Зликовци које су мрзеле и усташе (1): Паклене игре фра Сотоне

Прошло је готово 75 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу обешен Мирослав Филиповић, много познатији као фра Сотона, јер је по бруталности био један од најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог светског рата. Поводом његове смрти, а нарочито живота који као да је преписан из некаквог филмског хорора, хрватски Експрес је донео упозоравајућу серију о кољачима из Независне државе Хрватске, чији је садизам плашио и саме припаднике усташког покрета.

Крвави школски час

Мирослав Филиповић је рођен је у Јајцу 1915. године. Заредио се 1938. и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевац у Бањалуци, када је добио редовничко име Томислав. Одавно више није познато како се тај човек већ до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да престане да се петља с усташама. Како наводи хрватски Експрес, он то није послушао и чим је у јануару 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војници.

Десетине хиљада побијених

За свега четири месеца, колико је Мирослав Филиповић „Мајсторовић“ командовао Јасеновцем, побијено је, према појединим изворима, између 20.000 и 30.000 заточеника. Као екстремни хрватски националиста и фашиста, Филиповић је направио монструозни спој католичке религије са екстремном политичком идеологијом. Успео је да побегне пред партизанима, али су га након рата ухватили Британци и изручили југословенским властима.

Већ 7. фебруара учествовао је у покољу 2.300 грађана и сељака у предграђима Бањалуке, у којима су се користили чак и секире и крампови. Оно што је о Филиповићу тада забележено толико је невероватно, да из данашњег угла може да се чита и као црни роман. Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтели чути, он и још неколико усташа затекли су у селу Шарговцу 52 деце усред наставе. Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и децу, а Мирослав Филиповић је замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се с мештанима, па је учитељица мислила да он жели да неко од ученика нешто одрецитује. Одабрала је девојчицу Радојку Гламочанин, да би он дете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељичин стол и нагло јој пререзао врат ножем. У хаосу који је уследио рекао је својим колегама:

– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха….

Дете на бајонету

Преживели сведоци су говорили да је Филиповић био у стању да човеку пререже гркљан, а потом га распори преко ребара и стомака. Једном приликом је 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму. Другом приликом је 42 логораша, једног по једног, устрелио у потиљак. Имао је обичај да покољима приступа као ритуалу, говорећи да је „правда задовољена“. Преживели су сведочили и како је, благо се смешећи, једном пришао мајкама с децом, тек пристиглима у логор, почео да се забавља с једним дететом и баца га у ваздух, као да се играју. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дете падајући промашује нож. Из трећег пута дете је дочекао на бајонет, а у врисци и плачу жена настао је покољ у којем су их све побили.

На суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању 52 деце, али јесте да је видео како се из тог покоља усташе враћају обливене крвљу. Суд му није веровао, будући да је било доста сведока тог монструозног чина.

Исто тако у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није веровао ни генерал Вермахта Едмунд Глаисе фон Хорстенау, војни изасланик при амбасади Трећег Рајха у НДХ. Папински легат у Загребу га је суспендовао и Мирослав Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претеране злочине“ по тадашњем немачком ратном праву.

Лубурићев љубимац

Нацисти нису видели рачуницу у извршењу злочина над цивилима. Напротив, живаљ који су усташе прогониле тиме је био практично подстакнут да узме оружје и дигне се против окупатора.

Али, фра Сотону је из затвора извукао Вјекослав Лубурић, тада управник система конц-логора у НДХ, и сместио га у Јасеновац – као једног од кољача, а накратко и као управника Јасеновца, односно њеног дела, Старе Градишке. Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ за клања прозвао Мајсторовић. На суђењу је Филиповић признао „само“ стотинак својих убистава правдајући их „наређењима која је морао извршавати“.

Остала убиства је порицао, као и силовања у логору пре покоља, али је рекао да их јесте видео. Власти су га обесиле одмах после изрицања смртне пресуде, 1946. године у Загребу.

Аутор: М. Ђорђевић

Везане вијести:

Зликовци које су мрзеле и усташе (2): Машина смрти Макса Месара

Зликовци које су мрзеле и усташе (3): Пут у пакао Љубе Милоша

Зликовци које су мрзеле и усташе (4): Најмлађи злотвор Јасеновца