Рођена 1937. године у селу Крухарима, општина Сански Мост
Свједочи:
Рођена сам 27. јануара 1937. године у Крухарима код Санског Моста. Добила сам име Зорка и презиме Делић. Кад сам посвојена, у Загребу, добила сам име Зорица–Марија Дасовић. Док још нисам знала датум рођења, писало је да сам рођена 10. травња (априла), дан и мјесец оснивања НДХ. Занимљиво је и како сам „мијењала“ вјеру. Рођењем сам Српкиња, православне вјероисповијести. Посвајањем постајем Хрватица, католичке вјере. Удајом, пишу ми да сам Југословенка, без вјере. Задњи родни лист који сам добила у Санском Мосту (који припада Федерацији БиХ), рубрике вјера и нацијаостале су празне.
Након оснивања НДХ, мој дјед је хапшен и затворен у подрум основне школе у Санском Мосту, гдје је мучен и убијен од усташа. Убијен је и његов син Душан и кћерка Драгица. Други његов син, Милан Праћа, био је штампарски радник у Београду и 1941. године убили су га Нијемци. Из Крухара, гдје му се удала кћерка, страдало је на Шушњару једанаест Делића.
Кад је моја мајка напунила шеснаест година, удала се за мог оца Драгу Делића. Њих двоје су изродили петоро дјеце.
Године 1941. Невенка је имала тринаест година, Дара девет, Миле седам, Зорка четири и Јовица шест мјесеци. У заједничком домаћинству живјели су очев брат Душан, његова жена Вукосава и њихових четворо дјеце. Драшко је 1941. године имао четрнаест година, Славка девет, Петар једанаест и Рада три године. Вукосава је умрла прије рата и моја мајка је бринула о деветоро дјеце.
Почетком јуна 1941. године из куће је на превару одведен и мој отац Драго и стриц Душан. Дошао је по њих очев надничар Омер Алагић, звани Омерица.
С обзиром да се више нису вратили кући, мајка је посумњала да се налазе у заточеништву у магацину за жито. У другој половини јула, усташе иду по селима среза Сански Мост, пљачкају и пале српске куће. Дошли су и у Крухаре. Наша кућа се налазила мало на узвисини и мајка је могла видјети на вријеме како усташе пале куће. Међу њима је препознала Омера Алагића. Није вјеровала да би он могао да учини неко зло, али за сваки случај нас деветоро дјеце сакрила је у кукурузе, одмах иза куће. Још није успјела ни изићи из кукуруза, Алагић је већ запалио нашу кућу, а затим и шталу са благом. Црни бик, којег је отац хранио само за Грмечке кориде, рикао је тако болно да га мајка није могла слушати. Изашла је из кукуруза и пустила шест крава, бика и два коња да се не угуше у диму и не изгоре у штали, која је већ била у пламену. Само што је то урадила, пред њом се појавио Омер Алагић. Кад га је угледала, рекла му је:
„Омерица, злотворе један, врати ми мужа или дјевера! Како ћу сама отхранити деветоро дјеце?”
Као одговор на то, узео је пушку и убио моју мајку. Омерица је улазио у кукурузе, псовао нам четничку мајку, зато што нас није могао наћи и све нас поубијати. Док је Омерица разгртао кукурузе у потрази за нама, најмлађи брат Јовица, вјероватно од глади, почео је да плаче и дозива мајку. У страху да нас Омерица не открије, моја сестра Дара, којој је било девет година, а која је носила Јовицу, који је тада имао само шест мјесеци, ставила му је у уста неку крпу, како би престао плакати. Кад му је извадила ту крпу из уста, Јовица више није био жив.
Појавом Међународног црвеног крста, у Санском Мосту почели су сакупљати ратну сирочад, трпати их у вагоне за стоку у којима смо се нашли и нас петоро: Драшко, који је тада имао 14 година, Миле – седам, Славка – осам, Рада – три и ја која сам имала четири године. Композиција натоварена српском дјецом кренула је према Загребу. У Загреб се могло стићи за три сата, а ми смо путовали три дана, без хране и воде, а готово и без ваздуха. Кад смо стигли у Загреб, у вагонима је било доста мртве дјеце, која су заударала на мокраћу и измет. Ми који смо успјели остати живи, били смо страшно жедни и гладни. Смјештени смо у Дом за глувонијему дјецу, гдје су нас неке часне сестре прскале неким дезинфекционим средством и обукле у чисту одјећу и обућу. С нестрпљењем смо очекивали ручак. Онако гладни, сви смо појурили да што прије дођемо до хране. Међутим, хране је било тако мало, а нас гладних много. До хране су дошли само најјачи и најстарији дјечаци. Дјеца су падала и преко њих су други газили како би дошли до хране. Драшко је успио да узме један тањир са неком кашом и подијелио тај оброк са нас четворо. Све су то са стране посматрале часне сестре.
Из Дома за глувонијему дјецу убрзо смо нас петоро упућени у Јастребарско, мјесто 20 километара удаљено од Загреба. Простор у који су нас смјестили био је омеђен бодљикавом жицом. У дрвене бараке смјештана су мушка дјеца. У баракама није било нужника и дјечаци су нужду вршили ван барака у једној јами преко које су биле постављене даске, на којима би стајали приликом обављања нужде.
Женска дјеца до пет година старости, смјештана су у стари, напуштени, влажни и мемљиви подрум дворца грофа Ердедија, гдје смо биле сестра Рада и ја. Кроз мале решеткасте прозорчиће допирало је врло мало свјетлости. Лежали смо готово на голој земљи, јер је било јако мало сламе. Будући да нисмо имали клозет, нужду смо вршили тамо гдје смо и лежали. Сваким даном подрум се пунио новом дјецом, највише са Козаре. Било нас је на стотине.
На првом спрату старог дворца били су гвоздени кревети гдје су спавале старије дјевојчице, по двије у једном кревету. Ту је била смјештена моја сестра Славка. Чим су нас смјестили, морали смо ићи на шишање. Шишале су нас часне сестре „на нулу“, како не би добили вашке. Након шишања добили смо бројеве. Ја сам добила број 97, Рада 98, а Славка 47. Број је био написан на тврдом картону, који смо морале носити око врата. Више нисмо били дјеца, већ бројеви. Речено нам је да се од тада одазивамо само бројевима.
Јастребарско је био логор НДХ, намијењен српској ратној сирочади. Логор су држале католичке часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски из Загреба. Главна управница логора била је часна сестра Ана Барта Пулхерија, која је за све нас говорила да смо бандитска дјеца и да нас треба побити. Ништа боље нису биле часне сестре Бернадета и Грациоза. Дјечији логор Јастребарско био је под надзором Андрије Артуковића, који је био министар унутрашњих послова НДХ и често је долазио у логор, као и надбискуп Алојзије Степинац.
Свако јутро у цик зоре долазио би гробар Фрањо Иловар са колима и коњском запрегом. Из подрума су великом лопатом избацивали мртву дјецу, а он их је товарио у кола и одвозио ван гробља гдје их је сахрањивао. Управници логора, часној сестри Пулхерији, журило се да се подрум у старом дворцу што прије испразни, како свијет не би дознао истину о нашем страдању и умирању.
Једном је часна сестра Грациоза скупила нас око двадесеторо дјеце из подрума. Петар Ловрин, из Љубије код Приједора (што сам пуно касније сазнала), ишао је од једног до другог дјетета, ухвативши дијете за главу. Брзим потезом руке, у којој је држао неки чудан нож, дуг, а узак, са оштрицом на врху, зарио би дјетету окомито у гркљан. Затим би им, мртвима, вадио очи и стављао у неку плетену корпу и тако се хвалио колико је заклао српске дјеце.
Кад је дошао до мене да ме закоље, убо ме ножем у врат у предјелу гркљана. Ја сам га гледала умиљато право у очи и само што нисам рекла: ”Па, шта сам ти ја крива?” Мој поглед га је разоружао. Извадио је нож, а да га није зарио довољно дубоко у гркљан. Мој поглед сломио је нешто у њему. Све је то гледала часна сестра Пулхерија, пришла ми је и рекла да за њом понављам молитву: ”Мој гријех, мој гријех, мој превелики гријех, Свети Петре.” Било ми је четири године, још нисам чисто изговарала ријечи и морала сам да молим за свој „превелики гријех“ онима чије су руке биле крваве. Срећна сам што сам жива, а несрећна што ћу на врату цијелог живота носити ожиљак који ми неће дати да заборавим клање невине српске дјеце. Страх од усташа и часних сестара у мени је био присутан много година. Страх да не будем заклана и рана на врату која ме је бољела, није ми дала да мирно спавам многе ноћи. Прва ноћ била ми је најтежа. Сљедећег јутра у зору, дошао је поново Фрањо Иловар и својом великом лопатом почео избацивати из подрума мртву дјецу. Крај њега је тог јутра била присутна и часна сестра Пулхерија и рекла му да у кола утовари најприје неколико живе дјеце, па затим да на њих натовари мртву дјецу. Прстом је показивала на коју живу дјецу мисли. Убрзо сам се и ја нашла на поду запрежних кола заједно са мртвом дјецом.
Рака је била ископана и припремљена за нас, наравно, ван јастребарског гробља. Пошто смо побацани у раку, гробар Фрањо Иловар је на нас бацао земљу. Срећна околност је била да сам се нашла на врху зато што сам у колима била на дну. Можда сам разгртала земљу да бих изишла жива из раке, а можда ми је помогао и Фрањо Иловар. Пошто сам била на врху, можда је и на њега дјеловао мој умиљати поглед невиног дјетета.
Више пута сам сањала да сам жива закопана у гробу заједно са мртвом дјецом и да никако не могу изаћи из тог гроба. У исто вријеме сањам гробара како ми пружа руку.
Кад сам изишла из гроба, одлучила сам да се више не вратим у логор, већ да се кријем по шумама, гдје ће ми бити боље него у логору са часним сестрама. Чувар логора ме је примијетио и палцем показао псу на мене:
„Рекс, бандит!”
Пас се окомио на мене и срушио ме. Тако сам враћена у логор.
Готово сву дјецу из подрума која су умирала од тифуса, сахрањивао је Фрањо Иловар. Много дјеце завршило је у казану, кувано у врелој води и од њих је прављен сапун. Зато, преживјеле дјеце нема пуно.
Једна од најтежих казни је била да се присили мали логораш да гледа у сунце док не ослијепи. Свједок те казне још је жив. То је Миља Кукољ, слијепа старица, која живи сама у Кнежици испод Козаре. Она је у Јастребарском логору за казну морала гледати у сунце и након тога је ослијепила.
Моја сестра стричевка тврди да су усташе у казан са врелом водом, као храну за свиње, бацале слијепу дјецу. Претходно су их часне сестре тјерале да гледају у Сунце, све док не ослијепе.
Ко зна колико би нас ускоро умрло од глади, болести, батина и других казни, да за наша страдања није обавијештен Међународни Црвени крст. Захваљујући њима, сва дјеца из мемљивог и влажног подрума пребачена су на први спрат напуштеног дворца грофа Ердедија. Ту смо спавали по двоје у креветима. Сестре у бијелим мантилима давале су нам лијекове и бринуле се о нашем задрављу. Редовно смо добивали храну, а били су и нужници гдје смо обављали нужду, тако да нисмо више заударали на мокраћу и измет.
О дјеци на првом спрату бринула је часна сестра Грациоза. Била је млада и лијепа, али јако зла. Причало се да је из Херцеговине, из истог мјеста одакле је и Андрија Артуковић. Он је долазио често у логор због Грациозе.
Кад се смрачи, Грациоза нас отјера у кревет. Знали смо шта нам је чинити. Затварали смо очи и правили се да спавамо. Ја сам била у кревету са сестром Славком. Грациоза би угасила свјетло у нашем дијелу просторије, а упалила у свом дијелу гдје је она спавала. Њен дио собе био је одвојен параваном од бијелог платна које је било провидно. Отварали смо очи и по сјенама које су се појављивале закључили да је код ње долазио неки мушкарац. Питала сам Славку да ми каже шта они раде. Славка ми је рекла да ћутим, јер ако ме Грациоза чује да ћу добити батина. Она ми је, такође, шапатом рекла да они раде у кревету оно што раде тата и мама.
„А шта раде тата и мама у кревету?” – питала сам Славку.
„Праве дјецу, шта ће друго радити. А сада спавај, доста ми је било питања!”
Једног јутра, у љето 1942. године, све часне сестре су се јако узнемириле. Говориле су да су неки дивљаци из шуме дошли и одвели неколико дјечака. Ти „дивљаци“ одвели су и Драшка. У страху да не одведу и остале дјечаке, пребачени су убрзо у Земун, и тако су све бараке остале празне. У Земун је одведен и мој брат Миле.
У јесен 1942. године, Славка је пошла у први разред основне школе. Било јој је лакше ићи у школу, иако је најважнији предмет била вјеронаука, коју није вољела, у односу на тешке послове које је радила у кухињи.
Рада и ја смо морале, такође, ићи на вјеронауку. Свако јутро у пет часова морале смо бити у католичкој цркви, гдје су нас учили да се крстимо, да молимо круницу, да пјевамо католичке црквене пјесме. Готово сваки пут с нама је ишла Славка, иако није морала. Бојала се за нас двије да у цркви не заспимо, што се јако кажњавало, уколико би нас часна сестра Бернадета ухватила на спавању. Једном, не само да смо Рада и ја заспале у цркви, већ је и Славка заспала. Бернадета нас је пробудила и са осталом дјецом која су такође заспала, одвела у неку тамну просторију старог дворца и за нама закључала врата. Из неког широког димњака појавила се глава маскираног „ђавола“, освијетљена батеријом. Ђаво је имао велики црвени језик, црно лице и велике рогове. Причали су да се у ђавола облачио капелник Никица Гашпар и тако плашио дјецу. Одједном, осјетили смо ударце неког ланца којим нас је Гашпар тукао. Кад нам је Бернадета откључала врата, сви смо плакали, не само зато што смо се препали, већ и зато што нас је тијело бољело од удараца ланцем. Послије те и такве казне није нам више падало на памет да заспимо у цркви. Схватили смо да је за часне сестре наше одлажење у цркву било врло значајно. Убрзо смо дознали због чега је то тако било.
У прољеће 1943. године у логор долази загребачки надбискуп Алојзије Степинац са дугачком капом на глави. Сва дјеца била су свечано обучена, као и часне сестре. У реду, један по један прилазили смо Степинцу, љубили му рукавицу. Он би нам, затим, палцем који је стављао у неко уље, на челу направио мастан крст. Затим би нас са два прста ударио по образу. Из Јастребарског позване су жене да нам буду куме. Тако смо постали католици и Хрвати. За награду добили смо добар ручак, послије кога смо Степинцу пјевали пјесме и рецитовали пјесме посвећене Анти Павелићу.
У прољеће 1944. године почели су у логор долазити непознати мушкарци и жене, и када би одлазили, свако је са собом одводио по једно дијете. Највише су долазиле усташе са својим супругама. Други нико није могао добити пропусницу да уђе у логор. Славка каже да је била више него сигурна да ће Раду и мене одвести из логора, Раду зато што је лијепа, а мене зато што сам умиљата.
Једном је Пулхерија нас неколико дјевојчица довела у своју канцеларију у којој је сједио неки мушкарац у цивилу. Обратила му се, рекавши:
„Господине Дасовићу, дјечака каквог ви желите, немамо, али довела сам вам ове дјевојчице да између њих једну изаберете.”
Кад нас је све погледао, рекао је Пулхерији да му се не свиђа ниједно дијете и већ је кренуо према вратима. Ја сам тада изашла из реда и, прије него што је изашао, ухватила га за руку, умиљато га погледала и рекла:
„Тата, узми мене, бићу добра!”
Његове очи постале су топлије. Чудно, али као да сам тог човјека негдје већ видјела. Обузео ме страх, али главно је да није усташа. Питао ме је како се зовем. Рекла сам да се зовем „97”. За двије године проведене у логору ја сам потпуно заборавила ко сам. Часна сестра Пулхерија нашла је неки картон и рекла:
„Господине Дасовићу, кад је ова мала дошла код нас, у сиротиште, уписали смо у овај картон оно што нам је рекла старија сестра Славка. А рекла је да се зове Зорка Делић, да је рођена у Крухарима код Санског Моста, да јој се отац звао Драго, а мајка Драгица и да нису живи. Није само знала датум рођења.”
Пулхерија је направила кобну грешку што је то све рекла преда мном. Да ме послије тога сто пута прекрштавају и мијењају име и презиме, не могу ми ништа, јер знам своје право име и презиме, имена родитеља и мјесто рођења. Првом приликом отићи ћу у свој родни крај и потражити своје рођене. Зато ми је било много стало да изађем жива из логора, а то могу само ако овај човјек одлучи да ме узме. На срећу, одлучио је. Рекао је Пулхерији да ме лијепо обуче и да ће он доћи по мене. Кад је дошао са возилом, ја сам већ била спремна. Био је у униформи. До њега у џипу је био пас вучјак. Препала сам се тог пса. Дасовић је примијетио да сам се уплашила пса и рекао ми је: „Не бој се! Од сада ће Рекс бити твој велики пријатељ. Сједи с нама у џип да што прије кренемо за Загреб.“
Док смо се возили у џипу, Славко ми је причао како је јако побожан човјек и да никада не пропушта прилику да буде на миси у катедрали, коју служи, како каже, „велецијењени и пресвијетли“ надбискуп загребачки, Алојзије Степинац. Да није слушао један његов говор, кад је рекао вјерницима да иду у Јастребарско, те ко год нема своје дјеце, нека узме по једно дијете, јер су то ратна сирочад остала без оба родитеља, не би ме узео. Даље је говорио да ту дјецу треба подизати у католичком духу да би кад одрасту били прави Хрвати. До сада, како је рекао Степинац, из Јастребарског је у Загреб доведено преко 500 дјеце.
„Да није било Степинца и његовог говора, ја се никада не бих одлучио да узмем туђе дијете, кад ми Бог није додијелио моје рођено“, тврдио је Славко.
„Јесмо ли се договорили да доведеш мушко дијете? Што ће ми ово босанско чудо? Одмах је врати назад одакле си је довео!”, наредила је жена.
Мени је у једној малој соби гдје се налазио само кревет, ормар и једна столица, намјестила постељину и рекла да легнем не понудивши ми да једем. Кад сам ушла у собу, на ормару сам запазила пуно јабука. Толико сам вољела јабуке. Прошло је двије године како нисам ниједну јабуку појела. Узела сам столицу, попела се и узела јабуку. Нисам ни сишла са столице, а у соби се појавио Рекс. Од страха, јабука ми је испала из руке. На вратима се појавила Мицика. Грохотом се смијала што сам се препала Рекса. Рекла ми је да не смијем без питања узети ни једну јабуку.
„А сада узми ову јабуку што ти је испала из руке, и можеш је појести!”
Жена ми се није свиђала. Нисам је вољела, јер је према мени била зла, као и оне часне сестре из Јастребарског.
Прва ноћ у Загребу протекла је у страшним сновима. Сањала сам усташу са ножем у руци који ме коље, а затим, да се жива налазим у гробу окружена мртвом дјецом, да се гушим и да никако не могу изаћи из гроба. Будим се срећна што нисам у гробу. Ујутро, кад је жена дошла у собу, сва се избезумила кад је видјела да сам се помокрила у кревету. Пробудила је Славка да му то каже уз коментар:
„Узми ову смрдљиву Босанку!”
<Гојко Ловрић Садржај Стојан Стојаковић>