Злочини комуниста и даље некажњени: „Пасје гробље“ код Колашина чека правду

О овом злочину и даље се ћути. Нема истраживања, званичне осуде, достојног обиљежавања. Како рекосмо на десној обали Таре је у наше вријеме изграђен спортски центар, а данашњи комунисти вјероватно сматрају да су се тиме „одужили“ својим идеоолошким прецима у  потискивању свијести о крвавом Бадњем дану из 1942. године.

О злочинима комуниста у Црној Гори се не говори, а имало би се шта, јер су њихови трагови бројни. Актуелни режим задојен комунистичком идеологијом о томе не жели ни да чује, упорно затвара очи над очигледним доказима и бројним свједочењима. Штавише. чак и покушава да уништи свако сјећање на злочине својих идеолошких предака, па на тим стратиштима гради спортске центре и стадионе.

Према свједочењу Мире Мандић, кћерке Миљана Мандића, кога су комунисти 1947. године убили на Сињавини, на некадашњем „Пасјем гробљу“ у Колашину подигнут је спортски центар. Изградњу тог објекта је финансирала Влада Црне Горе и он је завршен прије четири године. Међутим, нешто са тим центром не иде како треба, јер су спортски догађаји под њеовим кровом ријетки и већином се своди на љетњи кошаркашки камп.

Да ли то сјене побијеног невиног народа у јануару 1942. године  не дају мира данашњим генерацијама у Колашину да на том стратишту гледају утакмице и трче за лоптом? А шта рећи за оне из актуелне власти који нијесу могли да спортски центар граде на неком дртугом мјесту, него баш на десној обали Таре, на стотињак метара од центра града, гдје су комунисти на Бадњи дан 1942. године, према поузданим подацима, звјерски убили преко 300 невиних људи чији је једини гријех био тај што нијесу били комунисти.

Да ли је у Црној Гори дошло вријеме да се формира Антикомунистички покрет, чији би циљ био да скрене пажњу на комунистичке злочине и да пробуди свијест у овом народу да не затвара очи пред њиховим доказима, него да након 80 година покрене одговорност за то што се десило. Не како би се некима светили, али како би истина и о комунистичким звјерствима постала дио крвавог братоубилаког рата у Црној Гори, а посебно у Колашину. Свијест о томе требало би да буде поука да се тако нешто више никада не деси.

Један од најстрашнијих комунистичких злочина

Једна од најстрашнијих комунистичких злочина десио се на Бадњи дан 1942. године. Црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакриралиоко 300 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис „ово је Пасје гробље“.  О томе је писао и Радован Калабић. Ево шта Калабић каже о овом монструозном злочину комуниста над Србима.

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом.

Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима. Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име „Пасје“. А управо они комунисти који су направили то „пасје гробље“ јесу монструми и животиње. Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели, записао је Калабић.

У документима се може пронаћи свједочење четничког мајора Јоксимовића који је неколико месеци касније описао ископавање тијела.

-Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам, рекао је Јоскимовић.

О овом злочину и даље се ћути. Нема истраживања, званичне осуде, достојног обиљежавања. Како рекосмо на десној обали Таре је у наше вријеме изграђен спортски центар, а данашњи комунисти вјероватно сматрају да су се тиме „одужили“ својим идеоолошким прецима у  потискивању свијести о крвавом Бадњем дану из 1942. године.

Пасје гробље

Ипак, ни то не може још дуго трајати, јер ће нека будућа власт морати и томе да поведе рачуна, а то ће бити и њена обавеза према усвојеним европским резолуцијама о осуди комунистичких злочина, а овај у Колашину је међу најстрашнијим у Црној Гори.

Насупрот „Пасјем гробљу“ овдашњи режим није заборавио на Брезу, гдје је током 1942. године, када су овим градом управљали четници, стријељано око 80 присталица партизана и комунистичке идеологије.

О четничкој управи у том времену и посебно о њиховом затвору средином осамдесетих година у Колашину је одржан и научни скуп са више десетина доктора историје и осталих научника. О томе је објављен и зборник од преко 800 страна. Нијесам све прочитао, али на страницама онога што јесам нема ни слова о злочинима комуниста на обали Таре, који је већином био и главни разлог стријељања на Брези.

Све то је прећутано, а нашироко се говори о звјерствима четничког затвора и неправедним суђењима. Интересантно је да аутори са тог скупа истичу неправедна четничка суђења, односно тврде да је то био пријеки суд (какав би други био у сред рата?), а нико ни једним зарезом да се упита ко је судио и пресудио невиним становницама на обали Таре, односно „Пасјем гробљу“? Ту није било ни суда ни судија, већ само маљеви и метак у чело, али то нико у поменутом зборнику не помиње.

Осуда комунистичких злочина у Црној Гори намеће се као насушна потреба и то не само због мртвих, него и живих. Право је чудо како се данас можемо погледати у очи, а да нијесмо  рекли шта смо радили једни другима и да то више не смије да се понови. Истина о „Пасјем гробљу“ један је од путева да допремо до себе самих и да опростимо браћи и помолимо се за наше, али и њихово спасење.

Извор: Блог „Српски одговор“