Zločin nad Srbima u Bačkoj, aprila 1941.

Pre skoro trideset godina, na Vrbicu, ugledavši na pravoslavnoj crkvi, ispod krova, duboke rupe na zidu, pitao sam baka Maru od čega su. Nije mi odgovorila sve dok nismo došli kući. I onda je šapatom rekla, iako smo bili sami u sobi, kao da će je neko drugi čuti, da su za vreme rata mađarski vojnici pucali na crkvu jer su navodno četnici sa zvonika bacili bombu na njihovu patrolu. Zbog toga su streljali mnogo Kuljana. Priča me je zainteresovala i počeo sam da se raspitujem kod starijih ljudi koji bi mogli nešto da mi kažu o tom događaju. Informacije koje sam prikupio bile su više nego zanimljive. Jedna me je frapirala. U Istorijskom arhivu u Novom Sadu, došao sam do podatka da je nakon rata podneto oko 1800 krivičnih prijava protiv nn lica kao i protiv imenovanih lica. Prijave su glasile na ime pljačke, fizičkog zlostavljanja, prebijanja i ubistava, tako da je skoro svako srpsko domaćinstvo pretrpelo neki oblik štete.

Na katoličku Veliku subotu, 12. aprila 1941. godine, iz pravca Sombora, u grad su umarširale mađarske trupe i već prvim govorom, komandant je najavio obračun sa tzv  srpskom politikom. Nekoliko puta, prekidan ovacijama, dao je do znanja da ni jevrejska zajednica, inače malobrojna u gradu, ništa bolje neće proći (tokom rata jevreji su pohapšeni i poslati u logore širom Evrope, a nekoliko istaknutih porodica prišlo je katoličkoj veri i svoja jevrejska imena zamenili mađarskim imenima). Komandant je pokazao okupljenima spisak ljudi koji treba da budu likvidirani. Spisak mu je uručio izvesni Kurc, bački Švaba, a sačinio ga je Janoš K. Mađar iz Kule (i jedan i drugi, nakon rata, uspeli su da pobegnu i za zločin koji su počinili nisu odgovarali).

13.april, prošao je mirno u prazničnoj atmosferi. Jedan pucanj iz pištolja, kasno uveče na Uskrs, iz dvorišta apotekara Rudolfa Sauera bio je znak da otpočne progon nedužnih Srba i Jevreja. Uhapšeno je preko pet stotina ljudi, žena, starih, mladih, jakih i nejakih. Sud, sačinjen od kulskih Mađara i Nemaca, formiran istu noć, zasedao je u zgradi opštine i odlučivao je o životu i smrti nedužnih Kuljana.(zgrada je srušena, nalazila se preko puta Ekonomske škole, gde je sada zgrada opštinskog suda). Mučenje i prebijanje trajalo je čitavu noć (posebno se isticao A.V. mađar iz Kule).

14.aprila, ujutru, počela su prva ubistva. Patrola, predvođena E.L. nadničarom iz Kule, upala je u kuću starog Novaka Stojkova i u postelji, njegovu ženu Pelu, izboli su bajonetom. Njega je kraj bunara zaklao vojnik Endre rodom iz Kaloče. Sina Stanimira, kulskog građevinara, i snaju Vidu (bila je pod sumnjom da je ona bacala bombe sa zvonika crkve!!) ubili su 16. aprila posle jezivog mučenja. Nestora Ćovina, upravnika pošte, izveli su na ulicu i kundakom prosuli mozak po trotoaru (smrtonosni udarac zadao mu je A.V. Mađar iz Kule). Maksu Hercega,birtaša, izveli su kraj kanala i posle stravičnog mučenja ispalili su dva metka u njega. Ostalo je upamćeno da je ranjen rekao „pucaj kako treba, ja bi tebe bolje pogodio !“ Treći metak pogodio ga je u glavu. I tako je na najsvirepiji način ubijeno pedeset i dvoje nedužnih. Prebijeno je i osakaćeno na desetine, takođe nedužnih samo zato što su bili Srbi. Mnogima je opljačkana imovina, zemlja oteta i sva ljudska prava bila su im oduzeta. Crkvena zvona srpske pravoslavne crkve nisu smela da se oglašavaju čitavu godinu. Crkvenjaka Savu Šovljanskog ubili su u porti i takvog ostavili dva dana na ulazu u crkvu. Crkva je opljačkana i demolirana. Sveštenik Sava Damjanov preživeo je na lično angažovanje katoličkog sveštenika Karla Rajlera.
Taj krvavi pir, možda ne bi stao ni tog 16. aprila da se čestiti Mađari i Nemci nisu pobunili i stali na stranu svojih nedužnih komšija. Malo je poznato da je Matijas Miler, krojač iz Kule sa svojom braćom upao u zgradu opštine i Janošu K. pljunuo u lice rekavši mu da će,ako ubijanje ne stane morati da ubije i njega i njegovu porodicu. Takođe, malo je poznato da je Žuža (koliko mi je poznato prezivala se Balint ) od vojne uprave u Segedinu tražila da se kazne počinioci kulskog aprilskog masakra. Advokat Hameder, preko svojih veza u Somboru izdejstvovao je da stigne depeša o prestanku hapšenja, ali niko nije odgovarao za zločin..
Igrom sudbine, ili ironije, ubijeni mučenici ideološki nepodobni posleratnom režimu nisu dobili ni spomen ploču. Na zajedničkom spomeniku piše..“spomenik podižu porodice streljanih..“
Eto, tako neka i ostane, skromno. Ni HVALA od države, ni HVALA od grada, a puno i do neba, HVALA od porodica.

A od mene večno HVALA čestitim komšijama što su zaštitili svoje nedužne komšije.

Veljko M. Lukišić

Vezane vijesti:

Dušan Kovačev: Zašto se Vojvodina stidi … – Jadovno 1941.

Godišnjica početka januarske Racije 1942. u … – Jadovno 1941.

UTVRĐENA IMENA 2 323 ŽRTVE POKOLjA U „NOVOSADSKOJ …

Pomen žrtvama racije u Čurugu – Jadovno 1941.