Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Златибор – из другог угла

Датум објаве: четвртак, 10 септембра, 2020
Величина слова: A- A+

Док на врху шеталишта и даље стоји комунистички споменик, јама у коју су комунисти бацали своје жртве ни до данас није обележена. Штавише, комунисти попут Милана Радановића оспоравају откриће ове јаме, минимизирајући, истовремено, све српске жртве, почев од Јасеновца.

Златибор: ФОТО: Погледи.рс

Пише: Александар Милутиновић

Шта људи на Златибору траже? Мислим оно да буду “кући сам и нисам код куће”. Просечан туриста иде  дању с друштвом у шетњу око хотела и центра, евентуално на Рибничко језеро на купање и роштиљ. И то је лепо. Ноћу се иде у Вендом ко је млаћи, у кафане ко је старији. Јака храна, гласна музика све се  врти око центра “града”. То је активни одмор. Јер само најактивнији ту могу срести неког себи познатог и сличног. То је брдовита Будва, млађи брат Копаоника, планина за непланинаре. Свеж ваздух, А2 ниво у пешачењу а сада је бука  до 23 увече. Ко воли нек изволи. Знате шта Вас чека.

Аутопутем до Прељине па надаље ка Ужицу могу  чак и  фенси даме у скупим аутомобилима да довезу  кола са дигнутом ручном . Кад дођу, шетају се максимално до хотела Торник, Палисад и до партизанског споменика, или од ручкова до вечера и од меса до дезерта. Или су вечно у салати с великим наочарима за сунце. Има ту жена што се пуће и мрште, са пуно уградње, има момака што се исто тако мрште. Не може се рећи, има и обичног, финог света али за њега нема места у уводу.

Пошто сам родом из планинских крајева, одлазак кући ми је одлазак у планину те ми ово први пут да сам могао да упознам Златибор, захваљујући пре свега грипу али и мојој фирми која нас тамо шаље. Кад сам се распитивао куда да шетам, кажу ми да има ту неки споменик. Доообро, чек да се снађем де ми је лево од Лајковца, нов сам у крају…

Другог дана схватам да нисам далеко. Видим иду људи у том правцу. Лепа тура за пешачење, блага узбрдица. Не знају масе ни шта обилазе али споменик има идеално место, гледа на Чиготу, нема ко га није ходочастио. Неко се очешао и да упамти неку причу о тзв Ужичкој републици о херојима са живописним надимцима Отров и Сирогојно али ни о чем другом.

Добро, па дошли смо на ваздух, на комплет лепињу, да смо фол на планини а у ствари у граду. Има ли шта друго још? Дошли смо бре да се опустимо, доста нам је више и короне и породица по цео дан… Кући сам и нисам код куће.

А ја шта сам ја тражио по Златибору и да ли је политички коректно да кажем да нисам баш све нашао тј да нисам добио шта сам тражио. Или да централла може једном да погреши али не више од тога.

Ево идемо елиминацијом шта сам све тражио и нашао. Дакле, манастир Увац и река Увац, наћени. Пријатељство са чика Милорадом Петровићем, Србином из околине Гњилана који живи крај манастира по благослову свештеника, непланирано а успостављено. Он струје нема, некад по месец-два човека да поразговара али мир свој има, душа му је широка ко Косово. Ручасмо печурке и сланину, а баш је каже мислио да је превише набрао тог дана. Кафа му није кипела али госта је добио. Жив био у здрављу се срели! Лепо је али није лако ту живети.

Идемо даље, моје тачке од интереса… Река Рзав, уз мало лутања и беспотребног ослањања на навигацију у односу на мештане, нађена. Ђетиња, нађена. Канализација у истој, нетражена ал нађена.  Пастрмке поточне и на Рзаву и на Ђетињи, уловљене и враћене у воду, значи нађене. Видиковац са Чиготе и круг од 20 км, обављено. Рибничко језеро, гусле у сутону, “Огњен у Фочи”, отерао турбо музику, циљ остварен.

Добро, и ја сам доручковао комплет лепиње скоро свако јутро, мајка му стара, па и ја сам неки туриста, имам право на холестерол.

Све у свему било ми је баш лепо обилазити ову планину за коју, из мог угла, могу рећи све најбоље осим преурбанизованог центра, али то је стара прича.

Да Вам кажем шта сам још тражио и то истрајније од било чег, али нисам нашао. Тражио сам јаму на тромеђи села Мушвете, Мачкат и Крива Река, познату ко јама Бездан или јама Церова. О њој сам чуо пре пар година из медија.  Будући и даље маргинализована тема, испричаћу своју причу у нади да ће се ствари покренути са мртве тачке. Кренимо кроз историју до данашњих дана… Ко је склон мучнини нек напусти “возило” ил нек узме лек. Такве ободрићу речима нашег генија из Смиљана: “Човек је рођен да ради, да трпи и да се бори , ко тако не чини , мора пропасти.“. Идемо у годину по Србе и Србију кобнију можда и од 1918. Још сте ту? Драго ми је, прича то заслужује.

Познат је начин доласка комуниста на власт у Србију 1945. (уз помоћ Црвене армије, издајом Југословенске краљевске војске у отаџбини од стране Савезника, беспотребним Сремским фронтом, од комуниста навођеним бомбардовањем Србије, опет од стране савезника итд). Побијена је или протерана србска интелигенција, трговци, занатлије, свештеници, добри домаћини. Јавним простором се барата цифрама од 50-100 хиљада (линк) али због склоности комуниста да пале или крију архиве, затиру трагове, тачан број ће бити тешко утврђен. У терору је  успостављен и одржаван насилни поредак, гласања на тзв ћоравим кутијама на изборима, одузимање имовине и грађанских права на преким судовима, убијања имућнијих и образованијих често без икаквих писаних трагова. Касније је наступио Голи оток, робијања за виц о Титу, гушење сваке националне приче у Србији а поспешивање истих у другим народима и народностима, пумпање приче о великосрпској хегемонији док је у стварности од Срба и Србије велика била само патња, болна, дуга и неутешна. Онда Маспок, устав из 1974., робијање проф.др Михајла Ђурића због наглас изречене сумње у добре намере овог устава. Кадрирање најпослушнијих и најгорих у Србији на свим важним позицијама.

Има људи који тврде да се живело добро. То често причају они рођени дебело после распада СФРЈ. То тврде и неки који су преживели, преживели и ћутали да би животарили…Или они који су били привилеговани. Ишло се за фармерке у Трст, у Пољску на иживљавање, као доказ моћи а у ствари глупости, површности и бахатости… Седи један.Касније се платило. Прећимо на поенту.

Јама Церова, село Мушвете, општина Чајетина, пронађена је од стране Димитрија Мирка Ћелића (линк), вајара, фрескописца и спелеолога, изненада преминулог мултиталентованог младог човека, покој му души. Радећи иконостас за неку цркву у Златиборском крају, од неког мештанина чуо је причу о јами Церова у којој је по причи мештана завршио немали број четника. Решио је да се са својим друговима спелеолозима спусти у јаму. Шта је видео регуларно је надлежне обавестио. Прича иде да су то били војници ЈКВуО на повратку из Босне те да су ту “на часну реч” намамљени на предају и да им се ништа неће десити. Ипак, сви су из кафане у Чајетини где су били заточени у групама одвођени и побијени. Помиње се ту и прича о наводним Дражиним наочарима али то је мање важно.

Ево цитата из новина шта каже старина Обрен Ђекић, чији је отац виђао исте људе где одводе таоце на губилиште и како је прошао по пријави истих код локалних Удбаша. Биће јасније како страх може да сачува и најмрачније тајне за дуго година.

“Sretenović dođe čezom u pratnji Dž. R i U. D. iz Branežaca. Otac udbaše povede do jame. Upita Sretenović: „Ko je ovo uradio?“ Otac mu reče imena. Bi samo da ocu uzeše frontovsku kartu, invalidninu stečenu na Mačkovom kamenu. I građanska prava. Mi, iz blagostanja stečenog kada smo pre rata našu zemlju prodali za novi put, padosmo u siromaštvo. Sa jamom ništa ne uradiše, napraviše se ludi – nastavlja priču starac. – Ostasmo mi sami, sa svojom istinom. Da na Zadušnice sveće palimo nad jamom. Ko bi o stravi govorio, odmah bi ga proglasili ludim ili mu mesta među ljudima više nije bilo.” (линк)

Већ у почетку по откривању, речено је да је нађено 10-20 скелета по процени гдина Ћелића и спелеолога али да су потребна додатна истраживања и у тој пећини као и рад на проналску друге јер оно мало информација што је преостало указује на могућност да иста постоји. Појављивала се у текстовима из тог времена па и сличним понављаним у наредним годинама да је број далеко већи негде од 200 до 300. Где је истина? Имам осећај да је са смрћу проналазача јаме иста враћена у своје пређашње тајновито стање а истина намерно разводњена некритичиностима свих страна. Показаће време…

Господин Милан Стаматовић, председник општине  Чајетина такође се лично спуштао у јаму, најављивао обележавање ове јаме, монументалнији споменик, даља истраживања (линк). Одржан је и парастос у јами.  Да ли је то и даље на снази агенда по којој жртве могу бити само комунистичке и југословенске а никако србске,  док злочини могу бити свачији(а најчешће дражиноваца) али никако комунистички? Или је само локална самоуправа на то заборавила услед свакодневице, политичких активности, тек када сам ја недавно кренуо пут Мушвета да јаму посетим и упалим свећу није било лако пронаћи је. Чак и у самом селу људи готово да не знају (или се и данас боје да о том говоре) за исту, тек сваки трећи се подсети: “А јес, то оно горе, а има нешто, ал не можеш ти то наћи”. Тако да заиста ево од 2017. до сада нити једна табла нити било какво обавештење, то из прве руке могу рећи. Ја сам лично послао питања о томе преко сајта општине Чајетина а за председника и одговор никакв нисам добио. Упознао сам пар љубазних сељана из Мушвета и сви су били сагласни да то сам не могу наћи, а чак ни они нису знали где је него онако знају које је брдо отприлике, те сам одустао до неке нове прилике у надам се обележеној и јами и прилазу и откривеној истини. Жртве то заслужују.

А да све не иде глатко у нас и да можда и не чуди стопирање приче сведочи и текст јако понижавајућег наслова (линк), преузет у јеку приче о јами од листа “Данас”. Текст је заиста претенциозан и острашћен у шта се можете сами и уверити, а писао је мени дотад непознати, извесни Милан Радановић историчар ког су у једном тексту (ЛИНК) описали као неког ко је роћен у Градишки а делује у Београду. Ја као неисторичар али човек с логиком и здравим разумом, из његовог опуса доступног свима, могу рећи да је то баш прави глагол ДЕЛУЈЕ (не оно значење да наликује него дејствовање). Најбољи опис дејства на нешто је оружје које дејствује тј делује по непријатељу.

Почетак текста одликује се речима као што су “наводно” када се описује могућ број или  “мит о наводно прикривеној гробници” иако све указује на прикривање. Све се унапред сугерише да може бити било шта ма и марсовци али засигурно не постоји шанса да то буду побијени четници. Дакако, за гдина Радановића 10, 20 мало је, и о томе не брине више, за њега је најважније да облати дотичног Стаматовића и да кука над тужном судбином комунистичког наслеђа и његове наводне угрожености иако у Србији, Босни, Црној Гори нема села где није бар неки комунистички запуштени споменик док условно конкурентских готово и нема, а којих и има , јако му сметају. Јер и по Булајићевим филмовима, који су репризирани до бесомучности, четник је мастан, недисциплинован, склон насиљу и ножу и носи браду (иако кад би видели четничке слике из тог времена и бројали видели бисте да бар 80%  нема браду). Господин Радановић, сарадник и Антифе у Хрватској, не пропушта да помене да у Београду нико озбиљан (а он зна да дели људе  по придевима односно да унапред свако ко тврди другачије буде “неозбиљан”)  за Јасеновац не говори о стратишту 700 000 Срба, Јевреја и Рома. Нико сем неколико међународних комисија после рата које су на том радиле, нико сем немачки документи тога доба, нико сем значајан удео јавности и немали број познавалаца итд. Позива се на изворе тог времена односно да по истима ту нису пролазили четници. Знамо да су извори из комунизма посебно о таквим стварима “доступни и поуздани” колико код Ким Џонг Уна, сада може да се види све што он не жели да представи јавности.

Додајмо да нити једна прича нити гласина не терену(у недостатку извора) не указују на партизанску гробницу, а додатно подгрева могућност да се овде ради о припадницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, или бар непартизанима, то да је комунизам званично био на власти у нас од 1945. до 1990. (а незванично и до данас) те да исти не би пропустили да ударе таблу о страдању другова од мрског непријатеља да иоле има шансе да су несрећни људи припадали комунистичком покрету. Или је то била тајна која је требало то и да остане. Можда је “само” то у питању…

Колико сам на интернету успео да видим, господин Радановић ради при Архиву Срба У Загребу, у Српском народном вијећу, при установи која треба да да привид мултиетничности и толеранције новохрватског друштва, док се лутке њиховог лидера пале или га гађају храном усред Загреба. Знам да је у Хрватској суштински увек на снази то да по државном праву тамо живе само Хрвати и да је живот Срба у овој атмосфери немогућ без неког вида промене идентитета. О томе говори и то да су Срби спали на испод 3%, да су морали да неког упуте на прославу етничког чишћења у Олуји или чињеница да за српско наслеђе нема места чак и кад је на листи Унеска (линк).

Такође је извршни уредник часописа “Трагови” из Загреба, листа чија је тематика неки вид повезивања Срба и Хрвата иако у стварности хрватско друштво чини све да Срби коначно нестану, те је то лицемерје и једна празна форма у низу.

Оно што мене изненађује, иако се човек бави оспоравањем било какве ревизије титоистичке историје под формом борбе за истину, и тиме се очигледно квалификовао, је начин бирања гостију куће познате по претплати и слогану да нам је право да знамо све. Господин или друг Радановић је често говорио о јами Церова у јавном простору или о Калабићу на РТС-у, где је представљен само као историчар (где ради, за кога?), који је изгледа запослен у другој држави (ако и овде има неко упослење, ја се извињавам, али нисам на интернету од јавно доступнх податак ништа пронашао). Можда је и без српског држављанства, а у одсуству било ког уваженог стручњака са Београдског универзитета (линк) или неког од независних истраживача доведен да “чињенично” и бахатим односом према саговорницима “доминира” уз букачку подршку једног од гостију као и водитељке добрано. Замислите да се у Изреалу пронађе јама са сумњом да је известан број Јевреја страдао, и да на националној фреквенцији у дебати не буде нико са Израелског историјског факултета, већ неко са платног списка друге државе, рецимо Јевреј из Немачке са аутошовинистичким наративом и још  новинар, адвокат и директор Агенције за реституцију? Делује незамисливо и сумњиво. Све са циљем да расправа буде  гадна, отужна и лишена истине. Иако су господа адвокат и новинар били заиста културнији и неострашћени део ове емисије и хвала им што су дали тон нормалности свему томе.

Мада, с обзиром на изразито антисрпски или аутошовинистички карактер Факултета за историју на Београдском универзитету (част прогоњеним изузецима), можда је боље што је господин Радановић био у емисији или што су њега звали као најпозванијег да о јами Церова говори.

Оно што ја као обичан грађанин ове земље молим све надлежне је да се овом темом позабаве, јер когод да су људи у јами и нашли другу јаму или не, био тај број или не, ово захтева решење и пре свега доступност за посете, лепа и јасна обележја, а не ликовање Радановића што је по њему то лаж. Три године је више него довољан период за било шта конструктивно, сем за заборав.

И чему толика острашћеност браниоца тиотоистичког наслеђа? Зар је могуће да ни 80 година од Другог светског рата и свих чињеница неоспорних, зар је проблем признати злочине српских комуниста над сопственим народом, или уопште комуниста, а било их је много. Зар је један споменик толико страшан, а агенда комунистичке чистоте и даље тако жива да ће се пре пристати да јама остане и даље тајна, срамотна ћутња?

Доктрина да се прво нађу имена жртава да би се знао тачан број, тачни спискови, као и у случају Јасеновца, Пага, Јастребарског… не пије воду јер је опште познато да убице уништавају своје трагове и евиденцију о свом деловању. А имали су времена. Не очекујте да ћемо наћи имена бачених у јаму нити имена ни 10-ог дела Јасеновачких мученика.

Али је време да сваки град у Србији, некој од главних улица да име у спомен Јасеновачких мученика и време је да добијемо достојан споменик са уписаним бројем од 700 000 жртава по проценама више поратних комисија а не са бројем преписаним из Туђманове књиге “Беспућа повјесне знаности”, где он пише о 60-70 хиљада, док “наш” Музеј геноцида у Београду је на око 120 хиљада.

Ко да је то мало иако је неистина?

Наше жртве заслужују да их се достојно сећамо, то нема везе ни са ким другим. То је само наша дужност као потомака, ако желимо да чинимо суштину.

Против окупације се бори прво скидањем духовних магли. Срећни нам заметци слободе.

Многаја љета. Догодине у Призрену.

11.08.2020г. Београд                                              Александар Милутиновић

Извор: http://www.pogledi.rs/

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top