Zlatomir Lazić: Mi smo duboko nesrećan narod koji ne haje za svoje mučene i poklane pretke

Zločini počinjeni nad Srbima u Rašića Gaju kraj Vlasenice su po bestijalnosti nezamislivi. Nakon mučenja, zakopali su Srbe do ramena u zemlju, a onda ih dotukli drljačama.

Moj otac, Janko Lazić, na fotografiji u gornjem redu drugi sleva, sa mlađim bratom od strica, Жivkom Lazićem (kome su ustaše ubile oca u leto 1941. u neviđenim pokoljima u Rašića Gaju kraj Vlasenice), marta 1942. u Bajinoj Bašti, nakon prelaska Drine pred Crnom legijom Francetića.

Moj otac je upućen u Vrnjačku Banju, gde je preležao pegavi tifus, dok je Жivko još neko vreme nakon rata proveo u Bugarskoj, u centru za srpsku decu bez roditelja.

U retkim prilikama otac mi je pričao sve ono što je Momir Krsmanović posle opisao u svojim knjigama. Teško je objasniti ljudima da je moj otac do kraja života palio sveće Nediću i Maksimoviću. Nikada me za života nije vodio u svoj rodni kraj. Tamo sam otišao tek posle njegove smrti. Жelja mi je da objavim knjigu o deci izbeglicama iz Bosne i Hercegovine.

Otac mi je pričao da je veliki broj dece umro u Vrnjačkoj Banji od pegavca, ali, koliko znam, o tome tamo niko nema pojma.

Zločini u Rašića Gaju su po bestijalnosti nezamislivi. Nakon mučenja, zakopali su Srbe do ramena u zemlju, a onda ih dotukli drljačama.

Rasplakah se.

Mi smo duboko nesrećan narod koji ne haje za svoje mučene i poklane pretke.

Zlatomir Lazić

Jagodina, R. Srbija