Злочин без казне

Злочин се десио у прољеће 1992. Тада је побијено најмање двадесеторо ромске дјеце. Дјеца су побијена ради трговине органима, каже Стево Грабовац, добитник НИН-ове награде за роман „Послије забаве“ коме је овај стравичан злочин послужило као предложак

Пише: Жарко Марковић

„Злочин који се описује у роману десио се 1992, у околини (Босанског) Брода. Тада је побијено најмање двадесеторо ромске дјеце, иако има индиција да постоји још неколико масовних гробница на другим локацијама. Дјеца су побијена ради трговине органима. Тако су показала прва истраживања након проналаска масовне гробнице. Дакле, сам злочин, иако се десио у рату, нема конкретне везе са ратом, ријеч је о простој заради… Испадне да је неким људима исто продати пакетић жвакаћих гума и ђечије органе. Наравно, није тако и не може никад бити тако, али с обзиром на то да се све на крају своди на проклети бизнис, оваква спознаја оставља горак укус у устима“, рекао је ово писац из Бањалуке Стево Грабовац, овогодишњи добитник НИН-ове награде за роман „Послије забаве“ у једном од интервјуа након што је обзнањено да ће по први пут један књижевник са ове стране Дрине од распада Југославије добити ово књижевно признање. „Послије забаве“ није, међутим, прича само о злочину, него и о породици, одрастању, пријатељству, односу оца и сина и мноштву других ситуација које се не тичу самог злочина који, ваља то рећи одмах на почетку, никада није добио судски епилог, иако је неспорно утврђено да се догодио.

„Није било ни суђења, а поготово не епилога. Случај је брзо, након првобитне медијске помпе, напросто препуштен забораву. Очигледно није био ′интересантан′ ни за једну од страна које су истраживале ратне злочине. Болније је још да су ово дјеца, наводно, из домова за напуштену дјецу, дакле, од самог почетка никога нису занимали“, рекао је, говорећи о свом роману, Стево Грабовац.

Његов задатак није био да буде истражилац, нити да суди или пресуђује. Причу из свог краја (иако га представљају као бањалучког, Стево Грабовац потиче управо из Брода) искористио је да напише, како је то навео његов издавач, „тотални роман“, одлично укомпновану причу која је заслужено однијела велико признање.

Али, шта се заиста догодило у околини Брода у прољеће 1992. године?

Почетком 2008. године аутору ових редова, тада распоређеног на положај репортера у једном бањалучком дневном листу, јавио се један поуздан извор из, назовимо их, безбједносних структура са реченицом: „Желиш ли причу о ′жутој кући′ која се догодила много прије косовске ′жуте куће′“?

Ријеч је о извору који је добро схватао начин функционисања медија, па је знао да „прода“ причу кроз једну реченицу. Овђе није било потребно много потпитања.

На брзину организован сусрет донио је конкретне детаље. „Када је почео рат, хрватске снаге су, уз помоћ босанских муслимана, као што је познато, заузеле подручје Посавине, прије свега Брод и околину. Нашима је било веома тешко да поврате контролу над тим мјестом, па су, иако је коридор у Посавини према Србији пробијен још у јуну, Брод ослободили тек у октобру што значи да су га Хрвати држали под контролом од марта па наредних шест-седам мјесеци. Познато је и да је у мјесту Сијековац код Брода крајем марта 1992. године почињен први велики ратни злочин на подручју Босне када је убијено неколико десетина цивила…“, причао је извор. „Да, сутра је годишњица, биће службено обиљежавање, парастос, говори“, узвратио сам. „Нисам завршио“, одбрусио је мој саговорник, па наставио: „Недуго након злочина у Сијековцу о којем се мање више све зна, у том истом селу хрватске снаге пресреле су два аутобуса у којима је било преко 100 Рома. Информација коју имам већ неко вријеме јесте да су након заустављања аутобуса, сви путници изведени на неку ливаду гђе су остали заробљени неколико дана, након чега је услиједило нешто о чему нико не прича већ 16 година“, причао је безбједњак. А онда је кратко поентирао, са изразом лица које је откривало згроженост. „Све су их побили. Било је ту 20-ак, 30-ак дјеце. Њима су повадили органе. Органе су вадили и одраслима који су били здрави. Органи су завршили на тржишту западне Европе. Ето зашто сам ти рекао да је то била ′жута кућа′ прије ′жуте куће′“, закључио је мој извор додавши да више о свему зна Марко Грабовац који води локално удружење породица погинулих и несталих.

Бивши официр ХВ-а испричао је да су већини жртава повађени органи о чему свједочи чињеница да су у масовним гробницама сви пронађени без ођеће или потпуно раскомадани

Већ сутрадан наша екипа кренула је из Бањалуке ка Броду, контакт са Грабовцем је успут био успостављен, па нас је спремно дочекао. Након што нас је искритковао јер се раније нисмо интересовали за овај случај (а како би кад смо тек дан раније први пут чули за те догађаје) испричао је своју верзију приче. Осим навода истовјетних онима које је испричао извор из безбједносних структура, Грабовац је тврдио да му је све детаље испричао некадашњи официр Хрватске војске којем није хтио да открије име. Испричао је да му је тај човјек потврдио да су већини жртава из два аутобуса пуна Рома повађени органи, о чему свједочи и чињеница да су у масовним гробницама сви пронађени без ођеће или потпуно раскомадани. Рекао је и да се нико досада није занимао за судбину тих Рома јер вјероватно нису имали родбине, па никога претјерано много нису ни занимали што су, како је додао, на уму имали и злочинци који су одлучили да их побију и њихову смрт добро уновче.

Након разговора у његовој канцеларији, Грабовац нас је одвео до једне ливаде која се налази неколико километара од Сијековца локалним путем према Српцу. Показивао је да се на тој ливади налазила масовна гробница. Друга је, тврдио је, била ближе Броду, у самом Сијековцу, на улазу у град. Тијела су, причао је, ексхумирана послије рата и одвезена у Тузлу. Од тада је цијели случај гурнут под тепих. Грабовац се, послије ће признати, плашио да неко не одлучи да те несрећнике прогласи жртвама каквог српског злочина.

Тијела су ексхумирана послије рата и одвезена у Тузлу. Од тада је цијели случај гурнут под тепих

Након објаве приче у већ поменутом бањалучком листу настао је хаос на нивоу цијелог региона. Чињенице да је у злочин умијешана Хрватска војска, а у потенцијално скривање и бошњачка страна, изазвале су занимање медија из Сарајева и Загреба, а у Брод су почели да долазе и ликови са сумњивим обавјештајним бекграундом.

Неколико дана након открића приче, бијељински адвокат Душко Томић који је дио каријере посветио бризи за дјецу, заинтересовао се за случај имајући у виду да су жртве масакра у Броду била и дјеца. Користећи своје полицијске и обавјештајне везе, Томић је дошао до одређених сазнања која је затим подијелио са медијима, доводећи у везу са злочином особу која се зове Нијаз Чаушевић звани Медо (занимљиво је да се злочинац у роману Стеве Грабовца зове Зеко). Хрватски медији недуго затим нашли су Чаушевића који је све до тада мирно живио у мјесту Кавран у Истри. Када су га суочили са оптужбама, рекао је да су то будалаштине, те да никакве Роме он нити његови саборци нису побили. „Сјећам се аутобуса с дјецом из Сјенина покрај Добоја, али то су били Муслимани, који су 1992. године пролазили кроз Сијековац на путу за западну Европу. Управо у вријеме проласка аутобуса четници су гранатирали и ми смо упозорили аутобус да скрене. Дјеци је вођа пута био хоџа из Градачца, а аутобус смо затим у договору с Хрватима отпратили до границе, односно до средине моста у Босанском Броду. Лично сам осигуравао тај аутобус и, колико знам, сва су дјеца срећно стигла на своје одредиште, а чини ми се да је то била Шведска, јер ми се и хоџа накнадно јавио и захвалио на сигурном пролазу“, рекао је тада Чаушевић новинарима који су га пронашли прије неголи истражиоци.

Касније је давао изјаву и полицији и тужиоцима, али случај никада није добио епилог. Ни у Хрватској, нити у БиХ. Уплитање великог броја медија, адвоката, бивших војника и официра, а изостанак реакције надлежних полицијских и тужилачких институција разводнио је цијелу причу. У међувремену су, у „надоградњи“ случаја, два аутобуса постала четири, а око стотину Рома претворило се у чак 220. Помињала су се још нека конкретна имена, али све је завршавало тек понеком изјавом за медије.

Било је покушаја да о свему буде обавијештен и Дик Марти који је разоткрио случајеве трговине органима на Косову, али без конкретног епилога. О судбини несталих Рома причало се још годину, годину и по. И поново су сви дигли руке. И тужиоци, и адвокати, и новинари. Све док Стево Грабовац није објавио роман „Послије забаве“.

Случајност или не, једна агенцијска вијест објављена само седам дана након што је бањалучко-бродском писцу уручена НИН-ова награда, подсјетила је све заинтересоване за овај случај да он никада до краја није расвијетљен. Наиме, 13. фебруара агенција Срна јавила је да је у Шведској, према Интерполовој потјерници ухапшен Дедо Одобашић који се терети за ратни злочин против српских цивила у Броду. Већ сљедећег дана из Сарајева је у Стокхолм упућена одговарајућа документација и захтјев за изручење Одобашића.

Њему је пред Окружним судом у Добоју у марту прошле године одгођено изјашњавање о кривици јер се није појавио у судници. Суд није добио потврду да је Одобашићу уручен позив који му је дипломатским путем послат на адресу у Шведској.

Према оптужници, мучио је и малтретирао најмање једног Србина и једну Српкињу заточене у згради скупштине општине тадашњег Босанског Брода.

Марко Грабовац ни 16 година након што је медијима открио страшну судбину која је задесила Роме из два аутобуса у Сијековцу није одустао од борбе за истину. „Деду Одобашића хитно треба изручити из Шведске да би одговорао за ратне злочине над Србима, а његово привођење могло би разоткрити и судбину Рома који су били у аутобусима несталим на подручју Сијековца“, рекао је Грабовац.

Одговор на захтјев за изручење из Штокхолма још није стигао.

Извор: П-портал