fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Зоран Шапоњић: Децу вам, екселенцијо, не можемо заборавити

Амбасадор САД у Србији, господин Кристофер Хил, уверен је да колективно сећање Срба не сеже дуже од десетак година,  пар месеци, два дана или десетак минута, уверен је такође да је осећај самопоштовања у Срба заувек изгубљен, згажен, нестао, да овај народ нема више ни једну једину црвену линију, па  се Србима може попиш… у брк и то у сред Београда!
Zoran Saponjic
Зоран Шапоњић

А, шта друго човек да каже пошто прочита данашњи интервју његове екселенције једном београдском недељнику у коме Хил вели „да Србија мора да се окрене Западу и то због своје деце и због деце своје деце“, као и „због свих других разлога“!

„Многи млади из Србије одлазе на Запад, не видим да одлазе на Исток. Стога мислим да је прилично јасно куда Србија жели да иде“, потеже амбасадор крунски доказ куда Србија иде и куда би, по њему, неизоставно требало да крене.

Додао је још и како би, ето, „волео да види да Србија, наш пријатељ и партнер, једног дана можда донесе и одлуку о прикључењу НАТО“.

У онај НАТО што нас је, подсетићу Вас екселенцијо, 88 дана бесмучно тукао, засипао бомбама, убијао, сакатио, што нам је земљу посејао тонама уранијума?

И, кад год амерички амбасадори у Београду стану да причају где је Србији место, куда би Србија требало да крене, шта би требало да уради „због своје деце и због деце своје деце“, кад почну да нас опомињу, сетим се Торника, оног трагичног дана  крвавог пролећа 1999. године, када су, ваши амбасадоре, убили ону тројицу несрећних младића, тек стасалих на свет. Радоја, Миланка и Неђа.

Ни криве ни дужне, па им њихови најмилији,  и дан данас туже по оним боровима у којима су им оно крваво јутро нашли, америчком бомбом екселенцијо, раскомадана тела. И на Торник мислим, и на мост у Варварину, на Алексинац, на Милицу Ракић, на сву ону побијену децу, мој драги амбасадоре.

Пролазе године, а од вас, америчких амбасадора, и даље ни речи извињења, ни речи сажаљења, ни један да дође на Торник, да позове Радојицу Савића, оца оног несрећног младића, да му каже просто – „извини Радојице“ „жао ми је Радојице! А ми чекамо амбасадоре, надамо се. Верујемо…

Јок! Каже амбасадор, „будућност Србије је на Западу, због деце, и због деце њихове деце“.

Него, уз сво поштовање екселенцијо, заборавили сте у овим својим промишљањима на нерођене унуке Радојице Савића! А Радојица је Миланков отац. Заборавили сте, екселенцијо, да они нису ни добили прилику да се роде, да нису добили прилику да расту, порасту, да се радују животу, и они и Радојица са њима, па тек онда да се определе куд ће, на исток, на запад, на север, на југ?

Заборавили сте, уважени, на све оне анђеле побијене вашим бомбама 1999, 1944, на Милицу Ракић, данас би она била девојка, жена, можда би живела на вашем западу, на истоку, северу, на југу, није битно, али, живела би екселенцијо! И сва та деца екселенцијо, сви ти младићи, девојке, заболи ли вас душа за њима амбасадоре, душа амбасадоре, што нису добили прилику да досањају своје снове, па и ваш амерички сан да сањају?

И, залуд  вечерас пети пут читам вашу изјаву, тражим речи жаљења за побијену српску децу кад већ српску децу помињете. Ни слова екселенцијо.

Ни речи, ни слова жаљења.

А, можда сте Ви, екселенцијо и у праву. Можда тако са нама Србима и треба. Дођете у Београд, 23 године после ваших бомби па нам се попиш… у брк. Причате нам шта је важно за нашу децу и за децу наше деце екселенцијо? Причате о нашој деци, о њиховој будућности, као да ништа није било, а приде отимате им оно што им је остало од прађедова као завет? Као печат трајања, белег постајања. Као нешто што нити је ваше ни наше, нешто што је тек предато нама да оставимо онима што ће доћи после нас, а они после нас да оставе онима што ће доћи иза њих.

Но, навикли смо екселенцијо. На ваше лекције, на то да нас гледате не као људе, равноправне себи, пре као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе,  и како сте нас све, сви ви, називали, не тако давно, пре  двадесетак и коју годину.

Како сте навикли тако и причате.

Само, кад се следећи пут будете бавили будућношћу српске деце, застаните екселенцијо, сетите се Алексинца, Варварина, Торника…

И, да, екселенцијо, не могу да не приметим да се од свих ваших, западних тековина, оних којима би требало да стреме „наша, и деца наше деце“, нека деца овде у Србији понајбоље сећају ваших бомби. Ено ваших тековина и на Косову, често их гледам, од рушевина наших светиња попаљених оног страшног марта, манастира опасаних бодљикавом жицом, српских гробаља на којима ни мртви немају мира, слика несталих…

Зоран Шапоњић

Извор: ИСКРА

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: