагласност Министарства културе да се постави "реплика" плоче, на истој локацији, истих димензија и истог садржаја.
Дозвола и посебни услови за обнову Спомен плоче у ували Слана на острву Паг
Садржај текста на плочи сам нашао у Земљаревој књизи, коју је узгред било јако тешко наћи.
Градоначелник Новаље, на чијем се подручју налази Слана противио се садржају текста на плочи, образлажући то "реториком која није сукладна данашњици", и тражећи да му дефинишемо колико је то "тисуће недужних људи". Како ми рекоше суорганизатори, касније се сложио.
Нови, измјењен текст за нову Спомен плочу, предложен од стране градоначелника Новаље
Слику плоче (мутни скен из новина) сам нашао у једва прикупљеном фељтону „Пакао у каменој пустињи“ из 1985. године.
Наћи мјесто гдје се налазила плоча било је много теже. Нико није знао.....
Уз Божју помоћ, 15. јуна, након вишечасовног лутања и пред сам одлазак са Слане указало се мјесто. У самој ували, чучнуо сам уз море да се на оној врућини умијем. Дуго сам размишљао да ли ћу учинити светогрђе, умивајући се водом која је на том мјесту прогутала толике жртве. И ту сам опет упитао: "Мили моји да ли сте ту..?" .
И умио сам се, јер та вода кости мојих дједова умива. Знате, када заплачете у мору, не знате колико сте суза пролили.
Прешао сам погледом са мора на стијење и одмах примјетио остатке потпорња који су носили плочу.
15.6.2010. Пронађено мјесто уклоњене Спомен плоче на источном дијелу увале Пашка Слана
Савјетовали су нам да плочу поставимо онога дана када ће бити откривена. Тако је и урађено.
У суботу 26. јуна 2010. положили смо вијенац у плаву гробницу Пашког канала и помолили се за душе погубљених. Кажу историчари да је више жртава побијено у мору око пашког рта Св Криштофора него на самој Фурнажи и подручју логора Слана.
Спомен плоча на мјесту усташког логора у ували Слана постављена 26.6.2010. - уништена три дана касније.
Под обновљену Спомен плочу у ували Слана положени су вијенци. Одржан је Парастос, први пут након љета 1941. Никада од тада толико људи није боравило у овој каменој пустињи.
Са сином Луком сам положио вијенац његовом прадједу чије име носи. И Милан, мој други дјед и стриц Стеван, тада осамнаестогодишњак убијени су уз још 483 Грубишнопољца, на стратишту Јадовно.
И Слана је Јадовно.
Није било суза. Тај дан је био празник. Ми потомци Јадовинских жртава, са нашим пријатељима заједнички смо молили Бога да подари мирно мјесто душама наших предака.
Јуче ујутро су ми јавили да плоче више нема.
Ништа чудно, то је ствар континуитета.
Боли, али бол је наш сабрат. Већ генерацијама.
Ђавољи војници су скрнавећи знамење истине вјероватно газили и вијенце заливене воском суботњих свијећа.
Затирање истине је узалудан посао. Што дуже се истина покушава сакрити, то ће већа бити срамота оних који то чине.
Догодине на Слани!
с ј е н е у п и ј е с к у
просијавам пијесак:
кости уситњене
око мене
незавршена цеста
лука
битва
незавршена ограда
живот прекинут ножем
да ли је завршен?
незавршена питања
над ситом
кроз које сјене просијавам
Анте Земљар
Мај 2006. - Пепео спаљених тијела логораша у камењару Слане - остатак бодљикаве жице