ЛИКВИДАЦИЈА ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ БРОЈ III
Ликвидација логора број III почела је савезничким бомбардовањем. Прво бомбардовање извршено је у пролеће 1944. године и за дивно чудо прве бомбе погодиле су у логору она места, на којима су биле усташе. Страдао је приличан број усташа, а од заточеника било је само неколико рањених. Једна бомба пала је на зид ограде, друга је пала на место бившег логора III-Ц, а трећа је пала између млекаре и нових објеката. Једна бомба пала је исто тако на порушени зид и није експлодирала.
Већ од тога времена опажа се код усташа све већа и већа нервоза, па од тога времена почиње и систематско уништавање логорске имовине, логорских зграда и индустријских постројења и од тог времена ништа се ново више у логору није дограђивало нити оправљало.
У исто време, усташе су почеле да систематски уништавају и бришу све трагове својих злочина. Где год је било разбацаних костију и делова лешева побијених људи, све је то прикупљано, и на одређеним местима спаљивано, а остаци одвожени и просипани у облику пепела и остатака сагорелог кокса и угља у Саву.
Посебне групе заточеника формирале су, као и раније гробарске групе, само са тим задатком, што су ове нове гробарске групе морале да раскопавају масовне гробнице у босанским селима Градини, Орахову и другим селима, где су чињена масовна убиства и где су настале масовне гробнице, у којима су сахрањивани лешеви јасеновачких мученика. Из земље су извађени бројни костури и безличне масе измешаних људских телеса и слагани на велика постоља начињена од кокса, да би ови посмртни остаци били преливани нафтом и потом спаљивани.
Заточеници-гробари под најтежим околностима изложени страховитом смраду, загушљивом и кужном задаху, износили су под притиском усташких корбача упихтијану масу недотрулих телеса са костима заточеника-мученика, а усташе су посао надзирале и при томе се лечиле обилним количинама ракије.
Било је саграђено четири ломаче и висок зид куљао је, те су заточеници из логора видели да се данима на босанској страни пуши, и да горе ватре и да се спаљују лешеви жртава. Знало се да се разарају гробља. Кости из гробља, из масовних гробница се износе и спаљивају.
Данас се на местима бивших масовних гробница налази разрована земља са великим отворима и по која још нескупљена кост људског скелета.
Интензиван рад на уништавању трагова страховитих усташких злочина почео је дана 06. априла 1945. године, онда, када је и Сремски усташко-швапски фронт пробијен, и када су усташе осетиле да се броје последњи дани њихове страховладе и последњи дани страшнога логора смрти Јасеновац.
Сведок, ЖИВКОВИЋ ЈОВАН из Земуна, изјављује да су 6. априла 1945.године позвани сви групници да доведу на рад по 10 Јевреја заточеника и по 10 Срба заточеника. Идућег дана је наређено да се изабере 10 Хрвата заточеника да би били пребачени преко Саве у Градину, на ископавање гробница. Почело је тада преношење преко Саве разних шина, нафте и кокса. Заточеници који су то гледали, претпостављани су да је то материјал потребан за брзо ликвидирање масовних гробница и за спаљивање нових жртава. Настало је ново одвлачење људства преко Саве у Градину, и све то довлачење горивог материјала и великих група заточеника на босанску страну, у Градину, трајало је од 6. до 20. априла 1945. године. За све то време заточеници из логора видели су како преко у Градини горе дан и ноћ велике четири ватре, а исто тако заточеници су опазили да се ни једна од група заточеника, које су одлазиле у Градину, не враћа на коначење у логор. Претпостављало се зато, да су све те радне групе, преко, убијене и спаљиване. Но, ипак, храна је сваки дан преношена у Градину за 150 људи и сведок Живковић изјављује, да су заточеници из тога закључили, да 150 заточеника обављају ископавања гробница и да кости и лешеве спаљују, а да се вишак људства убија и такође спаљује.
Сведок, ЛАЗАР ЈАНКОВ из Земуна, у своме сведочком исказу, а у делу, у коме говори о ликвидацији заточеника и логора Јасеновац вели:
«После откривене завере и вешања 26 другова из групе завереника Бране Конића и другова, храна нам је била смањена на половину. Међутим, ми и покрај тога нисмо клонули духом и створили смо нов план и нову заверу, како би из логора побегли.Но, и та је завера убрзо откривена, па је услед тога стављено нових 30 другова на страховите муке, па је свих ових 30 заробљеника поклано. Тако је страдало и неколико лекара и апотекара из логорске болнице чија имена не знам. Од мојих познаника страдали су и поклани: Стева Деврња из Земуна, Жика Грејаковић из Земуна, Никола Васић, Славко Јазић, Нада Живић, Нада Кукурузовић, Жика Мазињанин, Радинка Вујић, а осталима имена не знам.
Иза тога, а то је било 01. новембра 1944. године, настала су масовна убијања заточеника, редовно сваког дана и ноћи, а убијано је по 200 до 600 заточеника у једној групи. Ова убијања трајала су све до 23. децембра 1944. године. За то време поубијано је од старих заточеника логора око 1.800, а од новодотераних најмање 12.000. Стизали су нови транспорти притвореника на ликвидацију у Јасеновац: становници околине Босанске Градиште, Дубице и Новске, те радници повратници, који су се враћали на одсуство из Немачке.
Ти масовни злочини и масовна убијања почела су одмах после доласка Лубурића у логор, који је наредио да нас све треба поклати и уништити. Масовна убијања би трајала на основу ове наредбе и даље од 23. децембра 1944. године, да није тада стигло наређење из Министарства у Загребу, да се сви способни заточеници за рад упућују у Немачку. Међутим, Лубурић је ово наређење спровео тако, што је на рад у Немачку послао Римокатолике и Муслимане заточенике, а Православне заточенике оставио у логору.
Бројно стање на дан 23. децембра 1944. године сведено је у логору на око 3.000 заточеника.
Лубурић је у међувремену постао усташки генерал и отишао је у угрожено Сарајево, које је Народноослободилачка војска све више опседала. И из Сарајева слао је у логор Јасеновац непрестано све нове и нове групе нових заточеника. Прилив нових заточеника био је у то време велик и из других места. До 13. априла 1945. године бројно стање попело се на близу 7.000.
Дана 16. априла 1945. године отпочело је већ са масовним убијањем заточеника, а када је 12. априла 1945. године при повлачењу из Сарајева стигао у Јасеновац сам Лубурић, почело је свеопште уништавање. У Градини су била већ направљена четири крематоријума за спаљивање лешева. Те пећи за спаљивање изградио је Хинко Пичили. Почело је убијање и код све четири пећи, на Гранику; радило се ужурбано.
Покрај заточеника, који су се тада затекли у логору, пристизало је и са других страна масе заточеника из других логора. Тако је из логора у Лепоглави приспело у две партије 53 вагона са натписом: «Роба без вредности», а вагони су били крцати последњих живих заточеника из логора у Лепоглави. У Јасеновац су доведени на стратиште. Пристизали су заточеници и из других угрожених логора у Јасеновац на ликвидацију, а брзо приближавање фронта и наговештај ослобођења Јасеновца, говорили су усташе на вратоломно уништавање логора и убијање старих и придошлих заточеника. Зато су се убијања обављала тих дана у толиким масама, да је сада отпало раније прикривање злочина; масовни покољи и убијања постали су јавни за све заточенике. Убијало се на обали Саве и на Гранику и на другим деловима стрме обале, па је тако на обали Саве поубијано 21. априла 1945. године око 800 жена и девојака, које су радиле као стална логорска послуга у кухињама, у млекарама и на економији. Све су те жене поклане или поубијане маљевима, а њихови лешеви су побацани са распореним утробама у Саву.
Ја сам успео да побегнем из логора 19. априла 1945. године препливавши Саву у Градину. Цео дан 20. априла 1945. године у Градини сам се крио и видео сам да око 50 окованих заточеника ископавају масовне гробнице, у којима су сахрањени поубијани логораши из 1941. и 1942. године, те да се кости тих мученика спаљују. Задах је био страшан, но усташе су пиле ракију из бурета и на сваком кораку тукле заточенике.»
Што се више приближавала Југословенска Армија Јасеновцу, то су усташе биле нервозније и морал се код њих одржавао сада, само ракијом. Пијане усташе убијале су и клале сада на сваком кораку и атмосфера је бивала из часа у час све тежа. Међу заточеницима настало је комешање, јер су то били све мање више, стари искусни заточеници, којима усташке приповетке о томе, да се логор пресељава у Суњу и да се поједине скупине пакују и припремају за селидбу – није било ништа друго, него припремање појединих скупина и одељења за полазак на губилиште и у смрт.
Сведок, ЈОВАН ЖИВКОВИЋ, из Земуна, посведочио је:
«Само дана 20. априла 1945. године одведено је у Градину 1.200 заточеника, које су тамо поубијали и спалили. Ја сам видео дању и ноћу, како горе четири ватре и знам, да су, тако преко Јасеновца довођене групе заточеника из Сарајева, Винковаца, Лепоглаве итд., да су сви они премештани у Градину и да су тамо поубијани и спаљени. Знам да је из Сарајева доведена тако група од 440 притвореника (међу којима је било 70 жена) и да су сви они у Градини спаљени. Тога дана била је одређена евакуација болесника и деце; приспело је 8 вагона. Вагони су постављени на индустријски колосек код дестилације у логору. По ноћи је дошао у логор заставник Лисац и позвао све групнике, па им саопштио да се логор има у року три дана да се пресели у Суњу. Саопштио је да је приспело 8 вагона и да групници спреме 400 заточеника, првенствено децу, болесне, поштедаре и болничко особље. Тако је на месту код рафинерије према вагонима отишло 400 наших другова, који нису били у вагонима, него су ту ноћ иза вагона сви поубијани. Тако је убијен др Бранко Курајица, лекар, родом из Шибеника, др Ладислав Полак из Винковаца, Карло Леви из Земуна и многи други.
Једна група за другом немилосрдно је убијана и број заточеника у логору је опадао. Једну велику групу жена и деце затворили су у три бараке, а у друге три бараке смештени су болесници, па су сви поубијани на тај начин што је свих шест ових барака минирано и запаљено.
Преостали заточеници (њих око 1.300) затворени су у једну велику зидану зграду, па су прозори на тој згради како у приземљу, тако и на спрату и у поткровљу даскама чврсто заковани, а потом улазна и излазна врата. Та је зграда опкољена многим стражама и чувана је, јер су у тој згради били скупљани, тако рећи, још сви преостали заточеници у логору.
Ова масовна непрестана убијања старих заточеника у толикој су мери створила панику и живчану поремећеност, те затегнутост атмосфере, да су се тога дана после подне у логорском кругу десетак заточеника кријући се од другова, повешали. Знам да се тако обесио инжењер Иса Коперман из Сарајева, редар Кртинић из Сремске Митровице и Ђокица Вучичевић из околине Шида. Вешали су се и као самоубице завршавали људи, који су данима, месецима и годинама у логору сваког часа дана иноћи гледали убиства, масовна клања и друге страшне и невероватне злочине који су очекивали да ће и на њих ред доћи. Атмосфера је била толико тешка и затегнута, да су се многи као самоубице склањали, а многи су у тм часовима постали умно поремећени. Сваки је видео свој жалосни свршетак и у себи преживљавао све оне патње и страдања која је данима, месецима и годинама у логору проводио надајући се и очекујући спасење. Сада је одједном све те наде нестало и у часовима када се слобода приближавањем фронта примицала, када су пре неколико дана ту слободу најављивали плотуни артиљерије прво из даљине, па све ближе и ближе, и када је та слобода сада била већ на пушкомет далеко, па је до ушију заточеника кроз топовску грмљавину допирало већ оно бескрајно «ура» иза које долази нешто велико и сјајно, оно што се сањало и сматрало као недостижан сан – СЛОБОДА.»
И сада, када је та слобода ту, и када су осећаји такви да их можеш руком дохватити, онда су заиста неописиво страшни били ови последњи тренуци, тренуци последњих живих јасеновачких мученика. Са једне стране слобода у својој величанствености за који час и секунд обасјаће најстрашније мучилиште у Европи и примити под своје окриље живе мученике, а са друге стране немилосрдна усташка неман коље, убија и уништава све и свакога.
И колико год је до сада црних и горких разочарања донела свака помисао или почетак организованог препада за само ослобођење (јер су сви покушаји откривени и угушени у најсвирепијим мучењима и крви), ипак и поред тога горкога искуства, заточеници су почели спонтано да размишљају о организованом отпору и о могућем избављењу: да бар јуначки падну и да као синови херојског народа погину у неравној борби. Усташе су са друге стране осећале и знале да ће заточеници евентуално у последњим часовима покушати организован отпор, па су међу заточенике убацивали издајице и прерушене усташе, како би сазнали за сваки покушај организовања већ у самом зачетку.
Но, ово су били последњи остаци најискуснијих и најопробанијих заточеника, који су пребродили многа страдања, многе усташке подвале и осетили сву перфидију у подмуклост логорске управе. Били су више него опрезни, али ипак, морало се нешто учинити. Почело се у последњем часу потајно са организовањем и најопробанији, најпоузданији и најсмелији логораши приступили су последњем величанственом делу организовања заједничког отпора и заједничког бекства, или заједничке часне смрти.
Сведок, ЈОВАН ЈАГОДИЋ, из Сремске Митровице, родом Кордунаш, један од вођа и организатора овог последњег јуначког дела у своме сведочкомисказу последње минуте логора Јасеновац и заточеничко дело пробоја описује овако:
Дана 21. априла 1945. године око 4 сата после подне наређено је да по знаку логорске сирене, (као да је напад из ваздуха), сваки заточеник покупи своје ствари и пође у нове настанбе, јер се логор наводно сели у Сисак. И заиста, сирена је,мало затим, затрубила. Ми смо скупили наше ствари и пошли према одређеном месту у нове настанбе.
Тренуци су били ванредно тешки и атмосфера више него пренапета. Око нас су се повремено чуле страховите детонације, које су разносиле једну по једну зграду и творничкоодељење логора. Пожари, експлозије и пуцњаве испуњавале су сав простор и сву атмосферу око нас. Наједном смо опазили да усташе гоне према Сави све преостале живе из логора, њих око 750 и још десетину стараца и неколико десетина деце. То је била последња преостала група жена и послуге из кухиња, из Млекаре, из усташких настанби или канцеларија и то су били, покрај нас, још једини стални становници логора. Жене су пролазиле покрај нас и поздрављале нас са «до виђења», јер су биле свесне да одлазе у смрт и да ћемо који час иза њих и ми доћи на ред.
Кад су жене прошле, пала је команда да уђемо сви у зграду и да тако не видимо и не чујемо страшни покољ ових наших другарица и деце.
Чим смо сабијени у зграду и закључани, било нам је свима јасно, да нам је ту свршетак. Питање је само било да ли ћемо заједно са зградом услед минирања одлетети у ваздух и бити разнешени од експлозива, или ће нас под било којим изговором, извести из зграде и постепено (групу по групу), све до последњег поубијати. Осећали смо да сваког момента може да наступи катастрофа и необично тужне, дирљиве и жалосне сцене понављале су се у згради. Заточеници су се међусобно у појединим групицама опраштали, љубили, плакали и грлили, јер су били свесни да сваке секунде може да одјекне детонација и да сви заједно будемо са зградом разнешени и у исто време будемо засути грађевинским материјалом и новим експлозивом из бомби и ручних граната околних усташа. Многи су последњу уштеђевину у храни и последње успомене из пакета, које су од куће примали, сада отварали, јер се није имало више штедети ни за кога. Цела просторија, са свих нас 1.300 заточеника, давала је утисак самртничког ропца. Прозори су били заковани даскама и летвама, врата исто тако тешко закључана и затворена, а заточеници су се били сместили и у приземљу, и на спрату, и на тавану.
У томе и таквоме расположењу, у претсамртничком крику, спонтано су се поједине групице заточеника из појединих одељења логора почели да међусобно расправљају у најповерљивијем шапату, како да се организованим препадом покуша или славно погинути или се дочепати слободе. Сви смо једно осећали и једно желели, али је страшна усташка шпијунажа међу нама учинила од нас неповерљиве беднике, тако да смо и једни од других тајили не само своје идеје и међусобне планове, него и мисли. Но ипак, бројали смо последње секунде, и под тим притиском храбрији и одлучнији другови успели су да повежу поједине скупине нас уротника. Установило се да сви једнако мислимо и осећамо и да нас је требало само повезати. Тако је Панта из Погона оргнаизовао своје другове, Миливој Адамовић из Руме организовао је другове из Ланчаре, Анте Бакотић организовао је другове хемичаре, и свака група онако како је на послу била распоређена, тако је сада било повезано неколико група заточеника, а ја сам обилазио све групе и саопштио да сваки пограби који били тврди предмет у руку и када се буду провалила главна врата, да се проваљују сва врата и прозори и да сви јурнемо са свих страна на стражаре, да их побијемо, да им отмемо оружје и пођемо у сусрет слободи. Све је било припремљено и из минута у минуту за овај програм је сазнавао поверљиво све већи круг заточеника и сви су се од реда покрету придружили или га одобравали. Многи логораши били су душевно и телесно толико сломљени, да се нису могли активно прикључити борби, али су поступак одобравали и у мислима му се прикључили.
У међувремену дошле су усташе и између нас прозвале све групнике, писаре и канцеларијско особље да их наводно евакуишу у првом транспорту за Суњу, но све су их под ових изговором, извели и поубијали.
Код јутарњег пребројавања заточеника у овој великој згради, установило се, да нас има 1.076. Ми смо знали да је сваки моменат одлагања пробоја, повећање опасности и исто тако смањење изгледа на успех пробоја. Усташе су од изведних групника, десетара и писара пред смрт вероватно покушале да сазнају расположење међу заточеницима и сасвим је било вероватно да ће неки од мученика поклекнути пред усташким обећањима и да ће одати нашу заверу, која је у то време у згради већ била јавна тајна. Зато смо очекивали да ће усташе пожурити са минирањем наше зграде и појачањем стража око ње и да ће пожурити са ликвидацијом остатка од 1.076 заточеника. При помисли на све то, наша нервоза и нестрпљење је расло и пре него што смо успели да учинимо коначан распоред за пробој, да поделимо другове у десетине и одредимо им задатке, те да се снабдемо летвама, циглама и камењем у довољном броју – наједном је у 10 сати и 10 минута 22. априла 1945. године спонтано маса нагрнула према главним излазним вратима. То се десило пре обећаног знака за почетак акције и били смо изненађени. Ја сам стајао сасвим до излазних врата, а до мене је био хемичар Анте Бакотић, који је требао по нашем договору да руководи пробојем. У томе часу настао је у целој згради, и у приземљу, и на спрату, и на тавану лом, тутњава и урнебес. Заточеници су надчовечанском снагом ломили летве са закованих прозора, даске и дрва на степеништу и из подова, цигле из зидова, а у истом моменту, обијена су велика излазна врата. Маса заточеника је покуљала ка овим вратима и ја када сам се ослободио кркљанца на излазним вратима опазио сам већ првог стражара усташу крај врата, где га десетине заточеника ваљају по земљи и убијају. На њему сам видео друга Бакотића и ни једнога секунда нисам се ту задржавао. Јурио сам према великој излазној капији, у правцу усташких бункера и других стражара. Пристизали су и други заточеници, а усташе са свих страна отвориле су ватру на нас. Тако трчећи напред, приметио сам како десно од мене трчи Анте Бакотић, и како један усташа на њега нишани из пушке. Видео сам да Бакотић осећа нишан пушке и да бежи у облику српа, како би избегао нишану усташке пушке и у једном моменту трчећи један покрај другог ја сам му довикнуо: Бакотићу једанпут се живи и продужио сам. Усташа је међутим ранио Бакотића, но он је ипак дотрчао рањен до Саве и скочио да је преплива. Међутим, под притиском ране у Сави се удавио. Тај исти усташа, бацио је на мене бомбу и за дивно чудо, бомба ме је само лакше повредила, те сам могао да наставим. У међувремену заточеници су побили све околне стражаре око наше зграде и борба се пренела већ у даљи круг логора и на излазна врата. Испред мене су се указале обичне виле наслоњене на ограду од зида и ја сам их дограбио, те сам вилама ударио изненада једнога усташу и тако себи прокрчио пут до главне излазне капије.
Ни данас ми није јасно и не могу да разумем зашто нас усташе после одвођења групника, десетара и писара, нису ликвидирале, па шта више, нису предузеле ни посебне мере опреза да осујете ову нашу побуну. Усташе вероватно од групе групника десетара и писара, нису ни покушале да сазнају наше расположење у затвореној бараци или у томе нису успеле. А да су биле изненађене нашом побуном, види се и по томе, што главну излазну капију на зиду нису били затворили. Наш пробој из бараке и муњевита борба, која се прво пренела ка излазним вратима, није им дозволила ни толико времена, да излазна врата на зиду затворе.
У тим драматичним часовима борбе, наша сабраћа су падала покошена на брисаном простору, од паљбе усташких митраљеза из бункера и стражарница. Но, док су једни падали, други су настављали да се боре помоћу отетог оружја од усташких стражара, те камењем и циглама. Миле Ристић скочио је у стражарницу и шакама задавио усташу митраљесца који је бранио излазна врата, отео митраљез и почео да пуца и да ватром обасипа усташе. Због тога код усташа наступа пометеност и последњем часу усташе убацују у борбу на излазним вратима и два своја тенка. Но, и посада тенкова неочекиваном брзином и навалом заточеника, остала је изненађена и тенкови у овој борби прса у прса нису дошли до изражаја, него су се, напротив, оба тенка од нервозног управљања, закачила и један другог онемогућила.
Многи наши другови пробили су се иза логорског зида и нашли се у слободи, али тада настају нове потешкоће. Наилази наша нова погибија, јер је алармирана и усташка стража у Градини у Босни, и она у Кошутарици и са околних стражарских места по ближој околини логора, и спашени заточеници нашли су се одједном у унакрсној ватри ових алармираних спољних усташких јединица. Многи од наших другова, који су успели да се пробију и побегну из логора, били су погођени и гинули су изван логора, а неколицина је ипак успела да остане жива и побегне, те се коначно спасе. Међу њима био сам и ја.
Колико се данас зна, од последњег броја,од 1.076 заточеника избројаних ујутру 22. априла 1945. године, успело је да се спасе око 100 заточеника. Остали су изгинули као јуначки синови свога народа у неравноправној борби са усташама. Заточеници су пошли у борбу изгладнели, изнемогли и болесни, они су потпуно голоруки изашли пред усташе, пред цеви пушака и митраљеза усташких, у огањ усташких бомби и граната наоружани летвама и комадима цигле, док су усташе биле не на брисаном простору по бункерима и стражарским караулама. Зато је величанствено дело заточеничког пробоја један ванредно истакнути јуначки подвиг и оних који су у неравној борби пали славно на бојном пољу, и оних којима је срећа послужила, да све ово преброде и остану живи.
У томе последњем крвавом хрвању од Сремаца заточеника знам да су пали Сава Опарушић, кројач из Земуна, Душан Тривић, ципелар из Шида, Стеван Шијак, чиновник дирекције шума из Сремске Митровице, «Баба» из Јамене, Мирко Савић, бријач из Батајнице, Пера Штерн, трговац из Шида итд. Знам да су махом изгинули они, које је борбеност оставила и који су остали у бараци да чекају своју судбину. Усташе су све именоване од реда поклали.
Сведок Јован Јагодић, описао је тако као очевидац, учесники један од организатора побуне и пробоја из логора Јасеновац III, драматичне часове последњег дана постојања логора дана 22. априла 1945. године.
Покрајинска Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, преслушавањем многих сведока утврдила је, да су усташе пред победоносним напредовањем Југословенске Армије, експлозивом разориле цео јасеновачки логор број III, све зграде које су служиле за канцеларијске сврхе, за индустријске сврхе, за економију и за станове, као и сва утврђења у логору и около логора. Разарање је вршено систематски и употребно најстрашнијих и најефикаснијих врста експлозива, тако да су данас бивши логор Јасеновац и бивше зграде подигнуте у томе логору, само једна огромна гомила рушевина.
Покрајинска Комисија је дана 25. октобра 1946. године наредних дана обавила комисијски увиђај на лицу места логора број III у Јасеновцу и околних логора, разбојишта и масовних гробница и нашла:
1. Страховиту пустош и невероватне рушевине логора Јасеновца број III. Логорски простор емитује слику страховитих уништења и разарања. Присутни бивши заточеници, позвани као сведоци, нису могли на лицу места дана нађу ништа од онога, што је некада означавало моћни нацистичко усташки индустријски комбинат, као саставни део Хитлерове ратне машине. Све је било пажљиво и до ситница уништено. Згаришта, рушевине и развалине означавају само места, где је некада постојала моћна индустрија и логор смрти Јасеновац.
Безбројни гробови незнаних јасеновачких мученика расејани су и у логорском кругу и у ближој околини логора и места Јесеновац, са славонске и босанске стране. Многе масовне гробнице прекопане су, преривене, и кости, односно, лешеви јасеновачких мученика повађени су и спаљени. А још већи број и масовних појединачних гробница остао је недирнут и неоткривен. А преслушањем сведока утврђено је, да је сам насип, кога су заточеници у зноју и крви градили испуњен у великом делу лешевима мученика-заточеника одређених за градњу насипа. Цео насип је једна велика гробница сазидана и подигнута на лешевима и костима јасеновачких мученика. И други мањи насипи испред Лоње и Струга такође су масовне гробнице. Исто тако, и земљиште око насипа, одакле се копала земља и преносила на насип, такође је све то испуњено лешевима, као што је и логорски простор, укупно узевши, једна масовна гробница.
Утврђено је тако, да се ексхумација лешева јасеновачких мученика не може у потпуности обавити, а да се не прекопају и сва места масовних гробница и сви насипи око логора и мање више сав терен логора. Када би се то учинило, и када би се очистило корито Саве испод Граника и низводно одатле до извесне удаљености, скупиле би се у највише могућем броју кости и земни остаци јасеновачких мученика. Но, идентификација се не би могла обавити (сем можда ретком случају) и ексхумација би имала од позитивних резултата само то, да се земни остаци јасеновачких мученика саберу и сахране на једном месту. То место би требало да буде место у кругу бившег логора Јасеновац III на обали Саве, где је био такозвани «Граник», где је била кроз више од три године кланица, масовни покољи и убијања стотине хиљада мученика. За вечита времена треба да се обележи и сачува успомена на ове жртве, као вечита опомена фашистичким завојевачима да се ни најстрашнијим и најсвирепијим страховито бројним злочинима не може уништити опстанак и свест народа.
Комисија је нашла многе разбацане лешеве и многе расејане гробове, које би требало скупити и на једном скупном месту и заједничку гробницу сахранити.
Према казивању многих сведока логор смрти Јасеновац био је једно од најстрашнијих и најсвирепијих мучилишта у Хитлеровој поробљеној Европи. Између осталих Срба, највећи број Срба – Сремаца у масовним злочинима мученички је завршио у Јасеновцу. Ту су за време од три и по године, колико је постојао логор Јасеновац у масовним покољима, под усташким маљевима и чекићима поубијани сви сремски Цигани, око 8.000 и сахрањени, односно побацани, у масовне гробнице (или постајали саставни делови одбрамбеног насипа од воде река Саве, Лоње и Струга, а око логора. Ту је оставило своје мученичке кости као проказани народ по нацистичкој теорији и сав јеврејски народ из Срема. Ту је поубијано и поклано неколико хиљада Јевреја из Земуна, Руме, Вуковара, Винковаца, Илока, Митровице, Шида и осталих места Срема.
Ту су пале и оставиле своје мученичке кости и десетине хиљада Срба из Срема, покупљених за време Томићеве акције и за време усташко-швапских хајки на обесправљени спрски народ у Срему, који је требало да нестане са плодних њива и пропланака Срема и Фрушке Горе.
Ту су коначно мученичком смрћу завршили безбројни борци народноослободилачког покрета Срема.
Нема у Срему ниједног града, који броји толики број становника, колико је мученика завршило и испунило својим костима логор смрти Јасеновац.
Усташе и нацисти настојали су да униште не само логор Јасеновац (да попале, разоре и поруше све зграде и индустријска постројења), него и да поубијају и униште све живе сведоке, који би могли нешто знати и рећи о њиховим беспримерним злочинима и зверствима. И не само то, него су усташе прекопавале и места где су бацале, као у масовне гробнице, хиљаде и хиљаде покланих и поубијаних жена и деце. Те су лешеве уништавали на тај начин што су их половали течним горивима и палили, а пепео бацали у Саву.
Но, усташки злочини у Јасеновцу толико су бројни и толико свирепи, да би за уништавање трагова тих злочина требало више времена, него колико је времена страшни јасеновачки злочин трајао. Па ни тада се трагови не би изгубили, јер је из онога пакла побегло и бекством се спасло неколико стотина заточеника, који су многе злочине видели и многе злочине описали.
Покрај свега тога и после свих настојања Анкетних комисија, сви злочини и сви начини извршавања злочина нису откривени и никада се неће моћи у потпуности све сазнати. Досадашњим радом утврђен је велик део тих злочина и начина извршења злочина. Исто тако, утврђен је и идентитет неких злочинаца страшног јасеновачког логора.