Aleksandar Nećak: SEĆANjE NIJE DOVOLjNO

Datum objave: petak, maj 26, 2017
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/aleksandar-necak-konferencija.jpg

English

Rad Aleksandra Nećaka, predsjednika Saveza jevrejskih opština Srbije, predstavljen na Prvoj međunarodnoj konferenciji o kompleksu ustaških logora Jadovno – Gospić 1941. održanoj u Banjaluci 24 – 25. jun 2011.

Sećanje nije dovoljno, istraživanje je neophodno, obrazovanje je preko potrebno.

SEĆANjE

Postoji individualno, lično sećanje pre svega onih, koji su preživeli mučenja, zverstva i koncentracione logore. Nažalost, već koliko sutra, ni jedan preživeli logoraš više neće biti među nama. Tada će nam ostati prepričana i preneta tuđa i nedoživljena sećanja, koja za istoriju ne mogu biti pouzdana. Sećanja, koja su po svojoj prirodi subjektivna, sa protokom vremena još se više modifikuju i menjaju…

Postoji i tzv. javno sećanje koje se ispoljava na međunarodne dane sećanja, kada se države (kroz govore predstavnika vlasti), jednom godišnje sete nevinih žrtava i užasnih zločina.

U javna sećanja mogu se ubrojati i monumentalni, skupi i često teško razumljivi spomenici, kod kojih se polažu venci i drže govori. Na tim spomenicima, po pravilu, nema podataka iz kojih bi namernik mogao nešto više da sazna o žrtvama ili o zločinu. Uobičajeno je da na spomenicima stoji već dobro poznat tekst da su: „tu stradali antifašisti i rodoljubi od ruku fašista i domaćih izdajnika.“ A stradali su nevini ljudi i deca zato što su bili Srbi ili Jevreji. Ta istina bi morala da bude zapisana na spomenicima. Ta jednostavna rečenica ogoljuje ustaštvo.

Nigde na Starom sajmištu u Beogradu, na mestu gde je bio Judenlager Semlin, ne može se naći ni jedna jedina reč o tome da je tu stradalo 6800 Jevreja, uglavnom žena i dece. Postoje dva obeležja i oba su podignuta borcima, antifašistima, o jevrejskoj deci i ženama nema ni pomena. Ja jesam antifašista i nemam ništa protiv spomenika antifašistima. Ali tvrdim da oni ne mogu i ne smeju biti zamena za obeležja stradalim nevinim žrtvama.

Na Starom sajmištu moguće je oprati auto, moguće je, u skladu sa Zakonom, zameniti zimske ili letnje gume, moguće je lepo prošetati, lepo pojesti i popiti. Ali nije moguće pročitati da su tu monstruoznom smrću u kamionu „dušegupki“ ubijene Jevrejke sa decom na grudima. Vožene kroz centar Beograda na putu do Jajinaca, ubijane su polako, kako bi bespomoćne, mogle gledati svoju decu dok im umiru na rukama.

Ovakva javna sećanja su zapravo deo političke obaveze država. O tim spomen danima države podnose godišnje izveštaje; da su ih uspešno obeležile i time ispunile svoju obavezu.

Ovakvoj vrsti sećanja nedostaje moralna, istorijska, edukativno vaspitna i humana dimenzija.

Nedavno sam slušao izlaganje gospodina Alekseja Roginskog, visokog predstavnika  „MEMORIJAL“-a, Međunarodne organizacije za humanitarne aktivnosti, istoriju, edukaciju i ljudska prava iz Rusije. Gospodin Roginski je rekao da su posle raspada Sovjetskog saveza stanovnici Rusije od pobede nad fašizmom, najsvetlijeg i najveličanstvenijeg detalja iz svoje prošlosti, stvorili platformu na kojoj su se homogenizirali i izgradili svoj zajednički identitet.

Na moje pitanje da li i pored ogromnog procenta stanovnika Rusije koji su se indentifikovali sa pobedom nad fašizmom ima pojava neonacističkih organizacija, ksenofobije, rasizma i antisemitizma, gospodin Aleksej Roginski je odgovorio da, nažolost, svega toga ima i to mnogo.

Šta to govori? U sećanju je ostala radost pobede, dok je sećanje na užasne žrtve, na cenu te pobede i naposletku i na suštinu pobede i ono što je pobeđeno, iščilelo iz njega.. Zato ponovo buja ono što je pobeđeno ali nije i iskorenjeno. Da li su izvršena prava istraživanja? Da li su rezultati tih istraživanje poslužili kao podloga za edukaciju mladih generacija? Očigledno nisu, to najbolje pokazuje bujanje neonacističkih organizacija čiji su lideri i čije članstvo čine mladi ljudi.         

Mi se svakoga dana sećamo naših nevinih žrtava Holokausta. Pred njima smo se obavezali da ćemo učiniti sve što je u našoj moći, da se Šoa više nikada, nigde i nikom ne dogodi. Na isti način i uz dužno poštovanje, sećamo se i svih drugih nevinih žrtava, bez obzira kojoj su naciji pripadali, koju su veru ispovedali, kog političkog opredeljenja su bili. One koji su poslednje trenutke života proveli zajedno, one koji su u smrt otišli zajedno, mi ne želimo i mi nemamo prava da delimo.

Svakoga dana ih se sećamo, a naši životi i nisu dovoljno dugi da bismo ikada mogli da ih zaboravimo. A u određene dane u godini, dane komemoracija, kada se i država seća nevinih žrtava, ili u dane kao što je ovaj danas, svoja sećanja, svoj zavet i svoje molitve izgovaramo glasno, izgovaramo javno, da bi podsetili one koji su zaboravili, a to nisu smeli da urade i, što je još važnije, da bi edukovali mlade. Oni, nažalost, o tome ne uče dovoljno u školama. Oni ne znaju da je Holokaust bio najmonstruozniji zločin XX veka, u vremenu kada se pomračio um evropske civilizacije, kojoj svi pripadamo i na koju smo tako ponosni.

Ako želimo da se zločini o kojima govorimo više nikada, nigde i nikom ne dogode, moramo uložiti mnogo više truda, uraditi mnogo više od samog sećanja jer ono samo po sebi nije dovoljno. Jedino ono sećanje koje je istraženo, dokazano i zapisano pretstavlja validno svedočanstvo jednog vremena.

ISTRAŽIVANjE

Svedoci smo da se neonacizam nesmetano manifestuje, da su sve češće pojave ksenofobije, rasizma, šovinizma i antisemitizma. Svedoci smo rehabilitacije ratnih zločinaca i kvislinških vođa. Izjednačavanja žrtava i zločinaca. Falsifikovanja istorije. Pa čak i pokušaja podizanja spomenika onima koji su nas opljačkali, ponižavali, zlostavljali, zverski mučili i na kraju bestijalno ubijali.

U našem društvu pojam antifašizma se zagubio. Izgleda da smo boreći se za promene u društvu, odbacujući neke negativnosti, nesmotreno i brzopleto, neosnovano i nerazumno, odbacili i antifašizam – civilizacijsku tekovinu za koju su stotine hiljada časnih ljudi dali živote.

Istraživanje ratnih zločina, pod tim podrazumevam, razloge njihovog nastajanja, imena žrtava, mesta i vremena stradanja, imena zločinaca, je dugotrajan, mukotrpan i veoma stručan posao. Ali je to istovremeno sveta dužnost onih koji su za to osposobljeni. Samo na osnovu prikupljenih validnih dokumenata, njihove stručne obrade, povezivanja i grupisanja činjenica, moguće je ostaviti zapisana svedočansta na osnovu kojih je jedino moguće edukovati sve, a naročito mlade generacije.

Takozvana “politička istorija” nanela je mnogo zla, barem na ovim našim prostorima. Pisana za potrebe navodnog očuvanja dobrih nacionalnih odnosa, zapravo je sakrila istinu o nacionalnim odnosima, o zločincima, o broju žrtava. Sakrila je ono što nije smelo da se sakriva. Posledice takve političke istorije su strašne.

Kada govorimo o Jadovnu, retka su izvorna dokumenata. Napori čestitih ljudi koji su se posvetili istraživanju, sakupljanju i objavljivanju istine, su od neprocenjive vrednosti. Ta, na osnovu dokaza, zapisana istorija ne dozvoljava da sećanja blede. Ne dozvoljava da se krivotvori istorija, da se nevine žrtve ponovo ubijaju. Ne dozvoljava da se izjednačavaju žrtve i zločinci. Takozvana politička istorija koja je pisana iz neistorijskih razloga, ima kao posledicu, nove zločine.

U Jevrejskom istoriskom muzeju u Beogradu, postoji dokumenat pod nazivom GRUPA JADOVNO zaveden pod brojem 833, signatura K. 24-5-1/1-1 do 1-3 koji sadrži 229 imena Jevreja stradalih u Jadovnu. Kada znamo da je broj stradalih Jevreja najmanje 1998, onda shvatamo koliki je značaj multidisciplinarnog istraživanja, zapisivanja i savremenog arhiviranja takvog materijala.

Iz izjave dr Bele Hohštetera (JIM. 1375 signatura K.24-5-1/2-1) date i potpisane pred svedocima, saznajemo da je sva vlast u logorima Danici, Jadovnu i Gospiću bila u rukama ustaša. On svedoči: “Poznato mi je, da je pokolj zatočenika na Jadovnu izvršen između 30. jula i 2. ili 3. avgusta 1941., dakle svakako prije okupacije po Italijanima.”

A u izjavi dr.Aleksandra Blivajsa (JIM. 1376 signatura K.24-5-1/3-1) takođe date i potpisane pred svedocima, stoji:“Za vrijeme boravka u Gospiću imao sam prilike vidjet da su svu građansku i političku vlast u tome kraju vršili ustaše, pa je tako potpuno jasno, da je i logor na Jadovnu stajao pod jurisdikcijom ustaša i da je pokolj tamošnjih zatočenika izvršen po njima.”

Neophodno je sumirati podatke i činjenice i iz drugih tekstova, kao na primer Šoškovićev “Dnevnik iz Jadovna”, zatim predavanje dr. Eda Neufelda, koje je održao u izbegličkom logoru Gattkon u Švajcarskoj decembra 1943. a objavljenog u knjizi broj 3 zbornika Mi smo preživeli u izdanju Saveza jevrejskih opština Srbije, kao i knjigu dr Jaše Romana Jevreji u Jugoslaviji 1941 – 1945.

Posebnu pažnju treba obratiti na delo Davida Anafa pod nazivim Zločini fašističkih okupatora i njihovih saradnika protiv Jevreja u Jugoslaviji. Gospodin David Anaf , preživeli logoraš, bio je član Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora.

Za sve nas licitiranje i poigravanje brojem nevinih žrtava je sramota, necivilizacijski čin, ponižavanje i zločin. Istraživanje, dokazivanje i evidentiranje je neophodno. U suprotnom, Ričard Koen će biti u pravu kada kaže: “Poslednja žrtva genocida je istina”.

Naša budućnost, budućnost našeg društva, zavisi od istraživanja.

EDUKACIJA

Edukacija je jedini legitiman, prihvatljiv i efikasan način da se spreči ponavljanje zločina. A kada jedno društvo ne edukuje mlade, stvara mogućnost i otvara prostor za pojave netolerancije, ksenofobije, rasizma, mržnje i antisemitizma, stvarajući tako uslove za nove zločine.

Edukovanje znači izgrađivanje moralnih vrednosti koje će svakog mladog čoveka, bez obzira kojoj naciji pripadao ili koju veru ispovedao, osnažiti duhovno i fizički da se suprostavi zločinu i svakom zlu koje proističe iz neznanja, iz primitivnosti i straha od različitosti. Mladi treba da znaju da oni koji su činili zločine u Jadovnu, Pagu, Jasenovcu, ili bilo gde, nisu to činili za dobro svoje nacije, svoje države ili bilo čega što ima smisla. Oni su čovekolika stvorenja koja nisu mogla da se podignu ni do najelementarnijeg stepena civilizacije. Njihov mozak je bio sposoban da neguje jedino životinjske instikte, samo zlo i samo destrukciju. Pa da li takvi mogu da stvaraju bilo šta dobro, da predvode naciju, da grade društvo, formiraju državu? Mlade generacije najzad treba da saznaju i da o tome uče u skolama, da su ta čovekolika stvorenja žive ljude, žene i decu bacali u jame Velebita gde su danima umirali jezivom smrću, da su im otvarali stomake i u utrobu gurali kamenje kako bi potonuli na dno mora. A kada saznaju pravu istinu da li će im oni i tada biti uzori, da li će prihvatati ideologiju koju su oni sprovodili, da li će na trgovima i stadionima o njima pevati, da li će pristati da pogaze svoje vrednosti da bi bili monstrumi i sramota nacije kojoj pripadaju. Sumnjam. I zato ih društvo mora edukovati. Tih monstruma će se odricati i njihova nacija i njihova država, svi koji znaju istinu, svi normalni ljudi, čiji je sistem vrednosti utemeljen na humanizmu, savremenim dometima civilizacije i uzvišenoj duhovnosti.

Neophodno je edukovati mlade generacije, mada bi i starijima to dobro došlo. Ali razmislimo kakvo obrazovanje nam je potrebno. Ako u novonastalim državama, posle raspada zajedničke nam države, svako “obrazuje” svoje mlade na svoj način; ponavljajući nekadašnju grešku kada su pod izgovorom “bratstva i jedinstva”, na temelju propagandističke istine i političke istorije sakrivani zločini nastali tokom Drugog svetskog rata, onda možemo biti sigurni da će nam se svo zlo ponoviti i ponavljati.

Naša, istorija sa ovih prostora, je jedna i ne može biti “rašomon”.

Ne može se na ovim prostorima, o istim događajima, mladima predavati dve, tri ili ko zna koliko istorija. Ne može jedan čovek sa jedne strane reke biti ratni zločinac, a sa druge strane reke biti svetac. Ne mogu se nevine žrtve na različite načine prebrojavati. I ono što je najvažnije, nedopustivo je počinjene zločine opravdavati. A nama se baš to dešava.

Validni podaci o nevinim žrtvama ratnih zločina moraju biti zajednički prihvaćeni od svih nas. Takođe moramo zajednički, na osnovu postojeće arhivske građe, validne dokumentacije i naučnih istrazivanja, utvrditi ko je zločine naredio, ko je zločine izvršio i ko je zločince i zločine prikrivao, i za vreme rata i posle rata ali i danas.

Neshvatljivo je, da ne upotrebim neku težu reč, da blaženi Alojzije Stepinac bude već dva puta predlagan za medalju pravednika među narodima. Pravednik među narodima je institucija koju je Kneset – izraelski parlament – uspostavio da bi se zahvalio i odao priznanje isključivo nejevrejima koji su za vreme II svetskog rata spasavali Jevreje, bez bilo kakve koristi, pri tom rizikovali svoje živote i živote svojih najmilijih. Da li je vrhovni verski poglavar ustaške države rizikovao svoj život ili živote svojih nabližih? Kako neko koje je sve vreme znao za ustaške zločine i koji iste nije sprečio, počev od Danice, Gospića, Jadovna, Paga, Jasenovca itd., koji je blagoslovio zločince, a posle rata omogućio njihovo skrivanje i bekstvo od zaslužene kazne, može biti predlagan za pravednika?

Biće i onih koji će mi reći da za to što navodim ne postoje dokazi. Njih pozivam, da kada ne mogu do prouče vatikanski dosije Stepinac, prouče dostupne dokumente Counter Intelligence Corps, Rome Detachment, A.P.P. 512, U.S. Army, 12 September 1947, Case № 5650-A.

Prema dokumentima Kontraobaveštajnog korpusa Armije US (Counter Intelligence Corps — C.I.C.), iz vremena neposredno posle Drugog svetskog rata, koji su 1986. postali dostupni za javno korišćenje, britanske i američke vojne okupacione vlasti u Rimu su znale da se u vatikanskom skrovištu, u Seminaru Sv. Jeronima u Rimu, u ulici Đakomo Venecijano 17 C, pod okriljem predstavnika Hrvatske katoličke crkve — zagrebačkog nadbiskupa dr Alojzija Stepinca, svećenika dr Krunoslava Draganovića i drugih – kriju najodgovorniji genocidni zločinci i neposredni izvršioci zločina u logoru smrti Jasenovcu, na čelu sa ustaškim poglavnikom dr Antom Pavelićem.

Dosije rimokatoličkog svećenika, dr Krunoslava Draganovića, koji je doktorirao u Vatikanu na stvaranju ideološke osnove genocida nad Srbima, pravoslavnim „šizmaticima“, autora „CROATIA SACRA“, aktivnog genocidnog zločinca u vrijeme ENDEHAzije, veza između ustaške vlade, nadbiskupa dr Alojzija Stepinca i Vatikana, za koga svećenik-ustaša dr Lacković kaže „da nama Hrvatima zlata vrijedi“ — nedostupan je. Zašto?

Danas u Srbiji, prema nedavno sprovedenoj anketi 60% anketiranih ne zna koje Alojzije Stepinac. To je objavljeno u emisiji RTS. Rezultati te ankete su poražavajući. To je danak koji plaćamo za nepostojanje edukacije.

Svaki Jevrejin poštuje Talmud. Talmud na hebrejskom znači učenje, podučavanje, nauk. Posle Holokausta mi i sebe i druge edukujemo u Jad Vašemu (u doslovnom prevodu jad – ruka, Šem – ime), što na hebrejskom znači spomenik. (Simbolično “spomen i Ime……”večno Ime koje neće biti iskorenjeno”, BiblijaIsaija, poglavlje 56, stih 5.)

Mi moramo imati naš zajednički Jad Vašem – mesto sa savremenim centralnim arhivom, bibliotekom, prostorima za naučno istraživački rad, obrazovne radionice, okrugle stolove, javne časove istorije za svu decu bez obzira kojoj naciji pripadala i koju veru ispovedala. Za svu decu koju moramo da spasemo od nekih budućih jama. Za mene i mnoge druge Staro sajmište u Beogradu je simbol našeg zajedničkog stradanja. To je sveto mesto i neka bude naše “spomen i ime” za sve Srbe, Jevreje i Rome.

Ne postoje dobri i loši narodi. U svakom narodu postoje dobri i loši ljudi. Dobri ljudi, pravednici treba da budu uzor mladima. Naša je sveta dužnost da edukujemo mlade i od njih stvaramo pravednike.

Sretno je ono društvo koje čine pravednici.

I na kraju: Ako želimo da se nikada, nigde i nikome Jadovna ne dogode, preko je potrebna zajednička edukacija, prihvaćena od svih sa ovih prostora prepunih jama i kostiju…

Aleksandar Nećak

Savez jevrejskih opština Srbije

Beograd

Vezane vijesti:

Prva međunarodna konferencija o kompleksu ustaških logora Jadovno – Gospić 1941.

Aleksandar Nećak: Svedok sam prećutnog gajenja zaborava prema delovima naše tragične istorije


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top