Ako Srbija može bez Kosova, može i bez mene

Datum objave: ponedeljak, januar 30, 2012
Veličina slova: A- A+

sinisa_kovacevic.jpg

Moja generacija je odrasla uz pionirske marame, imali smo i pionirske rukovodioce, kasnije smo marame skinuli a pionirski rukovodioci su napredovali u omladinske rukovodioce. Odrastali smo, polako, uz američke filmove, englesku muziku i rusku literaturu. Formirani smo čitajući velike srpske pesnike, Dučića, Rakića, Šantića ali i one, savremene, naše, tek deceniju-dve starije od nas, Miljkovića, Branu Petrovića, Danojlića, Popu, Bećkovića… Svi mi, osim omladinskih rukovodilaca. Oni su slušali drugu muziku, čitali druge pesnike, gledali drugačije filmove, bivali presrećni kad Valter odbrani Sarajevo…
Mi smo slušali radio Luksemburg i glas Amerike, još pamtim unjkavi glas – Ovde glas Amerike, govori Grga Zlatoper… Mi smo danas, kojekuda, oni više nisu crveni, sada su žuti ili su članovi Vojvođanske akademije nauka…Mi smo voleli Evropu jer u njoj su živeli Džeger i Pol Makartni, Jonesko i Beket, Felini i Šabrol, tamo su stanovali Čerčil i De Gol, Džordž Best i Sid Višiz, tamo je bilo svetla, tamo je bio džins i sloboda… Oni drugi, malopre pominjani, Evrope su se gnušali!
Mi smo je voleli jer je tamo uvek bilo voća, najlon čarapa, svi su vozili automobile, nikome nisu oduzimali kuće i zemlju, njihovim dedovima nisu čupali brkove, nisu hapsili pesme i pesnike, knjige i filmove nisu zabranjivali, svi su imali posao, svojina je bila svetinja, nisu privodili i šamarali zbog viceva, nisu imali faraona kome su jednom godišnje nosili bronzani falus, koji su zvali štafeta, da mu čestitaju rođendan, nisu organizovali u prestoničnom domu omladine, konake za bronzu u erekciji, pevajući joj i igrajući, nisu na azijskim manifestacijama koje su zvali sletovi i dan mladosti, klicali nepogrešivom i besmrtnom vođi. Zato smo mi Evropu voleli.
Uzgred, znate li gde su danas organizatori štafetnih konaka i sletova? Pa dabome, u vrhu vlasti.
I danas oni vole Evropu više od nas!? Gotovo kao što su voleli Broza. Do izbezumljenja, do orgazma.
Voleli smo je i zbog toga, Evropu mislim, što su nam tamo studirali pradedovi, što nam je otuda sa Davidovićem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa Dositejem i Sterijom kultura i prosveta, sa Jovanom Đorđevićem i Joakimom Vujićem pozorište, otuda nam je stigla železnica, pošta, savremena medicina, arhitektura, vrhunsko slikarstvo… Voleli smo je, Evropu mislim, jer se u njoj na televiziji, kritikovala sopstvena vlada, novine su otkrivale političke afere a radio nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju…
Dragi prijatelji, da bi čovek bio srećan, potrebno je da život provodi sa osobom koju voli, da radi posao koji voli, da je zdrav i da je slobodan. A mi nismo bili slobodni!
Zato smo, kada je nepogrešivi, plavooki obožavani, iznenada i sasvim neočekivano, na njihov užas i ogromnu žalost, umro, pomislili, evo je. A sloboda je izostala. Zbog toga smo, i zbog imitacije demokratije, koja je usledila, počeli da se bunimo, da šetamo, da zviždimo, da organizujemo mitinge. Hteli smo u Evropu! Zbog nje su nas pendrečili, polivali vodenim topovima, gušili suzavcem, hapsili…
Hteli smo u Evropu, među uljuđene, poštene, pravedne i nasmejane narode. Hteli smo da živimo kao sav normalan svet. Kao Evropljani sa vlastitim imenom i prezimenom, sa našim identitetom, kao svoji na svome. Evropa nas nije htela takve!
Hteli su nas ponižene, izbombardovane, raskomadane i snishodljive. Hteli su nas pod svojim uslovima, bez ponosa i bez Kosova. I dobili su, i instalirali su, bolje rečeno, takvu vlast i takve trabantske partije, vlast beskičmenjaka i klimoglavaca, opoziciju beskičmenjaka i klimoglavaca, koji do besvesti ponavljaju mantru – Evropa nema alternativu. Sve ima alternativu, dragi prijatelji, alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila i Galipolja, Mojkovačke bitke i Vaterloa, Kosovske bitke i Solunskog fronta; alternativa životu je smrt, alternativa svađi je pomirenje, alternativa mržnji je ljubav, alternativa ponosu su unjkavost i snishodljivost. Samo porodica i otadžbina nisu alternativni! I možda vazduh?A bivši pionirski i omladinski rukovodioci, ponosni nosioci štafete, partijskih knjižica i funkcija, današnji ministri i opozicioni lideri su upravo takvi. Snishodljivi do gađenja i prezira.
Uvrede iz Evrope godinama stižu u talasima, uvreda za uvredom, poniženje za poniženjem, uslov za uslovom, ucena za ucenom… Odgovor je pristajanje, snishodljivost, klimanje glavom, smešak…
Da je neko vodio dnevnik uvreda, imao bi nekoliko hiljada strana. Za evropskog gaulajtera u Srbiji, odredili su čoveka koji je u Sloveniji direktno odgovoran za smrt naše dece, to je samo jedan u nizu primera. Kosovo i Metohija, koje je mesto rođenja svih nas, u ličnim kartama su nam upisani pogrešni podaci, Kosovo i Metohija gde nam je rođena država i crkva, i jezik i vera, najlepše pesme i najlepše žene, neuki evropski hirurg odsekao nam je bez anestezije i još nas, likujući, tera da govorimo kako nas ne boli i kako nam je lepo, kako smo sada zdraviji i lepši. To je Evropa danas. Bezočna, bezosećajna, bahata i osiona. I još insistira da to što nazivamo sopstvenom dušom, dabome da mislim o Kosovu, sa osmehom i zahvalnošću predamo uzurpatoru, kao da je to zaista njegovo… Kao da smo mi tamo došli kao uzurpatori, iza sitnih konja i sitne stoke, kao da su one crkve tamo nikle same od sebe, kao da je Gračanica samonikla kao bršljan a Simonida tek zidni tapet, kupljen u obližnjem Merkatoru. Milostinja, zajam,
kredit, moljakanje je podignuto na nivo kulta a zelenašenje i kaišarenje do apsoluta…
Nameću nam se stvari koje kod našeg naroda izazivaju osećaj stida i neverice, govori se o realnosti koja se mora prihvatiti takva kakva je. A šta je to realnost? Ako vam je dete u kandžama narkomanije hoćete li prihvatiti takvu realnost i ostaviti ga milosti i nemilosti ulice i narkodilera, policije i lokalnih kabadahija ili ćete učiniti sve da ga izvadite iz te kaljuge angažujući rođake, prijatelje, vatrogasce, vojsku i predsednika. Otomanska okupacija je takođe bila realnost. Da su naši preci pristajali na nju kao neopozivu konstantu, i danas bi plaćali danak u krvi, šetali opanke, trpeli agino pravo prve bračne noći i „aktivno“ učestvovali u izgradnji nekoliko novih Ćele kula.
Lobiranje pojedinih ministara za ulazak u NATO prelazi granice pristojnosti. U isto vreme ukidaju vojsku, namerno previđajući da je vojska, uz crkvu, stub nosač srpskog identiteta, preko dve hiljade pesama postoji u Srbiji o vojsci, vojska nije samo da se brani otadžbina, vojska je oljuđenje, inicijacija, način da se upoznaju ljudi i svet, da se steknu prijatelji, da se usvoje nove veštine i zanati, da se nauči da se brani svetinja kad se ode u rezervu. „To što nije kralju za vojnika, neću majko da mi bude dika“. Vojska je, kaže jedan moj prijatelj iz Šumadije, da se bude Srbin. Jedno pitanje, dragi prijatelji, šta je sledeće posle Kosova? Republika Srpska? Raška oblast? Šta je sledeće što će ovakva Evropa tražiti od nas? Vojvodina? Promena himne, pisma, promena istorije, imena, ponovno uvođenje prava prve bračne noći… Danak u krvi nam već uzimaju, sve što u Srbiji diplomira, uzima se bez dileme. Nikakvih skrupula tu nema, daj ga ovamo, mlad je, školovan, nismo u njega uložili ni evrić.
Visoki evropski funkcioner, Štefan File, izjavljuje pre neki dan, citiram: „Vreme je da Evropa ozbiljno shvati kandidaturu Srbije“. Koliko cinizma i sarkazma u jednoj rečenici. Pa šta to znači!? Ovo je dosad bilo neozbiljno, šala, šega, zavlačenje, prevara… Deset godina laži i nitkovluka. To nije Evropa Zole, Igoa, Sartra, Roselinija, Bergmana, Harolda Pintera i Ronalda Harvuda, to nije Evropa časti i altruizma, humanizma i individualnih sloboda, radnih i higijenskih navika, sindikalne solidarnosti, Evropa reči i principa, koju smo voleli. Ovo je Evropa interesa i samo interesa, bezočno i po svaku cenu, po cenu laži, prevare, ucene, pritiska, krađe i otimačine. To je Evropa u kojoj šargarepe moraju biti identične, krastavci moraju biti pravi, prečnika tri santimetra a dužine devet. Možda su to dimenzije koje njima odgovaraju, dame i gospodo, to nisu moje mere. To nije Evropa za mene!
Govore da ćemo, ukoliko ne uđemo u Evropsku uniju, po svaku cenu, pocrkati od gladi, da će se ponovo orati drvenim ralom i lečiti mokraćom od sedam udovica. Kao da smo retardirani narod, nesposoban da o sebi brine sam, bez pomoći dobronamernih tutora. Udavićemo se u blatu i sopstvenom izmetu. Najstrašnije je to što to govori i srpska kvazielita – ili, glupavo, zaista verujući u to, ili sinekurama i sinekurčinama naterana da tako govori. Samo se mi radujemo jarmu i podređenosti, slavodobitno se objavljuje: još jedan Merkator, još jedna Idea, još jedan Merkur… Pa gde ide novac iz Merkatora? U Lapovo ili u Ljubljanu!? Nameće se idiotizam koji se zove liberalni kapitalizam u kome je sve dozvoljeno, baš sve.
Dragi prijatelji, ako smo narod koji ne može da živi bez milostinje, nek nas ne bude! Nek nestanemo! Sa Evropom se može sarađivati i trgovati iako nemamo člansku kartu. Kao Norvežani. Kao Švajcarci.
Što se mene tiče, meni Evropa bez Kosova i Metohije ne treba. A to će biti konačni uslov, živi bili pa videli. Ako Srbija može bez Kosova, može i bez mene. Ako će to, toj i takvoj Srbiji, uopšte biti bitno. Živeću u Republici Srpskoj. Ako i nje, pored ovih i ovakvih na vlasti bude bilo; ako ne, onda odoh u Australiju. Tamo bar ima Srba i ćirilice.
Za kraj, dozvolite mi jednu anticipaciju. Mudri, od briga osedeli predsednik, tronut ali smiren, održaće uzbudljiv govor u kome će objasniti kako je, između Kosova i budućnosti Srbije, morao da izabere budućnost. Zbog naše dece, zbog … Pomalo nevin i potpuno trudan. Mediji će to podržati, blogeri takođe, NVO će se utrkivati u hvalospevima, zatrpaće ga telegrami podrške. Tako će kuvanje žabe biti završeno. Znate onaj eksperiment sa žabom. Obećaće se nova radna mesta, koridori, fabrike aviona, automobila, ski centri, kondomi za višekratne upotrebe…
Anestezirana i preparirana nacija će to progutati. Ja i meni slični nećemo. Mi nikada nećemo pristati na rasparčavanje otadžbine! Ako je to uslov da Evropa uplovi u potpuno blagostanje bez nas, neka uplovi. Gospođe i gospodo, može li ponižen čovek biti srećan? Čak iako je sit. Da li je za jedan uspravan život, dostojan čoveka, dovoljno da je čanče puno a to što, da biste iz njega jeli, morate da kleknete, nije bitno. Važno je da se lapće. Sve u šesnaest. Važno je samo da je čanče puno.
Dragi prijatelji, bečki valcer, teget odelo i ljubav prema otadžbini nikad ne izlaze iz mode. Evropa će uvek biti tu gde je. Mi takođe. Hoćemo li biti u Evropi ili ne, ne zavisi od nas, nego od nje. Meni ovakva, kakva je danas, neće nedostajati.

Siniša Koačević

Izvor: srpskaplatforma

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top