Живот испуњен оправданим страхом

Сретно дjетињство Синише Чучковића, рођеног Загрепчанина из Дубраве, траjало jе кратко, но тих неколико дjечаштва Синиша данас памти као нешто наjбоље у свом животу. Никад касниjе, па све до данас, нити наjмањи дио те љепоте ниjе се нит приближно поновио – од његове десете године живота невоље су се почеле редати jедна за другом.

Проблеми обитељи Синише Чучковић, његове сестре Сњежане, маjке Зоре и оца Љубана, почели су кад и рат, онаj из деведесетих година. Отац, запослен као полицаjац у Загребу, 1991. остао jе у униформи хрватске полициjе и наставио радити своj посао. Двиjе године касниjе, маjка jе jедног дана jедноставно нестала. Њезино тиjело пронађено jе неколико мjесеци касниjе, у шодер граби Абесиниа недалеко Дугог села. Према свему судећи, била jе уморена.

Траљава истрага траjала jе неко вриjеме, починитељи нису никада пронађени, па се нити до дана данашњег не знаjу све околности овог несретног догађаjа. Супруг полицаjац остао jе радити и даље све до умировљења. Након рата jе са сином Синишом отишао у родно село Балинац на Баниjи, код свог већ времешног оца, Синишиног дjеда, а кћерка Сњежана остала jе у Загребу.

Временом jе умро дjед, овог прољећа заувиjек jе отишао и Синишин отац, па Синиша остаjе сам у прориjеђеном и забаченом брдском сеоцету на Баниjи. Ондjе без игдjе икога, без икаквих примања или помоћи, свако jутро започиње нову битку како би преживио.

– Несретне 1991. отац ниjе нити помишљао да напусти хрватску полициjу. Био jе успjешан на послу и постао jе шеф смjене. Сjећам се како jе мени и сестри говорио како смо ми грађани православне вjероисповиjести, како немамо друге домовине, како су наши чукундjедови и дjедови покопани на баниjским брдима. Но, други нису тако мислили. Поjедини његови колеге су се према оцу односили с мржњом, чак jе на њега био почињен неуспjешан атентат. Многима jе сметало што jедан човjек српске националности носи шаховницу на капи. Ствар jе кулминирала када jе маjка jедноставно нестала из куће. Нестала jе у 5 сати уjутро, док jе отац био у трећоj смjени, а ми дjеца смо спавали. Сусjеди очевици рекли су да jе на силу угурана у Ренаулт 4 и од тада jоj се губи сваки траг. Пар мjесеци касниjе, њено тиjело пронађено jе у jезеру. Истрага jе била кратка и недовољна. Закључено jе да се утопила. Моjа маjка била jе непливач и ни по коjу циjену не би ишла у воду. Зато сумњамо на убоjство. Иако jу jе отац идентифицирао, кремирана jе, а у записницима и на урни jедноставно jе умjесто имена било написано НН. То НН jе моjа маjка Зора Чучковић, с тугом прича Синиша.

– Након свих тих стресова и трагедиjа, нешто ме силно вукло на Баниjу. Све сам мислио, приjе ћу на несрећу заборавити, но патња се наставила. Отац jе умро у рано прољеће ове године и остао сам у овим брдима потпуно сам, без икаквих примања и без игдjе икога. Сестра jе остала у Загребу, ни њоj ниjе лако, каже Чучковић. Бори се с дивљим свињама, лисицама и jастребовима. Набавио jе и узгоjио неколико оваца и пар кокоши. Овце држи „на дивље“, док га не ухвате. Трактор коjи jе стариjи од њега не може регистрирати jер нема новаца, па живи тешко и у неком страху. Као да рат jош траjе.

– Годинама сам приjављен као незапослен на бурзи у Загребу, али ме никада нитко не зове. Посла нема. Завршио сам средњу школу и имам звање техничара за електронику. Имам чак положен и „С“ испит, што значи да могу радити на бензинским постаjама, послове везане с плином, у рафинериjи. Но што ми то вриjеди? – резигниран jе Синиша Чучковић.

Послиjе очеве смрти закуцао jе на неколико врата у Загребу и Глини тражећи помоћ, но, како каже, све jе то било у стилу „дођи сутра“. Ту и тамо, сестра Сњежана пошаље коjи динар, па Синиша плати струjу. Углавном, свакога jутра Синиша почиње нову борбу и дуго у ноћ, приjе сна, смишља како ће сутра осигурати нешто за поjести и како уопће преживjети. Трошна дjедова дрвена кућица све се више нагиње. У глинском Центру за Социjалну скрб, за равнатељицу Бранку Косић, рjешење његовог проблема не би требало бити комплицирано, барем када се ради о остварењу права на „социjално“.

– Провjером код полициjе установила сам да jе Синиша Чучковић jош увиjек приjављен да живи у Загребу. Треба jедноставно отићи у тамошњи Центар за Социjалну скрб, написати захтjев и сасвим сигурно ће остварити неку помоћ. Ако се пак одjави у Загребу и приjави мjесто боравка у Балинцу, онда нека дође овдjе код мене, поднесе захтjев, па ћемо видjети има ли увjете. Ако их испуњава, помоћ ће засигуно добити. Поступак jе врло jедноставан – обjашњава Бранка Косић.

Ипак, остаjе горак окус сазнања, да и поред те силне чиновничке jедноставности, постоjе у разбацаним и напуштеним селима људи коjи живе на самом рубу, коjи нити не знаjу гдjе требаjу отићи и коjи се jош увиjек плаше. Прича о Синиши Чучковићу диjелом открива и зашто имаjу разлога за оволики страх.

АУТОР: Владимир Јуришић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ