Život sedmočlane porodice povratnika u Prebilovcima: Poljoprivreda nas i hrani i oblači

Dok sam pisao ovaj tekst u svom stanu u Beogradu, drugog dana Vaskrsa 2016. godine, u Prebilovcima je trajala vaskršnja liturgija u Hramu vaskrsenja Hristovog, kojoj su prisustvovali članovi porodice Ekmečić. Sa Miladinom (61) i Sojkom (50) i njihovim naslednicima Bojanom (25), Bojanom (22), Brankom (17), Biljanom (16) i Božanom (9) upoznao sam se nedavno, tokom moje posete Hercegovini.

Kako se kockice uvek slože sa nekim razlogom, tako sam i ja slučajno dospeo u ovo selo kraj Čapljine, na 35 kilometara od Mostara, na obodu Neretve i Bregave. Zahvaljujući Acu Dragićeviću, dugogodišnjem novinaru iz Švedske, poreklom iz Prebilovaca, koji me je iznenada pozvao u goste, ostao sam jedan dan duže na turneji Priča sa dušom.

Danas u ovom selu u Federaciji Bosne i Hercegovine živi svega šezdesetak stanovnika – pravoslavnih Srba. Pre rata devedesetih godina bilo ih je oko 200, a pre Drugog svetskog rata i pogroma srpskog stanovništa od strane pripadnika takozvane Pavelićeve NDH, znatno više, oko 1.000. Selo je, nažalost, postalo simbol stradanja srpskog naroda, kada je bacanjem dece i njihovih majki u jamu Golubinku u Šurmancima, leta 1941. godine ubijeno oko 600 meštana. U avgustovskom talasu stradalo je više od 80 odsto Prebilovčana, a potpuno je ugašeno 57 porodica. Srpska pravoslavna crkva od 2014. godine seća se stradalih šestog avgusta, kao Svetih mučenika prebilovačkih. Snimak emisije Kvadratura kruga o ovoj temi naći ćete na kraju teksta.

– Kuću smo počeli da obnavljamo 2002. godine, kada je stigla donacija u vidu materijala. Bio sam na Đurđevdanu u Ljubinju, kada mi je stigao poziv da će sutradan biti isporučena roba. To nije bilo dovoljno, pa smo jedan deo dokupili. Brat i ja smo iskoristili svoje znanje i fizičku snagu i zajedno zidali, ugrađivali, šalovali, malterisali kuću. Mada sam automehaničar po struci, radio sam i keramiku – priča mi Miladin, i priseća se povratka na svoje ognjište posle decenije izgnanstva.

– Te 1992. godine procenio sam situaciju i rešio da suprugu i Bojana, koji je tada bio beba, sklonim kod rodbine u Nevesinje. Ispostavilo se da sam bio u pravu jer je dva dana nakon toga organizovan prevoz pod pratnjom policije za ostalo civilno stanovništvo.

Nakon iseljenja, tokom ratnih godina, sve kuće u selu su minirane, uništene, zapaljene. Miladin kaže da ne može rečima da mi opiše prizor koji je video nekoliko godina kasnije.

– Prijatelj je hteo da kupi kola, pa sam krenuo sa njim do Stoca. Kad sam došao do brda sa kojeg se vide Prebilovci, ispred mene je bila ružna slika i suze su mi krenule na oči. Garež i crnilo s jedne, a belina kamena sa druge strane…

Ekmečići danas žive od poljoprivrede, uzgajaju krave i svinje, imaju plastenik, prodaju povrće na pijaci, proizvode sir i suše meso. Najbolje im idu glavati kupus, paradajz, paprika, tikvice, lubenice, krompir… Obrađuju svoje imanje i iznajmljene posede na ukupno 2,5 hektara, odnosno, kako su mi rekli, 25 doluma. Nemaju ni jedne marke prihoda sa strane, osim onoga što stvore svojim rukama.

– Ja sam sa šest godina ostao bez oca i moja deca su naviknuta da rade i da uče. Poljoprivreda je teška i naporna, ali od nje se svi hranimo, oblačimo i školujemo. Često im kažem: „Učite, a njiva i krave vam neće pobeći“. Bojan je završio srednju mašinsku školu u Mostaru, studirao je informatiku, pa je promenio i prešao na agronomiju na Poljoprivrednom fakultetu – ističe otac.

Najmlađa Božana voli da sedne na traktor, a često i pomaže u štali, oko krava. Ovaj traktor Ekmečići dobili su od humanitarne organizacije Srbi za Srbe, a projekat „Traktor za Ekmečiće“ bio je jedan od najskupljih

– Posebno me interesuje tema uzgoja povrća na organski način. Voleo bih da u Prebilovcima počnem proizvodnju organskog paradajza – otkriva mi Bojan svoje planove.

Bojana je na trećoj godini biologije na Nastavničkom fakultetu u Mostaru, Branka pohađa treći razred srednje ekonomske škole u Čapljini, Biljana prvi poljoprivredne, a Božana treći razred osnovne. Sve tri su odlični đaci.

– Branka ima sve petice i najbolja je u generaciji. Kad mi je razredna na roditeljskom sastanku rekla da je ona uzor svima, srce mi je bilo puno – priča mi ponosan otac.

Pitam ih kako izgleda život u sredini u kojoj su manjinsko stanovništvo, danas, skoro četvrt veka posle rata.

– Bojan je od šestog do osmog razreda bio jedini pravoslavac u odeljenju, kao i kasnije u srednjoj školi. Takođe i Bojana i Branka, dok Biljana ima vršnjaka Sinišu u odeljenju. Da bi naučili ćirilicu upisao sam ih sa decom muslimanske veroispovesti jer se po tom programu uče oba pisma, dok se po hrvatskom programu uči samo latinica. Da se razumemo, nema nikakvih problema. Evo za Vaskrs imaju slobodan dan, a posle će odneti jaja u školu da podele sa drugarima. Moj moto je da imaju što više poznanika i prijatelja i da budu komunikativni, jer to je pravo bogatstvo. Govorim im: „Nikad nemojte ukrasti niti slagati, ne stidite se da kažete da ste moji i nemojte me osramotiti“ – iskren je Miladin.

U kući Ekmečića često ima gostiju, a i sami kažu da onaj dom u koji niko ne dolazi nema domaćina. Pre nekoliko godina ugostili su urednika emisije Kvadratura kruga Branka Stankovića, posetio ih je poznati poljski pisac Lukas, koji je pripremao rad na temu načina ishrane stanovnika ovog kraja i odavde poneo lukovice, a sa velikom radošću sećaju se Japanca koji je istraživao o stradanju Prebilovčana. Naime, japanski časopis Asahi Šimbun Prebilovce je svrstao na četvrto mesto po obimu stradanja u 20. veku.

– Iako danas u selu ima svega dvadesetak kuća, srećni smo što četvrtinu čine deca. Ja se nikad nisam stideo da kažem odakle sam, niti sam želeo da u drugom selu budem tuđinac i zbog toga sam se sa porodicom vratio na naše ognjište, radi svojih predaka i budućih naslednika – ispričao mi je Miladin Ekmečić, na Lazarevu subotu 2016. godine.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Vezane Vijesti:

Vidić: U najam se daje samo opštinsko zemljište u Prebilovcima

Opština Čapljina dijeli zemljište u vlasništvu Prebilovčana

Jahura: Teške mašine u Prebilovcima

Slovo Milorada Ekmečića 1990 u Prebilovcima

Bastašić: Prvo slovo o Prebilovcima u Velikoj Britaniji

Milenko Jahura: Prebilovci mogu da opstanu samo pod zaštitom Uneska!