Злочин на Вијачком лугу у Прњавору 1. фебруара 1942. године

Пише: Боjан Милиjашевић

Усташе су 31. jануара 1942. године са имања локалног газде Михаила Хартмана одвели скупину Срба у прњаворски затвор одакле су их дан касниjе повезане жицом 2 по 2 повели у правцу Дервенте и стриjељали у Виjачком лугу 300 метара од кућа породица Шикарац. Срби из Лужана коjе су похватани на Хартмановом имању су се налазили у заштити код газде Михаила и неко вриjеме становали код њега а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране. Остали Срби коjи су похватани тада били су из села Штрпци, а таj дан су дошли код Хартмана преузети одређен броj цриjепа за Раjка Брковића коjи jе организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом.

Усташе и њихови сарадници коjи су судjеловали у овом злочину су Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, командир 18. усташке сатниjе, Славко Орешић, замjеник, Алиjа Шипрагић,, Ханзи Фелбер (фолксдоjчер), лугар Џемал, Јозо Марћинек домобран из Лужана, Јуре Декет домобран из Вучиjака и jош неке непознате усташе.

Хартмановим синови су били Михин, Ђури, Карлин, Брацо и jедна кћерка коjоj jе име заборављено. Михаило, Мицика, његова жена, синови Ђури и Михи Хартман се подjеднако оптужуjу за оваj злочин од стране Комисиjе за утврђивање злочина.

Са мjеста стриjељана су успjели побjећи и преживjети стриjељање Теодор Стоjнић, Љубо Брковић, Љубо Гаjанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић коjи су касниjе оставили своjа свjедочења о овом догађаjу и своjе исказе дали Срескоj комисиjи за истраживање злочина окупатора и њихових помагача 17. jуна 1945. године.

Комисиjа jе узела свjедочења од породица страдалих и преживjелих, а они су изjавили сљедеће:

Татаревић Софиjа, жена Лазина, стара 32 године, свjедочи:

„Концем 1941. године одвеле су усташе 6 људи из нашг села Лужана у затвор а дан касниjе jа сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смjели отићи и били су сви разбjегнути. У затвору нашла сам од те групе само двоjе дjеце а осталих ниjе било. Дjеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора jа сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дjецу и он ми jе то обећао да ће ићи гледати шта jе то било. Други дан по томе Хартман jе послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба коjима jе приjетила опасност, под његову заштиту коjи ће живjети у његовоj кући. Сељани су повjеровали њему и склонили се код њега гдjе су остали мjесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плаће. Почетком вељаче дошао jе jедан радник коjи jе код њега био запослен и коjи jе имао неку потражњу цриjепа од њега. Оваj исти се звао Владо Бjегоjевић из Штрбаца. На стражи jе стаjао Јуре Декет (Украjинац,п.а.) из Вучиjака коjи jе обавиjестио усташе да jе оваj дошао из Штрбаца возити цриjеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отjерали у затвор у Прњавор … Таj исти дан навече дођу усташе и покупе све људе коjе jе Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића … у тоj скупини ниjе случаjно био Теодор Шикарац, по њега jе кући дошао Јозо Марћинек коjи jе био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до скупине коjа jе отjерана у затвор у Прњавор. Таj момент Михаил Хартман ниjе ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе …

Татаревић Јована, жена Ристина, стара 49 година, из Штрбаца свjедочи о овом догађаjу:

„… Почетком године 1942. jа сам се склонила са своjим покоjним мужем Ристом и jош неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа коjа jе приjетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдjе су били jедну ноћ а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Виjачком лугу све пострељали. За вриjеме нашег боравка код Хартмана исти jе долазио jедно jутро те нам рекао да се склонимо негдjе у други срез као нпр. Тешањ, међутим jе његова жена Мицика нас одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да jе она морала знати што ће се догодити. Исти дан jе моj малодобни син Мирослав пошао своjим послом са воловским колима, уто га jе срео Хилко Хемун(Украjинац, п.а.) из Лужана и натjерао га да вози сиjено за њега у Прњавор jер jе он био побjегао из Лужана. Сиjено jе било власништво Петра Сегић из Штрбаца, коjи jе био избjегао на партизанску териториjу у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио jе превоз без мог знања и одобрења … “

(Хилко Хемун jе био брат Васиља и Ивана-Иљке Хемуна коjи jе судjеловао у масакру у селу Кремни. Кућа им се налазила на раскршћу путева Ергела-Виjачани на Шпилином имању данас.)
Ово стриjељање у Виjачком лугу су преживjели Стоjнић Теодор и Недо Татаревић из Лужана и Мирко Брковић из Штрбаца

Татаревић Недо, стар 40 године из Лужана свjедочи:

„Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мjештанима православне вjере у кућу Михаила Хартмана испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, jер нам jе он то обећавао. За вриjеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добивали нити плаће нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдjе смо остали jедну ноћ и jедан дан а затим су нас без икаквог саслушања потjерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг построjили су нас у троjне редове, а jа сам се налазио при краjу у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдjе падаjу мртви и рањени, а jа сам случаjно остао неповриjеђен. У таj час сам скочио у jарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од моjих другова успjели побjећи. Девет усташа су отишли у потjеру за одбjеглим а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам jедног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада с баjонетом. Када су мене спазили ниси прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то jе други рекао „мртав jе“ и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побjегао сам у правцу риjеке Виjаке. Пошто jе риjека била смрзнута бjежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину … “

Брковић Мирко, стар 34 године из Лужана свjедочи:

„Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мjештанима православне вjере у кућу Михала Хартмана од усташа jер нам jе исти обећао сигурност … Радили смо код Хартмана а за то нисмо добивали нити храну нити плаћу … Почетком мjесеца вељаче дошле су усташе и отjерале нас у затвор у Прњавор гдjе смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потjерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, тада су нас построjили у троjне редове, jа сам се налазио у другом реду. Када су запуцали видио сам како падаjу мртви и рањени другови, а jа сам тада прескочио преко мртваца и наставио бjежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туj сам се одморио видећи да jе опасност минула пребацио сам се на ослобођену партизанску териториjу … За наше одводjење као и убиства окривљуjем Мицику Хартман, коjа jе била у служби Гестапо-а, Ђури Хартмана, Џемала (презиме непознато) и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучиjака … “

Свjедок Хусеин Делић, стар 45 година, вjере исламске свjедочи:

„… У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алиjа Шипрагић, водник усташке боjне, Мирко Крезић, пристав (чиновник среске полициjе, п.ā.) са неким непознатим усташама коjи су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке унатраг два по два човjека. Што се тиче горе споменутих Срба из Лужана, jедне ноћи дошао jе Алиjа Шипрагић држећи у руци неки папир, те их jе све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боjе ништа. Усташе коjе су их везивале, могло их jе бити око дванаест. У jутро сам сазнао од чиновника Порезне управе Ханеке да су побиjени у Лугу неки Срби коjи су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми jе било jасно о коме се ради. Нисам примиjетио да jе Михаило Хартман или ма тко од Хартманове фамилиjе долазио интервенирати код усташких власти нити су посjећивали затворенике. Уjедно ми jе познато да jе судjеловао у томе поручник 20 домобранске сатниjе командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вриjеме тога ухићења, срески предстоjник био jе Фрањо Хорват, Марко Крезић, његов замjеник, заповjедник усташке сатниjе Едуард Кршуљ, замjеник Славко Орешић, водник Алиjа Шипрагић…“

У Виjачком лугу су 1. фебруара 1942. године побиjени следећи Срби:

-Татаревић Лазо

-Татаревић Ристо

-Вранешевић Воjко

-Шикарац Спасоjе

-Шикарац Ђурађ

-Шикарац Раде

-Брковић Петар

-Брковић Раjко

-Бjегоjевић Владимир

-Баjић Недо

-Шикарац Теодор

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ-ДА СЕ НЕ ПОНОВИ!

Светосавска омладинска заjедница Прњавор

Извор: