Живот се разбио о камен

Вуксан Кнежевић, некада наjмлађи голооточанин, после шест децениjа вратио се на „место злочина“ и исповедио „Новостима“ своjу голготу и голготу жртава комунистичког терора

Ево га, Голи оток! Више не личи на себе. Некад овде ниjе било ни дрвцета, ни комадић бетона. Само оштри камен коjи сече дланове. Ни птица ниjе могла да пролети. А сад има, чак, и туриста. Има, ваљда, шта да се види…

Више као за себе шапуће Вуксан Кнежевић (81) док се искрцава на стрму голет. Он jе jедан од наjмлађих голооточких кажњеника. После шест децениjа, дошао jе да нам исприча своjу причу, на пустом острву надомак Раба, где jе провео наjдужу годину свог живота.

Док се пењемо кроз камену нигдину, ка унутрашњости острва где туристи обично не иду, присећа се како jе ту стигао претходног пута. У сточном вагону воза. Линиjа од Топчидера до Бакра. Као џакови, нагурани у потпалубље брода коjе jе могло да прими максимално 250 људи. А било их jе око 1.100. По двоjе повезаних ужадима. Уз сурово батинање, немилосрдно су их гурали jедне преко других.

Они са дна, покушавали су да дишу, грабили су завезаним рукама да се извуку под теретом новоубачених мученика. Они с врха, тежи, пропадали су на дно. Борили су се за ваздух, макар за само jедан удисаj.

– Кад су нас искрцали на Голи оток, у потпалубљу, иза нас, остало jе неколико непомичних тела. Били су то први коjи нису преживели – каже Вуксан.

А, био jе то само почетак…

– Прошла jе равно 61 година од тада – констатуjе Кнежевић док се осврће око себе, и покушава да прикриjе узбуђење. Касниjе, уз кафу и домаћу лозу, признаjе да су му ноге, како се глисер приближавао острву, подрхтавале. У стомаку му jе „кључало“ и осећао jе неку чудну дрхтавицу. Коjу jе, каже, прикривао од нас.

На острво смо стигли око 10 сати, 18. септембра, скоро у исти час када jе, пред Специjалним судом у Београду, почело суђење његовом сину Горану Кнежевићу, српском министру пољопривреде, због наводне злоупотребе службеног положаjа.

– Каква коинциденциjа! Ако се изузме седам месеци коjе сам провео у притвору у Вршцу, и четири и по месеца „добровољног“ рада у руднику, у Босни, на самом Голом отоку био сам 14 месеци. Невин. А Горан jе само месец дана мање од мене провео у притвору. Ни данас не могу да веруjем да се мом сину дешавало исто што и мени – горко каже Вуксан.

Крећемо се кроз тешко приступачан део острва, док покушавамо да нађемо чувену Петрову рупу. У jами дубокоj седам и широкоj 20 метара, опасаноj митраљеским гнездима, у коjу се прво спуштало мердевинама, а касниjе каменим степеницама, завршавали су наjтврдокорниjи – шпански борци, стари црногорски комунисти, као и они коjе jе Тито сматрао личним неприjатељима. Све у свему, њих 130, међу коjима и Владо Дапчевић и Драгољуб Јовановић, стариjи брат Жикице Јовановића Шпанца. Они су подвргавани наjстрашниjим мучењима.

Наилазимо на бар две рупе сличне Петровоj. Касниjе сазнаjемо да нико никада ниjе нашао фамозну Петрову рупу, jер jе затрпана, а трагови злочина уклоњени. Копано jе неколико рупа сличних њоj, баш да се завара траг.

Али, зато нам некадашњи робиjаш Вуксан показуjе остатке каменог хотела, у ком су били смештени иследници и гости с копна, а коjи jе толико био раскошан да у њему и данас, иако разваљен, стоички издржава квалитетан паркет. Поред су остаци тениских терена, а нешто даље зидине радионице.

– Овога ниjе било, сигурно jе сазидано после мог одласка – каже наш водич, коjи себе све време на Голом отоку иронично зове „домаћином“.

Пролазимо и поред управне зграде, и мноштва камених развалина коjе су накнадно зидане када jе оток претворен у обичан затвор. Путићем иде воз „Голи експрес“, пун страних туриста, коjи води до Веле драге, и Другог мушког логора, ког су зидали сами затвореници, у jесен 1950.

У њему jе наш „домаћин“ провео наjвише времена.

Вуксан Кнежевић ухапшен jе у Вршцу, 5. септембра 1949. године. Имао jе 17 година и тек jе уписао трећи разред Учитељске школе. Наjбољи ђак у основноj, у Банатском Карловцу, где су му живели родитељи, затим и у Учитељскоj, узоран скоjевац, акциjаш, окићен ударничким значкама… Ухапшен jе у парку, на забаченоj клупи, док jе седео са девоjком. До данас не зна шта jе био његов грех. Да ли jе то било због стариjег брата Милана, члана Месног комитета КП?

Једна група Миланових партиjских другова изjаснила се за Стаљина и Резолуциjу Информбироа, 1948. Његов наjбољи друг пребегао jе у Румуниjу. Иако Милан ниjе био стаљиниста, следила му jе казна jер се „дружио с погрешнима“. Био jе jедан од првих логораша на пакленом острву, а у време кад jе Вуксан стигао, већ се у радноj бригади спремао за условну слободу.

А можда jе разлог био сасвим други? Можда баш таj што се Вуксан забављао са девоjком на коjу jе „бацио око“ jедан од „виђениjих“ вршачких удбаша? Или су грех биле обе те ствари?

– Девоjци и мени jе пришао jедан удбаш коjи jе водио неку станицу агитпропа у Вршцу с речима: „Пођи са мном.“ Питам: „Зашто?“ Каже: „Видећеш!“ Сећам се, била jе недеља. Одмах ми jе све било jасно. Питам где ћемо и да ли зна да имам карту за Сплит. Хтео сам да пређем у Поморску академиjу. А он ће: „Не брини. Идеш само да даш изjаву“ – сећа се Вуксан, док се по стрмом камењару вешто креће ка дрвеним баракама, коjе су после педесетих срушене и замењене каменим ћелиjама.

И те камене су данас руиниране, без кровова, са разваљеним решеткама. У оним старим, дрвеним, провео jе своjе прве месеце на Голом отоку, безброj пута цвокоћући за време неподношљивих сењских бура.

– Довео ме jе у двориште вршачког затвора и ту ме jе без речи оставио. Сунце jе паклено пржило, нигде хлада. Стаjао сам и чекао од 11.30 до седам увече. Кад неко прође, а ретки су туда пролазили, покушао сам да му се обратим. Игнорисали су ме. Предвече се поjавио дежурни официр са полицаjцем и кратко добацио: „Убаци овог у двоjку“ – наставља Вуксан.

Убацили су га у нешто што jе подсећало на подземни бункер, без прозора и светла. Све jе било влажно jер се бетон ових, тек сазиданих ћелиjа, jош ниjе добро осушио. Пипао jе по мраку док му се очи нису привикле на таму. А онда jе видео двоjицу људи. Један jе био из Пландишта. Други jе чучао, умотан у кожух. Био jе то бегунац из Румуниjе, братоубица. Ниjе било ни клозета, ни кибле. Уjутро би добиjали тврдо парче проjе, а у подне и увече неки чорбуљак коjи jе наjчешће био тек замашћена вода. Добио jе вашке. Ниjе било ни умивања, а камоли купања.

После месец и по бацили су га у самицу. Касниjе су ту пребацили jедног затвореника, бившег начелника СУП, старог комунисту, ђака Моше Пиjаде из сремскомитровачке казнионе. После ће заjедно путовати на Голи оток.

– Био jе добар према мени све до острва. А тамо ме jе, као и многи други стари комунисти, разочарао. Брзо jе „ревидирао“ ставове и убеђивао и мене да слушам и сарађуjем.

Вуксан jе ухапшен у летњим патикама и маjици кратких рукава. Тако jе првих дана спавао на голом бетону. Тек после две недеље од куће jе примио пакет с одећом и капутом. На њему jе после лежао, њиме се покривао, њега jе подметао под главу уместо jастука. Он му jе био jедина утеха.

– У ћелиjи-бункеру био сам од 5. септембра до 31. децембра. Уочи саме Нове године, повели су нас двоjицу у судски затвор, коjи jе, у односу на ово, био хотел прве категориjе. Док смо ишли улицом везани jедан за другог, дубоко сам удисао чист ваздух. Ситне пахуље боцкале су ме по лицу, а jа сам отварао уста и халапљиво их гутао. На ћошку, према Учитељскоj школи, налетео сам на групу ђака, коjи су из интерната журили на дочек. Скаменили су се кад су ме видели. Покушао сам да им се осмехнем. Иако ми до тада ниjе било хладно, после тог сусрета почео сам да дрхтим…

За седам месеци, 17-годишњи заточеник само два пута jе био позван на саслушање. Први пут, пет дана после хапшења. Морао jе да потпише записник шта му jе све одузето, између осталог, ударничке значке с радних акциjа. Узалуд су тражили да призна да jе државни неприjатељ. Понављао jе да не зна зашто jе ухапшен.

Други пут су га позвали у поноћ, у собицу без прозора. Не зна колико jе времена прошло између та два саслушања. На зидовима су, уместо слика, висиле справе за мучење. На средини собе хоклица. Ту jе сео, а jедан иследник jе почео да га испитуjе. Врло брзо jе, незадовољан сарадњом, почео да виче: „Бандо, нећеш ништа да причаш!?“ Утом, иза паравана истрчаше двоjица горила, jасно показуjући колико су нестрпљиви да jурну и пребиjу га. А онда jе иследник бесно ударио ногом у хоклицу. Младић jе полетео доле, прво од иследника добио песницу у главу, а онда од батинаша ударце чизмама по целом телу. Освестио га jе милицонер, поливши га кофом воде, и одвукао у ћелиjу.

Био jе у групи од шесторо или осморо затвореника, не сећа се тачно, коjе су jедног мартовског jутра из вршачког затвора повели ка Београду. Док су аутобусом пролазили кроз његово село, видео jе људе како журе на посао. Онако везан, покушавао jе да лупне о прозор, да га било ко споља види, да може да поручи оцу и маjци да више ниjе у Вршцу, да га негде воде. Нико ниjе смео ни да погледа.

Возили су их прво у Панчево. Ту jе у поноћ потписао пресуду на пола парчета папира, типску, извучену на шапирографу, у коjоj jе само мастилом написано његово име и да се осуђуjе на 20 месеци друштвено-корисног рада:

– Уместо 20 месеци, некако сам прочитао 20 година! Те ноћи ми се по глави вртела иста сцена, са последње крсне славе. Пошто нисмо имали цркву, отац ме пошаље с другом у суседно село, код попа, да пресечемо колач. На пола пута, друг и jа пресечемо сами колач, вино попиjемо, а новац за попа стрпамо у џеп.

Касниjе, на слави, родбина jе седела у jедноj соби, а локални комунисти у другоj. Отац jе волео да их зачикуjе: „Бољи jе моj Бог него ваш Маркс!“

– Међу њима jе био и jедан удбаш коjи jе цинично оцу добацио да ни његова слава ниjе права и испричао му шта сам урадио са колачем. Отац се само окренуо и добацио ми: „Проклет био!“ Ушао jе у собу и бацио колач. Баш та сцена ме jе целе ноћи пекла и бридео сам због ње.

Кад су коначно стигли у Београд, на Топчидеру их jе чекала композициjа са сточним вагонима. Ту су се сливали затвореници из Воjводине и уже Србиjе, њих више од 1.000. Дали су им по хлеб и мало мармеладе, потрпали их у фургоне и замандалили врата. И даље су били везани ужадима. Неки су халапљиво jели. Вуксану jе цимер из вршачке ћелиjе препоручио да сачека, да не жури. Био jе у праву. После два сата у вагонима jе почела агониjа. У мармелади jе био лаксатив коjи jе протерао све коjи су jе jели. У почетку су вршили нужду само по угловима вагона, а после по себи и своjим сапатницима. Ниjе могло да се дише од несносног смрада.

УЧИТЕЉ И ПИСАЦ ВУКСАН

Кнежевић jе рођен 1931. у Точилову (Рашка област). Одрастао jе у Банатском Карловцу. После Учитељске школе, завршио jе Филолошки факултет у Београду. Од 1961. живи у Зрењанину. Радни век провео jе као учитељ. После одласка у пензиjу почео jе да пише књиге. До сада jе обjавио 10, од коjих jе неколико, на оваj или онаj начин, везано за Голи оток. Прву, аутобиографску, „Кривица невиности“, публиковао jе 1996.

– Око поноћи смо стигли у Бакар. Преко шина jе била даска по коjоj нас потераше кроз шпалир батинаша, ка мору. Изубиjани људи су одjедном иза шпалира нестаjали надоле. Мислио сам да нас бацаjу у таласе, да бих, кад jе на мене дошао ред, схватио да нас трпаjу у потпалубље брода. Нагурани, без ваздуха, jедни преко других, кренули смо ка Голом отоку – сећа се Вуксан Кнежевић.

Врло брзо дочекаће га нови шпалир, овога пута затвореника, мученика, као што jе био и сам, повици „Уа, бандо!“, подмукли ударци песницама и ногама у слабине, неподношљиви болови, понижења, буре, гомиле камења и џакова под коjима се пада од изнурености. Тако jе преживео своjу прву годину пунолетства. н

НА ХИЉАДЕ МРТВИХ

Голи оток се простире на 4,7 квадратних километара, источно од Истре, у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић. У Првом светском рату Аустроугарска jе на њему чувала руске заробљенике са Источног фронта. После сукоба Тито – Стаљин, 1948. године, на Голом отоку се отвара затвор за политичке кажњенинике, али jе било и нешто осуђених ратних злочинаца из Другог светског рата, махом усташа. Први затвореници стигли су у jесен 1949, последњи су отишли 1956.

Већина зграда на острву била jе смештена између увала Мала Тетина и Мелна. Средином педесетих затвор jе са савезног нивоа прешао на републички, па jе Хрватска ту до 1988. чувала обичне криминалце.

У време Резолуциjе ИБ, то jе званично било Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено-корисним радом. Идеjа jе била да се изолуjу Стаљинове присталице како би, у случаjу напада Совjетског Савеза, лако биле ликвидиране. У сваком тренутку на острву jе било између 2.000 и 3.000 затвореника, коjи су се делили на „банду“ и „ревидирце“. Било jе и припадника радне бригаде. То су они коjи су се „поправили“ и спремали за одлазак кући.

До данас не постоjе прецизни подаци, али рачуна се да jе кроз логор за седам година прошло између 40.000 и 60.000 људи. Процене броjа мртвих су jош непрецизниjе. Мада су хрватски историчари идентификовали имена нешто више од 400 умрлих, спекулише се да jе од 3.000 до 15.000 људи ту скончало под батинама, од изнурености, дифтериjе или се просто убило скоком у амбис. Процентуално, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци. Било jе нешто мало и Словенаца и Албанаца

Затвор се састоjао од четири логора: Први мушки (Мала жица), Други мушки (Велика жица), Петрова рупа (Кота 101) и касниjе Женски логор. Први женски логор био jе на Светом Гргуру, као и официрски логор.

Аутор: Војислава Ц. СпасојевиЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Везане вијести:

Америка „жмурила“ на Голи оток | Јадовно 1941.

На Голом Отоку процентуално било највише Срба и Црногораца …

Теже је било гледати мучења на Голом отоку, него трпети …