Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Злочин и казна

Датум објаве: среда, 26 септембра, 2012
Величина слова: A- A+

Светозар Шарац из Крњака на Кордуну, у то вриjеме тридесетшестогодишњак, приватни аутопревозник, све док jе жив памтиће 21. септембар 1991. године. Наиме, тога дана, одазиваjући се на мобилизациjски позив, обукао jе СНБ униформу и узео пушку, те са осталим резервистима из свог села воjним камионом кренуо у Карловац да, како им jе речено, из касарне „Логориште“, коjа jе била у окружењу хрваских паравоjних jединица, помогну у извлачењу материjално – техничких средстава.

Саво Штрбац
Саво Штрбац

Успут, код касарне „Мекушjе“, придружило им се и неколико воjника и официра из редовног састава ЈНА. Испред моста на риjеци Корани, њихова два возила са укупно 27 људи, зауставили су припадници хрватске полициjе у шареним униформама, коjи су им, након двосатних преговора, обећали да ће их пустити ако одложе оружjе и предаjу се.

Чим су се предали, претресли су их и наређено им jе да легну потрбушке на шљунак испред моста.Тада су издвоjени они коjи су се jавили да су активни припадници ЈНА и одвежени у полициjску станицу, а 17 резервиста, углавном из села Крњак, задржали су. И док су jош били у потрбушном лежећем положаjу са рукама на потиљку, jедан хрватски полицаjац ножем jе неколико пута убо резервисту Сипић Јована из Крњака, наjмлађег у групи, коjи jе jедини имао шарену тзв. „мартићеву“ униформу, у коjег jе затим из непоредне близине испалио и рафал у леђа. Првог коjи се побунио, такође су ућуткали ножем. Био jе то Васо Бижић из Дугог Дола. Онда су им наредили да устану и да у колони по два, ходом бочно, леђима окренути огради моста, крену на другу страну. Већ jе био сумрак. Светозар jе запео ногама за непомична тиjела ликвидираних сабораца. Док су ходали, шокирани од оног што су таман доживjели, на мост су пристигла наjмање троjица униформисаних особа са чарапама преко лица и аутоматским пушкама, коjи су одмах, без икакве команде, почели пуцати по њима. На Светозара jе пао саборац коjи jе ходао испред њега, а затим jе и сам добио метак у груди и пао у несвjест.

Кад се освиjестио био jе мрак. Мртви и по њему и око њега. Искобељао се и пузао на ону страну одакле су дошли. Испред моста jош се налазио њихов воjни камион. Успио jе да се попне у кабину на мjесто сувозача. Трпио jе болове од ране на грудима па jе поново повремено губио свиjест. Дошао jе к свиjести када jе чуо гласове из коjих jе разабрао да су се и сами изненадили што jе неко преживио масакр. Била jе то група хрватских полицаjаца. Један jе отворио врата кабине и повукао га, усљед чега jе тресниуо свом тежином на земљу. Док их jе посматрао лежећи на леђима, онако немоћан и отворених очиjу, онаj исти полицаjац са исуканим баjонетом замахнуо jе према њему, у ком тренутку му jе други полицаjац ухватио руку рекавши му „Немоj. Када jе већ преживио, миjењаћемо га за наше“. А када му jе пустио руку, таj први полицаjац jе само окренуо пушку и са кундаком га ударио у лиjево око, коjе се од ударца разлило и потпуно угасило Тако рањеног и осакаћеног одвезли су у болницу.

Поред Светозара jош су троjица резервиста, скоком преко ограде моста, преживjела масакр на Коранском мосту. Тринаесторица су ликвидирана, међу њима и Бабић Никола, активни заставник ЈНА, коjи jе добровољно остао са резервистима.

Светозар jе након 36 дана заиста и размjењен. До „Олуjе“ jе живио у Крњаку, а од тада у Панчеву. Умjесто правог, сада носи стаклено око и неколико крхотина од пушчаних зрна у тиjелу.

За оваj злочин, под притиском међународне заjеднице, Окружно тужилаштво у Карловцу, у маjу 1992. године, подигло jе оптужницу против Михаjла Храстова, иначе припадника “посебне jединице полициjе Полициjске управе Карловац”, због кривичног дjела против човjечности и међународног права – протуправним убиjањем и рањавањем неприjатеља.

Светозар jе до сада ишао четири пута на суђења опт. Михаjлу Храстову, два пред Жупаниjски суд у Карловац, коjи га jе три пута ослобађао, и два пута пред Врховни суд Хрватске у Загреб, коjи га jе три пута осуђивао.

Ишао jе Светозар и jош неколико пута на судска рочишта у парничном поступку коjи се, по његовоj и тужби осталих преживjелих и породица ликвидираних, упоредо са овим кривичним, води пред Општинским судом у Карловцу против хрватске државе за накнаду штете . У том парничном поступку jош ниjе донесена ни jедна пресуда иако jе одржано много рочишта и проведено много разноразних вjештачења у Србиjи, Словениjи и Хрватскоj.

Парнични суд чека кривичну правоснажну пресуду, коjе нема па нема ево већ 21. годину. Заправо била jедна – она друга Врховног суда, коjом jе Храстов у трећем степену осуђен на 7 година затвора, али jе и њу Уставни суд Хрватске укинуо због тога што другостепена ниjе била jавно обjављена. О овоj посљедњоj, шестоj по реду, коjу jе недавно изрекао такође Врховни суд РХ, jош jедном ће, према наjављеним жалбама обиjу странака, одлучивати таj исти суд у трећем степену.

А ова посљедња пресуда од четири године затвора (за ово дjело законски минимум jе десет година) више личи на хвалоспjев оптужениковом „jуначком дjелу“ и своjеврсном извињењу хрватског правосуђа за то што су га, по нечиjем налогу, морали осудити, него на jедну сериозну пресуду непристрасног и обjективног суда.

Изречена казна могла би се протумачити и као награда опт. Храстову за преузимање одговорности за инкримирани догађаj, пошто од самог почетка „признаjе“ да их jе све сам ликвидирао, додуше у „нужноj одбрани“.

Ни надлежно тужилаштво се jош не оглашава по питању евентуалног проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог jедног од првих ратних злочина у рату од 1991. до 1995. године над припадницима ЈНА, у то вриjеме jедине легитимне и регуларне воjске у држави СФРЈ, у чиjем саставу jе у то вриjеме формално – правно jош увиjек била и Хрватска.

Без обзира на праве и измишљене олакотне околности оптуженику, оваква пресуда jе понижаваjућа за жртве али и срамотна за хрватско правосуђе.

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

 

Везане виjести:

Сведок: На заробљенике ЈНА пуцала четири хрватска полицаjца

За убиство 13 Срба само четири године затвора!

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top